NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Laslo BLAŠKOVIĆ
BEZ ROMANA

 

Prošle godine, nekako baš u ovo vreme (sad zvučim gotovo bergsonovski), dobijem poziv iz Toronta od pesnika Nenada Jovanovića da, za potrebe nekog njegovog književnog posla, napišem svoju autobiografiju u jednoj rečenici. Na taj zov iz kanadske divljine ljubazno ne odgovorim, ne zato što mlidijah da moj dosadašnji život potrebuje više rečenica (smatram ga, uz umerenu dozu lažne skromnosti, dosadno knjiškim, bez obzira što po njemu, u svakom smislu, povazdan kopkam, da bi se moglo posumnjati kako mašte uopšte nemam, već uglavnom pripovedam kako se nešto 110% i dogodilo), nego upravo zato što sam se odveć pripremao, čistio grlo toliko da bi i najstrpljivijem dirigentu dozlogrdilo, pa bi zapucao u prvi bife i požurio da me što pre zaboravi. A tolike sam romane (i romanse, bez reči) sočinio da bih se komotno mogao nazvati Romanom (s bar četiri-pet romana).
Elem, rodio sam se u manje-više lepoj varoši (od Sterijine rečenice iz romana kako Vršac je lepa varoš i iz očekivano-poraznog zaključka njegova epitafa da sve je – ništa, Vasko je Popa izveo prostu tvrdnju, pretpostavljajući da bi se veliki pesnik i veliki šalac mogao sotim složiti da: ništa je lepo), i u toj varoši, na momente sestrinski sličnog lišca onoj Sterijinoj (mislim na zdanja dignuta istom rukom, za austrijskog vakta, pre svega), dakle, u tom našem priručnom Egiptu (skre-ćem pažnju da moj rodni Šanac ima i bestragije isto tako egzotičnih imena, kao što bi bili Bangladeš ili Šangaj), po tom kantovskom zatvorskom krugu, koji opisuju senke varadinskih kazaljki, šepuckam ja i dan-danji.
Šta želiš više od iščezlog ništa? Ali, koje je to Ništa što nas sve vezuje? Preskočiću, sledeći u poslu i primeru, u govoru i tvoru, piščevu utrnulu šačicu (naime, levom rukom Sterija je pisao komedije, a desnicom tragedijice), prekoračiću svetlosnim korakom množinu godina u životu našeg novog Romana (koji je, kao i njegov uzor – sablja-momče bio nestašan, sa svakakvim vragom upisanim u lični libar, kao da je bio kakav radnik na iskopavanju Sueckog kanala, a u stvari se nije bogzna kako razlikovao od ostale varoške dece: i on je umeo da davi zmije još u kolevci i da odučava besne, uplašene konje od sopstvenih magarećih senki), i eto nam Romana, cela-celcata, svršenog maturanta iz Karlovaca, doduše ne slišatelja ritorike kod Kirila Aranickog nego organizatora kulturnijeh aktivnosti kakovoj Femi ili Čimperpriči, gotov Gimnosofista, kao iz puške.
