NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 1 godina XLIV januar-mart YU ISSN 0036-5734

DRAME
Ana SEFEROVIĆ, Tanja MARKOVIĆ, Tamara ŠUŠKIĆ
DISKRETNE ŽENE, DEKORATIVNO DETE, DANSKA DOGA
Drama

  ANA SEFEROVIĆ

Rođena 1976. u Beogradu. Diplomirala orijentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila dve knjige:
Duboki kontinent (Matica srpska, 2000) i Beskrajna zabava (Narodna knjiga, 2004). Koautorka zbornika poezije i autopoetika nove generacije pesnikinja Diskurzivna tela poezije koja je nastala kao rezultat rada pesničko-teorijske škole pri Asocijaciji za žensku inicijativu (Beograd, 2004). Uvrštena u antologiju savremene poezije Tragom roda smisao angažovanja, DEVE, 2006. Objavljivala u časopisima ProFemina, Književni magazin, Polja, Treći trg, Beogradski književni list, Portret, Ha!Art, Pobocza (Poljska), Apokalipsa (Slovenija) itd.

TANJA MARKOVIĆ

Rođena 1970. u Beogradu. Diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pohađala Studije kulture i roda (AAOM), Performing Arts Theory School (PARTS) u Centru za novo pozorište i igru, Školu za savremenu umetnost i teoriju (CSUb), Magistarske studije Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Teorija umetnosti i medija i Radionice teorije poezije (AŽIN), Beograd. Teorijsko-umetničke tekstove objavljivala u TkH časopisu za teoriju izvođačkih umetnosti, a poeziju u časopisu Treći trg. U saradnji s teorijsko-umetničkom grupom Teorija koja hoda izvodila performanse u Zagrebu, Ljubljani, Londonu, Beogradu. Uvrštena u antologiju savremene poezije Tragom roda smisao angažovanja, DEVE, 2006.

TAMARA ŠUŠKIĆ

Rođena 1981. u Beogradu. Studira italijanski jezik i književnost. Objavila dve knjige: Slika jedne slagalice (Matica srpska, 2001) i Private show (Narodna knjiga, 2005). Koautorka zbornika poezije i autopoetika nove generacije pesnikinja Diskurzivna tela poezije koja je nastala kao rezultat rada pesničko-teorijske škole pri Asocijaciji za žensku inicijativu (Beograd, 2004). Uvrštena u antologiju savremene poezije Tragom roda smisao angažovanja, DEVE, 2006. Objavljivala u časopisima ProFemina, Književni magazin, Polja, Treći trg, Književne novine, Severni bunker (Srbija), Portret, Pobocza (Poljska), Apokalipsa (Slovenija) itd.


Dramaturška beleška

DETE KAO BAKA: Dođite, pridružite se, hajde da pričamo priče, očigledno niko ne poznaje nikoga. Priče nas neće upoznati, ali mogu stvoriti svet gde možemo da postojimo paralelno jedna pored druge. Ja na tronu majke, Tamara koja je majka, ali još nije preuzela tron majke, Tamarina sestra koja to i ne želi, a pri tom i nije moja kćerka. Dete koje je dete i koje će uživati u pričama, kao i svako dete, do onog trenutka kada bude želelo da ispriča svoju. Prizovimo još likova, oduzmimo nevinost ovom sterilnom prizoru, hajde da se malo i politički-društveno pozicioniramo. To je sada moderno, neophodno. Hajde, biće zabavno, ispričajmo svako po jednu priču u kojoj ćemo mi biti likovi, pored, naravno, ostalih likova, ako ih bude bilo. Sviđa mi se ovaj preokret.
(Diskretne žene, dekorativno dete, danska doga)

Priča je još jedini preostali oblik komunikacije: Istina, komunikacije kojoj više – ma koliko to apsurdno izgledalo – nije primarni cilj uspostavljanje međusobnog razumevanja.
Ova vrsta komuniciranja u drami Diskretne žene, dekorativno dete, danska doga biće zasnovana jedino na potrebi svake dramatis persone da uspostavi dijalog unutar sebe, sa sobom samim, da preispita poziciju sopstvene „role” (a samim tim i sopstvene moći) u odnosu na druge. U tom slučaju još jedino postaje moguć – monolog. Tačnije: serija monologa.
Biće to zapravo beskonačan niz monoloških formi, priča, ličnih ispovesti čiji akteri imaju slobodu ne samo da biraju uloge koje će da „igraju” već im je i na volju da određuju scenske zadatke ostalim učesnicima, pri tom iznova karakterišući drugačije tipove mogućih međusobnih relacija. Na taj način oni zapravo redefinišu i vlastite pozicije i, napokon, projektuju željene (najčešće, dakle, neostvarene pa samim tim i neostvarive) odnose s onima koji bi, barem potencijalno, trebalo da budu njihovi najbliži.
U tom kontekstu prividna je i sama sloboda izbora pojedinih uloga. Jer da bi „igra pripovedanja priča” bila istinski kompletna, svako mora da se nađe u koži svakog od ostalih likova komada. Pri tom, i broj likova nije ograničen na broj napisanih uloga. I tu autorke drame postavljaju zamku čitaocu/interpretatoru/reditelju indirektno proširujući moguće polje igre kada kažu: „Prizovimo još likova, oduzmimo nevinost ovom sterilnom prizoru (...). Hajde, biće zabavno, ispričajmo svako po jednu priču u kojoj ćemo mi biti likovi, pored, naravno, ostalih likova, ako ih bude bilo. Sviđa mi se ovaj preokret.”
Ovakva „igra” (pre)uzimanja uloga i „ovladavanja” tuđim likovima ne ostvaruje se sa stanovišta vlastitog iskustva svakog od „igrača”, jer tu više nije relevantno lično iskustvo. Ulogu, naime, definiše konkretnost svakog pojedinačnog lika, a akteri/glumci se u svaki od likova ubacuju po automatizmu određenom „igrom” preuzimanja datosti koje određuju socijalne, polne, rodbinske uloge. U zatvorenom svetu, učaurenoj stvarnosti mučnog i bolnog procesa samopreispitivanja, to iskustvo, naime, više ništa ne znači. „Igra” će pokazati da pozicije svakog lika u drami ponajpre zavise od opštih mesta, od tipiziranih i unapred definisanih (za)datosti koje se beskonačno reprodukuju kroz kaleidoskopske fragmente razbijene slike – ne više celokupnog sveta, već i najličnije intime.
Tako, na primer, Ženu na tronu majke (Baku) prepoznajemo kao pramajku, potvrđenu čuvarku trona materinstva koje je izgubilo svaki smisao i sada je ispražnjeno od pravog sadržaja. Tamara je majka koja tek treba da se izbori za poziciju majke, no ta borba u njenom slučaju realizuje se jedino strpljivim čekanjem da dođe pravo vreme. Sve ostalo uglavnom je nepromenjeno, baš kao i u slučaju njene majke. Razlika je, eventualno, u stepenu jačine atmosfere, on zavisi od intenziteta sećanja. Sećanja na prošlost, sećanja koje pripada sadašnjosti i, napokon, sećanja na budućnost koja je poznata.
I svaka sledeća „postavka” u osnovi iste scene iznova otkriva vazda pogrešne premise na kojima se temelji egzistencija svakog lika, svake od žena u drami, otkriva večiti začarani krug u kojem se vrti sudbina dramatis persona, ukazuje na rđavu beskonačnost trajanja zasnovanog na uvek pogrešnim ljubavima, samozavaravanju, na varci zamke koju postavlja iluzija zaljubljivanja, na lažnom preuzimanju odgovornosti (majčinstva ili očinstva, svejedno), ali i otkriva suštinsku iluziju uverenja da je moguće učenje na tuđim greškama, a samim tim da je moguće pouzdati se u vlastito iskustvo.
U postdramskoj strukturi komada autorke pronalaze mogućnost za afirmaciju apsolutne slobode koja se sugestivno prenosi i na potencijalnu inscenaciju, nudeći reditelju i glumcima igru u prostorima u kojima sve postaje moguće, a pre svega specifična scenska provokacija.
A na kraju tako usposatavljene „igre” ostaje jedino mogućnost maglovitog prepoznavanja osnovne atmosfere koja proizlazi iz samih događaja i, kao kod Kafke – osećaj stida. Tamara zato kaže: „Atmosfera je ono što me konačno i do karaja određuje. Ovo je trenutak mog prekida. Mislim da sam se prekinula. Upravo. Sada. Ja sam efekat. Ja sam uništena. Kao da mi ubrizgavate stid. Porasla sam rano. Kao da mi ubrizgavate stid. Gde su talasi? Ja sam uništena. Ovo je prebogato iskustvo. Ovo je rokoko. Hoću da me speru talasi.”
A stid je osećanje s kojim se već nešto može učiniti.
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ


Likovi:
Žena 1, baka, 58 godina
Žena 2, Tamara, 30 godina
Žena 3, Tamarina sestra ili Teta, 35 godina
Dete, 5 godina
Muškarac 1, Stari vuk, 62 godine
Muškarac 2, Tata, 40 godina
Muškarac 3, Čovek, 35 godina
Barmen, 29 godina



Scena 1

DETE: Idemo kod bake?
TAMARA: Obuci se lepo.


