NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Biljana DOJČINOVIĆ-NEŠIĆ
„TO KOD MENE UVEK MORA BITI MIKO FO”: ŽENSKA REALNOST KAO KONSTRUKCIJA U STERIJINIM KOMEDIJAMA

 

U prvom prizoru drugog čina Sterijine komedije Tvrdica, mlada Janjina žena Juca „obučava” svoju pastorku Katicu ženskim veštinama zavođenja i privlačenja potencijalnih mladoženja. Usred komedije u celini posvećene mukama tvrdice Kir Janje, ova scena izgleda gotovo kao predah, digresija bez mnogo veze sa ostalim zbivanjima.
„Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. So tim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izgledaju; a treće, celoj personi osobito dolikuju.” (Tvrdica, dejstvo drugo, pozorje 1; Sterija 2003, 73)
Katica ne dolazi lako do tih dragocenih saznanja. Da bi od mlade maćehe saznala nešto više o tajanstvenom pogledu i veštinama privlačnog nastupa, ona mora da je blago uceni podsećanjem na to kako nije „ono papi kazala”. Drugim rečima, Katica mora da „zavetom” ubedi Jucu da je primi u svoj ženski krug u kom se razmenjuju uputstva te vrste, da je učini posvećenicom tajni građanske ženstvenosti. Ali, isplati se, jer je efekat začuđujući.
„Slatka mamice, ovo je prekrasno! Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo odi. Blago meni, sad me neće u ovom niko preteći.” (Sterija 2003, 72)
U stvari, mnoštvo uputstava koje Juca daje Katici o tome kako da se drži, kako da gleda i kako da reaguje u određenim situacijama govori upravo o istoj temi kao i čitava komedija – o borbi za sticanjem i „špekulacijama,” ali ne novcem, poput Janje, nego jedinim što žena ima, sobom samom. Po društvenom poretku u datom trenutku, a reč je o građanskoj klasi u nastajanju, žena je izvan tržišta novca i kapitala, izvan tokova u kojima se novac stiče. Njena jedina moguća uloga u ekonomiji predstavljena je kao uloga one koja treba da donese određeni imetak i potom muževljevo čuva, štedi, da stečeno održi u okviru doma i privatnosti, čak i ako ga izlaže trošeći na odeću i nakit. Nasuprot tome, uloga muškarca jeste da na tržištu, u javnom domenu, obrće kapital, da ga oplođava i umnožava. Janjina muka je delom u tome što prema ste-čenom ima odnos posesivne majke – svoj novac zaključava i ljubomorno čuva, usled čega ga zapravo gubi. Juca, nasuprot tome, uči Katicu kako da se što bolje predstavi u svetu, ne bi li stupila na tržište „razmene žena”. Na tom tržištu „špekulacija” ima smisao predstave odvojene od materijalnosti, stvarnosti i suštine:
„Nikad da ne pomisliš u sebi: ‘E, sad sam falila!’ ili ‘Sad sam se osramotila!’ Kako ti to na pamet dođe, onda si propala! Nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo tako i jeste.” (Sterija 2003, 73–4).
