NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Branko DIMITRIJEVIĆ
NEVESELO VOSKRESENIJE - STERIJINO ŽALOSTNO POZORJE U PET DEJSTAVA

 

Prolog
Prema nekim izvorima, svemu je kumovao reditelj Dejan Mijač. Prilikom posete Rusiji, u Moskvi su mu, u jednom pozorišnom klubu, predstavili najčuvenijeg sibirskog šamana. Nesretnik je upravo bio izbavljen iz vlasti jednog novopečenog biznismena, čiji su ga momci terali da im otkriva nalazišta prirodnog gasa, nafte i plemenitih metala. Toliko ga je obradovao interesantni razgovor sa rediteljem iz Beograda da se ponudio da demonstrira svoje veštine. Eto, rekao je, mogao bi nekoga da oživi. Mijač se nećkao, ne verujući da je to moguće. „Zar ne biste voleli da nekoga ko je otišao na onu stranu ipak vidite među nama?”, pitao je šaman preko prevodioca. „Pa dobro, ajde, evo, na primer, Steriju”, rekao je navodno Mijač.

Dejstvo prvo
I tako se, sto pedeset godina nakon što se predstavio, Jovan Sterija Popović ponovo pojavio među Srbljima, nasred gradskog trga u Vršcu. Nakon što je proveo dva dana u apsu, jer su ga odmah pokupili, zato što nije imao nikakvih dokumenata, niti je umeo da objasni otkud on tu i šta traži, pozvaše doktora sa psihijatrije u Kovinu da ga preuzme. Doktoru se mnogo dopao ovaj jedinstveni slučaj, razne je bolesnike imao što umisliše da su ova ili ona istorijska ličnost, ali ovo je bio prvi „Sterija”. Sva sreća da su se u Vršcu zatekli, zarad Vršačke berbe, razni akademici. Njih pozovu lekari da vide jedinstven slučaj, bolesnika koji ne samo što misli da je Sterija nego zna sva Sterijina dela gotovo napamet, pa čak i govori onako kako je Sterija pisao. Upotrebljava izraze kao što su blagopolučije, istočnik, obstojateljstvo... A tek što je fasciniran sijalicom...
Da sada ne idemo u sve detalje, tek akademici su se lepo zabavili i otišli, ali jedna medicinska sestra obavi spektralnu i DNK analizu i počne da piše pisma medijima i „strukturama” da je u pitanju pravi Sterija. Ovo za vlast nije moglo doći u gorem trenutku. Em imaju sijaset prečih briga, a sada moraju da brinu da ne krenu da se „povampiruju” i razni drugi, neugodniji pokojnici. Što je najgore, kako će na ovo reagovati međunarodna zajednica?
Prvi su vest o Sterijinom voskresenju objavili tabloidi, jer je ozbiljna štampa čekala na instrukcije, svaka iz svog centra. I vlast i opozicija su nastupile krajnje oprezno. Vlast je ovo čudo suptilno spinovala i pripisivala sebi u zaslugu, a opozicija je suptilno udarala svoj spin i kritikovala vlast akonto toga što su prizvali odonud upravo Steriju, a „svi znamo” da ima osoba čije bi nam ponovno prisustvo mnogo više olakšalo tranziciju i pridruživanje. A onda je sve krenulo vrtoglavom brzinom. Prvo su došle svečane akademije. Kolarac, Akademija nauka, Muzej pozorišne umetnosti, Udruženje dramskih umetnika, Udruženje književnika, Matica srpska... Onda svečana prikazivanja Sterijinih dela u raznim narodnim pozorištima, prvo u Beogradu (već tu je Steriji blago zamereno što je na prijemu nakon predstave sve vreme proveo u razgovoru sa Lanetom Gutovićem, a ignorisao prisutni državni vrh i njihove lepše polovine, mada ovo drugo nije odgovaralo istini, jer Sterija uopšte nije ignorisao dekoltee nekih lepših polovina), te u rodnom Vršcu, pa u Kragujevcu, Novom Sadu...
Ređali su se intervjui u svim mogućim novinama, pa na radiju i televiziji. Koliko je samo puta nesrećni Sterija morao da odgovori na pitanja: „Po čemu se razlikuje Srbija koje se sećate od pre dvesta godina, od ove danas”, ili „Mislite li da smo pre dvesta godina bili bliže Evropi, nego što smo danas” ili „Šta mislite o današnjim frajlicama i modi?” Na ovo poslednje pitanje on je samo klimao glavom. Nekih nedelju dana bio je Sterija na svim mogućim kanalima, počeo je sa državnom televizijom, a završio na Pinku, gde su svi primetili kako mu je donja vilica pala, a ruka kojom je sukao brkove drhtala kad su one plesačice u šorcićima zaigrale tik ispred njega. Znao je Sterija da je idili došao kraj kad je, nepunih dve nedelje nakon povratka, na jednom tok-šou, gledateljka dobacila iz publike: „A zašto vi mrzite žene?” Nije odgovorio, voditeljka je prešla na drugu temu, ali bio je to, kao u Ibzenovim dramama, onaj sivi oblačić na kraju prvog čina, nagoveštaj drame koja će se tek desiti.