Scena 2

(Bakin stan. Skroman nameštaj iz šezdesetih. Prostrana dnevna soba u zelenim i braonkastim tonovima.)
BAKA (Priča sa svojim psom.): Evo, sada ću da ti dam da jedeš. Budi dobar, dolazi nam Tamara.
DETE: Zdravo, bako.
TAMARA: Mama... (Za sebe.) Dobro je, tu je pas. (Detetu): Izuj se, molim te.
BAKA: Pa gde si, mila. Skuvala sam ti nešto lepo. .. Uh, ovo njeno dete...
DETE: Bako, bako, ba-ko! Ba-ko! (Dete se vrti oko svoje ose pokušavajući da skrene pažnju na sebe. Baka ga ne primećuje. Pas se uznemiri.)
TAMARA: Besprekorna si, mama. (Smiruje dete gladeći je po razdeljku. Za sebe.): Moja bolna soba.
BAKA: Hvala, draga. Možda Dete hoće da gleda TV u sobi dok mi popijemo kaficu? Što si tako mršava? Sve daješ Detetu?
TAMARA: Ljiljani... smesti to negde. Da li je TAMO sve isto? Molim te, ne puštaj psa unutra. Mada, on je i moj prijatelj, zar ne? Kosa joj je i dalje paperjasta. Pipni. Pipni.
DETE: Ma-ma! Ma-ma! Ma-ma! Ma-ma! (Dete sedi u fotelji i ljulja se, udarajući svom snagom leđima u naslon.)
BAKA: Ovo je sada moja kuća. I moj pas. On je čistiji i pametniji od mnogih ljudi. Tvoj prijatelj? Kada si ga poslednji put prošetala? Patio je mnogo za tobom! Smiri Dete, molim te!
TAMARA (Pušta Platterse „Smoke gets in your eyes”. Malo pleše s mamom.): Lepo mirišeš. Ne laskam ti. Nemoj se tako smeškati, ah, krivica. (Dete se približava. Plešu sve tri. Zatim se Tamara i Dete izdvajaju i odlaze plešući.)
DETE (Otima se iz majčinog zagrljaja i počinje da juri psa po sobi glasno uzvikujući i plašeći ga.): AV-AV, AVAV! Ima da te prožderem! Grrrrr!
BAKA: Tamara! Sredi to Dete! Zaključaj ga u sobu s TV-om! Dođi, kuco. Jadan pas. (Pali cigaretu. U tom trenutku stiže joj SMS. Čita. Pušta dim kroz nozdrve. Smeška se.) Skuvaću kafu.
TAMARA: Detence moje... Samo tebe imam... da mi je ostalo. Pokušaću ponovo da komponujem, mama. Neka praznina... Znam da sam bleda... Nisam se izgužvala... Dete je dobro. Nemoj čupati psa.
DETE: Mama, ovaj pas je mnogo glup. A ni ova baba nije bolja. Čupam iz odbrane.
TAMARA: Bolje onda napadaj. Ta pozicija... Uvek minijaturna i inspirativna hrana. Mama, pas hvata zalet. Kontroliši ga. Dete, uz mene! Dođi da te pogladim po paperjastoj kosi.
BAKA: E, ovako, pošto insistiraš na toj svojoj poziciji, onda u redu. Nikada nisam znala kako s tobom. Sve sam davala, trudila se – možda sam te zakopala u ovu sunčanu izduženu sobu, svojim suvišnim trudom. Možda je trebalo da se manje trudim. Onda bismo bile slobodne i ti i ja. Moja ljubav može da se tumači kao zavisnost od bliskosti, koja mi je uvek izmicala. Prebrodila sam je i sada, ako insistiraš, reći ću u redu i zatvoriću psa. Navikla sam na moje sate. Ti još uvek nisi.
TAMARA: Drama... pas... Dete... ja.... iskidana.
DETE: Mama, meni je dosadno.
TAMARA: Zar moram ja da te zabavljam? Toliko je teško. Ti si teško dete. Odvlačiš me. Dođi, hajde, dođi da te češkam. Mama, gladna sam. Odjednom, neka malaksalost. Teško mi je. Teško mi je.
(Pas izlazi iz sobe u kojoj je bio zatvoren. Polako prilazi Tamari. Ona nije svesna njegovog prisustva. Jednom rukom češka Dete, drugom psa. Oboje su smireni. To radi nesvesno, mehanički. Zamišljena je. Uvaljuje se u stolicu.)
BAKA: I meni je teško. Teško mi je od početka. Plašila sam se tebe. Podjednako kao što sam se plašila da budem bez tebe. Nisam verovala u srećne žene bez dece. A nekada mi se čini da sam te rodila samo da bih ti ispričala sve svoje priče. Možda priče o okrutnosti, usamljenosti. A sada si ti postala jaka, okrutna i ćutljiva. Da li znaš da me maltretiraš?
TAMARA: Jedini moj zahtev bila je njegova osvetoljubivost. Moj jedini zahtev. Ja sam tvoj plod. Ja sam tvoja kćerka.
DETE: Mama, ja sam gladan.
BAKA: Mrzela sam kada sam dobila menstruaciju. Mislila sam da će me voleti manje. Izgleda da sam odmalena razvila ideju da ženu niko ne voli. Pogotovo ne ona sama. Ona sebe najmanje voli. Moj plod...
TAMARA: Ja sam volela taj čin krvarenja. To me je malo odvojilo. Od tebe. I pušila sam, tajno. Vodila sam dupli život da bih preživela. Ja sam tipična. I prijatna. Toliko želim ponovo da se uvučem u usku odeću. Ostavi me na miru.
(Tamara odlazi u kupatilo. Počinje da puni kadu. Gleda se u ogledalu.)
BAKA: Žensko telo, odvratno sačinjeno od nekakvih mesnatih deformisanih izraslina. „Nikada dovoljno mršava, nikada dovoljno bogata.” (Sipa sebi juicevotku.) Tiha ženska drama unutrašnjeg sagorevanja. Tipično. Uvek su me takve tipične i prijatne vrlo dobro uveravale da su samo tipične tiranke. Želim da ti razmažem tu prijatnu facicu.
TAMARA: Ti znaš. Ja nemam žensko telo. Ja sam tvoja bolešljiva kćerka i ti me vodiš u bolnicu. Ja te volim. A najsrećnija sam bila kad nisam imala telo.
(Tamara zatvara vrata kupatila i ulazi u kadu. Potapa celo telo i glavu. Ispušta mehuriće.)


Scena 3

TAMARINA SESTRA ILI TETA: Hello, stigoh. Gde ste? Kako ste? Dešperacija? Klasična ženska melanholija? Užasi srednjih i ocvalih godina? Ne mogu predugo da ostanem. Nemam kapacitet da se družim s vama? Ti, majko, kakva ti je to frizura? A ruž? Ha, ha. Neverovatna si. Ne daš se. Ne daš se. Sve ćeš nas nadživeti!
BAKA: Ah, ti si. Potrudi se da ne praviš gluposti kao svaki put kad dođeš nenajavljena. Budi pristojna. Sedi. Dodaću još jedan tanjir.
(Tamara je presvučena u široku belu tuniku. Maskara joj je malo razmazana, drži Dete u naručju. Koristi ga kao štit. Posmatra plašljivo sa strane.)
DETE: Ma-ma.
TAMARA: De-te. (Vrlo fluidno izgovara.)
DETE (Mami.): Ej, došla je Teta. Je l’ donela neke igračkice? Teto, Teto, je l’imaš čokolade?
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Imam, sunce moje malo. Kako te ove dve hrane, dobro si izrastao toliko.
BAKA: Spremila sam tvoje omiljeno jelo, Tamara, knedle sa šljivama.
TAMARA: Deca rastu. To rade. Neprekidno i brzo. Ja to i ne primećujem. Ali drugi, kao ti, sa strane, da. To bode oči. Čokolada je nedopustiva. Ako imaš plišane životinje... Hvala.
(Glanca pribor.)
DETE: Mama, neću životinje. Imam ih već. Hoću mitraljez i Hi-mena. Teto, hoćeš mi kupiti mitraljez?
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Hoću, ne brini, hoću, sunce malo.
TAMARA (Detetu mimikom pokazuje da se stiša.): Pričaj nam o sebi, draga. Mama, dođi da slušaš!
(Baka diže obrve.)
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Znači mitraljez. Komada dva. Detetu za igru i zabavu. Vama dvema za svaki slučaj.
TAMARA: Ti si veliki provokator. Donesi par revolvera ala Bogart... Da li mogu da se udaljim od Kazablanke? On je bio žestok. To je privlačno. Ti si žestok muškarac, sestro. Izvini. Hvala.
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Žestok, žestok (šapuće), a tvoje dete nažalost neće biti, s obzirom kako ga vaspitavaš. Tretiraš ga kao svoje ogledalo. On je dečačić. Vidiš da traži mitraljez. Nedostaje mu otac. Nedostaje mu društvo druge dece. Nedostaje mu da ga vodiš u park i zoo-vrt. Držiš ga zatočenog kao životinju. Čudo da nije još nemirniji, razulareniji i isprepadaniji.
TAMARA: Ti govoriš jezikom zdravog razuma. Tvoja otvorenost pulsira u mojim slepoočnicama... Da, ja sam nesavršena majka. Da li sam rekla da jesam? Lepo naštimovan instrument koji zahteva prefinjeno, nežno rukovanje...
(Pauza. Ona razmatra optužbe vrlo smireno, kao da se ne govori o njoj.)
TAMARA: Moje Dete nije sin. Ne znam zašto na tome insistiraš? Uostalom, mislim da biološka suština i fiziološki uzorak nisu začetak ljudskog ponašanja. Ti zaista veruješ, draga sestrice, u tu torturu društvenog uslovljavanja? Ja ispunjavam želje. Ono ne uči ulogu. Ja nisam sila. Samo ja znam koliko moje Dete i ja uživamo u slušanju operskih arija.
(Smeška se dok evocira uspomene. Međutim, iznenada počinje da sikće.)
TAMARA: A oca mog Deteta ne spominji u ovoj kući, inače ću da upadnem u neprobojni dremež iz koga me niko, NIKO (urla), probuditi neće. Izvini što urlam.
TAMARINA SESTRA ILI TETA: E, blago Detetu... Ne znaš ni kog je pola, a o daljem razumevanju Deteta i uvažavanju činjenice da Dete nije tvoj privezak da i ne govorim. Nažalost, moraću uskoro da krenem.
TAMARA: Draga, ja sam zapanjena, mada sam očekivala. Prestani, molim te, tu bujnu retoriku paranoje. Ja sam slepa. Ili smerno nefokusiranog pogleda. Kroz treptaje. A Dete je ono koje gleda. Nalazi načine. Posmatra me kroz špijunku. Dete je ono koje apsorbuje. To je van moje kontrole. Ja sam savršeno statična, čak odsutna. A ti? Kuda ideš? Plašiš se da ne saznamo nešto o tebi? Uvek si bila autistična. Da li ti imaš dete? Ili odjednom čezneš za jednim? Sudeći po tvojim pričama, ti si i dalje nevina, na čemu ti, priznajem, pomalo zavidim. Neću se više ponavljati. Reci nešto zanimljivo. Mama je verovatno zaspala. Ili se bacila kroz prozor.
(Ustaje da potraži ostatak porodice.)
TAMARINA SESTRA ILI TETA (Dubok uzdah.): Uhhh... koliko optužbi na jednom mestu. Evo, redom odgovaram. Retorika paranoje! Gde si to iskopala? Autizam? Jesam, autistična sam, ali ništa više i ništa manje nego ti. Od iste smo majke mustru autizma i lažnog mira skidale. Jedina razlika je u tome što si ti ostala u njenoj pseudonormalnosti ili ljusci lažnog mira, dok sam ja dozvoljavala sebi da poludim i da postanem otpadnik ove naše turobne i mračne porodice. Ovog groblja što čuva sve što je ikad bilo živo u nama, pokazivalo nekakav slabašni impuls da se smeje, da mu bilo šta prija, da ne optužuje ni sebe ni druge, da ne živi mehanički, da se ne sveti, da ne jadikuje, da ne pridikuje, da ne bulazni, da ne napada, da ne mrsomudi, da ne koristi depresiju kao izgovor za kukavičluk kad treba da se živi. I da smo sve to uspele, jedino tako bismo, pošto se preživelo sve što nas je snašlo, jedino tako bismo mogle da smireno mremo. Onda da se mre, a ne ovo! Mrtve, a žive, hodaju, a zakopane. Užas! Užas! Užas!!! Nevina, nevina s okrvavljenim rukama do lakata. Ako ti to tako vidiš, jesam, jesam, sestro, nevina, bleda, čedna i nevina. Želja za detetom? Ko da mu bude majka? Ova ljuštura što je od mene ostala. Ovaj mrak i očaj?! Misliš da umem nekom životnu radost da udahnem, nekom da objasnim da živeti ima smisla, da vredi pokušavati, da se treba osmehivati bez obzira na sve... Ja misliš mogu... Hvala ti što veruješ u moje kapacitete. Ne znam da li je sve ovo što sam podelila s tobom bilo dovoljno zanimljivo. Nekako, oduvek, moje zanimljivo i tvoje zanimljivo pripadaju suprotstavljenim svetovima.
DETE: Mama, ja se plašim... A nemam ni mitraljez.
TAMARA (Uzima Dete u naručje i nuna ga. Neko vreme ćuti i razmišlja, a zatim vrlo tiho i nežno izgovara.): Oduvala si me. Ovo izgovaram bez cinizma. Moja namera nije bila da te uvredim, samo da te zagolicam, dakle da te zadržim, da ispričaš svoju priču. Zar to ne želiš? Ne ljutiš se na mene, zar ne? Mi verujemo da smo gospodari naše dobrote, a robovi smo nepomućene mekote. Vreme je da prestaneš da grdiš. Tvoje grdnje odlaze u prazno. Tvoje grdnje nisu lekovite. Tvoje grdnje su maliciozne. Ja te se ponekad plašim. Na neki način. Ponekad potpuno zagluvim i vidim samo tvoje lice koje se u besu grči i tvoje usne koje se sve više i više otvaraju preteći. Možda ja poznajem tvoj užas. Možda je vreme da skineš mrtve ćelije sa svog tela. Pričaj nam o tome kako si postala ljuštura. I o groblju kome se uporno vraćaš. Kao i ja. A sa mnom i moje Dete. Hoćeš li neki alkohol? Ili poljubac?
(Ustaje i držeći Dete u naručju napušta scenu.)



