NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Vule ŽURIĆ
ST(E)RIJA

 

Prirode je tečenije to
da se neoduševljeno potčinjava
oduševljenome i razumnome
onaj ko manje razuma ima.
Kako treba sa skotom postupati

Elem, dok je Sovremen1, serbski spisatelj u Pori2, „listao” interenetom, po treći put klikćući sebe sama na providiuru narečenom Guglota, ADSL3 konekcija je omogućila da zazvoni brezkabatelni telefon. Sovremen se nadugačko i odozdo nagore premišljavao da li da svojega Pana Sonicka uvopšte i grabi svojim, babe bi kazale, kopoguzima, ili da se jošt uvek pravi blesav, što mu, imajući u vidu kontekast i dizkurc, i nije bilo problematično.
Skupivši, dakle, svu svoju volju i sve svoje čojstvo i junaštvo, Sovremen zgrabi Pana Sonicka tako da je sve praštalo, a onda ljubezno i umilatelno guknu: „Alo?!” Ala se iznenadio!
U Panu Sonicku je bila izvestna gospoža, direktorica Pozorištnog muzeja. Iskala je od Sovremena tekstopisanije o izvestnom Steriji, za kog se Sovremen i više nego junački pravio da zna i ko je bijo i šta je sve za života, te i za smrta, učinijo za narode i narodnosti.
„Biće mi osobita čest”, svečano je Panu Sonicku i gospoži u nj izjavio.
„Ondak ćemo vam poslati emajl sa uslovima, temama i rokovima. ”
„Takože”, glupavo, da identično ne može biti odgovorio je Sovremen, odložio Pana Sonicka i duboko uzdahnuo.
Držaću ovu ariju u sebi dok se ne raspolknem, beše odlučio najčvršće. Ali pošto mu je vozduha unutar sebe ponestajalo i pošto je, dah zadržavajući, bacio tužni pogled ka čarobnoj pećki, koja je promptno iskala jošte drva, uglja i bricketa, Sovremen ogrnu kabanicu i ode u avliju.
Dok je tovario drva u plastičesku kofu, preteklu od lanjskog krečenja, Sovremen je pokušao da se dozove pameti.
„Pametiiiiiiiiiiiiiiiiiiii, pametiiiiiiiiiiiiiiiiiiii”, vikao je u sebi, ali je zimski severac govorio mlogo jasnije, tako da su ga svi raziđeni graždani i te kako razumevali, pa nisu nosa pomaljali iz svojih, a bogami i iz tućih kuća. Zato se i Sovremen vrati odakle je krenuo, naslaga drvlje brez kamenja, pa priđe samuraju Samu Sungu, ščepa miša i strelicom bocnu ikonicu svoga proviudura. U kovčežiću je, kanda, bilo kakve počte. Kako je i obećala, gospoža iz Muzeja poslala je pismo.
Počitaeni..., počinjavala je gospoža, zatim nudeći, prosto nutkajući Sovremenu, sva potrebita objašnenija, šapčuči mu, gotovo na njegova uvce, a imade ih dva, čak i teme o kojima bi, ovom prilikom, bilo zdravo piskarati.
Naposletku, dat je i razuman rock, uz napomenu da će tekstosklepanije biti onorarisano, na šta se Sovremen tako zagreja za pisanje i oma tede ubodom miša otvoriti novi file i započeti sa trabunjanijem, kad mu se u sovest, kroz oči suzne od prethodnog ushićenija i permanentnog zadimljenija usled lošosti pećke, probi prva od oni napomena.
Poželjan tekst od 8.000 do 20.000 karaktera!
Sovremenu dođe da u crnu zemljicu propane, ali pošto je unaokolo, a i šire, sve bilo isbetonirato, odustade od takog kamikaznog arakirija, već stade o isti beton glavu razbijati, ne bi li razabrao šta se, u stvarnosti, od njega, je li, zakteva.
Osam iljada karaktera!
I to, najmanje osam iljada!
Di da nađe sve te ljude?!
Dobro da ih i nađe, ali valja ih sve popamtiti, pa tek onda zapisati, opisati, a o prepisivaniju da i ne tolkujemo.
„Ah, gubim kosu!”, dernjao se anonim u jednoj televizičeskoj reklami.
