NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Sreten UGRIČIĆ
OČIGLEDNOSTI : ŽIVOT U SRBIJI KAO LAŽA I PARALAŽA

 

Danas u podne svi građani naše zemlje zastali su kao po komandi, ma šta da su činili u tom času, osvrnuli se oko sebe i mirnim glasom izrekli: ovo nije Srbija. Izašao sam iz pozorišta sa samo jednim utiskom: ovo nije umetnost. Isti utisak kao preksinoć, kad sam već na pauzi napustio koncertnu dvoranu: ovo nije umetnost. I dok čitam nagrađenu i slavljenu knjigu pesama: ovo nije umetnost. I dok teče odjavna špica najnovijeg domaćeg filma u kom uživa i mlado i staro, selo i grad, intelektualna elita i plebs: ovo nije umetnost. Reci mi da haluciniram, evo, dok ti ovo govorim, iz mene sa rečima izlazi nešto, ne znam šta, drugačiji glasovi, dublji ritam, čuješ li to? Ne, ovo nije halucinacija. I dok te gledam, isto, sa pogledom iz mene ka tebi izbija nešto, ne znam šta, drugačije slike, jasniji obrisi, vidiš li to, reci mi da haluciniram. Ne, ovo nije halucinacija. I dok se držimo za ruke, sa dodirima iz mene se na tebe prenosi nešto, ne znam šta, osećaš li to? Reci mi da haluciniram, uveri me da je sve u redu, ohrabri me. Ovo nije halucinacija. Sela sam na klupu u parku kod hotela Jugoslavija, izvadila sam iz novčanika ličnu kartu, otvorila je, pogledala i pomislila: ovo nisam ja.
Dečak piše domaći zadatak iz maternjeg jezika, odnedavno je savladao svih trideset slova azbuke, pažljivo niže uspravne debele i kose tanke linije. Svako je slovo početak jedne reči, koja je ime jedne slike, koja predstavlja nešto živo i stvarno, čega se radosno dosetio. Uredno i lako niže te reči, ta slova, te linije, od vrha do dna stranice u svesci, kad – veza se prekida. Odlaže pisaljku. Oči šalju poruku ruci: ovo nisu slova. Neko kuca. Idi vidi ko je. Dobar dan, bi li probali kajmaka? Može. Bi li uzeli? Može. Ko je to bio? Neki čiča u opancima, sa sve šajkačom i brcima, nudi kajmak. Uzeo sam kilo, evo probaj. Ali ovo nije kajmak. Nego šta je? Ne znam, ovo nije kajmak. Visoko u planini, u pećini kojoj drugi izlaz izbija na okomitu liticu, monah isihast podiže se sa čvornovatih kolena, ne prekidajući u sebi molitvu pred Raspećem, krsti se tri puta, pa još tri puta, pa još tri puta, dok sluša glas koji mu javlja i kristalno odjekuje: ovo nije Spasitelj.
Na štafelaju je slika na kojoj je predstavljen štafelaj sa platnom na kome je naslikana lula. Naslikavši lulu, duhoviti slikar, zanet i zadovoljan, na istom tom platnu istom četkicom iscrtao je reči: ovo nije lula. Pozornik privodi provalnika. Nije ti prvi put. U stanici ti skidaju lisice bez prezrenja, ti si sastavni deo njihove rutine, oni su sastavni deo tvoje rutine. Sediš, trljaš članke i gledaš u oči čoveka koji te je uhvatio na delu i uhapsio. Mogao bi da mu budeš otac. Sad će sesti da sastavi zapisnik. Sad će skinuti šapku. Sad će pozvoniti telefon. Sad ćeš pomisliti: ovo nije policajac. Za vreme odavanja pošte minutom ćutanja preminulom gospodaru Srbije, najvećem zlotvoru u istoriji srpskog naroda, u onoj turobnoj skupštinskoj sali – jeste li ćutali ili vrištali? Jednom beše malo. Pa ćutite još jednom. Prvi put – drugi put – prodato! Neki poslanici stoje, neki sede, neki nisu u skupštinskoj sali, neki ni u zgradu nisu zakoračili. Ali svi ćute. Nije vas sramota. Dugo traje to ćutanje, nikako da se okonča. Ovo ćutanje nije zakonodavno. Ovo nije Narodna skupština Republike Srbije.
U staračkom domu naša bolesna baka sprema se za spavanje. Napustili smo je još pre deset godina, živimo na drugoj strani zemljine kugle. Progutala je poslednju dozu pilula za danas. Pre no što odloži naočari i isključi lampu uzima jednu do pola ispražnjenu bočicu sa nahtkasne, ne prepoznaje etiketu, šaka joj se trese, puls joj se ubrzava, čini joj se: ovo je teglica sa slatkim od višanja, to sam najviše volela kad sam bila mala, jeste, ovo je divno slatko od višanja, ovo nije lek.