II

(Baka sedi na sredini polumračne sobe na visokoj stolici i češlja svoju sedu kosu koja pada po podu i presijava se kao mesečina. Pas je nepomičan, liči na plišanog medu s dugmićima umesto očiju. Baka u transu povlači češalj kroz kosu slušajući pesmu „The Girl from Ipanema”.)
BAKA: Dođite, pridružite se, hajde da pričamo priče, očigledno niko ne poznaje nikoga, priče nas neće upoznati, ali mogu stvoriti svet gde možemo da postojimo paralelno jedna pored druge. Ja na tronu majke, Tamara koja je majka, ali još nije preuzela tron majke, Tamarina sestra koja to i ne želi, a pri tom i nije moja kćerka. Dete koje je dete i koje će uživati u pričama kao i svako dete do onog trenutka kada bude želelo da ispriča svoju. Prizovimo još likova, oduzmimo nevinost ovom sterilnom prostoru, hajde da se malo i politički-društveno pozicioniramo, to je sada moderno, neophodno. Hajde, biće zabavno, ispričajmo svako po jednu priču u kojoj ćemo mi biti likovi pored, naravno, ostalih likova, ako ih bude bilo. Sviđa mi se ovaj preokret.
TAMARA: Mama, veoma primamljivo... veoma.
(U tom trenutku Tamara razbarušuje svoju kosu zabacujući i mlateći glavom i prolazeći prstima kroz kosu. Zatim seda kod majčinih nogu i naslanja bradu na njeno koleno.)
TAMARA: Priče su strašne. Strašno uzbudljive. Strašne i uzbudljive. Neka pitanja i odgovori. Da li ću moći da se ispovedim? Kako da vam prevedem te hijeroglife? Ja mucam. To su klinovi koje zabijam u bujicu hiperbolisanih i hipertrofiranih oblika u zavisnosti od moje trenutne utopijske zamisli. Brzo se zadovoljim. I to raste. Buja i cveta. I povratka nema. Koliko plastična mogu da budem? Ostaviti goli čelik bilo bi neljubazno, skoro brutalno, ali obećavajuće.
(Pali cigaretu. Dugo vuče dim i ispušta kroz nozdrve. Onda uzima disproporcijalno velike makaze i odseca žar.)
TAMARA: Treba preseći. Ukinuti žar oštrim potezom. To je možda početak moje priče. Mali viseći žar. Možda je to početak moje priče. Ali sa kim? Ali sa kim? Kako interpretirati jednu takvu nedostupnu stvarnost? Pomozi mi, mama. Ruku mi daj. Ti si tu. Sve te emocije koje gajiš prema meni. Ja sam tvoj paun, tvoja prelepa ptica.
(Imitira odjednom pauna. Ispušta promuklo gerr-gek. Umiljava joj se.)
TAMARA: Ti me hraniš iz svog dlana, a ja kljucam tvoju kožu. Sasvim nežno. A ne bi trebalo. Nisam zla. Ti mi udovoljavaš, a ja ti se dodvoravam. Uvek sam htela da me baš tako voliš. Baš tako. Znaš li kako ti umeš da voliš? Ti zvoniš i odzvanjaš i odzvanjaš u mojoj glavi.
BAKA (Uzima flašu vina koju je izvadila iz duge raspuštene kose i pije.): Hmm, nisam sigurna da umem da volim… umem da želim, neumoljivo da želim. Samo želja, nažalost odzvanja tako u glavi... jače odzvanja samo želja kojoj izmiče objekat. (Za sebe): Devojčica pruža ruke ka crvenom balonu, puzi preko neba, male ruke i veliki jarki balon, postaje sve manji i ručice zgrčene. Ljubav ne odzvanja, mi ne znamo šta da radimo s ljubavlju, ne znamo kako da je živimo, kako da je osetimo, osedlamo i vozimo... Znamo da volimo tek kad plačemo, kad zgrčimo ručice i cmizdrimo… Dobro, možda ne svi…
Ustaje i hoda koliko joj to dozvoljava kosa na kojoj sedi Tamara, pije iz flaše…
Onaj ko nema poroka ima vrlo malo vrlina…veruj mi…
BAKA: Uvodim: Letovanja i zimovanja, ručkovi za kariranim stolnjacima, kosa svetlost, narandžasta i klizava i, naravno, smejemo se: ali uvek vidim samo sebe i tebe, tvog oca ne, možda nekad kada se napnem vidim čoveka koji me je ostavio jer nisam znala kako da ga kontrolišem… Ja vidim samo tebe i mene i čoveka za šankom na plaži na kojoj letujemo svake godine… Stari znanac, Stari vuk, stari čova kojeg želim da zaturim, ali ne mogu. Prilazim pokorena, ti mi se motaš oko suknje, tek iždžikljala, sva u nogama i kosi, ne znaš šta ćeš s rukama.
(Na scenu ulazi Stari vuk koji sada izgleda mlađe od Bake; u trenutku prošlosti2, kada se to dešava, on je stariji od nje. I seda za šank koji je do tada bio u mraku u pozadini, a sada je osvetljen. Počinju da se čuju talasi i galebovi. Baka prilazi šanku, skupila je kosu u veliki sedi konjski rep, pocepala je odeću koju je do tada imala i sada je u crvenoj haljini na bratele, do kolena. Tamara joj se mota oko suknje na četiri noge.)
STARI VUK: Hello, hello… long time no see (Ljubi Baki ruku.). Dečko, jedan odnosno dva kamparija za dame. (Tamari) Vreme je da počnes da piješ – ko nema poroka ima vrlo malo vrlina, veruj mi…
(Baka gleda u grču neodlučnosti čas u Tamaru, čas u Starog vuka.)
STARI VUK: Dopusti da ja budem ta zmija sa crvenom jabukom saznanja, crvenim kamparijem saznanja… Ionako me nije briga i zato me vole i zato sam savršen za tu ulogu… Bolje da zna nego da ne zna.
BAKA: Dobro, možda samo jedan, ionako je raspust. Kako te samo mrzim, mrzim vas oboje!
STARI VUK: No, no, to su jake reči... To, uostalom, nije istina, zašto si onda ovde… I gde nađe tu glupu haljinu… što se jednom ne obučeš normalno?
BAKA: Danas su mi svi rekli da izgledam divno. I prodavci na pijaci, i vlasnik hotela i ljudi na korzou dobacivali su mi i osećala sam se divno... (Glas počinje da joj drhti.) DIVNO, sve do ovog trenutka, ti glupa svinjo…
(Plače, u tom momentu stiže piće, Baka se smiruje i otpija veliki gutljaj.)
STARI VUK: Osetljivi smo na prolaznost vašeg finalnog proizvoda? (Smeje se.) Žene! Hajde, živeli, ne nerviraj se previše, sve je u redu! Večita nesigurnost i briga...
(On stresa prašinu s ramena svog teget sakoa. Tamara, koja ima 13 godina – glumi je ista Tamara od 30 godina – briše majčine suze belom maramicom i gleda prezrivo čoveka ispod mačkastih naočara za sunce.)
TAMARA (Šapuće majci na uho.): Otarasi se ove izrasline. Ogroman je i smrdi na dim. Meni jedan frape od jagode!
STARI VUK: Ne budi bezobrazna, devojčice. Šaputanje je za privatne prostorije. Ti si smetnja. Tvoje prisustvo šušti. Dakle, remeti me.
(Tamara glasno srče svoj frape.)
TAMARA: Kakva napast. Idem da se bućnem.
(Odlazi mašući obema rukama.)
TAMARA: Mama, gledaj me. Gledaj me! (A zatim za sebe.) Ko je ovaj čovek? Ja ga se ne sećam. To nije moj tata? Šta će zahtevati od nas? Uvek zavisimo od dobrote stranaca. Hoću da ga ogrebem noktima po licu tako da mu ostavim trag. Trag lopova preko obraza.
(Tamara pevuši „Por que te vas”. Pomalo pometena i rasejana. Kasnije će ove crte ličnosti sasvim prevladati. Ona skida jedan po jedan komad odeće i ostavlja ih usput da leže na pesku. Konačno ulazi u vodu.)
BAKA (Užurbano.): Idi, kupaj se, nije niko, nije tvoj otac a nije čak ni stranac… možeš da probaš kampari kasnije, ako baš želiš, ionako si u međusvetu…
