NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Čedomir ANTIĆ
UMETNIČKO, LIČNO, PRAVEDNO...

 

Dušan Kovačević je jednom prilikom napisao kako „pozorište potkazuje život”. Aristotelovski je postulat prema kome pisac ne bi trebalo da pravi greške u odnosu na istinu. Ipak, odnos prema stvarnosti ne čini jednog pisca velikim. Rekao bih da je veliki književnik upravo onaj ko, se u tolikoj meri uzdigne iznad svog vremena da postane deo večnosti.
Veliki pozorišni pisac je samo onaj ko, opisujući svoje vreme objasni prošlost i nagovesti budućnost. Teško je biti veliki pisac. Pre svega, zato što popularnost i veličina retko idu zajedno. Posebno je teško biti veliki pisac vremena krajnosti, doba rastrzanog promenama koje su toliko lišene kontinuiteta da se čine besciljnim.
Jovan Sterija Popović živeo je u vreme isključivosti. Bilo je to burno doba u kome su se stoletna carstva branila od plime pokreta za nacionalno oslobođenje; stoleće u kom je revoluciju misli zamenila revolucija čovekovog dela, a usledila joj velika dalekosežna revolucija u politici. U vreme kada su se tradicionalno i moderno susreli, u stoleću u kom su se sukobila prava staleža sa pravima čoveka, a državni interesi zamenjeni zamršenijim i nedokučivijim interesima naroda, bilo je teško biti veliki pisac. Tada, kada su posle milenijuma ratova radi Boga i stoleća borbi radi države, vladari u rat polazili radi naroda, književnici su bili ili svojina nekog dvora ili baština izvesnog naroda. Sterija je svojim delom pripao, pre svega, ljudskom rodu.
U doba kada je u njoj živeo Sterija, južna Ugarska je bila jedna od onih čudnih oblasti Evrope. Na periferiji političkog kontinetna u 19. veku ova oblast se nalazila u sastavu Austrije, pripadala je srednjovekovnoj Kraljevini Ugarskoj, a u njoj su većinom živeli Srbi. U tom svetu politički feudalizam održavan je bez feudalaca, nacionalna revolucija postala je međunacionalni rat, u kom je tradicija bila prvobitno stanje. Sterija je živeo u tom svetu kao naturalizovani Srbin. I umesto da, poput Šandora Petefija, njegovo nedavno stupanje u novu narodnost u njemu raspali nacionalni žar, Sterija je bio neprostrasan posmatrač svog vremena. Umesto da zapaljivim stihovima ili epskim odeljcima opiše opšte klanice kod Bele Crkve i Srbobrana, Sterija je u Rodoljupcima naslikao veliki srpsko-mađarski rat iz 1848–1849. godine kao veliku unutrašnju borbu ljudskog karaktera. Umesto juriša i junačkih pogibija, žrtvovanja i večnosti, Sterija je u jednoj drami opisao jednu palanku i niz karaktera koji postoje u svim vremenima i svim ratovima. Opisujući njihovu nacionalnu isključivost, palanačku izolovanost i kratkovidu političku ostrašćenost, opisao je stanje naroda u kom je živeo. Naroda koji se nacionalizmom branio od drugog nacionalizma, sveta koji je istinski želeo slobodu i napredak, ali mu je sudbina nametnula da svoju revoluciju podredi austrijskoj kontrarevoluciji, samo kako ne bi uspela protivnička – mađarska revolucija. U galeriji likova koje nam Sterija predstavlja brojni su ljudi krajnosti: plitkoumi, preki, glasni, a samo je jedan, kako to obično biva, glas razuma, od početka suzbijen i nadglasan. Ipak, ostavivši spomen o vremenu u kom je Sterija, stanovnik ove sredine, mogao da napiše upravo dramu kakva je Rodoljupci govori ujedno i o snazi ovog društva da napreduje. Upravo je Sterijino delo i dalje živi dokaz da je u tek nastaloj Srpskoj Vojvodini postojala sloboda misli, pa makar se njoj samo i težilo, kao i da su duhovi naprednog sveta nezaustavivo činili sve da svoju sredinu što više otvore prema velikom i razvijenom svetu. I dok su rodoljubi, kakav je bio ?ura Jakšić, optuživali Srbe iz Kneževine Srbije da su sa „Avale plave, gledali ledno u ognjen čas”, Jovan Sterija Popović imao je snage da na jedan stolećima star sukob pogleda hladnim okom objektivnog posmatrača i obasja ga večnom svetlošću književnog genija.
