NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Dragan S.V. BABIĆ
FEMA NOVA

 

Negovana dugom narodskom ishranom i pojednostavljivana vekovnom interpretacijom kao slavna palanačka glupača, Fema Popović izlegla je pod svojim širokim biedermeier haljinama na hiljade kočopernih monstruma teatralnog političkog govora. Za vremena samoupravnog socijalizma, radnička klasa se cepatila i pljeskala onog ispred sebe po glavi, i uopšte, tamo gde je mogla da ga dohvati, i držala da je Fema Popović smešna do suza, zato što je stara, zaostala buržoaska snaga koja više ne postoji. Danas, umorna i mrzovoljna, prežvakava ostatke sinoćnjeg političkog vašara sa stotinama političara i voditelja iz tog pologa, mutanata čiji su format i socijalna gestikulacija besprekorna imitacija, nasleđena kopija jednog cenjenog, oksidiranog medaljona. Mitar Popović sada sedi u radikalskim klupama iz kojih, usavršenom retorikom patriote i pedagoga, suvereno vlada trećinom Srbije, Ružičić čita svoje celestijalne stihove pred izabranim narodom, koji mu se u međuvremenu dogodio, pod visokim pokroviteljstvom vlasti i crkve, čankolizi su se razišli po upravnim odborima neosvešćenih kapitalističkoćepenskih kompanija, prosci su stupili u lukrativne simbiotičke brakove, a sluge su potražile ona ista lumpenproleterska sitna zadovoljstva na buvljacima od Vranja do Sombora. U filozofskom rečniku narodnih poslanika srpskog sabora, koji potiskuje svaku pomisao na subverzivnu tuđicu parlament, ili je bukvano prevodi kao ono zgodno mesto na kojem se javno usavršava oskudna lična pismenost, periodizacija istorijskog vremena, jednog zakona ili obećanja, deli se na protekli period, otprilike između izgradnje piramida u Gizi i trenutnog predsednika zasedanja, i naredni period, između naših znojem i krvlju zarađenih dijurni i dosta labavo zakazanog smaka sveta. Istorijska, socijalna i psihološka percepcija srpskog narodnog poslanika, negovana u čvrstoj uzajamnoj vezi sa narodom koji ga je tamo poslao, ne podnosi tiraniju svakodnevnih kalendarskih zadataka i poslova, već svojom mitskom širinom i dubinom razgleda duhovnu korist koja bi možda mogla nastati od neizbežnih, mnogobrojnih sahrana i kanonizovanja heroja, umrlih ili pobijenih u harmoniji sa nezaboravnom deseteračkom tradicijom. Mrtva Fema i njeno društvo suvereno vladaju političkim i kulturnim proscenijumom Srbije, mutirani u nekontrolisanoj, permanentnoj pomami endemske poetičnosti, epskog suficita, crkvene hipokrizije i palanačkih kerefeka i marifetluka.

Etimologija
Kada nam roditelji nadevaju ime, kao što se tom glagolskom radnjom pune paprike, prasad ili živina, dajući jednoj očevidnoj i uobičajenoj pojavi drugi, priželjkivani sadržaj, tada ih, nesumnjivo, progone, muče i inspirišu ova otvorena pitanja – da li će ime koje namećemo govancetu ulepšati njegov budući život, da li će ono biti dostojno naslova kojim smo ga ukrasili do groba, da li smo mu nadevanjem baš takvog naslova udarili i pečat naše svete veze, da li kum ima dovoljno trezvenosti da svojom pronicljivošću pogodi naše najskrivenije nade, iako se denominator bira pažljivije i od supružnika i od deteta, jer njegov izbor treba da donese veće koristi i sjajnije socijalne ukrase novorođenoj pojavi, čije su buduće neuračunljive avanture apsolutno nepredvidive i mogu biti štetne po širu zajednicu, ili da ga pustimo da ide po svetu sa prvom tablom stripa iz našeg detinjstva, imitacijom glumice, ili pevačice, ili boksera, koje nam je odneo neko drugi, da ga zaodenemo literarnom fantazijom ili oreolom kakvog crkvenog ili istorijskog giganta, u čija božanska dela ili herojska posrtanja ne možemo ili nećemo da sumnjamo. Tako omen postaje nomen.
Tokom naučenih komediografskih dovijanja, u procesu sazrevanja komičnih situacija, koje komediografu služe da šiba društvene prilike svog vremena (izraz se zadržao do dana današnjeg, iako je smešniji od bilo koje smešne komedije), izmišljena osoba Fema pojavljuje se kao derivat od ženskog imena Eufimija, što su reči dobra značenja ili Eufemija, kao eufemizam, semantički pronalazak kojim se blaže grube, teške i ružne reči. Pošto neuka i prosta osoba ne ume da se služi izvornim značenjem i preimućstvima svete reči dobrog i tačnog značenja, već upropašćuje i kasapi svaku misao i reči koje joj ispadaju iz usta kao žabe, jedna prozaična svinjska biljka, u uobraženju da može postati kondir, korisni sud za vino, rakiju i druga pića, živeće dalje u formi pokondirene tikve. Tako nomen postaje omen.