STARI VUK: Izgleda kao ti kada sam te prvi put video… tada ti nije trebala takva crvena haljina, niti sam ja bio potreban tebi niti ti meni… ali bila si pristupačna, ti ne bi izabrala frape… (Smeje se.)... ti bi…
BAKA (Prekida ga.): Ma, šta ti znaš! I ostavi Tamaru na miru... uostalom, nema veze... (Ispija brzo prvu čašu i traži pogledom Barmena… Barmen gleda Tamaru koja se vraća mokra, u bikiniju.)… Kako si? Da li si već brže-bolje našao nekoga? Ne, nemoj da mi kažeš… neke informacije nisu potrebne… gledam tvoje telo, prelaz od tvog snažnog vrata ka ramenima i to sredovečno salo na stomaku i želim te… ja sam sebična kada želim… volim nekog drugog i ti verovatno… ali, jednostavno, želim i gnušam se zato što želim baš tebe… Ne znam šta hoću.
(Stari vuk prelazi rukom snažno preko njenog tela, hvata je za stražnjicu, zarozava haljinu, ona se prepušta... prestaju naglo kada čuju Tamaru kako dolazi. Stari vuk uživa u prizoru njenog mladog tela, Barmen takođe.)
TAMARA: Još uvek... voda je divna... hladna, a zatim odjednom topla. Zar nećeš sa mnom da plivaš? A vi? Zašto ste još uvek ovde? Zašto stojite tu i kvarite prizor? Zar ne treba da budete negde drugde? Bilo gde... Sunce se gasi. Znate da su vam minuti odbrojani?
STARI VUK: Tvoja granica ocrtava se voćnim frapeom. Nažalost. Tvoja majka i ja imamo plan. To je nešto što ti prethodi.
TAMARA: Zadovoljstva iz užasa. Užasi iz zadovoljstva.
STARI VUK: Tvoja devojčica bunca. Zašto si toliko hranila njenu radoznalost?
TAMARA: Hajde da pobegnemo, mamice draga. Reci mu da nestane. Ćiribu-ćiriba. Sada se začarajte i odlazite. Jednostavno koračajte, gospodine.
(Tamara pucka prstima i žmuri nekoliko trenutaka. Zatim otvara oči: svi stoje na istim mestima.)
TAMARA: Stvarno je otporan.
BAKA (Umorno.): Da, hajde da plivamo, da razbistrim misli ali, koliko god da ih razbistrim, ishod će biti isti i ja to znam… Ah, moja Tamarice, ti si tako divna devojčica… mama ima samo tebe na celome svetu… ti činiš da se osećam čisto, tvoje postojanje opravdava moje… nemoj nikada da se menjaš, budi uvek moja i oprosti mi što ću te zarobiti, ali tako ćemo biti bezbedne... ti i ja. (Grli je i Tamara ostavlja mokri trag na njenoj crvenoj haljini, onda vidi nešto u daljini i pogleda Tamaru pravo u oči.) Idi, kupaj se još malo, u pravu si, sunce će uskoro da zađe i sve će biti drugačije… idi, evo dolazi tata…
TATA (Izgužvan i besno posrćući): Barem nemoj da vodiš dete u te svoje bestidne provode… Sada sam sve video… tako si laka, gadiš mi se, razmažena, bestidna i nezrela… ti nikada nećeš biti zadovoljna.
BAKA (Odvaja se od šanka i prilazi mu bliže, ona ne želi da Stari vuk ode.): Ali ti nisi ništa video, šta tu ima da se vidi (Malo tetura od previše pića.), ti znaš da samo tebe volim… oh, kako ta reč glupo zvuči... ja sam očajna i patetična... dođi, hajde da igramo, ti si ionako uvek bio slabašan i neodlučan.
(Počinju da igraju, Baka se sapliće, pada na kolena držeći ga oko struka, cepaju joj se čarape na kolenima, on joj pomaže da ustane, Baka počinje da peva, klati se i vrti u krug u ritmu nekog šlagera. Tata prilazi Tamari i grli je, Stari vuk prilazi Baki i igraju zajedno.)
TATA: Ionako volim nekog drugog... izvini... nemam prava da pričam bilo šta… samo sam glupo ljubomoran… eto, samo to… radi šta hoćeš… samo, pazi se – vidi na šta ličiš...
TAMARA: Atmosfera drame je ono što me konačno i do kraja određuje. Ovo je trenutak mog prekida. Mislim da sam se prekinula. Upravo. Sada. Ja sam efekat. Ja sam uništena. Kao da mi ubrizgavate stid. Porasla sam rano. Kao da mi ubrizgavate stid. Gde su talasi? Ja sam uništena. Ovo je prebogato iskustvo. Ovo je rokoko. Hoću da me speru talasi.
(Tamara seda za šank. Barmen joj daje još jedan frape. Ispije ga naiskap. Briše rukom mrlju frapea sa usana.)
TAMARA (Obraća se ocu.): Idi sada. Sada idi.
TATA: Zaboravi.
TAMARA: Idi sad. Nestani. Ni ti se više ne uklapaš. Tvoja ljubav se više ne uklapa. Ti si sad u offu. Tvoj glas će se čuti u offu. Ti ćeš i dalje vijugati. Takva je tvoja figura. Napusti ove ruševine. Ja ću već sve oprati. I pod i njeno lice. Napraviću od njenog lica živopisnu fasadu. Idemo i mi uskoro. Smestiću je u kuću. Predaj svoje ključeve. Hvala.
TATA: Tvoja isključenost je pomalo zastrašujuća.
TAMARA: Da.
TATA: Tvoja isključenost je pomalo zastrašujuća.
TAMARA: Tebi za ljubav. Tvoja čistunica u snegu. Sva. U snežnim oblacima.
(Tata ćuti. Mama i Stari vuk i dalje se klate.)
TAMARA: Rastegliću se tako da istovremeno budem na dva mesta. Mislim da je možda došlo moje vreme.
TATA: Zvezda...
TAMARA: Ti si ja više nego što je ona, ja sam ona.
(Tata joj zatvara usta dlanom.)
TAMARA: Otvoriću račun u banci. Volim te. Napuni ga. Redovno.
BAKA (Odvaja se od Starog vuka i sada potpuno pri sebi seda na visoku barsku stolicu, svetla nestaju sa ostalih likova, oni se gube u mraku.): Da, to je pravi odgovor. Naša sopstvena budućnost sve nas proždire, zar ne? (Svetlost se polako vraća na Tamaru, a gasi se sa Bake, čiji se glas jasno čuje dok nestaje sa scene.) Brutalno i odlučno… Napunimo tekuće račune… Progutaće me kao peščana oluja…Vidi, počeo je vetar i ti ćeš stajati u bledo, sivo jutro među galebovima… Prava i pomalo zla… Zla zbog iskustva… I čista… Čista potpuno… Čuće se krici ptica, i srebrno ogledalo vode u rano jutro, njen spori ritam ostaće zauvek u impulsima misli… Ja ću biti peščana dina, peščana rupa, peščani sat, granularni sadržaj fotografije… Zašto ne možemo da imamo normalan razgovor? Normalno sećanje… Pa nismo ti mi za sve krivi… Teško je kad shvatiš da su roditelji podjednako slabi kao i ti… teško je ali ti si sada odrasla žena, imaš svoje dete… Mama/Tata to se više ne uklapa u rešenje… Zapravo, sve čega se sećam su zrikavci i sveže grožđe i ti i ja na terasi… ne sećam se tvog oca, premda je račun uvek bio pun, u to nema sumnje… znači postojao je, ni svog ljubavnika, ni sebe same… sećam se samo tebe i mene… I sada si samo ti i ostala. Znači, to je istina… Gde je Dete? Gde je pas? Gubimo likove?... Nema veze, hajde još jedna priča! Baš je zabavno! Ko ću sada da budem? Bludnica ponovo?…
TAMARA: I meni je sve izbrisano. Tata je ostao u meni s tim užasom na licu. Otvorenih usta. I Stari vuk, stari lisac... ipak, pas... pas je tu, ne brini. Dete ga jaše kao što sam ga jahala i ja.
(Tamara ustaje i šeta gore-dole. Vrlo staloženo. Prolazi prstima kroz kosu.)
TAMARA: Posle te scene meni se povraćalo. Povraćalo mi se. Povraća mi se. A onda je nastupilo olakšanje. Bila je oluja. Nije, to sam izmislila. Ti si bila mamurna. Ja sam izmislila oluju. Ja sam bila mamurna.
(Svetla se sasvim gase. A onda se uključuje stroboskop.)



