NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 1 godina XLIV januar-mart YU ISSN 0036-5734

DRAME
Milan MARKOVIĆ
DOBAR DEČAK / HYVÄ BOY
Četvrti draft

  MILAN MARKOVIĆ

Rođen 1978, diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Izvedene drame:
Klupa, Beogradsko dramsko pozorište, režija Goran Ruškuc (nagrada „Josip Kulundžić” Fakulteta dramskih umetnosti)
Dobro jutro, gospodine Zeko, Pozorište „Duško Radović”, režija Jelena Bogavac
Aca to ne može da razume (radio-drama)
Dobro jutro, gospodine Zeko (radio-drama)

Scenska čitanja:
Hyvä boy, Cankarjev dom, Ljubljana
Dobro jutro, gospodine Zeko, Narodno pozorište, Beograd i Mostar.

Objavljene drame:
Hyvä boy (na srpskom, engleskom i slovenačkom – „PreGlej na glas!”, Ljubljana 2007)
Dobro jutro, gospodine Zeko (na srpskom i engleskom – „Scena”, Novi Sad, 2005; „Tmalčart – Nova srpska drama”, Mostar, 2006)
Zelena kuća („Teatron”, 2004)

Asistent tokom treninga praktične dramaturgije (u organizaciji Tkh Beograd/Maska Ljubljana/Frakcija Zagreb, 2005. i 2006).
Učestvuje u Forumu mladih dramskih pisaca tokom festivala „NEW PLAYS FROM EUROPE” u Wiesbadenu, 2006. Kasnije te godine radi kao asistent režije na projektu „Wild animus” u Zagrebu (produkcija Waxfactory, Njujork)
U novembru 2006. učestvovao u organizaciji ljubljanskog festivala nove drame „PreGlej na glas!”. Koordinator projekta „Nova drama na Sterijinom pozorju”, 2007. i 2008.
Član je SFW Nova drama, grupe dramskih pisaca koja se bavi promocijom novog dramskog izraza u Beogradu. U okviru tog projekta učestvuje i vodi dramaturške radionice i scenska čitanja.
Osnivač i administrator arhivskog vebsajta www.nova-drama.org, najvećeg sajta te vrste u širem regionu.


Dramaturška beleška

TINA: Znaš on i ja smo jedno vreme spavali u dnevnoj sobi dok se stan, dok su sređivali stan i jedne noći je tata sišao u podrum, otvorio je tiho vrata da nas ne probudi, sišao u podrum i pucao sebi u glavu. Darko je prvi otrčao dole i video sve to... Hoćeš još malo? Mišo. Hoćeš još čokolade?
MIŠA: Neću.
TINA: I tako on sad pokazuje kako je hrabar i jak tako što se, u stvari, tako što se ponaša kao pička.
MIŠA: Lažeš.
TINA: Ne lažem.
MIŠA: Vaš tata je na putu, rekla mi je mama. Ti stalno lažeš.
TINA: Ja ne lažem nego izmišljam.
MIŠA: To je isto.
TINA: Nije isto. Sem toga, postoje stvari koje smem da izmišljam i koje ne smem. Ovako nešto ne bih nikad smela da izmišljam...
(Hyvä boy)

Postoje stvari koje ne primećujemo ali i koje se pravimo da ne primećujemo. Ima, međutim, i onih koje ne želimo da primetimo. Pristajanje na to da izvesne stvari, uprkos njihovoj očiglednosti, ipak ne primetimo, tek naizgled olakšava život i on nastavlja glatko da teče – ali samo donekle. Do trenutka naplate.
Igre koje igraju akteri drame Hyvä boy Milana Markovića – one koje igraju s drugima, ali i sa samima sobom, s vlastitom maštom ili sopstvenom savešću – upravo se razlikuju po kriterijumu primećivanja, baš kao i po spremnosti dramatis persona da ostalima priznaju da primećuju (ili ne primećuju) istinu u kojoj žive.
Može li u provincijskoj varošici ostati neprimećena ljubavna afera, ili samo prijateljsko druženje, dvoje ljudi koji imaju porodice? Može li žena ravnodušno da sluša čaršijska ogovaranja o neverstvu supruga? Može li se samoubistvo oca porodice predstaviti njegovom detetu kao tatin odlazak na put? Može li majka da se ne zabrine što joj maloletni sin noćima ne spava kod kuće, a vreme provodi u uličnim tučama? Može li zaljubljeni četrnaestogodišnjak neprimećeno da uhodi dvanaestogodišnju devojčicu? Može li ona da ne zapazi kako njena majka redovno, krišom odnosi hranu u navodno prazan podrum? No, ono što iz bilo kog razloga nije primećeno, jednom će iznenada iskrsnuti u stvarnosti. Ali ovaj put ne u vidu zastrašujućeg karpenterovskog filmskog monstruma ili perverzne osvete kakve uvrnute Bebi Džejn, već kao utvara muža koji, premda mrtav, u podrumu gde se ubio jede, pije i prezire svoju udovicu, kao ugasli pogled prevarenog muža koji u očima onih koje sreće želi da prepozna sažaljelje, kao patološka briga žene za porodicu bivšeg ljubavnika koji je izvršio samoubistvo, kao nepostojeći telefonski pozivi na koje se uporno odaziva dvanaestogodišnja devojčica čeznući za ocem za kojeg joj je rečeno da je na putu premda se ubio, kao potreba njenog šesnaestogodišnjeg brata da u surovim tučama s vršnjacima uvek iznova dokazuje da nije kukavica kakav je bio otac kog je zatekao mrtvog u podrumu, kao zločin koji će izvršiti istim pištoljem kojim je njegov otac pucao u sebe... I, konačno, kao značka koju će budućem samoubici, koji više ne može da se pravi da ne primećuje kako mu se život pretvorio u sranje, usred pijane noći u norveškim bespućima dati Deda Mraz lično, a na kojoj piše: „Ove godine bio sam dobar dečak”.
A na norveškom dobar dečko kaže se hyvä boy. I tako će fantomska prikaza Deda Mraza dobiti opipljive obrise stvarnosti koja će biti oličena u bedžu čiji bezazleni natpis odjekuje kao strašna ironija u svesti, savesti i duši čoveka koji će ubrzo i sam da postane fantomska prikaza za svoju udovicu, kćer i napose sina, upravo za one koje svojim odlaskom nije oslobodio već zarobio.
Igra se, dakle, nastavlja. U istom podrumu u kojem je nekoć pucao u sebe, sada će sam da ostane njegov sin, u jednoj ruci držeći Deda Mrazovu značku, a u drugoj pištolj...
Scena postepeno tone u mrak dok mala Tina, poput mantre kojom rasteruje sopstvene strahove i ludilo, gotovo kao molitvu izgovara poslednje replike upućene zastrašujućoj stvarnosti koju sve intenzivnije oblikuju utvare kojima je okružena: „Hej, gde si? Dođi, molim te, nemoj da se plašiš! Evo, evo ja ću da sednem ovde i neću da gledam, zatvoriću oči. Molim te, dođi. Zašto nećeš da se igraš sa mnom? Evo, zatvoriću oči. Praviću se da ništa ne primećujem. Praviću se da ništa ne primećujem.”
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ


Jelici Satarić i Grupi,
zbog svega što sam od njih naučio
Simoni Semenič i Maji Pelević
Mojoj porodici

Beograd 2007.



Lica:
Dimitrije, 45
Dragana, 40
Darko, 16
Tina, 12
Miša, 14


0.

Prostor 1
Darko ispija pivo iz plastične boce od dve litre. Uplaši ga neki zvuk, flaša mu ispadne iz ruke i on otrči niz ulicu.

Prostor 2
Tina čuči na zemlji i napeto posmatra mravinjak. Okrene se i pogleda ka:

Prostoru 3

DRAGANA: ...Ne mogu. Ne mogu večeras. Zato što... Nije, maco, znaš zašto. Danas... Ne, rekla sam da ću danas biti ovde i tako će i biti. Znam. Jesam, bila sam, pa šta. Dve noći zaredom u sopstenoj kući, je l’ to greh? Ne mogu. Ne mogu sada da menjam. Žao mi je. Moraćeš, izvini, ali moraćeš da... Da. Da. Izvini, ali moraćeš... Bez obzira. Bez obzira. Što si sladak... Znam, ali stvarno ćeš morati da otkažeš. Što si sladak... Stvarno? To samo kažeš. Ti to samo kažeš. Ne mogu. Ne mogu večeras. Izvini...