A šta je meni jošt ostalo da ovim poduhvatenijem, ovim nemogočim misionom, izgubim, pitao se Sovremen, nadajući se bilo kakvoj i bilo čijoj pomoći. Ali, nije vredelo, jer njegova samoća beše fundamentalna, izuzmemo li dve mačke, od čega jedna beše mačorom, što su kunjale kod pećke, nesvesne iskušenija pred koje je njihov ranitelj upravo ostavljen.
I ajde da su napisali: ljudi, nastavljao je da se jadu doseća Sovremen, nego iskaju baš karaktere.
A gde čovek, makar to bila i žena, da danas nađe toliko različnih karaktera?
I još nije precizirato da li u karaktere sme umetnuti i koju žensku.
A o decama da i ne govorimo!
Kad je već stigao do deca, ode u nišu i natoči sebi jednu takvu, pa je ispi na jeks, nadajući se ma kakvom boljitku.
Čak i prazniji nego do tad, Sovmremen odluči da preduzme ono što mu je uvek pomagalo, a nije iziskivalo ni mlogo sredstava, ni mlogo prostora, dok za vreme, u smislu trajanja, nije smeo metnuti ruku u vatru, pogotovo ne u onu koja je jeksistirala u pećki kod mački.
Skrhan krivicom što se uopšte primio takve čudne porudžbine, pritisnut užasnom odgovornošću da odradi preuzet poso, Sovremen legnu u postelju i zaspa, pomiren sa sudbinom za koju, sem rkanja, nije imo ikaki drugi komentara.
U snu mu se, meždutim, počelo odigravati nešto nemoguće, čak i za snove.
Kao što je poznato, a isto će potvrditi i snaše, koliko njiove, tako i naše, u snovima ima ljudi, ali ne na gromile.
Ako sanjaš dvoje-troje oni sa, bože nam oprosti, onoga sveta, puna kapa, a kad smo kod snevanja živi, a da nisu opet one snaše, i to gole golcijate, dosta ti je i dvoje pa da se oma probudiš, izvučeš ispod džorgana, te posetiš nuzprostoriju u kojoj je toliko studeno, da se i daska na šolji obraduje kada te tako sanjivog i teturavog, ugleda i ispoštuje.
Otud su u naši nuzprostorija daske vazda, kako da se izrazimo a da ne bude sproću političeskog korektenija, mokraste, da ne kažemo, popišmanjene.
Ljudi, brate, snevaju i kad su budni, povazdan im se nešto pričinjava, misle da sve kogu, samo da oće, a oće, ali im se ne da. I u takvom, daklem, stanju brez stanja, odlaze u nuz-prostorije gde ne da nemaju vremena, nego nemaju ni volje, ali ni ovlaštenija da svojim ličnim prstima odižu poklopac sa, kako bi naš narod kazao – šolje. Imamo mi za tu čudesnu napravu na kojoj se sedi, tako, da prostite, gologuz i drugo krsno ime: školjka.
Daklem, nas to specifično sedalo, jedna inače, kako tvrdu, jengliska, daklem, đavolja rabota, potseća na ono iz čega pijemo, ili mećemo na uvo da čujemo šum okejana.
Ali, daleko smo od toga otišli, baveći se rečima, kojih u našem jeziku ima, ima, pa zafali.
Ondak, ili izmišljaj ili ćuti, što je, tvrde, pametnije. Ali, o tom, – potom. Tom, potom, tom, potom – sabrana sočinjenija, san svakog Srba, kako u Spori tako i u Dijaspori.
Daklem, zato su nam daske na, hm, šoljama, ili kako oni iz ljute Krajine kažu, ćikarama, nečiste i zato su, npr. u jednoj kulturnoj ustanovi, na glavnome Trgu prestone nam varoši, na Trgu gdi čame konj i dodeljeni mu knjaz, Muzej i Pozorište, Versaće i Dolče&Gabana4, u inače otoič renoviranom mokrom čvorištu, napisali, parafraziramo:
Molimo vas da korištenu sanitarnu papirnatu galanteriju odlažete u za to predviđene kante. Objekat je pod video-nadzorom!
U prevodu na srpski, a o istom trošku i na rvacki, dok će za crnski, gorski, bosanski, ercegovački i sve koji oće biti raspisan tender5, to bi imalo značiti da postoje pojedinci, koji se, možebiti, organizuju i u cele grupe, koji upotrebit tariguz frljaju u šolju ili, još grđe, pored iste. Ne frljaj, dakle, mimo košare, a ako pak frljaš, a mi ćemo te rekordirati na tejpu!