III

Scena 1

DETE (Stoji na sceni osvetljeno jednim slabim reflektorom. Nosi plišanog medu i povremeno stavlja prst u usta, ili trči u krug ispuštajući neartikulisane krike, ili seda na pod i klati se energično ispuštajući jeziv, zastrašujući zvuk.): Aaaaaaaaaa. (Pošto se primiri, govori razgovetno i logično, ozbiljno, kao da je mnogo starije od svojih godina. Ova scena može se beskonačno prekidati ovakvim ponašanjima Deteta kao intermecom verbalne radnje.)
DETE: Ja ću vam ispričati sve što sam malopre video... ovaaaaj, eee... videla, sve što sam videla. (Deluje zbunjeno, gleda oko sebe kao da će mu neko reći šta u stvari treba da kaže.) To se sve malopre desilo. Ja sam bio tu (Zastane kao da je nešto skrivilo, pa nastavi.), ali oni me nisu primetili. A čini mi se da je bila i Teta. Mada, nisam siguran... nisam sigurna... siguran... ne znam. (Brizne u plač.) Ne znam da li je bila i Teta. Ne znam... Teta. Ne znam gde je Teta. Sam sam. Hladno mi je. Gladan sam. Tužna sam. Ne volim da ostajem sam. Onda pričam s medvedom. I dobro je. Medved razume. Ne baš sve. Nešto mu i ne kažem. Posle ga stavim na spavanje. I onda budem još više sama... ovaaaj, ovaaaj, eeee... sam, sam. (Poravnava izgužvane delove odeće, gleda u vrhove svojih cipela, pljune u dlan, pa pljuvačku utrlja u cipele, čučne, rukavom majice obriše cipele, čuči obgrlivši kolena.) I medved je sa mnom sam. Znam to. I tako je.

(U nastavku scene Dete igra sve uloge koje se u sceni javljaju, imitirajući karakterističan način govora i pokrete Bake, Starog vuka, Tete i Tamare. A povremeno igra i svoje replike ili zadaje Teti replike koje će ona odigrati. Dok to radi, skače s kraja na kraj scene, koristi rekvizitu, delove kostima i namešta neke stare kutije kao scenografiju. Povremeno se zadiše, zamori i stane da predahne, zatim vrlo brzo nastavlja istim žarom, ne ispuštajući medveda iz ruke.

Dete kao Baka sedi na sredini polumračne sobe na visokoj stolici i češlja svoju sedu periku koja pada po podu i presijava se kao mesečina. Baca periku s glave. Dete kao pas leži nepomično i grize plišanog medu. U transu povlači češalj kroz kosu, slušajući pesmu „The Girl from Ipanema”. Zatim se sklupča i nepomično zuri u publiku.

Jedini lik koji se pojavljuje u sceni, a ne igra ga Dete, Tamarina je sestra ili Teta.)

DETE KAO BAKA: Dođite, pridružite se, hajde da pričamo priče, očigledno niko ne poznaje nikoga. Priče nas neće upoznati, ali mogu stvoriti svet gde možemo da postojimo paralelno jedna pored druge. Ja na tronu majke, Tamara koja je majka, ali još nije preuzela tron majke, Tamarina sestra koja to i ne želi, a pri tom i nije moja kćerka. Dete koje je dete i koje će uživati u pričama, kao i svako dete, do onog trenutka kada bude želelo da ispriča svoju. Prizovimo još likova, oduzmimo nevinost ovom sterilnom prostoru, hajde da se malo i politički-društveno pozicioniramo. To je sada moderno, neophodno. Hajde, biće zabavno, ispričajmo svako po jednu priču u kojoj ćemo mi biti likovi pored, naravno, ostalih likova, ako ih bude bilo. Sviđa mi se ovaj preokret.
DETE KAO TAMARA: Mama, veoma primamljivo... veoma.
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Hmmm, zašto još likova?! Zar se nismo toliko dugo i predano borile za emancipaciju? Za samodovoljnost? Za stanje u kojem je „još likova” čist luksuz? Nepotreban zamor?
(Tamarina sestra ili Teta zateže svoju kosu u rep. Krvnički čupa delove kose koji su ostali nepokupljeni. I razbacuje ih oko sebe. U tom trenutku, Dete kao Tamara razbarušuje svoju kosu zabacujući i mlateći glavom i prolazeći prstima kroz kosu. Zatim seda kod Tetinih nogu i naslanja bradu na njeno koleno.)
DETE KAO DETE: Ti budi Tamara. Je l’ možeš? (Teta klima glavom.) Mama, hoćeš, molim te, da napraviš i meni kikice?
TETA KAO TAMARA: Priče su strašne. Strašno uzbudljive. Strašne i uzbudljive. Neka pitanja i odgovori. Da li ću moći da se ispovedim? Kako da vam prevedem te hijeroglife? Ja mucam. To su klinovi koje zabijam u bujicu hiperbolisanih i hipertrofiranih oblika u zavisnosti od moje trenutne utopijske zamisli. Brzo se zadovoljim. I to raste. Buja i cveta. I povratka nema. Koliko plastična mogu da budem? Ostaviti goli čelik bilo bi neljubazno, skoro brutalno, ali obećavajuće.
(Pali cigaretu. Dugo vuče dim i ispušta kroz nozdrve.)
TETA KAO TAMARA (Detetu koje imitira Baku.): Pomozi mi, mama. Ruku mi daj. Ti si tu. Sve te emocije koje gajiš prema meni. Ja sam tvoj paun, tvoja prelepa ptica.
(Imitira pauna. Ispušta promuklo gerr-gek. Umiljava se. Dete zadovoljno klima glavom. Stoji podbočeno i gleda je iskosa procenjivački.)
TETA KAO TAMARA: Ti me hraniš iz svog dlana. A ne bi trebalo. Nisam zla. Ja ti se dodvoravam. Zvoni i odzvanjaj u mojoj glavi.
DETE KAO DETE (Spontano, naivno.): A i ja kljucam s kucom, mama, ali mene niko ne primećuje. Našli smo neke mrvice... Ima svašta na podu. Bolje je kad ne čistite.
(Kljuca i postavlja medveda u položaj kljucanja.)
TETA KAO TETA: Nemoj, sine, to da kljucaš. Ide Teta da ti napravi sendvič. Sendvič za tebe, a za kucu koske. (Odlazi.)
DETE KAO BAKA (Uzima flašu vina i pije. Pre toga je stavilo periku s dugom raspuštenom sedom kosom.): Hmm, nisam sigurna da umem da volim... umem da želim, neumoljivo da želim. Samo želja, nažalost odzvanja tako u glavi... jače odzvanja samo želja kojoj izmiče objekat. (Za sebe.) Devojčica pruža ruke ka crvenom balonu, puzi preko neba, male ruke i veliki jarki balon, postaje sve manji i ručice zgrčene. Ljubav ne odzvanja, mi ne znamo šta da radimo s ljubavlju, ne znamo kako da je živimo, kako da je osetimo, osedlamo i vozimo... Znamo da volimo tek kad plačemo, kad zgrčimo ručice i cmizdrimo... Dobro, možda ne svi...
DETE (Skače s barske stolice i skida periku naglim pokretom, obraća se prostoru u kojem je do malopre igralo Baku.): Bako, hoćeš me voditi u zoo-vrt da jašim na malom poniju? Bako, hoćeš mi kupiti balon, da ga puštam s terase?
(Dete pruža ruke ka Baki, zatim skoči na barsku stolicu, stavi periku i napravi prezriv izraz lica u pravcu mesta gde je do maločas stajalo Dete. Dete zajaši medu kao da je pas.)
DETE KAO DETE: Đa, đa, điha, điha, đa, ponika, trči, trči...