Međutim, da li je svojom delom Jovan Sterija Popović zauzeo svoje mesto u toj više nego konstruisanoj vertikali Prometeja modernizacije u srpskim zemljama? Uvek sam se pitao jesu li svi Prometeji, demijurzi napretka ljudskog roda, u stvari tragične ličnosti, koje savremenici progone, bogovi kažnjavaju, a buduća pokolenja ih u suštini ne razumeju, bilo da ih nerazumno preziru ili im se budalasto dive. Ako bismo Steriju razumeli samo kao jednog kritičara tradicionalizma i nacionalne isključivosti, mogli bismo mu učiniti nepravdu pa ga proglasiti prethodnikom pojedinih ekstremnih levičara koji danas u suočavanju vide nastavak klasne borbe, a u otvorenom društvu nastavak Staljinove narodne demokratije. Rekao bih da upravo Rodoljupci, sa jedne, i Pokondirena tikva i Kir Janja, sa druge strane, čine izvesnu ravnotežu. Dok u Rodoljupcima Sterija predstavlja uskogrudost male sredine, plitkost malograđanskog nacionalizma i kratkotrajnost neiskrenih i izvikanih kolektivnih osećanja, u Pokondirenoj tikvi on prikazuje posledice neuspešne i plitke modernizacije, a u Kir Janji se podsmeva neprilagođenom pojedincu koga, pored etničke razlike, od okoline odvaja i molijerovski tvrdičluk. Da li je u Pokondirenoj tikvi prikazana nevolja jedne ličnosti, koja je u svojoj imućnosti i malograđanštini od modernoga usvojila samo pomodno, a od otmenog smešno. Da li je glavna junakinja ove komedije samo jedna ličnost koja je izabrala da ujedini urođeno paorstvo sa nekako stečenim građanstvom; ili je možda reč o jednom društvu koje se upravo na ovaj način modernizovalo? Kir Janja je sličan primer. Da li je individulano baš uvek iznad kolektivnog? Da li je samobitnost važna i onda kada čoveka vodi u izolaciju i propadanje? Da li je duhovni tvrdičluk podjednako značajan kao i materijalni?
U opisu lika Kir Janje mnogi su videli Sterijin otklon prema sopstvenom grčkom poreklu. Ipak, ako se podsmevao neistinitom junaštvu palanačkih rodoljubaca, zašto se ne bi podsmehnuo naglašenim i izvikanim, a verovatno i konstruisanim osobinama Kir Janje? Uverenje da postoje dobri i loši nacionalizmi, odnosno da neke narode treba posmatrati kao tlačitelje, a neke kao potlačene, bez obzira na okolnosti, nastalo je u dvadesetom veku. Pitanje je da li Kir Janja strada zato što je tvrdica ili zato što ne želi da se uklopi u sredinu u kojoj živi. Ne treba zaboraviti da su iz nekih razloga Cincari u Srbiji i današnjoj Vojvodini jedina nacionalnost koja je, vremenom i bez većih pritisaka, osim po imenu, u potpunosti asimilovana. Na sva ova pitanja Jovan Sterija Popović odgovara upravo kritikujući sve devijacije i preterivanja. Objektivan, on je jednovremeno bio i nemilosrdan. Uvek i prema svima. Pišući, on nije zauzimao stranu već je sa pozicije prosvetitelja iz osamnaestog veka za uzor pozivao zdrav razum.
Sterija kao da je decenijama pre Slobodana Jovanovića došao do zaključka da u društvu u kom je živeo, koliko god da je bilo naprednije od ostalih balkanskih društava, otpor modernizaciji nije išao iz tradicija, već prevashodno iz onog prvobitnog stanja u koje su taj svet sa periferije carstava gurnuli ratovi i vekovi života na granicama. U prekoj potrebi da se modernizuje, to društvo je na strani modernizacije imalo samo nejasne strane uticaje i malobrojnu elitu, sve ostalo, uključujući i nepostojanje presedana za takve procese u prošlosti govorilo je i protiv svega onoga za šta se Sterija zalagao. Možda je, zbog ove prosvećene objektivnosti i neangažovanosti, Sterija i ostao u senci kasnijih pisaca čija su dela bila jednostranija i u većoj meri socijalno i politički angažovana. Sterijino delo nije uvek ni najbolje prihvatano u našoj javnosti. Ipak, komediografi su uvek morali da se pravdaju svojim savremenicima: zar nije još Nikolaj Gogolj morao za moto svoje komedije Revizor da uzme rusku narodnu poslovicu prema kojoj: „Ne treba grditi ogledalo zato što je lice ružno”. Međutim, čini mi se da bi bilo pogrešno posmatrati Steriju istrgnutog iz njegovog vremena.
Iz našeg doba posmatrano, reklo bi se da generacije koje su živele u našoj državi posle Sterije nisu dovoljno ili ispravno čitale komedije ovog velikog pisca. Ipak, pošto je u njegovo vreme grčka inteligencija živela u duhu Velike ideje i nekritičkih tumačenja srednjovekovne i antičke istorije, dok su pisci nastajuće Rumunije razvijali nacionalizam antičkih Dačana, treba napomenuti da su generacije koje su došle posle Sterije bile dostojne njegovog velikog dela. Bez duha koji je probudio Sterija, a koji je počivao na racionalizmu i prosvetiteljstvu koji su decenijama živeli u zemljama habzburških Srba, ne bi bio moguć onaj veliki polet duha koji je okrunjen nastankom realizma u našoj književnosti i pobedom kritičke misli u našoj istoriografiji.

Autor je istoričar iz Beograda; član je Predsedništva G 17 plus
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.