Godina je, po nečemu, 1984, i u Egipat se ide čarterletom , u paket-aranžmanu (koji uključuje noć sa golom Sfingom), pa se naš Romančić odlučuje za drugu vrstu avanture, koja od mnogih terorističkih pretnji najpre uključuje eliotovsko nasilje nad jezikom i slikom, i premda od početka usmeren (jer ga je mati, kako je vidila u njemu muško dete, na knjigopisanije opredelila, i ova je strast tako u njemu ukorenjena da ga ni rđavo zdravlje, ni slabost očiju, ni druga vnešnja pritiskivanja od toga odvratiti ne mogu), nameri se, nanovo misleći da tu leži dobar miraz, da se u Akademiju upiše i režiju izuči. Žmirkavi profesor koji je (nušićevsku) klasu primao (a nećemo mu reći pravo ime, budući da se držimo Aristotelovih uzusa, jer već smo dovoljno nisko pali) – no lako ga je prepoznati po autentičnoj perici zada pozorišnim remcima herkulovsko iskušenje: da opišu kako bi oni postavili Sterijine Rodoljupce, valjda zato što se i sâm, čulo se, spremao da napravi po istoj stvari film, politički program, ili tragedokomediju spospobnu da zameni postojeći svet. Tu vam naš Roman prione na posao, i kao svaki mladi fatalni fantasta, revolucionarno izvrne delo o revoluciji 1848, ne obazirući se nimalo na Sterijine stihove, u kojima je slobodu, jednakost i bratstvo, te ideale svakog modernog prevrata, melanholični bard zatrpao u grobnicu, u slavu neke više zagrobne pravde, oslonjen, recimo, na Jungove Noćne misli, ili na sopstvenu sudbinu. A možebiti baš i računajući na čitav taj teret, na izgubljeni prtljag jednog nesagledivog vremena. Građanin Gavrilović, satrven gorkim patriotizmom, rodoljubačkim moralizatorstvom i rezonerstvom, našem se usamljenom junoši učini sasvim veštačkim, pa izlišnim. Zato on gotovo izbaci ovaj dosadni, plošni lik, pa bez Gavrilovićevih otrežnjujućih replika čitav komad dobije izvesnu parolašku, buntovničku brzinu, punu buke i besa, sa značenjem koje će svaka Vilijeva seka moći odmah da pretpostavi. Mladi (nesuđeni?) reditelj ostavi Gavrilovića tek u ponekoj sceni, i tu reduciranog govora, primerice, u poslebunskoj dilemi (A di sam ja pristao?), sterijansko-kalamburski dovedenoj do noćnog bunila, do opšteljudske raskrsnice, do čoveka koji, kao u lošoj dosetki, stoji sa dve noge u grobu, i dalje se pitajući kuda bi. Svog mračnog, metafizičkog Gavrilovića, Roman smešta pred ogledalo, koje samo usložnjava junakov nesporazum i obračun sa samim sobom. Dok izgovara svoj ruinirani monolog, Gavrilović pokušava da (po Romanovoj tihoj zamisli) dodirne u ogledalu svoje lice, prenebregavajući da za to (a po mladićevoj lirsko-melanholičnoj logici) zalog može biti samo – lice. Ovom rediteljskom kragnom, ovim gušenjem jednog lika, predstava bi, u neku ruku, dobila apsurdističku obrazinu.
Pošto se Roman gnuša istorije, baveći se opštom revolucijom kao principom, kao porazom, on nasilno završava svoj san o predstavi imitacijom slavne slike Sloboda vodi narod, u kojoj Sterijini rodoljupci zauzimaju mitske uloge Delakroinih revolucionara. Scena velike verbalne bure zamrzava se, sa obnaženim, amazonskim grudima gospođe Zelenićke u prvom planu, i barjakom koji je jedini, na kraju priče, živ. To svakako neće biti (misli naš Roman, grizući olovku) ni francuska ni srpska zastava. Već će on objasniti scenografu da barjak mora biti od nekog providnog, neodredivog materijala. Od najlona ili stakla, recimo. A najpre – od belog platna (sine mu svećica!), što jeste simbol predaje, simbol poraza koji je bio upisan u čovekove gene, pre no što se on uopšte uspravio, podigao. Dok čeka na odluku komisije, nadahnut nekim sirovim, bidermajerskim realizmom koji se stavlja nasuprot izvesnog superlativnog stila datog već