Scena 2

TAMARA KAO BAKA (Teatralno ulazi sa sedom perikom i vuče za sobom lutku Tamare u prirodnoj veličini, zatim sedne na pod i namesti lutku Tamare da sedi na njenoj kosi.): Onaj ko nema poroka ima vrlo malo vrlina... (lutki Tamare) veruj mi… Evo uvodim: Letovanja i zimovanja, ručkove za kariranim stolnjacima, kosa svetlost, narandžasta i klizava i naravno smejemo se: ali uvek vidim samo tebe i sebe. Tvog oca ne. Možda nekad kada se napnem, onda vidim čoveka koji me je ostavio jer nisam znala kako da ga kontrolišem... Ja vidim samo tebe i mene i čoveka za šankom na plaži na kojoj letujemo svake godine... Stari znanac, Stari vuk, stari čova kojeg želim da zaturim, ali ne mogu. Prilazim pokorena, ti mi se motaš oko suknje, tek iždžikljala, sva u nogama i kosi, ne znaš šta ćeš s rukama.
(Na scenu sada ulaze Baka i Stari vuk. Svi sedaju za šank. Počinju da se čuju talasi i galebovi. Baka skuplja kosu u veliki sedi konjski rep, pocepala je odeću koju je do tada imala i sada je u crvenoj haljini na bretele do kolena. Tamara joj se mota oko suknje na četiri noge. Kad je ugledalo Tamaru, Dete silazi sa medveda-psa i pokušava da zajaši Tamaru, ali ona se brani. Ulazi Tamarina sestra ili Teta sa sendvičom u jednoj i kostima za medveda-psa u drugoj ruci i gleda zabrinuto u prizor. Dete i pravi pas trče joj u zagrljaj. Teta nosi Dete po sceni. Dete i pas jedu halapljivo.
STARI VUK: Hello, hello... long time no see (Ljubi Baki ruku.). Dečko, jedan odnosno dva kamparija za dame. (Tamari) Vreme je da počnes da piješ – ko nema poroka ima vrlo malo vrlina, veruj mi…
TAMARINA SESTRA ILI TETA: To vi najbolje znate. Iskusili ste na sopstvenoj koži. Čisto iskustvo iz vas progovara... Mimo svake teorije...
Baka gleda u grču neodlučnosti čas u Tamaru, čas u Starog vuka.
DETE: Čiko, čiko, hoćeš da me nosiš na krkače? Daj lulu, daj lulu.
(Dete se kao majmunče uzvere uz Starog vuka i otme mu lulu. Sedi na njegovim ramenima i šepuri se, konačno dobro raspoloženo. U jednoj ruci drži lulu i pokušava da pućka, drugom rukom pokušava da dohvati plafon. Tamarina sestra ili Teta oduzima mu lulu. Dete se rasplače.)
DETE: Aaaaaa, mama, neću... aaaaa... reci joj... uzela mi lulu... aaaa.... maaaamaaaa... maama...
(Dete grca u suzama i dalje na ramenima Starog vuka. Tamarina sestra ili Teta gasi lulu i pruža je Detetu.)
STARI VUK: Dopusti da ja budem ta zmija sa crvenom jabukom saznanja, crvenim kamparijem saznanja… Ionako me nije briga i zato me vole i zato sam savršen za tu ulogu... Bolje da zna, nego da ne zna.
(Dete mu zariva zube u vrat i grebe ga po licu.)
DETE: I ja sam zmija! Otrovna zmija šarka! I otrovaću te! Dok si rek’o keks! Bićeš mrtav, dedo!
STARI VUK (Brani se čupajući se iz Detetovog jakog stiska nogama oko vrata.): Ti si čudovište! Derište! Ti si mali dečji monstrum! Demijan! Žene, šta načiniste od ovog Deteta?! Kao da ga je zoološki vrt vaspitavao.
(Tamarina sestra ili Teta smeje se od srca. Prizor s Detetom koje grize i grebe stranca iskreno je zabavlja.)
STARI VUK: Dok se vi češljate, Dete je podivljalo. Kuća gori, a baba se češlja?! Ha, ha, he, he, heeeeee, heeeee...
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Nisi ti uopšte tako loš tip kao što se predstavljaš! Mislim, uglavnom izigravaš morona ali, kad malo bolje razmislim, to moronisanje, to je samo uloga u koju si ušao, zar ne?
(Stari vuk počinje da se smeje kao sumanut, grohotom i sve glasnije. Na kraju se zagrcne, pocrveni u licu i počne da se guši. Mlatara rukama, razvezuje kravatu i razvlači stegnut okovratnik. Postaje dramatično. Tamarina sestra prilazi mu i udara ga po leđima. Tamara donosi vodu. Baka se uznemiri i sklupča se pored psa. Dete potrči Teti u zagrljaj. Kašljanje se polako smiruje, uzima čašu iz Tamarine ruke i polako ispija. Tamarina sestra zabrinuto vrti glavom sa Detetom u naručju.)
BAKA: Dobro, možda samo jedan kampari za mene, ionako je raspust. Kako te samo mrzim, mrzim vas oboje!
STARI VUK: No, no! To su jake reči... To, uostalom, nije istina, što si onda ovde... I gde nađe tu glupu haljinu... što se jednom ne obučeš normalno?
DETE: Evo, čiko, ja sam obučen normalno. Je l’ tako da jesam?
(Dete se šepuri pred Starim vukom i obilazi ga.Odmerava ga od glave do pete, a zatim mu brzim potezom otme pištolj iz zadnjeg džepa. Vitla pištoljem trčeći po sobi i urla.)
DETE: Sad ću vas sve pobiti! Pobiću vas! Samo će pas preživeti!
TAMARINA SESTRA ILI TETA (Drekne): Vraćaj pištolj! Dolaz’ ’vamo! Kakvo je to ponašanje?! Vraćaj ili ništa od mitraljeza i Hi-mena!
(Dete nevoljno i pokunjeno ipak vrati pištolj Tamarinoj sestri ili Teti, a ona Starom vuku.)
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Sledeći put bolje obezbedi taj pištolj! A ne ovo... mogao je da nas pobije k’o buba-ruse. Da nas utepa! Da nas ucmeka, dok si rek’o piksla! Da osvanemo svi ovde 'ladni. Mrtvi-'ladni. I da nam posle bude dešperacija, prenemaganje, ovo-ono...
(Krevelji se dok izgovara poslednju rečenicu.)
BAKA: Svi su mi danas rekli da izgledam divno. I prodavci na pijaci, i vlasnik hotela i ljudi na korzou dobacivali su mi i osećala sam se divno (glas počinje da joj drhti), DIVNO sve do ovog momenta ti glupa svinjo...
(Plače, u tom trenutku stiže piće, Baka se smiruje i otpija veliki gutljaj.)
STARI VUK: Osetljivi smo na prolaznost vašeg finalnog proizvoda? (Smeje se.) Žene! Ženturače! Hajde, živeli, ne nerviraj se previše, sve je u redu! Večita nesigurnost i briga...
(On stresa prašinu s ramena svog teget sakoa. Tamara briše majčine suze belom maramicom i gleda prezrivo čoveka ispod mačkastih naočara za sunce.)
STARI VUK: Vi, žene, vi ste čudo, a pomalo i čudovišta. Ko bi vas razumeo?! Sigurno ne jednostavan momak kao što sam ja. Sigurno ne dasa, dečko, momče, frajer, momčić, mangupče kao što sam ja...
TAMARA (Šapuće majci na uvo.): Otarasi se ove izrasline. Ogroman je i smrdi na dim. (Starom vuku) Meni jedan frape od jagode!
STARI VUK: Ne budi bezobrazna, devojčice. Šaputanje je za privatne prostorije. Ti si smetnja. Tvoje prisustvo šušti. Dakle, remeti me.
DETE: Čiko, dođi da se remetimo s psom! I da obaramo ruke. I šape.
(Dete sapliće psa, hvatajući ga za zadnje, pa za prednje noge. Tamara srče glasno svoj frape.)
TAMARA: Kakva napast. Idem da se bućnem.
(Odlazi mašući obema rukama. Tamarina sestra ili Teta ulazi u prostoriju u kupaćem kostimu, s turbanom na glavi i noseći naduvani dušek i dva šlaufa pod rukom.)
DETE: Mama, Teto, plaža! Brčkanje! More! I da pravimo kule od peska!
TAMARA: Mama, gledaj me. Gledaj me! (A zatim za sebe.) Ko je ovaj čovek? Ja ga se ne sećam. To nije moj tata? Šta će zahtevati od nas? Uvek zavisimo od dobrote stranaca. Hoću da ga ogrebem noktima po licu tako da mu ostavim trag. Trag lopova preko obraza.
DETE: Nemoj, mama, ja sam ga već ogreb’o.
(Tamara pogleda Dete strogo.)
DETE (Zamuckujući): O... gre... o-gre.. bala...
(Tamara pevuši „Por que te vas”. Pomalo pometena i rasejana. Kasnije će ove crte ličnosti sasvim prevladati. Ona skida jedan po jedan komad odeće i ostavlja ih usput da leže na pesku. Konačno ulazi u vodu.)
BAKA (Užurbano): Idi, kupaj se, nije niko, nije tvoj otac, a nije čak ni stranac... možeš da probaš kampari kasnije, ako baš želiš, ionako si u međusvetu…
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Misliš svi smo mi u polusvetu? Same smo taj svet.
DETE: Bako, daj i meni taj kampari.
STARI VUK: Izgleda kao ti kada sam te prvi put video…tada ti nije bila potrebna takva crvena haljina, niti sam ja bio potreban tebi niti ti meni... ali bila si pristupačna, ti ne bi izabrala frape… (smeje se)... ti bi...