Katica mora da savlada nauk privida, ‘blefiranja’, odustajanja od jednostavnosti i prostodušnosti i da usvoji zahteve svoje uloge. Kao devojci za udaju, njen društveni nastup treba izvesti tako da ulog izgleda što veći, ne bi li i dobit bila odgovarajuća. Ironija je, naravno, u tome, što je Katica poduprta očevim novcem, to jest, pretpostavkama o visini njenog miraza, bez obzira na Kir Janjina kukumavčenja da nema novca. Još je dublja ironija u tome što je Juca, očigledno primenjujući tržišnu logiku, dospela u prilično bednu ulogu mlade supruge matorog tvrdice. Čak i kada, na samom početku, glasno izjavi da se „polakomila” i prevarila, ne odustaje od pogađanja oko šešira i pretnji:
„Ja sam dosta trpila. Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude!” (Sterija 2003, 58)
Juca i Katica u pomenutoj sceni analiziraju društvenu ulogu svog pola i staleža, iz krajnje praktičnih razloga. U kontekstu žanra u kom se scena odigrava, njihova svest o sopstvenom položaju i nastojanja da sebe „unovče”, podvlače ono što Kir Janja čini, takođe svestan svoje drugosti – manje kao stranca a više kao starog čoveka – i otkrivaju stvarnost kao svojevrsnu konstrukciju. Kir Janjini pokušaji da prištedi i umnoži bogatstvo ne trošeći, Jucina ometenost u ženskoj ekonomskoj ulozi potrošača i Katičino nepoznavanje tajni ženstvenosti, jesu povodi da se ono što izgleda dato kao realnost iznova kritički sagleda i predstavi kao projekcija, niz uloga zasnovanih na očekivanju i kompleksan sistem izgradnje privida. Taj privid se u dvema Sterijinim komedijama, Laža i paralaža i Pokondirena tikva, pre svega očituje u jeziku, odnosno u izboru govora različitih likova koji oni koriste kao sredstva obmanjivanja. Prevarant Aleksa iz Laže i paralaže upravo i računa na lažnost ideje o ženskoj realnosti u svojim osvajanjima. Njegovo tumačenje, u stvari, polazi od toga da „devojka nije čovek,” što je, kako rasuđuje, „proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice” (Laža i paralaža, dejstvo prvo, pozorje 1; Sterija 2003, str. 9). Povod za njegovo razmišljanje na tu temu jeste pismo koje drži u ruci, podrugljivo komentarišući sudbinu Marije, devojke koju je prevario:
„Moja Marija, ti si se dala u talijanske pesme: ’Ah ljubovi paklena, – slatka tugo srca moga.’ Bolje da si pevala onu staru pesmu, ’Druge moje, ne budite lude’.” (Sterija 2003, 9)
Zanimljivo je da identičan stih navodi i Milica Stojadinović Srpkinja u svom dnevniku U Fruškoj gori 1854, pišući Vuku o tome da su mnoge pesme iz rata sa Mađarima već izgubljene jer ih režim zabranjuje, ali i da je lirska poezija ugrožena jer „seoska devojka počela je već pevati: ’ah, ljubavi paklena’.” (M. Stojadinović Srpkinja, 283).
Iako je Aleksin komentar kao sarkastična napomena emocionalno nadmoćne osobe, na fonu ove Miličine primedbe ukazuje se još jedan element „konstruisanja realnosti” građanske klase tog doba. To je panično odbacivanje, i to u jeziku, svega što ukazuje na ne-građansko poreklo. Trgovci i zanatlije, zauzeti radom i osvajanjem statusa u javnom životu, ostavljaju prazan prostor svojim čuvarkama privatnosti, ženama i kćerkama. U tom prostoru one izmišljaju kako bi život trebalo da izgleda. Uzor unterhaltovanja i švermeraja pri tome je nedostižni svet „noblesa” tako da se u ovim komadima privatni svet građanstva predstavlja kao granično područje između teškog rada od kog treba pobeći, i obećane zemlje provoda i savršenih manira, u koju nekako treba prebeći. Zadržane na sredokraći, žene prebivaju u prostoru nezadovoljstva i neispunjenih žudnji. Taj element je ono na šta Aleksa u Laži i paralaži računa kao na teren pripremljen za njegovo prodavanje magle. Razgovor bogatog trgovca Marka i njegove kćerke Jelice otkriva da će Aleksa biti više nego dobro dočekan.
JELICA: ...govoriti po modi, unterhaltovati se s najvećom gospodom, štelovati se i znati šta je bon-ton, to se sve iz romana uči.
MARKO: Tako? A ima li u tim tvojim rumanma kako se gotovi ručak, kako treba biti dobra gazdarica i red u kući držati?