Makro je izveo na večeru svoju najlepšu i najodaniju kurvu, koja mu donosi najveću zaradu, najbolje mušterije. Sala prestižnog restorana zakupljena je samo za njih dvoje. Odlučio je da joj vrati sve što je zaradila od prvog dana i da joj kaže da je slobodna, da može da ide, da se više nikad ne vide, da joj želi sve najbolje. Večera protiče u opuštenom i prisnom raspoloženju. Kako je odlučio – tako i uradi. Kad joj je ispričao šta je naumio, ona mu uzvrati: verujem ti, ali ne znam šta ovo znači, ovo nije dobro.
Graničar u karauli na Prokletijama piše svojoj verenici da misli na nju, da mu dani sporo prolaze, da je u karauli dosadno, da je sneg dubok dva metra, da je zamišlja u venčanici i pita je šta tamo ima novo. On zna da ga devojka voli i da će ga čekati, da je na koverti tačna adresa, da je na poštanskoj marki Miloš Obilić, da na poleđini piše ko pismo šalje. Ali ovo pismo vojnik nikada neće poslati, ovo pismo nije za nju.
Hiljadu kilometara daleko od Prokletija, pred hrvatskim gradom Vukovarom, vojnik najzad zastane na čistini između dve vrste, okrene se na petama prema prvim zracima, skine oružje sa ramena, puca sebi u grudi. Ne pada. Pada. U tišini svitanja čuje se samo reski lepet zastave. Niko se ne pomera. Svrstao se u prvu kolonu, sa većinom, ali pomisli: ovo nije časno, pa pređe na drugu stranu. Postojao malo tamo, pa i tu s mučninom pomislio: ovo nije časno. Izađe i iz druge vrste, vrati se u prvu. Komandir i ostali stoje kao ukopani, ćute. Nesrećni vojnik tako nekoliko puta, u jednu kolonu, pa u drugu kolonu, u jednu kolonu, pa u drugu kolonu, ali uvek isto: ovo nije časno – ovo nije časno – ovo nije časno.
Prvi put u životu izvlači se iz kućice, talasastim unutrašnjim kretnjama koje naše oko jedva primeti. Odeva se u tečni kristal sluzi. Antene pipaka izdužuju se u težnji da obuhvate i provere što više bezbednog okruženja. Čitavo telo prilazi tim providnim, kao vlas tankim, opasno uznapredovalim izraslinama. Bez kuće i bez skeleta, sluzavi mišić se s naporom opire težnji da oponaša pokrete i položaje tela drugih živih bića. Tragovi metamorfoza na mom dlanu presijavaju se kao mreža mesečine na plitkom dnu jezera. Onda ga spuštam na zemlju da se ukopa. Dalje se preobražava tajno, mikro-zemljotres uznemirava najtanije travke. Cela planeta mu je nova kuća. Ovo nije puž.
Bend urla, publika ih zdušno prati uglas. Sve glave su rezonantne kao zrele lubenice. Trzaju se u ritmu jednog nedeljivog zanosa. Poskakuju membrane bubnjeva, zvučnika, ušiju. Daleko u noć odjekuje refren: Kao da sam ceo život sanjao, a sada se budim!!! Ovo je moja zemlja, a ovo nisu moji ljudi!!!
Kroz otvoren prozor dopiru zvuci poznate melanholične melodije. Unutra, u prostranoj sobi s prigušenim osvetljenjem neki plešu, neki pevuše, neki mrzovoljno pale još jednu cigaretu, ili piju hladno belo vino, jer od jačine zvuka ne mogu da razgovaraju, neki rasejano stopalom kruže po podu, neki se sećaju šta im se desilo poslednji put kad su čuli ovu pesmu. Još jedan par upravo ulazi. Zagušljivo je, zadimljeno, pretoplo, znojavo. Kroz pola sata njih još pet, već pijani i naduvani, odlaze s vrata pravo na balkon jer unutra nema gde da se sedne. Niko ne izlazi. Ovo nije provod.
Pogledamo u kalendar i vidimo: Nova godina nije kad i Nova godina, Prvi maj nije kad i Prvi maj, Uskrs i Božić nisu kad i Uskrs i Božić, Dan državnosti nije kad i Dan državnosti, Vidovdan nije kad i Vidovdan, rečju: nijedan praznik nama nije praznik. Nekad je nesklad trinaest dana, nekad sedam dana, nekad tri, nekad jedan, nekad nekoliko godina, nekad nekoliko vekova, nekad je nesklad večan. Ali to nema veze ni sa julijanskim ni sa gregorijanskim merenjem vremena. Naš kalendar ne beleži svečanosti, kao da nam zaslužena dostojanstva izmiču. Naš kalendar ne beleži vreme, nego nevreme. Jednostavno pogledamo u te brojke i vidimo: ovo nisu ti dani, ovo nisu praznici.
Kasirka prima dve novčanice, dve plave i jednu crvenu, zatim prihvati i tri metalna novčića, svaki različite veličine, težine i sjaja. Tako je zbir brojeva u njenoj ruci jednak zbiru brojeva na računu koji izdaje mušteriji, rutinska transakcija se obavlja ćutke iako i mušterija i ona slute: ovo nije novac.
