Čovek koji je vratio pozorištu glamur Foliberžera, opasnost cirkusa, seksualnost roka i ritual Smrti

Iako Englez poreklom, Lindzi Kemp (Lindsay Kemp) retko se pojavljuje u svojoj domovini. Prvi put sam imala priliku da ga vidim na turneji njegovog komada VARIETY 1996, a zahvaljujući entuzijazmu moje profesorke savremenog plesa, koja je nekada i sarađivala s ovim čudesnim umetnikom. VARIETY je bila simpatična sentimentalna priča pod više no osetnim uticajem nemačkog ekspresionizma, izvedena u kombinaciji s pantomimom, plesom i operskim pevanjem. Kao što joj ime kaže, priča se dešava u ambijentu putujuće cirkuske trupe, gde dolaskom novog člana nastaje ljubavni trougao, da bi se na kraju sve tragično završilo. Kemp je igrao nesrećno zaljubljenog klovna, a krhka i nezaboravna Nurija Moreno – igračicu na trapezu.
Uprkos evidentnoj umešnosti i originalnosti ansambla, VARIETY se možda pokazao kao previše evropski komad za englesku publiku te nije dobro prošao ni kod engleske kritike. Na mene je, međutim, predstava ostavila pozitivan utisak pa sam neprestano dosađivala svojoj italijanskoj prijateljici Marčeli (Marcella), tada studentkinji na koledžu modernog plesa u Leedsu, da počne da sarađuje s Kempom. Marčela mi je na kraju ispunila želju i priključila se Kempovoj trupi. Raditi s Kempom, doduše, znači živeti s njim u njegovom manastiru nedaleko od Rima. I ne samo to, po Marčelinom svedočenju, raditi s Kempom znači uložiti svu svoju energiju, sve svoje ideje i sve svoje emocije u taj rad, žrtvovati slobodu i biti spreman na rizik svake vrste. Jednom prilikom čak, Marčela i Kemp zajedno su se našli i u policijskoj stanici, no to je opet druga priča. Marčela toliko liči na Kempa da svi misle da mu je ona kćer. Šezdesetčetvorogodišnji Kemp, doduše, i nema potomaka. Mnogobrojni momci, bivši članovi njegove trupe, rasuti su po svetu, ali su njegovi najverniji saradnici ostali s njim – bivši član ansambla a sada menadžer trupe Dejvid Haugton (David Haughton), španska plesačica Nurija Moreno i španski plesač i koreograf Marko Beriel (Marco Berriel).
Nakon četiri duge godine od kad se Marčela vratila u Italiju – i u kom vremenskom periodu se maestro Kemp često mešao u naše telefonske razgovore s ponekom pesmom otpevanom hrapavim pušačkim glasom – moja se prijateljica s trupom Lindzija Kempa, najzad, januara ove godine, prvi put obrela u Londonu. To je takođe bio prvi Kempov povratak u Englesku od 1996. Povod je bio dvostruk – u Sadlers Wells teatru igran je kolaž u izvođenju Kempove trupe naslovljen kao DREAMDANCES, a Kemp se istovremeno spremao i da ponovo postavi svoju koreografiju za Rambert Dance Company iz 1975. godine THE PARADE’S GONE BY, inspirisanu nemim filmom.
Pridružila sam se trupi tokom jedne nedelje, što mi je omogućilo da često i mnogo razgovaram s Kempom kao i s njegovim vernim saradnicima Markom i Nurijom. Od našeg prvog susreta svo troje imali su mnogo pitanja vezanih za Beograd i rado su se sećali svog boravka tamo. Osim Kempovog uspešnog nastupa na Bitefu, Nurijina mama, slavna španska pozorišna umetnica Nurija Espert, takođe je dva puta boravila u Beogradu, a Mira Trailović bila je porodična prijateljica. Marko se raspitivao o našoj slavnoj balerini Duški Sifnios. Kaže da je igrao kod Bežara u vreme kada je ovaj pravio ekskluzivnu koreografiju za BOLERO s ovom jugoslovenskom balerinom. Postalo mi je jasno da je najednom svet postao mali, a da je jaz između kontinentalnog i britanskog teatra sve uočljiviji.
Najzad, na dan premijere, Kemp je došao u Marčelinu hotelsku sobu da bismo napravili zvanični intervju za časopis „Stejdž”. Marčela mu po ustaljenom jutarnjem ritualu cedi limun, na koji se on mršti, a zatim me uz šarmantan osmeh moli da nikom ne kažem da je tako nezgodan iza kulisa. Ignorisaćemo džoint koji puši tokom razgovora, a koji je možda doprineo da razgovor prođe izrazito opušteno i prijatno. Kemp ostavlja utisak omiljenog lika iz bajke ili dobroćudnog, ekscentričnog rođaka. Ništa ne krije i razgovor počinje konstatacijom da uvek ima veliku tremu pred nastup.