BAKA (Prekida ga.): Ma, šta ti znaš! I ostavi Tamaru na miru… uostalom, nema veze... (Ispija brzo prvu čašu i traži pogledom barmena… barmen gleda Tamaru koja se vraća mokra i u bikiniju.)… Kako si? Da li si već brže-bolje našao nekoga? Ne, nemoj da mi kažeš… neke informacije nisu potrebne… gledam tvoje telo, prelaz od tvog snažnog vrata ka ramenima i to sredovečno salo na stomaku i želim te… ja sam sebična kada želim… volim nekog drugog i ti verovatno… ali jednostavno želim i gnušam se zato što želim baš tebe… Ne znam šta hoću.
Stari vuk prelazi rukom snažno preko njenog tela, hvata je za stražnjicu, zarozava haljinu, ona se prepušta... prestaju naglo kada čuju Tamaru i Tamarinu sestru ili Tetu kako dolaze. Stari vuk uživa u prizoru njenog mladog tela, barmen takođe. Ne vide da je Dete ispod šanka, sa dva šlaufa oko vrata, ukralo je bocu kamparija koju sada naginje i posmatra prizor s ozbiljnim izrazom lica. Pored njega je pas. Skida jedan šlauf s vrata i stavlja ga psu.
TAMARA: Još uvek... voda je divna... hladna, a zatim odjednom topla. Zar nećeš sa mnom da plivaš? A vi? Zašto ste još uvek ovde? Zašto stojite tu i kvarite prizor? Zar ne treba da budete negde drugde? Bilo gde... Sunce se gasi. Znate da su vam minuti odbrojani?
STARI VUK: Tvoja granica ocrtava se voćnim frapeom. Nažalost. Tvoja majka i ja imamo plan. To je nešto što ti prethodi.
TAMARA: Zadovoljstva iz užasa. Užasi iz zadovoljstva.
TAMARINA SESTRA ILI TETA: Gde je Dete?
STARI VUK: Tvoja devojčica bunca. Zašto si toliko hranila njenu radoznalost?
TAMARA: Hajde da pobegnemo, mamice draga. Reci mu da nestane. Ćiribu-ćiriba. Sada se začarajte i odlazite. Jednostavno koračajte, gospodine.
Tamara pucka prstima i žmuri nekoliko trenutaka. Zatim otvara oči: svi stoje na istim mestima.
TAMARA: Stvarno je otporan.
DETE (Izlazi ispod šanka i izvlači psa.): Mama, mama, Baka se jebala s onim čikom. Sve sam video. I pas je video (počinje da muca), vi... deee... la.
BAKA (Umorno): Da, hajde da plivamo, da razbistrim misli, ali koliko god da ih razbistrim ishod će biti isti i ja to znam… Ah, moja Tamarice, ti si tako divna devojčica… mama ima samo tebe na celome svetu… ti činiš da se osećam čisto, tvoje postojanje opravdava moje… nemoj nikada da se menjaš, budi uvek moja i oprosti mi što ću te zarobiti, ali tako ćemo biti bezbedne… ti i ja… (Grli je i Tamara ostavlja mokri trag na njenoj crvenoj haljini, onda vidi nešto u daljini i pogleda Tamaru pravo u oči.) Idi, kupaj se još malo, u pravu si, sunce će uskoro da zađe i sve će biti drugačije... idi, evo dolazi ti tata…
TATA (Izgužvan i besno posrćući.): Barem nemoj da vodiš dete u te svoje bestidne provode… Sada sam sve video…tako si laka, gadiš mi se, razmažena, bestidna i nezrela... ti nikada nećeš biti zadovoljna.
DETE: Ni ja, ni ja!
Teta grabi Dete i psa i odlazi u vodu.
BAKA (Odvaja se od šanka i prilazi mu bliže, ne želi da on ode.): Ali ti nisi ništa video, šta tu ima da se vidi (malo se tetura od previše pića)... ti znaš da samo tebe volim... oh, kako ta reč glupo zvuči…ja sam očajna i patetična... dođi, hajde da igramo, ti si ionako uvek bio slabašan i neodlučan..
Počinju da igraju, Baka se sapliće, pada na kolena držeći ga oko struka, cepaju joj se čarape na kolenima, on joj pomaže da ustane, Baka počinje da peva, klateći se i vrteći u krug u ritmu nekog šlagera. Tata prilazi Tamari i grli je, Stari vuk prilazi Baki i igraju zajedno.
TATA: Ja ionako volim nekog drugog… izvini… nemam prava da pričam bilo šta... samo sam glupo ljubomoran… eto, samo to… radi šta hoćeš… samo, pazi se – vidi na šta ličiš...
TAMARA: Atmosfera je ono što me konačno i do kraja određuje. Ovo je trenutak mog prekida. Mislim da sam se prekinula. Upravo. Sada. Ja sam efekat. Ja sam uništena. Kao da mi ubrizgavate stid. Porasla sam rano. Kao da mi ubrizgavate stid. Gde su talasi? Ja sam uništena. Ovo je prebogato iskustvo. Ovo je rokoko. Hoću da me speru talasi.
DETE (Unezvereno): Mama, mama, maaaa-maaaa! A jesam i ja onda uništen? Jesam se i ja prekinuo... ovaaaj, prekinu – (zastane, par sekundi zbunjeno gleda u majku) – la! LA!
Tamara ignoriše Dete i seda za šank. Barmen joj daje još jedan frape. Ispije ga naiskap. Briše rukom mrlju frapea sa usana.
TAMARA (Obraća se ocu.): Idi sada. Sada idi.
TATA: Zaboravi.
TAMARA: Idi sad. Nestani. Ni ti se više ne uklapaš. Tvoja ljubav se više ne uklapa. Ti si sad u offu. Tvoj glas će se čuti u offu. Ti ćeš i dalje vijugati. Takva je tvoja figura. Napusti ove ruševine. Ja ću već sve oprati. I pod i njeno lice. Napraviću od njenog lica živopisnu fasadu. Idemo i mi uskoro. Smestiću je u kuću. Predaj svoje ključeve. Hvala.
DETE: Mama, Bako, dođite u vodu da se brčkamo s kucom i Tetom!
TATA (Tamari): Tvoja isključenost je pomalo zastrašujuća.
TAMARA: Da.
TATA: Tvoja isključenost je pomalo zastrašujuća.
TAMARA: Tebi za ljubav. Tvoja čistunica u snegu. Sva. U snežnim oblacima.
Tata ćuti. Mama i Stari vuk i dalje se klate.
TAMARA: Rastegliću se tako da istovremeno budem na dva mesta. Mislim da je možda došlo moje vreme.
TATA: Zvezda...
TAMARA: Ti si ja više nego što je ona ja sam ona.
DETE: A ko sam onda ja?
Tata jednom rukom zatvara usta Tamari, a drugom Detetu. Dete ga grize za ruku i otima se.
TAMARA: Otvoriću račun u banci. Volim te. Napuni ga. Redovno.
BAKA (Odvaja se od Starog vuka i sada potpuno pri sebi seda na visoku barsku stolicu, svetla se gase s ostalih likova, oni nestaju u mraku.): Da, to je pravi odgovor. Naša sopstvena budućnost sve nas proždire, zar ne? (Svetlost se polako vraća na Tamaru, a nestaje sa Bake, čiji se glas jasno čuje dok nestaje sa scene.)…Brutalno i odlučno... Napunimo tekuće račune... Progutaće me kao peščana oluja…Vidi, počeo je vetar i ti ćeš stajati u bledosivo jutro među galebovima… Prava i pomalo zla… Zla zbog iskustva… I čista… Čista potpuno… Čuće se krici ptica. Srebrno ogledalo vode u rano jutro... njen spori ritam ostaće zauvek u impulsima misli… Ja ću biti peščana dina, peščana rupa, peščani sat, granularni sadržaj fotografije... Zašto ne možemo da imamo normalan razgovor? Normalno sećanje… Pa nismo ti mi za sve krivi… Teško je kad shvatiš da su roditelji podjednako slabi kao i ti… teško je, ali ti si sada odrasla žena, imaš svoje dete… Mama/Tata to se više ne uklapa u rešenje… Zapravo sve čega se sećam su zrikavci i sveže grožđe i ti i ja na terasi… ne sećam se tvog oca, premda je račun uvek bio pun, u to nema sumnje… znači postojao je, ni svog ljubavnika, ni sebe same… sećam se samo tebe i mene… I sada si samo ti i ostala. Znači to je istina… Gde je Dete? Gde je pas? Gubimo likove? Nema veze, hajde još jedna priča! Baš je zabavno! Ko ću sada da budem? Bludnica ponovo?
TAMARA: I meni je sve izbrisano. Tata je ostao u meni s tim užasom na licu. Otvorenih usta. I Stari vuk, stari lisac... ipak, pas... pas je tu, ne brini. Dete ga jaše kao što sam ga i ja jahala.
Tamara ustaje i šeta gore-dole. Vrlo staloženo. Prolazi prstima kroz kosu.
TAMARA: Posle te scene meni se povraćalo. Povraćalo mi se. Povraća mi se. A onda je nastupilo olakšanje. Bila je oluja. Nije, to sam izmislila. Ti si bila mamurna. Ja sam izmislila oluju. Ja sam bila mamurna.
DETE (Izlazi iz mora s psom.): Mama, ja sam mamuran. I ne mogu više da se pravim da sam devojčica, kad nisam i da se igram s glupim lutkama. Hoću mitraljez!
Svetla se sasvim gase. A onda se pali stroboskop.