1. Stan.

Tina. Darko oprezno ulazi u stan. Jutro je.
TINA: Neko je u podrumu.
DARKO (Primeti je): E. Kakvi su to... Ne spavaš? Kakvi idioti. Jesi videla šta...
TINA: Jesam
DARKO: Ne spavaš?
TINA: Ustala sam u devet.
DARKO: Što nisi u školi? Jebote, jesi videla one u petici? Koja im je to fora?
Otvara zapakovan burek koji je doneo i počinje da jede.
Kažu da se dete zaglavilo u liftu.
TINA: Dete se zaglavilo u liftu.
DARKO: Da, kažu da je neko dete zaglavljeno u liftu.
TINA: Devojčica.
DARKO: Normalno.
TINA: Zašto je normalno?
DARKO: Još jedan razlog zašto nikada ne bi' živeo u zgradi.
TINA: Zašto je normalno da je devojčica?
DARKO: Dečaci su spretniji i samostalniji. Prvi počinju da izlaze napolje sami. Normalno da je devojčica zaglavljena u liftu jer ovo joj je verovatno prvi put da ide napolje sama. Verovatno je pomislila, evo, svi moji drugari iz vrtića već se uveliko igraju na parkingu ispred zgrade, samo ja i moje drugarice gledamo ih s prozora. Verovatno je onda još danima i nedeljama plakala roditeljima da je puste i onda, kada su joj najzad dozvolili da siđe sama, bog ju je kaznio.
TINA: Ja sam pre tebe počela da izlazim.
DARKO: I sad će još godinama nositi tu traumu jer je želela više nego što je mogla.
TINA: Ja sam pre tebe počela da izlazim napolje sama.
DARKO: Da, ali ja sam ipak stariji. A što ti nisi u školi?
TINA: Idem popodne. Cele nedelje.
...
Neko je u podrumu.
DARKO: Jebote! Koji kurac s ovim burekom!
TINA: Neko živi u našem podrumu.
DARKO: O čemu pričaš?
TINA: Neko je u podrumu.
DARKO: Prekini.
TINA: Neko živi tamo.
DARKO: Daj, Tina, ne počinji ponovo.
TINA: Videla sam Draganu sinoć kako silazi s poslužavnikom punim hrane.
DARKO: A šta si ti uopšte radila ovde u to vreme?
TINA: Kakve veze ima šta sam ja radila? Vidi, zaključala je vrata.
...
DARKO: Nisi ti pre mene počela da izlaziš napolje.
TINA: Darko, neko je dole, kažem ti.
DARKO: Šta me briga da li je neko dole. Čak i da nije opet u pitanju jedno od tvojih sranja kao što jeste bolelo bi me dupe, čak i da je dole Bred Pit lično, zadubljen u partiju „mica” sa sestrom Osame Bin Ladena bolelo bi me dupe, razumeš? Jer znaš šta je prava misterija, Tina? Zaključana vrata nisu misterija, misterija je zašto ovi govnari nikad, ali nikad, ne stave sir u burek koji se zove „burek sa sirom”, razumeš, to je misterija. Ili još veća misterija – zašto ja svako jebeno jutro kupujem taj isti burek za doručak. E, to je prava misterija.
...
TINA: Daj malo.
DARKO: Ne dam. Osim toga, mi nemamo lift.
TINA: Šta?
DARKO: Mi nemamo lift.
TINA: Pa?
DARKO: I ako su te pustili da pre mene sama izađeš napolje to je samo zato što živimo u kući, a ne u zgradi.
TINA: Znam gde je ključ. Videla sam gde ga je sakrila, stavila ga je ovde.
Pokaže na ragastov.
DARKO: Tina, zašto ti noću ne spavaš? Mislim, zašto ne legneš u krevet u 11-12 kao sve desetogodišnje devojčice...
TINA: Ja imam dvan'est godina.
DARKO: ...Zašto ne legneš, još malo pročitaš novine, neke ljubavne novine i onda, eventualno, u nekom trenutku, zaspiš? Zašto to kod tebe ne može tako da izgleda? Zašto moraš usred noći da tumaraš po kući i smišljaš misterije, u čemu je fora?
TINA: A gde si ti bio cele noći?
DARKO: Znaš gde sam bio, bio sam napolju s momcima, nije ni bitno gde sam bio, u svakom slučaju nisam ništa izmišljao.
TINA: Nisi spavao? Ne verujem da si spavao s momcima. Pre mislim da ste pili rakiju u „Šteku” dok niste potrošili sve pare koje ste imali kod sebe, a onda ste izašli na ulicu da se bijete s prolaznicima.
DARKO: To nije istina.
TINA: Onda ste verovatno izašli na ulicu da se bijete s prolaznicima ali, nažalost, prolaznika nije bilo jer niko normalan ne prolazi našim krajem u to doba noći i onda ste se verovatno potukli između sebe.
DARKO: To nije istina. Nikad ne bi' potrošio sve pare da ne ostavim ništa ujutru za burek.
Telefon počne da zvoni. Zazvoni tri puta pa prestane da zvoni. Čini se da samo Tina obraća pažnju na to, ali ipak se ne javi.
TINA: Znaš šta, boli me uvo za tvoj burek.
DARKO: Normalno.
TINA: Kad odeš u vojsku nećeš ga videti šest meseci.
DARKO: K'o da je to bitno. Preživeću. Nije burek najvažnija stvar na svetu. Ima i važnijih stvari na ovom svetu od bureka.
TINA: Na primer?
DARKO: Na primer? Ko tebe na primer čuva dok spavaš? Jesi nekada razmišljala na primer o tome? Dok ti spavaš bezbrižnim snom u svom toplom krevetu, ko te čuva od Šiptara? Od Mađara, Kineza? O tome radije ne bi razmišljala, to ti retko kad dolazi u misli, takva razmišljanja, je li?
TINA: Retko...
DARKO: Dok ti bezbrižno spavaš i sanjaš mede i zeke i lije, ko te čuva od Šiptara? Ne čuva te burek od Šiptara, JA te čuvam od Šiptara. Stojim na straži sa svojim drugovima i delim cigaretu.
TINA: Ti ne pušiš, idiote.
DARKO: Svi propuše kad odu u vojsku. I dok jednim okom pratim sumnjiva kretanja u mraku oko sebe, drugim okom pratim gde je sprava stigla da me ne zaobiđe.
TINA: I onda Kinez lepo usmeri snajper na žar cigarete i ucmeka te kao psa.
DARKO: Šta lupaš.
TINA: I onda kad se vrati u Segedin bude glavni frajer što je ucmekao Srbina koji je bio dovoljno glup da puši na straži.
DARKO: Nije bila kod mene cigareta, jesam rek'o da čekam da dođe red na mene, šta lupaš! Glupačo.
Telefon ponovo počne da zvoni. Tina ode i javi se posle drugog zvona.
Jeb'o te taj telefon, znaš.
TINA: Halo?
DARKO: Ponekad drkam satima, uopšte ne mogu da stanem.
TINA: Malo me boli stomak. Tu odmah ispod pupka. Kao... kao neki kamen.
DARKO: To me smiri. Postanem miran. Inače ne mogu da spavam, piči me nervoza neka, jebem li ga šta je.
TINA: Kao da imam tu neki kamen.
DARKO: Ležim i pizdim kao neka sisa zbog ćaleta ili što si ti tako luda, ili mi izlaze neki krugovi pred oči, čas veliki, čas mali, samo da me izlude, ili ne mogu da zatvorim oči, iz nekog razloga mi stoje kao kad ono Tom i Džeri metnu šibice u oči k'o u roletne, onda moram da ga izdrkam.
TINA: Ne.
DARKO: Nije to neka... seksualna stvar, kad ga izdrkam ne razmišljam ni o čemu, samo me ispuni toplina i pomislim ponekad, ponekad pomislim da sam tada najbliži bogu, baš to pomislim, pomislim da me tada bog gleda i da mi je zato tako toplo oko srca. Bez toga bi' se ubio, keve mi. Uopšte ne bi' mog'o. Skenj'o bi se k'o sisa neka, skočio pod tramvaj.
TINA: Mislim da ste pogrešili broj. Ne lažem, zaista nemam razloga da lažem. Zašto bi' vas lagala?
Pogleda u slušalicu pa je spusti.
DARKO: Ko je bio ovaj put, Majkl Džekson?
TINA: Mama.
DARKO: Mama?
Šta kaže?
TINA: Sad će da dođe. Kaže da podgrejem sarmu.
DARKO: Da podgreješ sarmu?
TINA: Da.
DARKO: Spremala je sarmu? Sinoć je spremala sarmu i sad ti je rekla da je podgreješ?
TINA: Očigledno da je spremala sarmu ako mi je rekla da je podgrejem. Ne mogu da podgrejem nešto što pre toga nije spremljeno, zar ne?
DARKO: Ja to neću da jedem.
TINA: Zašto?
DARKO: Imam svoje razloge.
TINA: Imaš svoje razloge?
DARKO: Da.
TINA: Imaš svoje razloge da ne jedeš sarmu?
DARKO: Da. Zato što znam da opet sereš. Da bi napravila sarmu morala bi ponekad da svrati ovamo, a nje nikad nema.
TINA: Lupaš.
DARKO: Nje nikad nema. A i kad bi došla, ne bi pravila sarmu.
TINA: Dobro, podgrejaću za sebe.
Tina ode u kuhinju.
DARKO: Sarmu...
Darko odlazi u wc.
Tina se vraća iz kuhinje, proba da uđe u kupatilo.
TINA: Daj, bre... Izađi.
Darko (Off): Zašto?
TINA: Zato što ne mogu da čekam dva sata, eto zašto!
Ulazi Dragana.
DRAGANA: Jesi videla...
TINA: Jesam.
DRAGANA: Strašno. To je strašno.
TINA: Ja bih da idem u wc.
DRAGANA: Treba da vidiš roditelje na šta liče.
TINA: Mama, reci Darku da izađe.
DRAGANA: Kao zombiji. Plavo belo zeleno. Je l' znaš tu malu?
TINA: Koju malu?
DRAGANA: Tu, koja se zaglavila u liftu.
TINA: Mama, ja stvarno moram.
DRAGANA: Šta, maco?
TINA: U wc. Moram da idem u wc.
DRAGANA: Pa što ne ideš?
TINA: Zato što Darko drka unutra.
DRAGANA: Hoćeš da mi staviš vodu za kafu, molim te.
Tina ode u kuhinju. Dragana kucne na vrata wc-a.
DRAGANA: Darko?
DARKO (Off): Molim.
DRAGANA: Izađi.