Ideja nije loša, ali pošto je to ustanova kulture, pa još na jednom takvom, daklem, učestalom mestu, pa još ako imamo u vidu da se tu svakoga podneva i svake večeri održavaju tako važne promocije tako važnih knjiga tako važnih pisaca o kojima govore tako važni kritičari pred tako važnom publikom, koja samo zvera prema vratima odaklen se pojavljuju devojke sa aperitifom i ponekim zalogajom, devojke na smrt isprepadnute pričama svojih prethodnica, koje su jedva žive glave izvlačile od gledanih i žednih, a kako pametnih i tako važnih ljudi, daklem, ideja o snimanju nije loša, ali je u isti ma strahovita!6
Jerbo7, zamislite samo neke tako važne ljude koji nakon tako važnih promocija nakon što su tako nevažno gucnuli i prezalogajili, teturaju do mokrog čvorišta i tako, puni snova o sebi i opet sebi, uključujući i sebe, pa onda sebe ili se, ne mare za natpise, već u duhu navike, da prostite, šoraju unaokolo, samo ne di i kako treba.
Ili, recimo, čovek nikako ne čini prekršaj, već sedi na dasci i radi, tako, nešto. Ne znamo šta mu je, ali zarumenio se, sirot, napet je, oće da pukne. Snimate ga, dakle, gledite ga na tejpu skrina, ali on ne krši prekršaj, već mu je, jednostavno, pripala velika nužda. Dobro, taka mu je i najnovija knjiga, čuli ste to malopre od kritičara, koji je, svaka mu čest, produovljenim prstima odigao dasku pre nego što je pikio i onda vam, čim je izišo, rekao da knjiga tog i toga, daklem ovog što se i dalje, u klozetskom kadru, trudi, trudi svojski, ništa ne valja, čak je vrlo bliska onome što taj, čija je knjiga, na jekranu, upravo i čini i nikakako da, sirot, okonča činiti.
E, jedino je čudno što taj isti kritičar čim se druge, televizičeske kamere uključe i publika na promociji značajno upilji u njega i ovog što je do malopre nudio Bogu dušu, koju je ovaj decidirano i sa razignacijom odbio, onu istu knjigu hvali i nikako da prestane da to čini, nego uporno tvrdi da je „od prvih pet ova knjiga sigurno u prve tri, a od prvih osam u prvih pet!”
I dalje razbijate glavu kakva je, u stvari, ta knjiga, a usput mislite da li da uletite u mokro čvorište i spasete oznojanog sirotog važnog graždanina hudožnika, koji, kanda, ima toliku tremu da mora da odsedi na šolji i pre i posle promocije.
Slično je i u prvom slučaju.
Vi ćete, imajući u vidu pravo koje imate, ući i zateći ga, otkopčanog patent, hm, zatvarača, saopštićete mu prirodu njegovog prestupljenija, a on će vas važno pogledati i reći:
„Protestujem! Mišljenja sam da je ovo atak na slobodu izražavanja i na slobodu pišane, pardon, pisane reči!”
A tako će i ispasti.
Tako to rade i po, takozvanim, polemikama.
Uvate se neke knjige, obično nikakve, pa napišu, oma, da je to knjiga u svakom pogledu štetna i uvredljiva.
„Od deset gadnih knjiga ova je među prve tri, a od dvadeset tri gadne knjige, ova je u prvih osam! Uopšte ne kažu zašto to frče, jer stvar je već puštena, pa možeš na jekran, u smislu televizije. Već taj čija je knjiga istu zaboravlja, nego ovome koji tvrdi suprotno od bilo čega, spominje i oca i majku, onako usput čitaoce i gledaoce potsećajući na samoupravljačku prošlost ovog antiprotivnog. Tada u foku obično ulaze i ostali zainteresovani, sem očeva i majki. Grupišu se oko one dvojice ko kere okolo bandere.
Novine pršte, jekrani sevaju!
Baš takav jedan jekran Sovremen i sanja, a tamo, unutra, iako napolju, karaktera koliko ti duša, to jest, ono pismo iz Muzeja, oće.