IV

Scena 1

Tamara stoji na jarko osvetljenoj bini. Bina je cela osvetljena. Na jednom delu scene je krevet od gvožđa, a na drugoj kada sa nožicama. Sve je belo.
TAMARA: Čovek živi sam. On je samac. Živi u polupraznom stanu. Stan je prozračan i poluprazan. To je stan samca. To se jasno vidi. On je sam, da li je i usamljen? Stan je poluprazan jer čeka na još nešto što će se izroditi u njegovoj polupraznini. I on je polovičan, ali dovoljan. U stanu je prijatan hlad. Stan ima jednu prostoriju. Ima i kadu u kojoj ću nastaviti da se rashlađujem i potapam. Nema miris. U stvari, oseća se miris farbe i laka. Kada je prazna. Zašto bi kada bila prazna? Ja ću oplemeniti ovu kadu. Stavio je i vazu na sto. Stavio je magnolije u vazu na stolu. Ovaj čovek mi je sasvim dovoljan. Dolazim iz majčinog kaveza gde sam živela kao paun u kavezu. Ostavila sam poruku koju sam otpočela sa Draga mama. Plakala sam dugo. Oproštajno pismo pisala sam mesecima. U kavezu je bila i ona. I naš stari pas. Pas je čuvar. A sad mi treba čovek. Treba mi torzo. Pustila sam mamac i čovek se upecao. A sad sam ovde. Napuštala sam kavez. To se dešavalo. To se i sad desilo. Ništa ne obećavam. Napolju je proleće. U kavezu se to oseća. Ja sam osećala proleće u kavezu kao leto. Tamo je sunce stostruko veće i jače. Ovde je prohladno i oseća se promaja. Kao da je sve okrenuto naglavačke. I čudno je to odsustvo mošusa. Da li ga on oseća na meni? Da li će se i ovde pokrenuti drama? Pokazuje mi prstom na mali beli ormar gde bi trebalo da raspakujem svoje stvari. Ja sam nepokretna. Bole me zglobovi na šakama. On uzima kofer iz moje ruke i otvara ga. Užas. Iz njega izbija jara. Unutra su samo dve stvari. Mamin negliže i mamin korset. Za posebne i opuštene prilike. On ih vadi i stavlja uredno u fiokicu. Kaže da imaju opor miris. Kažem mu da je mama pila. Kažem da je bilo i lepih trenutaka. Kažem. Bilo je lepih trenutaka. Dragocenih. Vrlo muzikalnih.
ČOVEK: Pogledaj me i nasmeši se. Pogledaj me i nasmeši se. Pogledaj me i nasmeši se.
TAMARA: Gledam gledam gledam.
ČOVEK: Daj mi svoje zube.
TAMARA: Evo ti moji zubi.
ČOVEK: Zagrizi.
TAMARA: Grizem.
ČOVEK: Još.
TAMARA: Da. Još još još.
ČOVEK: Uđi i zatvori vrata. Ne puštaj nikog da uđe.
TAMARA: To sam već radila ranije. Ulazim i zatvaram vrata. Staviću i katanac i rezu i zaljučaću tri puta. Nikoga neću pustiti da uđe.
ČOVEK: Jednostavno.
TAMARA: Krajnje jednostavno i jednostrano.
ČOVEK: Doputovala si.
TAMARA: Iz daleke prerije. Iz fatamorgane neke sušne pustinje.
ČOVEK: To se sad ovde ukida.
TAMARA: Odakle da počnem?
ČOVEK: Sad samo posmatraj. Obrisaću te.
TAMARA: Preživela sam.
ČOVEK: To nema smisla.
TAMARA: Konačno telesno uživanje.
ČOVEK: Napuni kadu i napravi penu. Umoči se.
TAMARA: Podićiću i ruke i noge. Tvoje podnožje i moje međunožje. Naći ćeš pravi ugao.
TAMARA: Pripiću se uz tebe... zalepiću se prirašću izrašću počeću ispočetka.
Tamara ulazi u kadu. Čovek je gleda sa strane bez ikakvih emocija. Uzima stolicu i seda pored kade i gleda je kao predstavu. Jedno vreme je tišina. To traje do neprijatnosti mukle tišine.
TAMARA: Ovde nema ekscentričnih kućnih duhova.
ČOVEK: Tebe determiniše prošlost. Ali to se ovde ukida.
TAMARA: Ovde nema ekscentričnih kućnih duhova.
ČOVEK: Razvući jedan osmeh.
TAMARA: To se ovde poništava… jedan mali osmeh.
ČOVEK: Bacili su nevidljivi za oko.
TAMARA: Uvek sam se gadila tih anticipirajućih dodira bez bacila. Usamljenost raste.
ČOVEK: Banalna si. To su tvoji geni.
TAMARA: Ne, ja sam dodirljiva.
ČOVEK: Ali to ubija tvoju glatkost.
TAMARA: Ali ja sam stvorila svoju hrapavost. Da bih ubila svoju glatkost.
Čovek se zagleda u nju.
TAMARA: Nećeš moći tako... pogledom... nikako... ne... nećeš... ne možeš... prestani da se vrtiš... da vijugaš... tvoja figura neće da vijuga... i ova pena... kome je namenjena?
Tamara izlazi iz kade. Čovek se začudi i postidi.
ČOVEK: Idi u krevet.
TAMARA: Ispuniću svoje obećanje.
ČOVEK: Otvara se novi prostor. Ne moraš sve da izgovaraš.
Svetla se guše. Leže na krevetu.
TAMARA: Čist egzibicionizam? Na steni. Na sceni takođe. Na steni. Nisi to doživeo. Nisi doživeo beskrajne krovove? Beskrajni krovovi. Krovovi pa krovovi pa opet krovovi pa...
ČOVEK (Prekida je): Tišina……………………………. Nastavi.
TAMARA: ...krovovi, pa? Duga letovanja... dugi raspusti.
Čovek ne odgovara. Ne reaguje.
TAMARA: Ssssssssssssssoooooooooooooooo
Čovek ne odgovara. Ne reaguje. Njegova krutost je napadna.
TAMARA: ...frekventnost talasa. Tela nasukana na obali. Ničija tela. Tela koja plutaju. Tela koja crne.
ČOVEK: ...fluidna gracilna i zabavna.
TAMARA: Nije to realnost… realnost je bogati stari zavodnik... Osvajač na zemlji koja još nema ime. Kažem na zemlji. Već na zemlji. On je osvajač. Ne po ponašanju, već po reputaciji. To mu je ime. Sasvim nedolično. Džentlmen – provalnik. Kao i devojčica bez tela, sa sibirskim žadom oko vrata u porodičnoj rezidenciji. Mama i ja smo same i beskorisne. Nedeljama ne izlazimo iz kuće i sve je lepo. Pravimo herbarijume. Tih dana ne primamo goste. Mama je satima u stakleniku. Ponekad i danima. Negovala je narandžina stabla i neki neprepoznatljivi korov. Izlazila je retko i bez mog znanja. To me nije potresalo. Ona izlazi, ja ostajem. Ja ostajem. Moja mašta raste u njenom odsustvu. Moja mašta inače je malokrvna. Sa mamicom ja sam paun i hodam bosa po vrtu ili se izležavam ispod prskalice. Od mene se zahteva da budem diskretna i dekorativna kao danska doga u aristokratskim baštama. Sve je čisto i pravo, iako zaudara na mošus, a u uglovima tavanice lelujaju ogromne paukove mreže. Mene to ne potresa. Patim od nekih smetnji… vrlo neobični simptomi o kojima mi mama nekad priča sa žarom... ali to me ne potresa... meni je jednostavno pomalo dosadno... ništa.
Čovek ne odgovara. Ne reaguje.
TAMARA: Potresa me nešto drugo. Imam za vratom nekog. On me je demolirao. Volim to da kažem. Volim to. U stvari, volim to, volim to, volim to. Prouzrokovao požar u porodičnoj rezidenciji. Za mene nije bilo nade. A i čemu nada? Mrzela sam svako gašenje. Svako usporavanje. Svako odlaganje. Mama i ja smo bile same. Same i beskorisne.
Čovek se diže i šeta.
TAMARA: Isuviše bacila? …Zašto nosiš teniski šorc i majicu?…
Čovek ne odgovara. Ne reaguje.
TAMARA: Tople ruke, hladno srce… žrtva, izvršilac i posmatrač… ne moraš da se udubljuješ… nije se ni mamica udubljivala... samo je klizila po mojoj razjapurenosti. Ali ja ga nisam puštala na miru. Ja. Njega. U stvari. Ja njega. Suze mi naviru jer me uzbuđuje sopstvena mašta.
ČOVEK (Prekida je): Čini mi se da sam to ukinuo.
TAMARA: …galebovi, labudovi i zmije…
ČOVEK: ...mačke-ljudožderi.
TAMARA: ...sasvim bezoblično dete.
ČOVEK: ...blazirana ali dresirana foka.
Tamara zeva.
ČOVEK: Sedela si ispred višestrukog ogledala. Oboje ste se divili. Izgledala si groteskno sa zašiljenim noktima.
TAMARA: Taj zabavni čovek… nije ni prstom mrdao… po ceo dan mešao je svoj špil karata... oduševljavale su me preparirane životinje na njegovim zidovima, a i njega… pompezni rogovi jelena koje sam u igri stavljala na njegovu veliku glavu… ili on na moju… ali ja sam zatvarala oči… a on mi je tražio pomoć…
ČOVEK: Tvoje su noge staklene.
TAMARA: Ja sam u predvorju hotela... teška omorina… taj čovek krije se iza žardinjera… ja znam da mi nema izlaza... nema mi nade... moje su noge staklene... teška omorina... ja zapravo čekam nekoga... taj neko ne dolazi jer ja ne čekam nikoga... ja se pretvaram i nosim ručni sat... ja sam očajna... gledam na sat... neko će me pokupiti... samo ne mamica... samo na mamu mislim... imam drveno srce... i hvata me panika... evo, tu sam... ta mumija me posmatra... po prvi put... on se igra sa svojim špilom karata... nije ni prstom makao... moje noge su staklene i... počeću da plačem... ipak, kuda pobeći... naslonjena na mermerni stub... ukočena... o ne, ne, ne, ne... počinjem da se vrpoljim... ovo je moja igra... moje izvođenje... moje prvo izvođenje... on me iznenada hvata oko struka... hoću da ga pljunem... osvrćem se... predvorje je puno... to me razjaruje... on se okreće... da ode?... Ja mu pomilujem rever... ja mu odjednom pomilujem rever i moja ruka stoji na njegovom reveru... vrlo upadljivo... i to traje i traje, on gleda moju ruku i ja gledam svoju ruku... zašto si me izdala... pomislila sam... kako se tužno strmoglavljuje... moja ruka koja se ponaša... iznenada staje obešena o njegovo dugme... o njegovo dugme koje sam iščupala…
Svetlo se gasi. Tako ugašeno i ostaje.
Čuje se samo Tamarin glas iz tame: Čovek živi sam. On je samac. Živi u polupraznom stanu. Stan je prozračan i poluprazan. To je stan samca. To se jasno vidi. On je sam, da li je i usamljen? Stan je poluprazan jer čeka na još nešto što će se izroditi u njegovoj polupraznini. I on je polovičan, ali dovoljan. U stanu je prijatan hlad. Stan ima jednu prostoriju. Ima i kadu u kojoj ću nastaviti da se rashlađujem i potapam. Nema miris. U stvari, oseća se miris farbe i laka. Kada je prazna. Zašto bi kada bila prazna? Ja ću oplemeniti ovu kadu. Stavio je i vazu na sto. Stavio je magnolije u vazu na stolu. Ovaj čovek mi je sasvim dovoljan. Dolazim iz majčinog kaveza gde sam živela kao paun u kavezu. Ostavila sam poruku koju sam otpočela sa Draga mama. Plakala sam dugo. Oproštajno pismo pisala sam mesecima. U kavezu je bila i ona. I naš stari pas. Pas je čuvar. A sad mi treba čovek. Treba mi torzo. Pustila sam mamac i čovek se upecao. A sad sam ovde. Napuštala sam kavez. To se dešavalo. To se i sad desilo. Ništa ne obećavam. Napolju je proleće. U kavezu se to oseća. Ja sam osećala proleće u kavezu kao leto. Tamo je sunce stostruko veće i jače. Ovde je prohladno i oseća se promaja. Kao da je sve okrenuto naglavačke. I čudno je to odsustvo mošusa. Da li ga on oseća na meni? Da li će se i ovde pokrenuti drama? Pokazuje mi prstom na mali beli ormar gde bi trebalo da raspakujem svoje stvari. Ja sam nepokretna. Bole me zglobovi na šakama. On uzima kofer iz moje ruke i otvara ga. Užas. Iz njega izbija jara. Unutra su samo dve stvari. Mamin negliže i mamin korset. Za posebne i opuštene prilike. On ih vadi i stavlja uredno u fiokicu. Kaže da imaju opor miris. Kažem mu da je mama pila. Kažem da je bilo i lepih trenutaka. Kažem. Bilo je lepih trenutaka. Dragocenih. Vrlo muzikalnih.


Scena 2

Dete u praznom stanu razgovara sa psom. Sat otkucava jedan sat posle ponoći.
DETE: Mama je otišla. Nije nam ostavila ništa za večeru. Kako ti se sviđa moj novi medved? (Pokazuje medveda psu.) Prilično je poslušan. Ne pravi probleme. Ne traži da ide u šetnju kao ti, ali ja ću ga ipak šetati zajedno sa tobom. Je l’ ti to ok? Moram još da ti kažem da ne znam gde je Baka. Da ne znam da li će se vratiti. Tako da ću te ja od sutra šetati. I računaj da si moj pas. Kad krenem u školu, a moraću, Teta kaže da ću morati, čekaćeš me pred školom. Posle možemo da igramo žmurke i na sladoled. Idem sad napolje, a ti budi miran i spavaj. Zdravo.
Dete gasi svetlo i izlazi.

KRAJ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.