JELICA: A, to je sasvim gemajn, to samo proste žene rade. (Sterija 2003, 13)
Jelica ovde otkriva svoju želju za iskoračenjem u drugi svet, koji je jedva naslutila – njen čežnjivi opis života otmenih bečkih dama koje ne znaju šta je posao, ustaju kasno i samo se provode, sigurno nije ideal radi kog ju je otac poslao u Beč. Kao glas razuma, koji će i sâm uskoro biti pomućen, on je upozorava da izabere pravog muža i da se posveti svome domu – to jest, da se ne opire ulozi koju joj je društvo odredilo i da uživa postojeće blagodeti. Marko indikativno izgovara reč „romanima” pogrešno – „rumanma,” jer želi da pokaže da je i bez izvora znanja o nekom drugom svetu moguće biti uspešan i spokojan. Nesporazum između njega i kćerke, pre svega, ogleda se u jeziku, ali ne odnosu razumevanja i nerazumevanja govora zadovoljnog trgovca i njegove nezadovoljne kćeri, nego u priznavanju i nepriznavanju da je određeni govor nerazumljiv:
MARKO: A šta je to švermovala?
JELICA: Ah, švermovati je što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubezni tatice
MARKO: Ali šta je to švermovala?
JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj. (Sterija 2003, 12–13).
Jelica svoj govor proživljava direktno, ona ga koristi za ono što „ne može iskazati,” tako da od njega čini emocionalni izraz sopstvene teskobe, neku vrstu uzdaha za svetom u koji bi rado prebegla. Zvuk nemačkog i francuskog za nju je takav da „mislite med im teče iz usta.” (Sterija 2003, 13). Srpski, naravno, ne spada u tu vrstu „medenih” jezika, jer njime govore oni koji bi da je sateraju u jasno određenu ulogu zadovoljne ženice. Otud Aleksin kitnjasti „slavenski” govor, savršeno nerazumljiv, predstavlja savršeno ispunjenje Jeličinih snova.
Pošto se „rumani i baruni” razotkriju kao „pusti snovi,” Jelica će morati da pristane na svoje, unapred određeno, mesto u datom poretku i da se uda za mladoženju koji je bio za to „viđen” još od samog početka.
Druga Sterijina junakinja, Fema iz Pokondirene tikve, okončaće svoja ludovanja radi obećanja mogućnosti da ima „tri muža”. Kao i Jelica, i Fema svoje, zapravo, pozajmljene, ideje o „noblesu” oživljava kroz jezik, ali i kroz potpuno odbacivanje rada. Posle smrti muža, zanatlije opančara, njen prostor privatnosti postaje poprište sudara dve ideje – ideje dokolice i ideje rada. Za razliku od Jelice, koja je kći bogatog trgovca i nije imala potrebe da radi, Fema je bila „majstorica,” opančarica. Nasleđe radne etike usađeno je njihovoj kćeri Evici koja „sama ima volju” da radi (Pokondirena tikva, dejstvo prvo, pozorje prvo; Sterija 2003, 106), na užas majke. Mnogo više nego Jelica, Fema ima potrebu da izbegne iz svog sopstvenog porekla, oličenog u bratu Mitru kao glasu razuma koji dolazi da vodi njenu kćer Evicu:
FEMA: Samo je dirni.
MITAR: Samo pristupi, pa ću ti obadve noge prebiti, nesrećo jedna! (Otide).
FEMA: Pogani paorski rod, nikad me neće bog od njega kurtalisati. (Sterija 2003, 143)
Ako je Mitar glas razuma, on je i glas realnosti (bez navodnica) tog doba, i u skladu s tim oseća da ima puno pravo da preti nasiljem svojoj sestri. Femin povik je glas želje, žudnje da se iz tog sveta „paorske stvarnosti” pobegne, da se on zaboravi i učini finijim i prihvatljivijim. Kao i Jeličina gotovo neartikulisana čežnja za dokolicom bečkih otmenih dama, i Femina predstava o „noblesu” odbacuje ideju rada i truda, vreme u kom je, kako je Mitar podseća, „kože gazila” (Sterija 2003, 149).