„Moj glavni cilj je da publika izađe iz teatra srećna. U savremenom pozorištu malo toga još može da me dirne, malo toga nudi iskustvo koje može da vam promeni život.” Zatim u naletu ushićenja uzvikuje: „Zar nije MULEN RUŽ divan fim? Volim da izađem iz dvorane pevajući i pomalo zaljubljen.”
Kemp je jedan od retkih umetnika koji ne pati od sujete te svesrdno nabraja sve svoje idole i uzore – Nižinski, Isadora Dankan, Marta Grejem, Pina Bauš. Neke od njih doživljava kao svoje anđele čuvare: „Nadam se da će Isadora biti sa mnom na sceni večeras!”
Od samog osnivanja, teatar Lindzija Kempa bio je isto toliko nekonvencionalan i revolucionaran, spontan i produhovljen koliko je i sama Isadora svojevremeno insistirala na tome kada je njen doživljaj pozorišta u pitanju. Ponekad on i igra Isadoru na sceni u specijalno odabranom kostimu i s perikom. No, u nastupu koji mu je predstojao te večeri, Kemp će igrati čitavu galeriju likova – od Violete iz TRAVIJATE, preko Salome i Salijerija, do samog Nižinskog, odevenog u odelo dečaka i zavejanog u mećavi perja. „Predstava DREAMDANCES je sastavljena od sanjarenja i maštarija. Kao kad neki dečak glođe olovku i gleda kroz prozor, u svojoj glavi koreografišući ples pahuljica na muziku Čajkovskog, a onda ga odjednom nešto tresne po glavi i on se prene”, kaže Kemp.
Mnogo toga se već zna o Lindzijevom detinjstvu jer je često govorio o tome. Ponekad su to kitnjaste priče, poput poznate tvrdnje da je direktni potomak Šekspirovog klovna Kempa, ili anegdota da je rođen u času kada je njegova majka imala neočekivani susret s razjarenim bikom. Iako priznaje da je nekada kitio svoje uspomene, Kemp danas sve više želi da govori o činjenicama. A jedna od njih, neopoziva u Kempovoj biografiji, vezana je za prerani odlazak njegove starije sestre, izuzetno nadarene balerine koju nikad nije sreo jer se rodio posle njene smrti. Ni oca, mornara, ne pamti, ali je njegova majka bila izuzetno jaka i sposobna žena koja ga je sa zapadne obale Engleske odvela u Jorkšir, u Bradford (na sam prag Leedsa, gde ova moja priča i počinje).
Proveo je nekoliko godina u internatu za mornare gde je često zabavljao drugare improvizovanim plesovima, dok je noću, krišom, čitao autobiografiju Isadore Dankan. Najzad odlučuje da se ozbiljno posveti scenskoj umetnosti. S petnaest godina odlazi na audiciju u baletsku skolu Sadler’s Wellsa i doživljava prvi veliki poraz kada mu biva saopšteno stručno mišljenje da je „fizički i temperamentalno nepodoban za karijeru plesača”. Sledeće četiri godine Kemp studira likovnu umetnost na koledžu u Bradfordu, u istoj klasi s naknadno proslavljenim slikarom Dejvidom Hoknijem (David Hockney). Pošto strast za plesom u njemu nije jenjavala, Kemp se seli u London i započinje samostalno da studira i uzima privatne časove baleta. Na edinburškom festivalu će u to doba izvesti svoju amatersku pantomimičarsku predstavu, a u publici će tada prepoznati i Marsela Marsoa (Marcelo Marceau). „Nije ga bilo teško uočiti”, reći će nekom prilikom, „jer je jedina druga osoba u publici bila moja majka”.
Usledile su studije pantomime kod samog Marsoa. Nije nezanimljiv podatak i da je kao student, Kemp u Londonu delio stan sa Stivenom Berkofom (Steven Berkoff): „To je bila čista hemija. Sve je počelo kao sukob, sudar dva uma; a u isto vreme to je bio i sukob sentimentalne prirode. Berkoff je počinjao kao glumac a ja kao plesač, živeli smo na Drury Laneu, a igrali u Mercury Teatru. No, to je poglavlje za sebe…”
Interestantno je da su i Berkof i Kemp svojom beskompromisnom originalnošću ostali autsajderi britanskog mejnstrima, doduše proslavljeni.
Svoju putujuću trupu The Lindsay Kemp Dance Mime Company Kemp osniva 1964. „Za mene je bilo izuzetno teško što sam plesom počeo da se bavim pedesetih godina, jer su to bile godine intelekta u teatru. Osim toga, Englezi u to doba nisu mogli da smisle ni flamenko ples a kamoli nešto drugo. Šezdeste su, međutim, bile nešto drugo. Tada su tražena nova iskustva. Naročito s druge strane La Manša.”