DARKO (Off): Zašto?
DRAGANA: Zato što ti ja tako kažem.
DARKO (Off): Serem
DRAGANA: Bez obzira.
Darko izađe iz wc-a, a Tina uleti unutra.
DARKO: Kako si to zamislila?
DRAGANA: Šta?
DARKO: Kako si zamislila da ja praznim stomak? Ako, mislim, ako moram da izlazim iz wc-a bez obzira što serem, onda ću to morati da obavim negde drugde, je l', onda ću morati da to radim negde drugde u stanu a to ne bi bilo lepo, zar ne?
DRAGANA: Ne pričaj gluposti.
DARKO: To ne bi bilo lepo, da odem u kuhinju i poserem se u šporet. Da se poserem, na primer, da se poserem u tvoj krevet. Da ti se poserem u krevet, to ne bi bilo lepo, zar ne?
DRAGANA: Ne, Darko, to bi bilo ružno. Sad prekini.
Telefon počne da zvoni.
TINA (Off): Ja ću!
Tina izađe iz wc-a i otrči da se javi na „telefon”.
DARKO: Evo, sad i ova.
Dragana ode u kuhinju.
TINA: Da?
DARKO: Ako je za mene, nisam tu. Osim ako je Nikol Kidman.
TINA: Yes? I understand. Yes.
Dragana se vraća s kafom.
DARKO: Priča sa Amerikom.
TINA: I am not sure because... Yes. He is not too healthy in his head today.
DRAGANA: Gde ćeš?
DARKO: Idem da spavam.
TINA: Čekaj, Darko! Za tebe je.
DRAGANA: Pusti ga da spava.
DARKO: A je l'? Nikol?
TINA: Meri, njena sekretarica. Ali preneće joj sve, slobodno pričaj.
DARKO: Halo, Meri? Vi pričate srpski... bosansko-hrvatski... To je divno. To je naprosto zadivljujuće. Prosto sam se naježio od sreće. Ja? Nisam baš najbolje. Nešto me, da, moglo bi se reći da me nešto muči, a nisam ni spavao celu noć. Je l' tako, Meri, life goes on? (Tini i Dragani) Divna žena. (U telefon) Da. Znam. Verujem. Hoću. Pozdravite Nikol. Kažite joj da često mislim na nju. Kao osobu. Do viđenja i bog vas blagoslovio.
Spusti slušalicu i ode u svoju sobu.
Divna žena. I kako priča srpski...
TINA: Je l' da? Stvarno je divna, mama, da si samo videla.
DRAGANA: Zna Nikol, dušo, koga zapošljava. A ima i novca, može žena da bira.
TINA: Pa? Svaki dinar pošteno je zaradila. Mislim, nije krala, zar ne?
DRAGANA: Ne kažem
TINA: Nije se bavila kriminalom.
DRAGANA: Ali u Americi je lekše zaraditi toliki novac.
TINA: Nije krala, glumica.
DRAGANA: Hoću da kažem ako si već tako divna i talentovana osoba kao Nikol Kidman onda ćeš, je l', onda ćeš to lakše da, taj talenat ćeš lakše da unovčiš u Americi, eto, to je sve.
TINA: A je l'? Baš ću da pitam.
DRAGANA: Pitaj slobodno. Amerika ti, ljubavi, sada vlada svetom tako što izvlači, je l', takoreći izvlači život iz malih naroda kao što je naš mali srpski narod i onda gradi svoju industriju kao što je ta, na primer, ta... holivudska industrija. A mi se onda mučimo sami. Pokušavamo, koprcamo se kao neki, da, u stvari, baš kao neki mali miševi, i onda smo smešni, sami sebi smo smešni, a kamoli komšijama. Možeš da zamisliš koliko smo im smešni dok se tako, u stvari, dok se koprcamo.
TINA: Hoćeš da kažeš da nam Nikol Kidman...
DRAGANA: Ali to nije najgore. To nije najgore. Onda gubimo svoj identitet, gubimo dušu, ljubavi... ne samo novac. To je ono najgore. Jednom dušu kad izgubiš, dušo, nema tih para...
TINA: Hoćeš da kažeš...
DRAGANA: Što kažu, nema tih para koje mogu da ti vrate dušu. Kad je jednom izgubiš.
TINA: Nikol Kidman je kurva.
DRAGANA: A posle ti je lako da zaposliš neku jadnu devojku, neku jadnu, je l', neku seljanku iz Teksasa da ti glumi dobru dušu. Kad je ti nemaš.
TINA: Da sam znala...
DRAGANA: Mislim dušu.
TINA: Molim?
DRAGANA: Kad nemaš dušu. Kad neko nema dušu.
TINA: Nema dušu.
DRAGANA: Kad neko nema dušu.
TINA: Nema dušu...
...
TINA: Mama, a ko je u podrumu?
DRAGANA: Kako to misliš, ljubavi?
TINA: Kome si sinoć nosila hranu u podrum?
DRAGANA: Zašto bih nosila hranu dole? Kome? Da sam bila gladna, mislim, da sam zaista bila gladna mogla sam da jedem u trpezariji, zar ne? Da sam zaista bila gladna. Ali ja sinoć nisam bila nimalo gladna. Zajedno smo večerali prženice, toga se sigurno sećaš? Baš sam mislila sinoć, baciće se.
TINA: Jeste, jeli smo prženice.
DRAGANA: Sav taj hleb će se baciti, bolje da napravim prženice. Baš tako sam mislila. Bolje da napravim prženice, baciće se. I neki film smo gledali, sećaš se? Gledali smo neki film i jeli smo prženice i nisam ni primetila koliko sam pojela, dok nije bilo prekasno, dok se nisam prejela.
TINA: Jeste, baš si se prejela. Sećam se da si rekla „baš sam se prejela”. A kome si onda nosila hranu?
DRAGANA: Ljubavi, nemoj, molim te, da gnjaviš. Znaš da sinoć nisam išla u podrum. To je opet, to se opet tvoja mašta, tvoja mašta se opet igra s tobom, ljubavi.
TINA: A što si zaključala vrata? Mama?
DRAGANA: Molim?
TINA: Vrata podruma. Zaključana su. Ti si ih zaključala. Zašto?
DRAGANA: Vrata podruma treba da budu zaključana.
TINA: Nikad nisu bila zaključana.
DRAGANA: Vrata podruma moraju da budu zaključana. Ima pacova, ima raznih... u podrumu ima pacova koji bi jedva čekali...
TINA: Nisu nikad bila zaključana.
DRAGANA: Pacovi bi jedva čekali, maco, oni bi jedva čekali da se popnu. A to su gadne životinje, sigurno i sama znaš kakve su to životinje.
TINA: Znam.
DRAGANA: To su prljave zubate zveri koje prenose bolesti. Jednom te ujedu i gotova si.
TINA: Ali ne umeju da otvore vrata.
DRAGANA: A posle nema leka. Znaš kol'ko je ljudi umrlo od kuge? Ja sam medicinska sestra, razumem se, ako se u nešto razumem, razumem se u te stvari.
TINA: Ali ne znaju da otvore vrata, mama, je l' tako?
DRAGANA: Šta, dušo?
TINA: Pacovi ne znaju da otvore vrata, je l' tako?
DRAGANA: Ne znaju, kako bi znali.
TINA: A zašto onda...
DRAGANA: Mada, nikad ne znaš. Pametne su to životinje. Pojedu te dok kažeš „keks”.
TINA: A zašto bismo onda zaključavali vrata?
DRAGANA: Kako to misliš?
TINA: Zašto bismo zaključavali vrata ako ne znaju da koriste kvaku. Mislim, pacovi. Oni ne znaju da koriste kvaku. I ako bi znali, ne bi mogli da je dohvate, a ako bi je i dohvatili, ne bi imali dovoljnu težinu da je pritisnu. Zar ne?
DRAGANA: Verovatno. Verovatno ne bi.
TINA: Zašto su onda vrata zaključana? Vrata podruma.
DRAGANA: Moram da stavim ručak, dušo. Vidi koliko je sati.
TINA: Mama...
DRAGANA: Stvarno nemam vremena za gluposti.
TINA: Mama!
DRAGANA: Dobro, evo... zamisli, ne znam... evo, zamisli da, na primer, da je tvoja majka tajni agent...
TINA: Ko?
DRAGANA: Kako „ko”? Pa ko ti je majka? Zamisli, dakle, zamisli da sam ja neka vrsta tajnog agenta. Da imam zadatak, u redu? Tajni zadatak. Zamisli da imam neki tajni zadatak od državne važnosti. Eto, to zamisli. I sve što, na primer, kada bi' ja bila, je l', tajni agent, sve što bi' trebalo da radim je da držim taj podrum zaključan. To bi, na primer, bio moj zadatak.
TINA: I da nosiš hranu.
DRAGANA: Nisam nosila nikakvu hranu dole, nemoj da izmišljaš. Jesmo se, kaži sada, jesmo se ti i ja jednom dogovorile o tom izmišljanju?
TINA: Jesmo.
DRAGANA: Kako je rekao doktor? Rekao je da te pustim da izmišljaš šta hoćeš, da izmišljaš i te tvoje telefonske razgovore, i šta hoćeš, ali ako je nešto važno, ne smeš. Jesmo se ti i ja bili dogovorile?
TINA: Jesmo.
DRAGANA: Da se ja vratim s posla i ti kažeš da su, na primer, da su zvali iz policije, da su uhapsili Darka. Je l' bi smela takve stvari da izmišljaš?
TINA: Ne. Ne smem. Takve stvari ne smem da izmišljam.
DRAGANA: Da te nisam čula više da pričaš kako je neko u podrumu. Samo plašiš ljude bez veze. Jesi gnjavila Darka sa tim?
TINA: Jesam.
DRAGANA: I, šta je rekao?
TINA: Da ga boli dupe. Rekao je da ga baš boli dupe da li su vrata zaključana.
DRAGANA: Eto. Vidiš kako je on, vidiš kako zna šta je važno a šta nije.
TINA: I pominjao je burek sa sirom.
DRAGANA: Molim?
TINA: Rekao je da je burek sa sirom prava misterija.
DRAGANA (Pogleda na sat): Moram da stavim ručak.
Dragana krene ka kuhinji.
TINA: A sarma?
DRAGANA: Kakva sarma?
TINA: Što si mi rekla da je podgrejem.
DRAGANA: Joj, bre, Tina.
Izađe.
TINA: ...Plašim se, plašim se da je to jedna...
DRAGANA (Off): Idi malo napolje, imaš još vremena do škole.
TINA: ...Čini mi se da se nismo, da se nismo razumele na pravi način.
Izađe.