Glagoljanje
Do ovog mesta veselu tragediju naše naravi možemo da pratimo uz pomoć školskih, teatarskih i leksičkih pomagala, ali jedan povratni glagol i jednu njegovu imenicu moraćemo da istražimo sami, jer naš kapitalni nacionalni rečnik, rezervoar i monumentalni spomenik mogućnosti duha svakog naroda, neće u doglednoj budućnosti stići do slova F. Ispod njega bismo sigurno našli jednu važnu radnju, jedno stanje duha, koje ćemo, tako zatečeni, morati da ispitujemo empirijski.
Slušali smo u dvadesetom veku, posle izvođenja Feme Popović u devetnaestom, kao se neko femka, da je ono što radi obično femkanje, i da bi bilo dobro, malo posle, kada smo porasli, da prestanemo da se femkamo, i na kraju bismo, u trećem dobu, prezrivo istresli svakome ispod nivoa naše spostvene ratničke odlučnosti da nam je dosta njegovog zapadnog kurvinskog femisanja. Sirota Fema Popović niije ni sanjala da će njene eksperimentalne jezičke vratolomije dogurati do formata ozbiljnog političkog diskursa. Pogotovu jer je pokazala da ugodan rentijerski položaj opančarske udovice, ni plemenita dokolica, u dosadi da se ubiješ, nikome ne garantuju ni dar za učenje jezika ni sposobnost za tako stečenu plemenitu osobinu kvalitetne komunikacije, niti izlazak iz nedotupavne političke čamotinje. Od početka smeštena u opasnu evropsku, komparativnu blizinu Aurore Dupin Dudevant, koja je sama sebi izabrala ime Žorž Sand, navukla pantalone, isterala Frederika Šopena zajedno sa klavirom iz svoje kuće i uzimala za ljubavnike prosvećene intelektualce i umetnike, Fema Popović morala je kad-tad da izlegne mnogo okrutnije potomstvo oba pola. Dosadilo joj je genetski da iz tog pologa gleda samo izvođenje nepismenih kokošaka. Izvedeni femisani petao ne koristi njene ženske, majčinske atribute, koristi njene socijalne, koreografske, materijalne, umiljate tabloidne veštine, prosvetljen najzad u simbiotičkoj vezi hladnog i čistog računa.
Mada bi operaciji kojoj se bezuspešno podvrgla Fema Popović više odgovarao pojam pobačaja i pobacivanja, u sredini bez poštovanog odnosa prema preciznom izražavanju femkanje i femisanje preživeli su do danas kao njen najkrupniji doprinos srpskoj kulturi na palanačkom vašaru.
Nećkanje, oklevanje, šepurenje, uobražavanje, tvrđenje pazara, čuvanje nepostojećeg preimućstva, izvrdavanje utakmice, koketiranje, šminkanje, pirlitanje kao status – taj repertoar eufemizacije ona je još mogla da prepozna, upotrebi i zaboravi, ali opasniji repertoar mutacije u moralnu mimikriju (Jovan Cvijić), ketmanstvo (Česlav Miloš), zreli molijerizam srpske političke scene, nemoral brutalnih neznalica, odbacivanje kriterijuma lične kompetentnosti, po cenu gubljenja života, poetizaciju zločina u životu i delima jedne njene požarevačke filijale, dvorska ceremonijalnost jednog demokrate i tajanstvena neefikasnost još jednog demokrate na visokim mestima, projektovani su za pozornicu dvadeset prvog veka.

Fema in progress
Od biedermeier čiviluka jezika i manira, jedno teatralno zaveštanje mutiralo je, kroz dugu političku praksu političkog govora, do univerzitetski opremljenog najamnika na tržištu ideja. U tranzicionoj podeli plena i uloga, poznati režiseri ne bi se više ni osvrnuli za jednim mršavim, napaćenim dramaturgom, koji pored Vlade Republike Srbije u Ulici kneza Miloša vodi za ruku očerupanu i poremećenu muško-žensku mečku na putu za Guberevac.

Autor je novinar i pisac iz Beograda
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.