Iako ga je kontinent oduvek privlačio, Kemp je ostao u Engleskoj tokom šezdesetih i sedamdesetih kada se i dogodio njegov uspon. Kempova estetika je zauvek ostala pomalo „underground”, mada vrlo magična i vesela odolevajući izazovima britanskog postmodernizma. Krajem šezdesetih, njegovoj trupi priključuje se Dejvid Bouvi (David Bowie) koji i sam priznaje da mnogo toga duguje svom mentoru. Bouvi je od Kempa navodno naučio kako da svojim glasom „boji” atmosferu, ali i kako da se projektuje na sceni. Upravo je Kemp izmislio famoznog Zigi Stardasta (Ziggy Stardust), Bouvijevog alter ega i lik iz njegovih pesama, koji će postati otac glamur roka.
Pa ipak, najveću slavu Kemp doživljava 1968. godine svojim omažom Žanu Ženeu pod naslovom CVEĆE, inspirisanim Ženeovim romanom NOTRE DAME DES FLEURS. Spektakularna, raznobojna i svetlucava, ova predstava je vrcala erotskim nabojem, humorom i fantazijom, sirovom homoerotskom energijom i – puderom. Kemp je bio izgubio Ženeov roman u nekom londonskom autobusu pa je sam izmislio kraj priče. CVEĆE se još igra, mada je predstava doživela mnogo transformacija u raznim postavama.
Otprilike u vreme ove premijere Kemp je artikulisao i svoj cilj: „Želim da vratim teatru glamur Foliberžera, opasnost cirkusa, seksualnost rokenrola i ritual Smrti.”
A nesumnjivi rezultat tih njegovih težnji je kompletan scenski doživljaj koji je kritičarima zadavao mnogo muka jer je odbijao da se svrsta u bilo koju od postojećih scenskih umetnosti ili žanrova. Odbacivan i od plesne i od pozorišne tradicije, Kemp je doživljavao svakakve pokušaje kategorizacije; manje mu se dopadaju etikete kao „Kraljica majka modernog plesa” ili „Dženis Džoplin modernog plesa”, dok mu se kompliment Gabriela Garsije Markesa – „poeta tišine” više dopada. Tek nedavno skovani termin total theatre možda najbliže odgovara Kempovoj vlastitoj definiciji onoga što on u teatru radi.
”To što ja radim je teatar, a ne isključivo ples”, veli Kemp. „Mene interesuje primitivan ritual i iluzija. Kritičari me nikada nisu razumeli, jer oni ne žele da učestvuju u ritualu; ali me je zato publika uvek primala u svoj zagrljaj. Osim toga, Englezi ne veruju u vile i vilenjake. Irci veruju u takve stvari. Englezi imaju Alisu koja jede pečurke i puši lulu, i to je to. Moje stvaralaštvo je oduvek bilo bliže operi koja u sebe uključuje sve umetnosti. Kad stvaram, ja sam zapravo dizajner iskustava. Čak i kad koreografišem ja nemam neku svoju tehniku. Ne postoji nikakva Kemp tehnika. Ja obezbedim geografiju pokreta i možda poneki gest, ali moji plesači imaju potpunu slobodu. Mi uvek improvizujemo, kao deca, a uvek sam imao sreću da radim s izuzetno talentovanim ljudima.”
Tokom sedamdesetih Kemp stvara niz zapaženih ostvarenja u raznim oblastima. Na sceni, on nastavlja da se bavi tradicionalnim engleskim scenskim formama na novi način. Božićni pantomime kao žanr, svojstven ovom podneblju još od XIX veka, u stvari je obrada poznatih bajki kroz savremeni humor i uz neibežni transvestizam. Kemp se oslanja na ovu i druge popularne forme, kao što su mjuzikhol i kabare. U to doba u njegovoj trupi igra Inkredibl Orlando (Incredible Orlando) – glumac koji je potpuno slep a kreće se scenom s izuzetnom preciznošću. Njih dvojica igraju glavne uloge u SNU LETNJE NOĆI, a Kemp je ostvario i nekoliko uloga u filmovima Dereka Džarmena (Derek Jarman) i Kena Rasela (Ken Russell).
Početkom osamdesetih, Kemp se najzad seli na kontinet. Isprva živi i radi u Barseloni da bi se kasnije skrasio u Italiji. Nurija je jedina članica ansambla koja je tako dugo – već petnaestak godina – opstala u ovom izrazito muškom okruženju, čak ponekad preuzimajući i menadžersku ulogu u trupi. Izrazito skromna i srdačna van scene, njena izražajnost u igri je često zapanjujućeg dijapazona. Nurija i Marko su znatno obogatili Kempov svet snova.
