O nesvakidašnjem karakteru dramskog stvaralaštva Jevgenija Griškoveca, između ostalog, može da posvedoči i podatak koji je prvorazredna bizarnost čak i u kontekstu samosvojnog i neobičnog univerzuma karakterističnog za svet teatarskih i dramskih stvaralaca. Naime, ovaj tridesetpetogodišnji ruski pisac ne samo što sam igra vlastite komade – uglavnom monodramske forme koje pokatkad, uz autorove improvizacije, traju i po dva sata – već i insistira da na sceni, uz njega, uvek bude i prevodilac od kojeg očekuje da simultano prevodi tekst komada koji upravo doživljava scensko uobličenje.
Upravo u takvoj situaciji se, prošog leta, našao i Novica Antić, prevodilac ogromne većine tekstova savremenih ruskih dramskih spisatelja, autor izbora i prevoda komada publikovanih u knjizi GVOZDENI VEK RUSKE DRAMATURGIJE (Zepter Book World, Beograd 2000), kada je u okviru Belefa (Beogradskog letnjeg festivala), uprkos činjenici da je to bio njegov prvi kontakat s dramom Griškoveca KAKO SAM POJEO PSA, uspeo da, na piščevo zadovoljstvo, „prevede” njegovo scensko pojavljivanje pred beogradskom teatarskom publikom.
Osim toga, za razliku od ogromne većine kolega – dramskih pisaca, Griškovec ne samo što ne insistira na tome da interpretatori njegovih dela ne menjaju tekst već ih u tome neprestano podstiče, provocirajući njihovu (ali i čitaočevu) imaginaciju. Jer, za Griškoveca pozorište i drama su jedno; ili, tačnije, za njega je dramski predložak predvorje, predigra teatarske igre. A predstavu ovaj spisatelj očigledno doživljava ponajpre kao oblik komunikacije dramskog/pozorišnog stvaraoca (u prvom redu – sebe) i gledalaca. I u tom smislu Griškoveca je teško doživeti samo kao pisca, budući da se u njegovim tekstovima neprestano javlja agresivni reditelj koji, razume se, ne misli literarno već pozorišno. No, beležeći dramski tekst, taj reditelj/pisac zapravo sve vreme intenzivno misli na glumca koji će se s tim istim tekstom naći pred gledaocem.
Griškovec već i posebnim obraćanjem čitaocu, specifičnom vrstom objašnjenja koja zapisuje u didaskalijama, uvlači u specifičnu igru potencijalne izvođače (i reditelje) svojih dramskih dela. To čini tako što im predlaže kako da mizanscenski reše izvesne situacije u njegovim komadima, ali i sugerišući u kom pravcu bi bilo najbolje da razvijaju sopstvene improvizacije, pa i detaljno im objašnjvajući šta je želeo da postigne određenim scenama.
Sledeći nivo neobičnosti s kojim Jevgenij Griškovec suočava čitaoce svojih drama (kao i gledaoce svojih predstava) svakako je tamatika. A monodrame KAKO SAM POJEO PSA i ZIMA, te jednočinka IstovrEmEno, objavljene u ovoj zbirci, svedoče o jednostavnim stvarima i najbanalnijoj svakodnevici običnih ljudi. Najčešće su to ispovesti u kojima je teško zamisliti bilo koga drugog do samog pisca, a izgleda da Griškovec najradije radnju komada smešta u ambijent vojničkog života.
O tim situacijama i takvim ljudima Griškovec piše jednostavno, nimalo se ne opterećujući imperativom tipično dramskog akcentovanja linija sukoba, motivacionih tokova, već sve podređujući pripovedanju. Čak i potencijalno dramatične situacije on tretira kao lepu priču, pa tako nećemo doznati kakva je zapravo bila misija njegova dva vojnika – diverzanta iz jednočinke ZIMA, da li su poslati na vojnu vežbu ili u pravu ratnu akciju. Tek, Griškovec njihovo dugo umiranje u zimskoj noći neće prikazati kao dramu susreta Čoveka i Smrti, već kao lepršavu bajku u kojoj se pojavljuje i Snjeguročka (Snežana), lik iz ruskih skaski, zagonetne, vilinske pojave i bajkovite blagosti.
Za razliku od većine kolega sa Zapada, Griškovec ovu sliku jednostavne svakodnevice naće narušiti prizorima brutalnosti i nasilja. Naprotiv, na tragu novog ruskog poetskog realizma, u duhu fino plasiranog patosa i posebne vrste nežnosti (koja ne smalaksava ni kada savremeni ruski pisci opisuju neprijatne aspekte stvarnosti opterećene tranzicijom), on će snažnim poetskim fragmentima, tek ponekom naglašeno poetskom slikom, katkad samo rečenicom koja zvuči poput efektnog stiha kakve filozofske poeme, još više zaoštriti sliku jednostavnog trajanja junaka.
I tada, u tom spoju poetskog i svakodnevnog, postaje očigledno da Griškovec nije opterećen „porukama”, da ga ne zanimaju filozofski sistemi, pa ni potreba da uzglobi svet koji je po ko zna koji put iskočio iz zgloba, a u potpunosti postaje jasno zašto za njega, kako je to zabeležio Jovan Ćirilov u predgovoru ovoj knjizi, kažu da je pisac „novog sentimentalizma” i „ruski narodni Prust”.
Neko ko se ne bavi prevođenjem, pa uz to čak i ne govori ruski, nije kompetentan da procenjuje kvalitet prevoda Novice Antića. Pa ipak, čak i takav čitalac ne može a da ne registruje Antićevu izvanrednu sposobnost da sve situacije o kojima Griškovec piše učini nama bliskim, predstavi ih kao deo ovdašnjeg iskustva, ali nam i neprestano daje do znanja da se radnja komada događa baš u Rusiji.