Sovremen u snu trlja oči i primiče se kolorisanom jekranu.
Mnogo sveta, kanda je neka svečanos.
Da nije, možebiti, svatba?!
Sovremen u snu pogleda koji je dan, jerbo utornikom i sredom jemituju svatbe.
Prikazuju različne parove kako se, kao, upinju da za dva dana kupe odela, pozovu sto i kusur svatova, naruče torte, muziku, iće, piće i, naposletku, izvuču jednu od tri kuverte.
U kuverti je prezent: medeni mesec!
Aftobusom u Jevropu.
Sovremen je nekoliko puta tako odlazio tamo.
Krene, recimo, u Fjorencu, da gleda, Bože nam prosti, gologuzog Davida. Em tamo, na klupi pod Davidovim prknom nema mesta, sve Japanke zauzele, smejulje se i ni makac, em, dok do Fjorence dođe. Golijatu i ne treba David, pa da mandrkne.
Prvo, nekako moraš da nabaviš vizu za pasaport, a to nimalo nije fest rabota.
Nabaviš, uzmimo, sva dokumenta i još poneki papir pride, a imadeš i poziv neke inštitucije tamošnje kulture. Dođeš u dvorište ambasade, u vreme koje su ti telefonom naredili, a ono, silnom skupljenom svetu, ušesa ko u slonova.
Situacija načisto klempava.
„Šta vam je, ljudi?”, pitaš, a oni samo „Ššššššššššššš“, pa „Šššššššššššššš!“ i meću kažiprs na suve usne.
Ubrzo shvatiš u čemu je štoz.
„Ić”, čuje se za razglasa.
Kao, imaju razglas, preko kog te, ko čoveka, civilizovano, zovedu, a u stvari, ne pretisnu na vreme belo dugme, pa reknu prezime pre nego što stisnu.
„Ić!” prozivaju već ljutito, a sva bi publika oma da uđe, jerbo se svi tako prezivaju.
I onda, kad uđeš, vidiš svašta.
Jevropa, da prostite, zajebava.
Istina, oni to zovedu unterhaltovanje, ali svakome je jasno da tu, sem ovog već pomenutog, ničeg drugog nema.
Glede te prvo ovako, a ondak onako, okreću te, ne bi li te sa svih strana ošacovali i samo ponavljaju, sumljajući:
„Možda, možda!”
Zakažu ti da dođeš po pasaport sahat pre polaska aftobusa, koji ima mokri čvor, dok za kamere u reklami ništa ne piša, ovaj, ne piše.
I tako, sa sve kuferima dođeš do šaltera, odakle te jopet dugo glede i još nisu sigurni da li si spreman, ili da sve pocepaju, a ti da se goniš, dobro znaš gde.
I, putuješ.
Dvajes i kusur sati.
„Nemo da bi neki vršio veliku nuždu”, preti preko razglasa kondukter, a ondak, na svakoj granici, a ima ih, Bogu fala, traži po neki evro, da bi carinici bili ljubezni.
A ako ne daš, izbaci te u pomršinu, pa ti po zve-zdama odgonetaj jesi li tamo ili si jošt ovde.
Dakle, sanja i dalje jekran Sovremen i zaključuje, svatba nije!
A da nije neki tolkovani šou.
Tu ima likova, misli Sovremen, ali karaktera ni za lek.
Misli, jopet, na putovanje i zaključuje kako je aftobusom ipak najsigurnije, jer je baš pre neki dan čitao u cajtungu kako je neki naš važan pisac nameravao da na Sorboni održi slovo baš o tom Steriji, jerbo su ga lepo pozvali i dali mu vizu.
Putovao je jeroplanom, te su ga, tamo, kad je stigo, oma u aps aerodromski strpali, jerbo je bila neka zajebuna, jerbo ima neki koji se isto ili slično zove, samo što taj drame ne piše, već ih priređuje.
I oni ti uapsili našeg dramatičara, a dramatičar, Sovremen je shvatio, nije shvatio ič.
Žalio se, veli i tek će se žaliti, ali odma ima da piše scenarijo i da traži sponzore i sponzoruše, ne bi li odradio posao i ispoštovao sebe, kao Evropljanina i intelektualca.
I srećan je, veli, što je noć u apsu proveo u samici, a ne sa tamo nekim Kitajcima, koji, veli, ni na prste brojati ne umeju.