Bekstvo ka „noblesu” za Femu vodi kroz dokolicu i novi govor, sastavljen od reči koje hvata u letu od svoje učiteljice bontona, Sare, da bi ih potom izvrtala na najneverovatnije načine. Ona „ajnodluje” na ručak koji uvek mora biti „miko fo”, i zapoveda kćeri, svojoj „frajli mamzel”, da mora dvadeset „redi na dan” da od nje čuje „komi fo”, inače joj nije kći. Fema će, kao i Jelica, biti izložena zavođenju neprozirnim „slavenskim,” kitnjastim govorom, i u tome ismejana. Štaviše, njeno pristajanje na ideju da bi „vilozov” Ružičić bio pogodna prilika za nju nagoveštaj je razrešenja komedije, obećanja o „tri muža”. Više nego pokazatelj Femine „seksualne frustracije”, ideja o „tri muža” jeste indikator želje za bekstvom iz sveta u koji je saterana, sveta napornog rada i ustaljenog poretka. Potpuna ludost takve slike, kao i Aleksine priče o boravku „u Mesecu” u Laži i paralaži pokazuju ne samo naivnost junakinja nego i neprihvatljivost ustrojstva u kom su se obrele. Njihova želja da pobegnu iz tuđih konstrukcija sopstvenih života u sopstvenu „realnost,” s obzirom na prirodu žanra u kom su se obrele, predstavlja ne prekoračenje, nego iskoračenje. Izneverena očekivanja i otpor realnosti koju bi da preinače nužno ih vraća na „razumna i realna” rešenja.
Ali, ma koliko smešne u svojoj pretencioznosti, svojim proračunima i veštinama zavođenja, svojim „miko fo rindflajšima” i „švermovanju,” ove junakinje su istovremeno i pokazatelji onog stanja koje će Džon Stjuart Mil nekoliko decenija kasnije objasniti u svom delu Potčinjenost ženskinja, delu koje je ubrzo po objavljivanju prevedeno na srpski: „To što se sada naziva ženskom prirodom nije ništa drugo do u većem stupnju veštački rezultat prinudnog ograničenja u nekim pravcima i neprirodnog postrekavanja u drugim” (Dž. S. Milj, 1871, 45–6). Ideja da je ženska narav ne posledica prirode nego društvenog ustrojstva i da je društvo u celini krivo za ružne osobine koje joj se po pravilu pripisuju, u stvari je začetak ideje o društvenoj konstrukciji polnosti koja će u 20. veku dobiti posebno ime – rod.
Želja Sterijinih junakinja da pobegnu iz skučenosti sopstvenog sveta, ma koliko komično iskazana i pretočena u pogrešnu akciju, ne treba da bude olako otpisana. One su neobrazovane ili pogrešno upućene, nepismene i pretenciozne, nerealne i krajnje naivne, ali su isto tako i skrajnute s područja rada, angažmana, obrazovanja i širokih perspektiva u jednu iskontruisanu stvarnost na osnovu koje dalje i same projektuju sopstvene mogućnosti. Ono što će čitatelji u Srbiji u drugoj polovini 19. veka otkrivati kao ozbiljno i ubedljivo argumentovano teorijsko štivo kod Mila, već su tridesetih godina mogli da vide na pozornici i da kroz smeh sebi priznaju da su Juce, Katice, Jelice i Feme slike i prilike celog društva jer je devojka ipak – čovek.

Literatura
Mil, Džon Stjuart, Potčinjenost ženskinja, od Džona Stuarta Milja, Državna štamparija, Beograd 1871.
Popović, Jovan Sterija, Laža i paralaža, Tvrdica i Pokondirena tikva, u: Izabrane komedije, priredio Vaso Milinčević, „Draganić,” Beograd 2003.
Stojadinović, Milica Srpkinja, U Fruškoj gori, 1854, Prosveta, Beograd 1985.

Autorka je teoretičarka književnosti, docentkinja na Filološkom fakultetu i predavačica na Ženskim studijama u Beogradu

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.