2. Park / ulica / podrum

Prostor 1 (park)
TINA: Znam da me gledaš, neću nikom reći. Nemoj da ideš! Ja baš volim što si tu. Hoćeš da znaš kako znam? Pa ne znam, jednostavno, kad idem ulicom odjednom više nisam sama. Osetim te. Ne. Ovako: idem ulicom i sve je sasvim obično, kola, prolaznici, bla bla bla i onda se, u jednom trenutku, okrenem dok prelazim ulicu i pogledam niz ulicu i tada, u tom trenutku, zvekne me. Razumeš? Osetim te. Više mi nije hladno, i kao da me neka groznica strefi, sva se stresem, bude mi baš lepo i ne moram ni da se okrećem da pogledam da li si to ti, dovoljno mi je da znam. I nikom ništa ne govorim jer bi mislili da sam luda, ali ti i ja znamo. Mi znamo. Nemoj da ideš. Nećeš? Evo, praviću se da ne znam da si tu, praviću se da ništa ne primećujem. A mogu da ti pričam neke priče koje niko ne zna. Ako hoćeš. Samo nemoj da ideš.

Prostor 2 (ulica)
Darko sedi na zidiću, pije pivo iz plastične flaše od dve litre i pljucka na pod.

Prostor 3 (podrum), pod svetlom u boji koje se polako pali.
Dragana silazi niz drvene stepenice sa poslužavnikom – nešto hrane i flaša piva. Dimitrije sedi na podu, leđima naslonjen na zid i gricka semenke. Za trenutak podigne pogled kada se začuje otvaranje vrata, a onda nastavi da gleda u pod i gricka semenke.