Dejstvo drugo
Obrijanih brkova i u novom odelu, Sterija je pokušao da se izgubi iz javnog života. Nije išlo. Pratili su ga i novinari, ali i Državna bezbednost, iz razumljivih razloga, a da o stranim tajnim službama i osobama željnim publiciteta i ne govorimo. Jedan mladi reditelj je sakrio Steriju u Beloj Crkvi i ovaj je odatle, elektronskom poštom (internet mu se mnogo dopao, ali su mu mobilni telefoni izazivali nervozu) dao intervju poznatom beogradskom nedeljniku. Uz izvinjenje čitaocima, napomenuo je da je on iz jednog drugog vremena, da je dete prosvetiteljstva, da vidi prosvetu i umetnost kao instrumente podizanja svesti i kulture naroda, te, napokon, da po nemačkim uzorima, vidi društvo kao organizam čiji svi delovi treba u harmoniji da dejstvuju.
A šta on sada vidi oko sebe? Društvo je u disharmoniji, kao organizam koji je bolestan, u školama se ne uči grčki i latinski, disocijativni način mišljenja zamenjuje strukturalni, emocije se izjednačavaju s razumom, a „teatar (ni)je škola gde se ljudi uče”, iliti „škola praktične mudrosti”, već mesto gde se pojedinačni ciljevi i korist stavljaju ispred opštih. Što je najgore, humanizam se potpuno izgubio i iz prosvete i iz kulture. Za sve ovo Sterija je optužio romantičare. Opet je zamolio da mu ne zamere, jer je i ranije, a eto i sada, „glavna čerta mojega temperamenta melanholija”. Ali, izvinjenja nisu pomogla, tim pre što je urednik izvukao iz konteksta samo one najcrnje prognoze Sterijine, a uokvirio je, takođe van konteksta, one najgore kvalifikacije o teatru i kulturi uopšte.

Dejstvo treće
Šta taj Sterija misli ko je on, bio je zajednički imenitelj svih reakcija na objavljeni intervju, kako političara tako i od kulturnih poslenika. Sugerisano je nesretnom Steriji da ode odakle je došao, ako mu u Srbiji nije dobro, pripisivano mu je da je u službi onih krugova u inostranstvu kojima je cilj dalja destabilizacija i komadanje Srbije. I vlast i opozicija su se ujedinile u oceni da je Sterija ipak čovek devetnaestog veka, da se ne snalazi u modernom vremenu, da je ženomrzac, cinik, kartaroš...
Oni retki koji su ga branili radili su to tako što su isticali da je Sterija imao nesretno detinjstvo, da mu ni brak nije bio srećan, činovnička karijera neuspešna, a, konačno, vekovima je bio van tokova, pa mu, eto, treba progledati kroz prste jer ne zna o čemu govori. Novine i televizija su se vratili uobičajenim temama, aferama i interesantnijim javnim ličnostima, a Sterija je, po drugi put, pao u poluzaborav.