S tim u vezi pitam ga da li postoje snovi koje tek treba ostvariti. Priznaje da je to za njega teško pitanje, ali odmah dodaje da snovi koje tek valja ostvariti – postoje. U vreme našeg razgovora Kemp je pripremao tri opere u Italiji. Jedna je Purselova (Purcell) THE FAIRY QUEEN. „Biće veoma interesantno raditi operu na engleskom jeziku. Moje osnovno sredstvo komunikacije su gest i pokret, pantomima. Zato nikad nisam imao talenta za strane jezike. Kad mi je nešto potrebno ja to onda odigram. Ako želim da kupim med, ja odigram pčelicu i cvet i teglicu meda, a tom prilikom često okupim i publiku pa besplatno dobijem ono što mi je potrebno.” Marčela svedoči da je zaista tako, a Kemp vragolasto dodaje: „Međutim, bilo je izuzetno interesantno kada mi je jednom u Japanu zatrebao laksativ.”
Najzad, dok Kemp gustira svoju jutarnju limunadu, neizbežno je primetiti da je prava retkost da neko u njegovim godinama i dalje igra. „Teško je to sa svim fizičkim problemima koje imam”, kaže i objašnjava da mu je lekar zabranio da čini ma kakve nagle pokrete zbog problema s leđima. „Ali onda morate malo više da se oslonite na lik, da nađete istinu u njemu. Ja svakako moram da nastavim da igram. Publika to želi. Ili se bar nadam da ona to želi.” Britanska publika, njegov dugogodišnji najoštriji kritičar, svakako je imala prilike da iznese svoj stav. Sudeći po višeminutnom aplauzu i „stojećim ovacijama” koje su usledile svake večeri nakon njegove predstave u Sadler’s Wellsu, izgleda da je Kemp sasvim u pravu.

LINDZI KEMP – H R O N O L O G I J A
1938 – Rođen u Birkenheadu, blizu Liverpoola, odrastao u South Shieldsu i Bradfordu
1946 – Upisuje se u pomorsku školu i živi u internatu
1948 – Napušta pomorsku školu da bi studirao ples u Sunshine School of Dancing u Bradfordu
1953 – Odlazi na audiciju u Baletsku školu Sadler's Wellsa gde saznaje da je „fizički i temperamentalno nepodoban za karijeru plesača”
– Studira likovnu umetnost na Bradford Collegeu u isto vreme kad i David Hockney.
1957 – Seli se u London
– Uči ples kod Marije Rambert, Sigurd Leedera i Charles Weidmana.
– Uči pantomimu kod Marcel Marceaua
1964 – Osniva The Lindsay Kemp Dance Mime Company
1966-70 – Uglavnom boravi u Edinburgu, gde se premijerno izvode neke od njegovih predstava u Traverse Teatru i njegova verzija Ženeovih SLUŠKINJA u Glasgow Citizens Teatru
1967 – David Bowie se pridružuje Kempovoj trupi
1968-69 – Izvođenje njegovog omaža Ženeu FLOWERS... A PANTOMIME FOR JEAN GENET, Edinburg
1970-75 – Vraća se u London
1972 – MR PUNCH, Sydney
1972 – ZIGGY STARDUST koncerti sa Davidom Bowiem, u Rainbow Teatru
1972 – Pojavljuje se u filmu Kena Russella SAVAGE MESSIAH
1974 – FLOWERS... A PANTOMIME FOR JEAN GENET, Bush Theatre London
1975 – Koreografiše THE PARADE'S GONE BY za Rambert Dance Company
1975 – Pojavljuje se u filmu Dereka Jarmana SEBASTIANE
1976 – SALOME, Edinburgh
1976 – MR PUNCH'S Pantomime
1977 – Koreografiše CRUEL GARDEN sa Christopherom Bruceom za Rambert Dance Company
1977 – Igra u filmu Dereka Jarmana JUBILEE
1979 – A MIDSUMMER NIGHT'S DREAM, Rim
1980 – Seli se u Barselonu
1981 – DUENDE, Milano
1984 – FACADE; NIJINSKI, Milano
1985 – THE BIG PARADE, Milano
1988 – ALICE IN WONDERLAND
1989 – Seli se u Rim
1992 – Onnagata
1993 – Pojavljuje se u filmu Kate Bush THE LINE, THE CROSS AND THE CURVE
1995 – CINDERELLA
1995 – THE BARBER OF SEVILLE za Macerata Opera Festival
1996 – VARIETE, turneja u Engleskoj
1998 – MAGIC FLUTE za Perelada Festival, Španija
1998 – Igra u filmu Todda Hynesa VELVET GOLDMINE; režira opere IRIS i THE MASKS
2002 – Povratak u Englesku s predstavom DREAMDANCES; obnova koreografije PARADE’S GONE BY za Rambert Dance Company; režira i opere THE FAERY QUEEN i MADAM BUTTERFLY