DRAGANA: Nisam mogla... Izvini što kasnim.
Stavi poslužavnik pred Dimitrija. On uzme flašu, sipa pivo, optije gutljaj i nastavi da gricka semenke.
DRAGANA: Nisam mogla ranije. Deca su... Tina me je, ona je izgleda videla kad sam silazila sinoć. Morala sam da sačekam. Da budem sigurna. Mislim da je sinoć prvi put videla da silazim. Morala sam da zaključam vrata. Neću, nisam htela da razmišljam, a i podrum, podrum, on nije mesto za dete.
DIMITRIJE: A Darko?
DRAGANA: Spava. Šta me gledaš tako, on je, on izlazi noću, znaš i sam.
DIMITRIJE: Previše izlazi.
DRAGANA: Neće mu ništa biti, sa drugovima je.
DIMITRIJE: Mislim da previše izlazi za svoje godine.
DRAGANA: Mala je problematična. Uhodi me. Ponekad stvarno pomislim da me uhodi. I te njene fantazije...
DIMITRIJE: Kakav si ti kreten.
DRAGANA: Zašto ti ništa ne jedeš? Već danima ništa ne jedeš, to me brine.
DIMITRIJE: Jebe mi se.
DRAGANA: Nemoj da si takav. Znam da ti nije lako ali ne moraš tako da izgledaš. Zašto se ne obriješ?
DIMITRIJE: Šta te briga.
DRAGANA: Nemoj opet da počinješ.
DIMITRIJE: Kurvo.
DRAGANA: Mislim da, stvarno, mislim da stvarno to nisam zaslužila.
DIMITRIJE: Kurvetino odvratna.
DRAGANA: Nisam zaslužila da mi se tako obraćaš. Brinem se, ja se jedina brinem o tebi a ti...
DIMITRIJE: Crkni.
...
DRAGANA: Mislim da stvarno ne zaslužujem da mi se tako obraćaš. Ja bih mogla, stvarno, mogla bih da te ostavim ovde. Ništa me ne bi moglo sprečiti da te ostavim ovde gladnog i žednog i samog, je l', skroz samog, okruženog pacovima, bubama i prašinčinom, samo kad bih, mislim, kad bih to htela. Ali ja to neću. Zato što si ti moj muž i ja te volim i nikad ne bih mogla da te ostavim samog.
DIMITRIJE: Ti si potpuno luda. Jesi toga svesna? Potpuno luda.
DRAGANA: Zato što si moj muž i ja te volim.
DIMITRIJE: Je l' dolazila Natalija?
DRAGANA: Znaš, mislim, i sam znaš da dolazi, stalno dolazi, svaki drugi dan, i to je, ja, često ne mogu da je gledam koliko je to, mislim, i sam znaš, koliko je sve to, koliko je to smešno, da ona dolazi, ona, znaš, dolazi, u stvari, ona dolazi da vidi decu. Kad si ti otišao ona je naglo počela da se interesuje za decu, naročito, što je i logično, je l', naročito za Darka. Ona brine, počela je da brine za njih. To je smešno, zar ne? Ti ne misliš da je to, mislim, u najmanju ruku, smešno? Prošli put kada je bila rekla mi je, je l' možeš da zamisliš, rekla je da mi je zahvalna. Da mi je zahvalna na razumevanju. Kao, ja nju razumem i ona mi je zbog toga zahvalna. Ta žena je, mislim, ona je, u najmanju ruku...
DIMITRIJE: Šta? Ona je šta?
DRAGANA: ...Zbunjena. U najmanju ruku zbunjena, da ne iskoristim neku težu reč. Kao da ne zna, a mislim to, je l', to nije moguće sakriti u ovako malom gradu, kao da ne zna šta ljudi pričaju.
DIMITRIJE: Šta pričaju?
DRAGANA: Pa ne može se, mislim, u ovako malom gradu, jako teško možeš tako nešto da sakriješ, kao što je afera. To se jako teško sakriva jer ljudi vide, to se vidi. Naravno, sad, je l', iz pristojnosti ljudi se prave da ne vide, ali to se, to mora da se vidi, to nije moguće sakriti. I njen Miodrag, ja to vidim na njegovom licu kada idem, kad ga sretnem na pijaci, ja to vidim kad me pogleda. I njen Miodrag zna šta se događalo kad ste ostajali duže na poslu, njemu je to jasno, kad ste putovali za Negotin i sad kad ona dolazi da vidi decu, njemu je to jasno, i to ga, treba da vidiš taj pogled, on govori za hiljadu reči, to ga očigledno jako boli. Taj izgubljen pogled koji očajnički traži, da, moglo bi se čak reći, očajnički traži saosećanje ali ne nalazi ga. Meni se svaki put cepa srce kad ga vidim, kao duh, treba da vidiš, baš kao neki duh hoda pijacom s praznom korpom, ni sam ne zna šta hoće da kupi, kuda je krenuo, možda i neće ništa, možda samo traži taj, je l', možda samo traži taj pogled koji nikako ne nalazi.
DIMITRIJE: Ti bi to tako volela.
DRAGANA: Užasno, jedna užasno dirljiva slika.
DIMITRIJE: Ti bi, u stvari, volela, to bi ti sve objasnilo. Ali ipak plaši te pomisao da je možda ono što sam ti rekao istina, da između mene i nje nije bilo ničeg osim prijateljstva. Užasava te pomisao da smo možda stvarno bili samo prijatelji, jer ti ih nemaš. Nisi ih nikad imala. I taj koji te sad jebe, i to loše...
DRAGANA: Prekini.
DIMITRIJE: Taj kolega kod kog ideš noću...
DRAGANA: Šta je trebalo da radim kad si otišao, da čekam da se vratiš?!
Dimitrije se nasmeje.
DRAGANA: Da čekam da se udostojiš, kao neka paćenica...
DIMITRIJE: Kakav si ti kreten...


Prostor 2

Dolazi Miša.
DARKO: Ja prezirem planove, to znaš. To nikako ne volim.
MIŠA: Znam.
DARKO: Da smišljam neke planove. Sve to mi je odvratno. Nisam ja taj tip.
MIŠA: Znam.
DARKO: A mislim, budimo realni, Mišo, nisi ni ti. Ni ti nisi baš neki, je l', budimo realni, nisi ni ti baš neki tip za planove. Naročito ne za neke, ovako, mislim, neke ovako prepredene, za neke lukave planove.
MIŠA: Kako to misliš?
DARKO: Pa mislim, ovaj... ti si ovako jedan, je l'... pošten, moglo bi se reći da si ti jedan pošten dečko. A pošteni ljudi ne smišljaju planove, naročito ne lukave planove.
MIŠA: Pa to jes... Ali nisam ni mislio da mi tu nešto puno planiramo. Mislio sam da, možda, večeras...
DARKO: Ne može.
MIŠA: Šta?
DARKO: Ne može večeras. Biće tuča. Dolaze ovi iz, to si čuo, dolaze iz Radićeve, Tadija ih zvao, znaš Tadiju?
MIŠA: Pa, možda, ovaj, možda bismo mogli pre tuče. Mislio sam...
Darko izvadi pištolj.
DARKO: Bez prangija, Tadija je rekao bez prangija, ali i sam znaš ove iz Radićeve, to su...
MIŠA: Da.
DARKO: Mislim, to su pičke, nikad ne znaš.
Prostor 3
DRAGANA: Jedi, ohladiće se. Ne mogu, odlučila sam davno da neću da te čekam, ali neću te ni napustiti. Hoću to da znaš. Bitno mi je da to znaš. Jedi, ohladiće se.
DIMITRIJE: Ti mene stvarno nikada nećeš ostaviti na miru, je l'?
Nasmeje se.
Ti si potpuno luda.
Dimitrije nastavi da pije.


Prostor 2

DARKO: A šta si mislio?
MIŠA: Molim?
DARKO: Šta si mislio?
MIŠA: A, pa da svratim pre toga ako misliš da je to...
DARKO: Ona je luda, to znaš?
MIŠA: Znam... Ali ipak sam mislio... Dugo se već znamo. Nemam ja sad neke tu velike planove. Mislio sam samo da me dovedeš večeras, pa ja lepo da popričam sa njom.
DARKO: Nisam siguran da li si svestan šta tražiš od mene. Ipak je to moja... mislim, pričamo o mojoj sestri, ovde, a ne o nekoj, je l', ne o nekoj drolji sa štajge. Mislim, ipak si ti jedna, da kažem, jedna propalica, čast izuzecima, ali ipak ovde pričamo o mojoj sestri, ne o nekoj...
MIŠA: Ja bi' samo, Darko, ja bi' samo, ovaj, rekao sam ti, samo da popričam sa njom. A ispoštovaću te.
DARKO: Pričamo o mojoj sestri a ne o nekoj prljavoj drolji sa štajge.
MIŠA: Znam, evo, ja sam spremio... Znam da je glupo poklanjati pare, ali mislio sam da ćeš ti najbolje znati šta ti treba. Tako sam nešto mislio... Najbolje ti njemu, Miloše, lepo daj pare pa će on znati šta sebi da kupi.
DARKO: To si dobro mislio.
MIŠA: Evo. Nisu neke pare, ali rekao sam, lepo sam rekao da ja nikom ne ostajem dužan.
DARKO: To je stvarno lepo od tebe. Od početka mi se... uvek sam govorio da si ti momak na mestu.
MIŠA: Darko, a zašto, ovaj, zašto se tučete?
DARKO: Molim?
MIŠA: Zašto dolaze ovi iz Radićeve, zašto ćete da se bijete?
DARKO: Kako to misliš?
MIŠA: Ma, ništa.
DARKO: Kako to misliš, „zašto ćemo da se tučemo”?
MIŠA: Nije bitno.
DARKO: Zato što su pičke, i sam znaš kolike su pičke, koji ti je. Čudan si ti lik, Mišo. Baš ono, što se kaže, čudan.