Dejstvo četvrto
Ne prođe dugo, a Sterije se seti niko drugo do Dušan Kovačević. Pozove ga iz inostranstva i naruči tekst za Zvezdara teatar. Sterija odluči da ode negde gde ga ne znaju, da piše na miru, pa krete vozom za Beč, jer nije imao hrabrosti da leti avionom. Ali na austrijskoj granici se ispostavi da je izvesni imenjak i prezimenjak, Jovan Popović, stavljen na neku listu od strane nadležnog ministarstva Kraljevine Belgije, te Steriju skinu s voza i stave ga u pritvor. Uzalud je ovim birokratama Sterija pokušavao da objasni da ima alibi za sve što se događalo između 1856. i 2006. Uzalud je naš konzul intervenisao kod Austrijanaca, a Peter Handke štrajkovao glađu ispred Belgijske ambasade. U Beogradu je ministar za kulturu izjavio da ima poverenja u pravne sisteme demokratskih zemalja, kakve su Austrija i Belgija i da će se nesporazum brzo rešiti. Nebojša Romčević je ponudio da Steriji preporuči svoga advokata.

Dejstvo peto
U izolaciji je Sterija ostao dovoljno dugo da napiše dramu. Ispostavilo se, međutim, da nije napisao komediju. Zvezdara je onda velikodušno prepustila tekst Jugoslovenskom dramskom, a ovi nisu mogli da nađu zainteresovanog reditelja. Krenulo se, onda, sa probama u Vršačkom pozorištu, rad na predstavi je najavljen na velika zvona, a, malo kasnije, vest da se rad na predstavi obustavlja zbog koncepcijskih neslaganja objavljena je sa mnogo manje pompe. Opština Vršac dodelila je „svom piscu” garsonjeru. Udruženje dramskih umetnika je pokušalo da mu izdejstvuje penziju, ali po zakonu nisu mogli, jer nije imao godine starosti. Staž mu je, takođe, vekovima mirovao, ali ni njega nije bilo dovoljno.
Izgledalo je da se Sterija našao na idealnom mestu kada je dobio posao u nevladinoj organizaciji. Ali ni tamo nije dugo ostao kad se saznalo da promoviše nasilje prema ženama, jer u jednoj njegovoj nazovi komediji izvesni Sreta bije ne samo svoju ženu nego i tuđe. U svom poslednjem intervjuu, datom za Vršački radio, ali ne i emitovanom, Sterija je delovao deprimirano. Rekao je da je izgubio veru u ideje, u ljude, u život i rad. Svuda je video „ništa, ništa, ništa”. Još je dodao da je čovek zla životinja, koja se ne dâ ukrotiti i popraviti, da je život prljava reka, u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Uz uzdah, završio je: sve je „sujeta, senka i dim”.
Vozač automobila koji je na obeleženom pešačkom prelazu udario Steriju, a zatim pobegao sa mesta nesreće, nikada nije pronađen. U uviđaju stoji da je krivac za nesreću verovatno bio sâm Sterija, jer nije bio naviknut na moderan saobraćaj. Pitanje je da li bi ga spasli i da je hitna pomoć stigla na vreme. Nije izvesno ni da li bi ishod bio drugačiji i da ga je dežurna sestra obišla u toku noći.
Na sahrani samo što nije izbila tuča između nekih sadašnjih i nekih bivših ministara oko toga ko će da pridržava kovčeg. Komemoracije su održane u svim pozorištima, u Matici, Pozorju, na akademijama... Kad je neko primetio da iste osobe koje su ga prvo u nebesa uzdizale, pa posle pljuvale, sada opet hvale, duhovito je replicirano da je to u skladu sa Sterijinim delom. Onda je naručena još jedna tura.

Epilog
Gospodin Dejan Mijač nikada nije ni potvrdio ni negirao da je priča o njemu, sibirskom šamanu i Steriji tačna. Isto tako, nemamo nezavisnu potvrdu da je sledeća anegdota istinita. Navodno, kad su Mijaču, posle svih opisanih događaja, sugerisali da je možda trebalo da šamanu predloži nekog drugog za oživljavanje, on je odgovorio: „Odlično smo prošli, jer moja prva ideja je bila da predložim da se oživi Stanislavski! Zamislite samo kakve bi to posledice imalo na pozorišni život, i to u globalnim razmerama.”
The rest is silence!

Autor je dramaturg i prozni pisac iz Beograda
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.