Pitanje je života i smrti. Pitanje je ima li pravde ili je nema. Pitanje je lako. Pitanje zavisi samo od njegove presude. Sudija Ustavnog suda pred konačnu presudu proverava paragraf koji ionako zna naizust. Čita u sebi i njegovo uverenje se potvrđuje, čita naglas i njegovo uverenje se opet potvrđuje: ovo nije Ustav.
Ležite u Zavodu za transfuziju, jedne ruke pod glavom, druge ispružene i ogoljene iznad lakta. Tamnocrvena gusta tečnost kroz prozirnu plastičnu cevku odliva se iz vas i polako ispunjava hermetički zatvorene kesice, sa oznakama i podeocima koje ne razumete. Zurite u tavanicu, malo vam se vrti u glavi, medicinska sestra pita vas kako se osećate, a vi umesto da joj, svako za sebe, odgovorite – dobro, vi kažete, u jedan glas: ovo nije krv.
Skriven iza stuba, samoubica stoji na visećem železničkom mostu, sa one strane ograde, pred zoru. Stoji tu već satima. Nema vozova. Zašto nema vozova? Ovo nije most, ovo nije reka, ovo nije svitanje.
Sinoć je voditeljka Nacionalnog dnevnika, pošto su prošle sve vesti za taj dan, a pre najave vremenske prognoze, obnarodovala svojim dragim gledaocima, tek za nijansu izražajnijim i manje staloženim glasom: ovo što smo vam pokazali i o čemu smo vas obavestili nije san. Ne, dragi gledaoci, nije vam se to samo učinilo, ona je zaista rekla: ovo nije san.
Advokat je završio sa čitanjem testamenta. Nebojša, kome je otac sve ostavio, okrene se prema majci, ženi, sinu i novorođenoj kćeri u nosiljki, pa im reče: ovo nije naše.
Nepcima svom snagom stiska majčinu bradavicu, vuče majčino mleko, mljacka, prstićima drži majčin kažiprst. Detence je izašlo iz nje pre tri dana, rana carskog reza još nije zarasla. Noć je, svi drugi spavaju. Porodilju drži budnom nelagodno osećanje, oštro i uporno kao ta posekotina koja ne zarasta: ovo nije moje dete.
Na spomeniku je uklesana kletva: „Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne došo na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, rđom kapo dok mu je kolena.” Od leta 1989. godine sa druge strane spomenika ispisan je crni grafit, koji može da se spere, ali se uvek ponovo pojavi: ovo nije Kosovo. Ko to skrnavi spomenik na Gazimestanu? Ja. Poslušao sam knežev nalog i došao sam, tu sam, živim na Kosovu. Ali nijednog Srbina nema sa mnom. Bili su tu svi, ali samo jedan dan, bili i otišli. Ne mogu da odem i ja, nije mi pisano. Šta mi preostaje nego da na spomeniku crnim sprejom ispisujem: ovo nije Kosovo. Pokojni Lazar čuje kako ga sa one strane neko doziva, otvara oči koje vide u mrklini groba i zna: ovo nije smrt.
Mi se njome umivamo, mi je pijemo, mi se branimo od poplava, mi gledamo kako blistavo kaplje sa krovova kad se topi sneg, mi je navodimo da pokreće turbine, mi osluškujemo kako grgolji u cevima mlakih radijatora, mi proveravamo pod mikroskopom strukturu pahulja, mi spajamo i razdvajamo molekule, kad pada kiša mi zaboravljamo kišobrane u taksiju i u gostima kod prijatelja, mi plačemo ne brišući suze, mi smo sigurni da ovo nije voda.
Već si navikao da te najavljuju na svečanim prijemima i audijencijama sledećim rečima: ovo nije njegova ekselencija gospodin ambasador Srbije i Crne Gore u našoj zemlji.
Naša uverenja i stavovi nemaju posledica, nemaju učinka. Naše odluke i htenja nemaju posledica, nemaju učinka. Naše ideje i planovi nemaju posledica, nemaju učinka. Naša dela i pokreti nemaju posledica, nemaju učinka. Naše nade i istine nemaju posledica, nemaju učinka. Ovo nije istorija.
A na Kalemegdanu mladić i devojka puštaju zmaja da leti. Zaljubljeni su do ušiju. Na krhkim ramenima zmaja od papira istetovirali su svoja tajna imena: Sava i Dunav. Imena su visoko, mogu se pročitati samo kroz dvogled ili kaleidoskop. Odvažni zmaj podigao se više nego ikad pre, golim okom jedva se nazire u plaveti. Kalem je odmotan do kraja, struna zapeta na ton koji čuju samo njih dvoje. Mladi čovek klimne glavom, draga priskoči i bisernim zubima odgrize nit, kao pupčanu vrpcu. Ovo nije sve.

Autor je pisac iz Beograda i upravnik Narodne biblioteke Srbije

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.