3. Stan

Darko. Tina ulazi „avanturistički” obučena.
DARKO: Gde si ti do sada? U stvari, ne zanima me.
TINA: Šta?
DARKO: Ništa. Čekao sam te.
TINA: Molim?
DARKO: Nemoj da počinješ.
TINA: Šta?
DARKO: Ništa od onoga što bi imala da mi ispričaš trenutno me ne zanima. Ni kako si lovila leptire, ni kako si posmatrala, je l', posmatrala te... mrave il' šta god.
TINA: Pa dobro. Nisam ni mislila. Mislim, nisam ni mislila da ti pričam o tome.
DARKO: Ništa od toga me ne zanima. Ne mogu da slušam, eksplodiraće mi glava.
TINA: Nisam ni mislila da ti pričam o tome jer nisam ni išla u lov na leptire. Ali sam se, bez obzira, divno provela.
DARKO: Uvek kad spavam popodne boli me glava. Poželim, prosto poželim da uzmem jedan, da uzmem jedan, jedan dugačak ekser i da ga zakucam pravo u glavu. Da ga prosto zakucam u glavu.
TINA: Nisam išla u lov na leptire ali naišla sam na jedno divno mravlje gnezdo. Dole kod škole pored onog žutog zida iza trafike, znaš? Pronašla sam i prednji i zadnji... znaš, oni imaju dva ulaza u kuću, prednji i zadnji. U stvari, to su ulaz i izlaz. To je baš praktično, zar ne? Je l' da je to praktično?
DARKO: Pravo u glavu.
TINA: Onda nema sudaranja. I ako pažljivo posmatraš retko kad ćeš da vidiš dva mrava kako se sudaraju. To su proračunate životinje. Imaju one antenice pomoću kojih razgovaraju. I kad negde nađu hranu, onda formiraju dve kolone, jedni idu u jednom smeru, drugi u suprotnom. I svaki put kada se sretnu počnu da mrdaju tim antenicama i da se nešto dogovaraju.
DARKO: Ne kaže se mravlje gnezdo.
TINA: Molim?
DARKO: Kaže se mravinjak, a ne mravlje gnezdo.
TINA: A što si ti tako nadrndan?
DARKO: Boli me glava. Puca mi glava. Hoće da eksplodira.
TINA: To je zato što spavaš popodne.
DARKO: ...Misliš da je zato?
TINA: Uvek kad spavaš popodne boli te glava.
DARKO: Vidiš, moguće. Možda stvarno ima veze s tim što sam spavao popodne.
TINA: Da nije Dragana dolazila?
DARKO: U radnji je.
TINA: U radnji? Mama je u radnji?
DARKO: Da.
TINA: To nije istina.
DARKO: Šta?
TINA: Sad sam bila tamo. Sad sam bila u radnji, i nje tamo nema. Ona nije u radnji.
DARKO: Bila si u radnji, nje tamo nije bilo i na osnovu toga zaključila si da, je l' tako, zaključila si da nije istina da je ona otišla u radnju.
TINA: Da.
DARKO: A nije ti palo, mislim, nisi ni za trenutak, nisi pomislila da je ona možda otišla u neku drugu radnju? Radnja na ćošku nije jedina na svetu a kamoli u našem kraju. Mislim, nije jedina radnja u koju je mogla da poželi da ode.
TINA: Nije jedina. Ali kada mama kaže da ide u radnju, to znači da ide u radnju na ćošku. A tamo je nema.
DARKO: Ako je tako, onda je verovatno slagala. Onda nas je verovatno slagala. Rekla je da ide u radnju i otišla do trafike. Užas. Užas od žene.
TINA: Nije ni kod trafike i tamo sam bila.
DARKO: Dobro, Tina, stvarno nemam, mislim, da li me razumeš kad ti kažem da nemam snage za to. Pokušavam da se skoncetrišem. Da li možeš da razumeš šta pokušavam da ti kažem?
TINA: Potrebna ti je koncentracija.
DARKO: Da. Trenutno mi je jako potrebna koncentracija.
TINA: Dobro. Ja to razumem. Svima je ponekad potrebna koncentracija.
Zvono na ulaznim vratima. Darko ode da otvori. Vraća se sa Mišom koji u ruci nosi zapakovanu bombonjeru.
TINA: Zdravo.
MIŠA: Zdravo.
DARKO: Znaš Mišu?
TINA: Tu i tamo. Moglo bi se reći. Ponekad me prati.
DARKO: Kako to misliš?
TINA: Ponekad ide za mnom kada sam sama napolju.
MIŠA: Mislim da si me pomešala sa nekim.
TINA: Pre par dana mi je tako kupio sladoled. Je l' se sećaš da si mi kupio sladoled pre par dana? Išao je za mnom ulicom, sve se skrivao po ćoškovima, valjda je mislio da ga ne vidim. Je l' da si mislio? I ja zađem za ćošak pa ga iznenadim. Kako se prepao! Onda je rekao da mora da mi kupi sladoled.
DARKO: I?
TINA: Šta „i”?
DARKO: Je l' ti kupio sladoled?
TINA: Jeste, pa rekla sam da mi je kupio. Kornet. Od čokolade.
MIŠA: Nisam, stvarno...
DARKO: Kornet od čokolade...
TINA: Ne smeta to meni, Mišo, ja baš volim što si ti tu. Inače bih se plašila da noću sama idem ulicom.
MIŠA: Evo, ja doneo bombonjeru.
...
TINA: Kaži.
MIŠA: Ja?
TINA: Da
MIŠA: Šta?
TINA: Ne znam. Izgledaš, mislim, izgledaš kao da bi, kao da hoćeš nešto da kažeš.
MIŠA: Da, ovaj... mislio sam...
DARKO: E, idem ja da... napumpam gume. Od bicikla. Trebaće mi bicikl pa bolje da mu gume budu napumpane. Nego posle da... razmišljam.
Izađe.
MIŠA: Ja sam mislio, mislim, ako hoćeš, ja bi' voleo, ako bi 'tela da mi budeš, da budemo, ako hoćeš da budemo zajedno.
TINA: Molim?
MIŠA: Šta?
TINA: Nisam te čula.
MIŠA: Dobro.
TINA: Pa kaži ponovo.
MIŠA: Šta?
TINA: To što si rekao.
MIŠA: A, pa kažem baš mi je lepo ovde, pa bih voleo češće, mislim, bilo bi baš lepo češće da se viđamo.
TINA: A šta ti znaš o mravima?
MIŠA: Gledao sam na televiziji...
TINA: Mrave?
MIŠA: Na... televiziji...
TINA: Na televiziji? Gledao si mrave na televiziji?
MIŠA: Da.
TINA: I onda, mislim, onda se svi čude što nam propada civilizacija.
MIŠA: Zbog mene? Neće valjda zbog mene da...
TINA: Zbog tebe, da. Ti nemaš dušu, prijatelju. Nije, mislim, nije nepopravljivo stanje, ali nemaš dušu.
MIŠA: Kako nemam, ovaj, dušu...
TINA: Popila ti je Nikol Kidman.
MIŠA: Ko?
TINA: Nikol. Nikol Kidman. Glumica. Ali sredićemo mi to. Trebaće nam, nije nepopravljivo, neće biti lako ali nije nepopravljivo, trebaće nam samo dosta blata.
MIŠA: Blato? Ima kod pijace pukla česma.
TINA: Puno blata. Taj proces ne traje kratko i, to treba da znaš, potrebna je, potrebna je posvećenost. Ali posle ćeš biti slobodan.
MIŠA: Od te Nikol?
Zazvoni „telefon”.
TINA: I od nje. Izvini.
Javi se na „telefon”.
Halo? (Miši) Znala sam! (U telefon) Aha, da. Imamo šporet. I frižider. Da. I bojler imamo. Beli su, da. Bele boje! Plafoni? Oni su... pa, recimo... fluo zeleni na ljubičaste tufne. Ma, je l' tako? Ma nemojte... Pa šta vi mislite da sam ja budala?
Zalupi slušalicu.
Izgleda da imaju, mislim, to je sad već očigledno, izgleda da imaju prislušne uređaje u stanu.
MIŠA: Tina. Izvini, ali moram da ti kažem. To je sve, izvini, ali to sve je potpuno prevaziđeno.
TINA: Šta?
MIŠA: Prislušni uređaji. Sad se sve to radi sa satelita. Gledao sam na... ovaj, pričao mi je jedan drug kako to funkcioniše. To je sada potpuno, potpuno automatizovan proces. Sve se snima.
TINA: Je l' ti imaš na sebi kupaće gaće?
MIŠA: Kako to misliš?
TINA: Je l' ti imaš na sebi kupaće gaće?
MIŠA: Misliš sad?
TINA: Da.
MIŠA: Pa, ovaj... nemam.
TINA: Zašto?
MIŠA: Pa... nisam planirao da se kupam.
TINA: Nema veze. 'Ajde, idemo. Nemamo vremena za gubljenje.
MIŠA: A, ovaj... ne bi trebalo da zaboravimo... mislio sam, možda...
TINA: Šta?
MIŠA: A bombonjera?
TINA: Ponesi je, razmišljaćemo usput.
Tina ostavi na stolu jednu bombonu za Darka. Izjure napolje.
DARKO (Off): Vidi šta sam našao kod stepenica!
Darko se vraća s dečjim triciklom i pumpom za bicikl. Primeti da ih nema. Proba da vozi tricikl ali mu zasmeta pištolj pa ga izvadi i stavi na sto. Kad spusti pištolj na sto primeti bombonu koju mu je ostavila Tina. Stavi bombonu u usta i vrati se na tricikl, ali nakratko. Uozbilji se, namršti, uzme pištolj i izađe iz sobe.