On, eto, zna.
Ali uvek dođe do jedan, pa Jovo nanovo. Toliko ga ima, a on bi hteo jošte. A eto, imao je priliku, makar u aerodromskom apsu da upozna karakter. Ne baš svih osam hiljada, ali sa onim ostalim što čekaju jeroplane, eto gac!
Kud se meni što tako ovih dana ne desi, misli i jada se Sovremen u snu.
Priseća se onog jekrana, gde i dalje vlada masovna scena.
Da li je to neki sport?
I jeste i nije, ali masa je na ulici, ne na stadijonu.
Je li to, ondak, kakav koncerat?
Nije, jer masa nije na hipodromu, ili na Varadinskoj tvrđavi.
Pa, šta je onda?
Sporovod.
Mnogo sveta, kaki osam iljada! Ipak, Sovremen se smrti plaši, pa u snu grabi daljinski i menja kanal.
Ćorak.
I na drugom drugi sprovod.
Kanda u istom gradu, u istom danu.
Karakteri, na oba programa, samo mimohođuju.
Koga li sahranjuju svi ti ljudi? Da to nisu dve verzije istog komata, mejk i rimejk, kako se to danas govori, ali i ne piše.
Od uzbuđenja i straa Sovremen se budi, vata daljinski i pali televizor.
Ništa!
Ćorak!
Jopet nema svetkla.
Reredukcija!8
Kako sad da piše, kad ne samo da nema karaktere nego nema ni svetkla, pa samuraj Sam Sung ne može da titra pred njegovim, još uvek, sanjivim očima.
Proverava vatru, srećan što se kurtalisao TA pećki.
Vatra skoro da se ugasila, što mu odavno mjauču i one dve mačke, od kojih je jedna, rekosmo, mačor.
Sovremen duva u pepo, pa dim ubrzo ispunjava kamaru. U to dolazi svetklo.
Sa jekrana, koji se od dima ne vidi, dopire aplauz.
Kome?
Sovremen kašljući prilazi samuraju Samu Sungu, ščepava miša i ofrlje bira oblik i veličinu slova kojima ima namerenije napisati priznanje da kod nas osam iljada karaktera nema.
Taman se sprema da udari veliko slovo, kad se, odnekud, iz dima, javlja Pan Sonick.
„Alo”, umilatelno kaže Sovremen.
„Birali ste nepostojeći broj”, kaže žemska, nikako karakter. „Birali ste nepostojeći broj”, ponavlja, a Sovremen ćuti, srećan što ispade kako je od početka zbitija i te kako bio u pravu, ali tužan zbog osećanja da mu godi da sluša, a da ne odgovara.
Da li od sreće, da li od tuge, ili od silnoga dima, koji nikako da se raziđe, tek, Sovremen počinje da plače brez namerenija da prestane i kada se ovo sočinjenije okonča.

Autor je pisac iz Pančeva

1 Sovremen – još jedan od superheroja, nalik Supermenu, Spajdermenu, Betmenu brez Robina... Život ovog junaka potpuna je misterija, a interesantan je samo zato što ga ama baš niko ne obožava, te se o njegovoj popularnosti ne može ni šaputati, a kamoli govoriti. Otud i nepoznavanje njegovih specifičnih osobina koje su, kao i kod ostalih superheroja, spasonosne za čovječanstvo. Što se tiče fizičkog izgleda, Sovremen je, uglavnom, ćorav i nosi đozluke. I da, opstaje pomo-ću trikova!
2 Pora i Dijaspora. Pora je tu, a Dijaspora neđe druđe, odakle Pori šalje koju paricu. Pora pak Dijaspori šalje rakiju, ajvar i kajmak.
3 ADSL – A Di (je) Sada Lani?
4 Slatka gibanica (it.)
5 Tender – daj, der, deset (hiljada ili milijona, zavisi od faktora)
6 Kao što ijole pismen čitalac primećuje, naglo se odustalo od neupotrebljavanja slova h. Stvar je vrlo prosta, ali ne i nevospitana. Izbacimo li sva takva slova, ostaćemo bez onih osamh hiljdah kaharakthera. Ah!
7 Reč skoro slatkiš ako j zamenite sa ž, i skoro psovka ako izbacite r.
8 Jopet ne dadu stalno, već kad im se oće!

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.