samim rasporedom stvari, da ne kažemo, zvezda, Roman razmenjuje priče sa drugim kandidatima. Sa čuđenjem saznaje da je jedan od njih odenuo pominjanog Gavrilovića kao Boba Dilana, koji protestuje unaokolo, vukući za sobom čitavu govornicu (tako ja to vidim, veli mu ponavljač gordo), da je drugome (taj će kasnije vrisnuti od zlatnog metka) profesor skrenuo pažnju da, pošto nije služio vojsku, ne bi trebalo ni da režira... U tom času Roman shvata da je i sâm izgubljen slučaj, da njegovo smelo tumačenje deluje izdaleka isto kao i lupetanja njegovih slučajnih sapatnika, i da, uopšte, ta patnja, nije ništa što ga razlikuje od bilo koga drugog, da će mu uskoro postati savršeno jasno da režija i nije umetnost, jer iza nje ništa materijalno i opipljivo ne ostaje, da je tu najpre reč o opseni, triku, svetlacima (nešto će slično kasnije pročitati u intervjuu Ranka Marinkovića datom jednom od trojice ocenjivača, koji je uprav odšepasao na drvenom dadaističkom konjiću kroz dvorište Akademije koje je poplavila prsla kanalizaciona cev, bežeći od nekog nezadovoljnog brucoškog oca, čija je tanka tajna veza valjalo da bude). Te godine nikoga ne prime, osim nekog iznenađujuće plavookog lekara. Razočarani Roman nameri da glavnom profesoru smakne zlaćanu, uraslu periku. Uskoro će naš junak vapiti što nije potom pokušao u nekoj školi za pisce, pa da ga i tamo, na brzaka, oduče od poraznog spisateljskog posla, u kojem je čovek uvek upućen na svoju nedovoljnu glavu očerupane hidre. Eh, kada bi imao samo pastirsku sviralu pod dudom, ili kakav pipe shop u koji katkad navrate kurve ili ovisnici od dečjih novosti!
Opet prolaze godine, i Roman već uspomena ima za ceo vršački milenij! I sâm je postao štošta. Na primer, đubre od pesnika koji zavodi frustrirane udovice, što nad odrom tiranskog muža, raspetog na kuhinjskom stolu poput glembajevske slike starog, prohujalog sveta, skrhanog porodičnim nasiljem, nesrećom što jest u braku, gde je sve u novcu (kao u nekoj domaćoj sapunici), gde svako majstorsko pismo na kraju ispadne – žensko, gde seksualno i u svakom drugom smislu ugrožene žena sanjaju svingerske snove, priželjkuju tri muškarca odjedared, vruću liniju, krevet pored gosta, fantazirajući u beskraj. Za takove je pikove dame naš Roman univerzalni filozof, Bajron, rok zvezda, maneken, sponzoruša, spreman da se, kao Homer, posle Ilijade, izgubi u Boju miševa i žaba. Uostalom, to je, kanda, sudba svih Romana i Sterija: uleteti u sopstvena usta. A ona kanadska autobiografija jednom će se,valjda, i sama završiti. Konac treće častice
P. S.
Druga polovina Romanovog karlovačkog razreda probala je da se upiše na glumu, i danas se mnogi od njih s tim čudom zlopate, ali se Roman nije okušao u toj veštini, smatrajući je pomalo majmunskom, ako ga razumete. Ipak, mnogo godina kasnije, radeći u nekoj književnoj zadruzi, Roman, u trenucima izazvane veselosti, predloži svome glavonji da zaigra u filmu koji je ovaj pripremao, a ticao se novog rodoljublja, naime, nekih Titovih figurica u kojima podli Šćipetari švercovahu heroin, srčanu manu bogova.
Ipak, šef Grujič beše samo scenarista, koji je hrabrio otrežnjenog i predomišljenog Romana da glumiti nije ništa, te da će se on prosto šetati, nekoj ženi reći da je spreman. Međutim, kad svevideći režiser Prle ot Marič ugleda Romana, taki ga odbiju mladićeva široka ramena, pošto svog junaka zamišljaše lirskijim, šušljikovskijim. Tako Roman izgubi priliku da zaigra u najgorem filmu jugoslovenske kinematografije, i posle se tom činjenicom hvali besomučno, tvrdo se kondireći.

Autor je pisac iz Novog Sada i glavni urednik časopisa Polja
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.