4. Ulica

Tina i Miša, pokriven blatom.
TINA: 'Ajde malo da sednemo, ja sam, ovaj, crkla sam. Baš sam se...
MIŠA: Ovde?
TINA: Baš sam se umorila. Nisam ovoliko trčala od, ne pamtim kad sam poslednji put ovako trčala...
MIŠA: Izgleda da su se baš naljutili.
TINA: To je zato što je ljude briga, mislim, ovako, generalno ih je baš briga za sve. A naročito za nas mlade.
MIŠA: Ja mislim, ovaj, da su se naljutili što smo ponovo pokvarili, što smo im pokvarili česmu.
TINA: Rekao si da ima blata na pijaci. Jesi, kaži mi, jesi rekao?
MIŠA: Jesam.
TINA: Jesi rekao da ima blata na pijaci? Jesi rekao?
MIŠA: Rekao sam.
TINA: Nije bilo, ja mislim da nije bilo grama jednog blata tamo. Kako si mislio da obavimo ovo? Da nismo sredili česmu ne bi ništa bilo od cele akcije.
MIŠA: Ne, ja se sve slažem, Tina, razume se da smo morali to da uradimo, samo kažem zašto su se, samo kažem zašto su se, zašto mislim da su se naljutili.
TINA: Stvarno ne znam kako si mislio da ovo obavimo bez blata.
MIŠA: Samo kažem...
TINA: Uh, crkla sam.
MIŠA: Meni je, malo mi je hladno.
TINA: Naravno. Naravno da ti je hladno. Jesi gledao „Matriks”?
MIŠA: Ja se jako lako razbolim.
Tina vadi iz torbe bombonjeru, otvara je.
TINA: Znaš kad se ono Kianu Rivs probudio onako skroz ćelav i nikakav u matriksu, kad je pojeo pilulu, i njemu je, je l' tako, i njemu je bilo hladno.
MIŠA: Molim?
Tina mu da bombonu.
TINA: Kianu Rivs, matriks.
MIŠA: Da?
TINA: E, pa, i ti si upravo pojeo pilulu.
MIŠA: Kakvu pilulu?
Začuje se prvo jedan, a onda još dva udaljena pucnja iz pištolja. Miša se trgne i pogleda u tom pravcu.
TINA: Ti si upravo pojeo takvu jednu pilulu. Za kraj...
MIŠA: Tina, a zašto se...
TINA: Evo, zaslužio si. Bio si hrabar.
Pruža mu još jedno parče čokolade.
MIŠA: Neću, hvala. Zašto se, ovaj, zašto se Darko druži sa Tadijom?
TINA: S kim?
MIŠA: S Tadijom. On mi se ne sviđa, taj Tadija. Svi što su s njim stalno se tuku, jednom, ovaj, jednom će neko stvarno da nastrada.
TINA: A pa to je... nije tu Tadija problem. To je, to ti je, Miloše, muška stvar. I ti ćeš tako ako ti se desi nešto loše u životu.
MIŠA: Neću.
TINA: I ti ćeš tako ako te nešto stvarno uplaši. Kao Darka. On se plaši. Darko se plaši. On je jako uplašen, svi oni su jako uplašeni. I onda moraju da, je l', moraju svaki dan da dokazuju sebi i drugima kako su hrabri, kako su neustrašivi.
MIŠA: Ja ne bi' tako. Ja se ne bi' tuk'o.
TINA: Zato što... Znaš, on i ja smo jedno vreme spavali u dnevnoj sobi dok se stan, dok su sređivali stan i jedne noći tata je sišao u podrum, otvorio je tiho vrata da nas ne probudi, sišao u podum i pucao sebi u glavu. Darko je prvi otrčao dole i video sve to... Hoćeš još malo? Mišo. Hoćeš još čokolade?
MIŠA: Neću.
TINA: I tako on sad pokazuje kako je hrabar i jak tako što se, u stvari, tako što se ponaša kao pička.
MIŠA: Lažeš.
TINA: Ne lažem.
MIŠA: Vaš tata je na putu, rekla mi je mama. Ti stalno lažeš.
TINA: Ja ne lažem nego izmišljam.
MIŠA: To je isto.
TINA: Nije isto. Sem toga, postoje stvari koje smem da izmišljam i koje ne smem. Ovako nešto ne bih nikad smela da izmišljam. A i ti veruješ mami...
MIŠA: Izmišljaš. Da se to stvarno, mislim, da se to stvarno desilo on bi pričao sa mamom.
TINA: Ona je još luđa. Oni su svi ludi. Naročito matorci. Kol'ko tek oni izmišljaju...
MIŠA: Meni je hladno.
TINA: Dođi.
Zagrli ga.
TINA: A i ti si malo pička, a? Svi vi muškarci u stvari ste, svi ste pomalo pičke.
MIŠA: Ja mislim da si ti luda. Jednom sam te video, išao sam da bacim đubre i video sam te kako čučiš iza trafike.
TINA: Mama ti luda.
MIŠA: Imala si neko drvo u ruci, držala si to drvo i kopala si po zemlji. Stajao sam i gledao te, dva sata si kopala po zemlji kao ludak.
TINA: Dva sata?
MIŠA: Dva sata. Kao ludak.
TINA: Dva sata si stajao nasred ulice, s kantom za đubre u ruci, i buljio u mene?
MIŠA: Pa, bilo mi je čudno.
TINA: Gledala sam mrave. Prave žive mrave. Oni, znaš, tamo žive... Iza trafike. Kod škole.
MIŠA: Pa, eto, ja sam, ja sam gledao tebe...
TINA: ...Smrdiš. Treba da se opereš.
MIŠA (Ustane): Ti, bre, nisi normalna.
TINA: Stani, kuda ćeš?
MIŠA: Idem da vidim gde je Darko.
TINA: Zašto?
MIŠA: Eto tako, bez veze. Na putu mi do kuće pa tako...
TINA: Zašto bi gledao gde je Darko?
MIŠA: Idem da se operem, taman.
TINA: Šta ima da se pereš?
MIŠA: Od blata. Smrdim.
TINA: Mišo!
Miša izađe, Tina potrči za njim.


5. Stan

Tina.
Sedi i čeka. Odlazi u kuhinju, pa se vrati u sobu. Donese stolicu, dohvati ključ i otključa vrata podruma, siđe. Ubrzo se vrati u sobu, ostavi vrata podruma otvorena.
Ulazi Dragana.
DRAGANA: Ti ljudi stvarno... mislim, stvarno ne znaju... mada, i ja sam baš umela da izaberem posao.
TINA: Gde je Darko?
DRAGANA: Zamisli zovu me ovako kasno da... Zašto su, Tina, zašto su vrata podruma otvorena?
TINA: Šta si radila u bolnici?
DRAGANA: Zašto su otvorena? Tina. Vrata.
TINA: Bila sam dole. Htela sam da vidim i, mama, dole nema nikakvih pacova, nema ničega! I neke semenke prosute su po zemlji a pacova nema da se pojave!
DRAGANA: Jesmo se mi... Tina, zašto to radiš? Zašto to...
Ode do podrumskih vrata i zalupi ih tako jako da ih skoro izvali iz zida.
Zašto to radiš? Objasni mi.
TINA: Mama, šta si radila u bolnici? Ti nikad ne ideš na posao u ovo vreme. I Miša mi je rekao da Darko opet ide da se bije, gde je on? Jesu ga upucali, kaži mi?!
DRAGANA: Šta opet izmišljaš? Ja te pitam da li ima nešto što ne razumeš u mom, mislim, da li govorim nekim nerazumljivim jezikom, u čemu je problem? Da li, mislim, da li... ja, stvarno, Tina, meni nije jasno kako, mislim, kako ne razumeš kad ti kažem, ja, stvarno, ja se trudim, stvarno se trudim, pokušavam da objasnim da ta vrata, Tina, ona moraju, ona moraju stalno da budu...
TINA: Znam, mama.
DRAGANA: Ta vrata moraju stalno, ona moraju stalno da budu zatvorena. Zaključana, moraju da budu zaključana. Mi moramo, ti i ja moramo da pazimo. Hoćemo da pazimo? Obećaj mi da ćemo, da ćemo ti i ja da pazimo, zajedno, da pazimo da budu, da uvek budu zatvorena, zaključana, da budu zaključana.
TINA: Obećavam.
DRAGANA: Stvarno ne znam da li me ti razumeš kada ti kažem, to je, kao, rekla sam ti, kao neki tajni zadatak. Veoma važan zadatak od državnog značaja.
TINA: Mama...
DRAGANA: Jesi li razumela?
TINA: Mama...
DRAGANA: Molim, dušo.
TINA: Gde je Darko?
DRAGANA: On je izašao sa drugarima. Ne brini za njega, ume on, ako neko ume, on ume da brine o sebi.
TINA: Upucali su ga.
DRAGANA: Jesmo se dogovorile ti i ja?
TINA: Znam da su ga upucali, i sad ćeš opet da odeš, a ja ću opet da budem sama.
DRAGANA: Dobro, 'ajde, ti se sad, spremi se za krevet.
TINA: Mama, nemoj da me lažeš. Ja to ne mogu više da izdržim. Ja nisam luda. Nisam luda!
DRAGANA: Tina, idi u krevet.
TINA: Kuda ćeš?
DRAGANA: Idi u krevet. Ja moram nazad na posao. Uveli su mi sad još jednu smenu. 'Ajde, idi u krevet, ja neću dugo.
TINA: Mama, nemoj da ideš, molim te!
DRAGANA: Tina, ja stvarno ne bih išla da ne moram. Nemoj da mi otežavaš...
TINA: Molim te!
DRAGANA: Šta ja da radim sa tobom?
Tina ode u svoju sobu.


6. Stan

Tina. Darko oprezno ulazi u stan. Jutro je.
TINA: Mislila sam da su te upucali.
DARKO: Opet ne spavaš?
TINA: Sedela sam, celu noć sam sedela budna u krevetu. Dragana nije bila tu, ti nisi bio tu, i mislila sam...
DARKO: Gde je ona?
TINA: U bolnici. Uveli su joj novu smenu.
DARKO: Čekaj da sednem malo, mrtav sam. Au. Tina. Ovo više nema smisla. Nije fora. Ja stvarno nisam kreten, nisam neki seljak, lepo sam rekao, Tina i ti sama znaš kakvi to ljudi.
TINA: Koji ljudi?
DARKO: Nije fora. Kao da ništa nema smisla, bre, k'o u onom filmu kad onom pukne film. 'Ajde, nek je sranje, ali, bre, da znaš, razumeš, da znaš gde je napred a gde nazad a ne ovako, i kako onda da se snađeš, mislim, kako čovek da se snađe? I u filmu, je l' tako, u filmu lepo znaš. Ne može Švarci da ima ožiljak preko face, zato što je Švarci pozitivac. Osim u „Terminatoru I” dobro, ali i tamo ti je jasno, uvek je jasno, to mora svima da bude jasno.
TINA: Šta?
DARKO: Pa ko je pozitivac a ko negativac. Ne može sad, je l' tako, ne može pozitivac da ima ožiljak preko face i da mu fali oko, na primer, da mu fali oko i da ima šepavog psa, a negativac da izgeda kao neki, kao neki, na primer, kao neki ok dečko iz kraja. Mislim, kako onda čovek da zna kome da veruje? Kada bi pozitivac imao ožiljak preko face, sve bi izgubilo smisao, sve!
TINA: O čemu pričaš?
DARKO: I ona Jasmina, koja je to mala... ona je kurva, znaš. Prava mala kurva. Ne kažem da se jebe za pare nego, onako, kad se kaže za nekog da je kurva. Puca mi glava.
Dragana ulazi u stan.
TINA: Hoću da mi obećaš da nećeš više da se viđaš sa Tadijom.
DARKO: E, vidiš, sad nisam spavao popodne pa me boli. Nisam spavao uopšte.
TINA: Obećaj mi.
DARKO: Dobro, Tina, malo me, izvini, ali gnjaviš. Ne znaš, mislim, stvarno ne znaš o čemu pričaš.
DRAGANA: Jeste ustali...
TINA: Mislila sam da su te upucali.
DARKO: Tina me gnjavi, Dragana, kaži joj da me ne gnjavi.
TINA: Hoću da mi obećaš!
DRAGANA: Nemojte od jutra...
DARKO: Usrali su se! Je l' Tadija kriv što su se usrali?
TINA: Darko!
Dragana ode u kuhinju.
DARKO (Tiho, da ne čuje Dragana): Tadiju su upucali, je l' ti to razumeš? Eno leži tamo negde, više, što se kaže, više mrtav nego živ, i još ona mala pizda ona Jasmina kaže da sam ja kriv što sam poneo prangiju, kaže da su zbog mene, ej, da su se zbog mene usrali, kurva mala. Ali ja sam lepo znao kakve su oni pičke, zato sam je i poneo. Šta je trebalo da idem goloruk pa da i ja ležim pored Tadije?
TINA: Kretenu.
DARKO: Nemoj i ti sad da sereš.
Tina se rasplače, Darko ustane i ode u wc. Dragana se vrati iz kuhinje sa kafom.
DRAGANA: Zašto ga gnjaviš?
TINA: Dokle ćeš da se praviš slepa?
DRAGANA: O čemu pričaš?
Tina ustane i besno izađe iz sobe.
DRAGANA: Tina!
Uzme gutljaj-dva kafe, pa ode do wc-a i proba da uđe.
DRAGANA: Darko?
DARKO (Off): Molim
DRAGANA: Slušaj, radila sam celu noć, mrtva sam umorna. Hoću samo da operem zube i da legnem. 'Ajde, izađi napolje.
DARKO (Off): Neću.
DRAGANA: Ne teraj me da ti dva puta kažem.
DARKO (Off): Pusti me.
DRAGANA: Darko, izađi napolje, poslednju put ti kažem. Celu noć sam crnčila da bi me ti sad maltretirao.
Darko izađe.
Što me sad tako gledaš? Šta je, bre, vama deco?
Uđe u wc.
Darko još kratko gleda za njom, pa ode do jakne, izvadi iz nje pištolj i siđe u podrum.


7. Podrum / park

Prostor 1 (podrum)

Dimitrije. Darko silazi niz stepenice. Za trenutak zastane kada ugleda oca.
DIMITRIJE: Pre par godina išao sam poslom u Finsku, vodili su nas na sam sever, navodno zbog nekih prirodnih lepota...
DARKO: Tata...?
DIMITRIJE: K'o da to mene, mislim stvarno, k'o da su mene ikad interesovale prirodne lepote, ali dobro... i stignemo mi, stignemo tamo, na to neko imanje, tu i neka krčma, neki lokal... I svi tu, naravno, je l', krenu da piju, da se oblokavaju, a ja odem malo da prošetam i, zamisli, sretnem Deda Mraza.
DARKO: Deda Mraza?
DIMITRIJE: Matorog Finca obučenog u crveno odelo s okovratnikom od belog krzna. Sedi čovek na nekom deblu i hrani irvasa. I sednem ja pored njega i počnem da mu pričam, ispostavi se da deda razume engleski, ja mu, pazi, četiri sata sam ja njemu pričao, o mami, o Tini, o tebi, o mojim sranjima, ej, čovek je četiri sata slušao moja sranja i onda je skinuo onu svoju rukavicu, pomazio me po kosi i dao mi ovo...
DARKO: Šta je to?


Prostor 2 (park)
Tina dolazi u park, traži nekog.


Prostor 1
DIMITRIJE: Značka. Piše „Ove godine bio sam dobar dečak”. Na finskom.
Pomazi ga po kosi, da mu značku i izađe iz podruma. Darko ostane sam, s pištoljem u jednoj i značkom u drugoj ruci.


Prostor 2
Tokom Tininog monologa svetlo u prostoru 1 polako se gasi. Tina ostaje sama na sceni.

TINA: Hej, gde si? Dođi, molim te, nemoj da se plašiš! Evo, evo ja ću da sednem ovde i neću da gledam, zatvoriću oči. Molim te, dođi. Zašto nećeš da se igraš sa mnom? Evo, zatvoriću oči. Praviću se da ništa ne primećujem. Praviću se da ništa ne primećujem.

KRAJ
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.