NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Međunarodni staž mladih kritičara
 
REČ IMAJU MLADI KRITIČARI

 

Sterijino pozorje ove godine bilo je saorganizator, uz Međunarodnu asocijaciju pozorišnih kritičara (AICT/ IACT), Međunarodnog staža mladih kritičara, rekordnog po broju učesnika.
Mladi kritičari iz mnogih evropskih zemalja gledali su sve predstave festivalskog programa, pisali o njima u Biltenu SP, učestvovali u razgovorima na Okruglom stolu kritike... Tekstovi koji slede jedan su od domena njihovog angažmana tokom festivalskih dana. Bez namere da komentarišemo njihova legitimna mišljenja, upućujemo na tekst Igora Burića o Stažu mladih kritičara: ”Kako postati/opstati (kao) pozorišni kritičar” gde se, između ostalog, govori i o različitim ”školama” pozorišne kritike, u zavisnosti od shvatanja samog pozorišta, njegove uloge, uloge kritičara, ali i u zavisnosti od društvenog/političkog miljea iz kojeg polaznici ovogodišnjeg Staža potiču.


DALEKO JE AMERIKA

Fred Eb, Bob Fosi, Džon Kender, ”Čikago”, režija Kokan Mladenović, koreografija Mojca Horvat, prevod, prepev i dramaturgija Marija Stojanović, dirigent i aranžer Milan Nedeljković, Pozorište na Terazijama, Beograd

Efektan, vizuelno i tehnički doteran muzičko-scenski spektakl priređuje beogradsko Pozorište na Terazijama predstavom Čikago, i ovom prilikom otvara Sterijino pozorje. Zanimljiva pojava u zanimljivom kontekstu. Gotovo idealno odgovarajuća ”upitanosti” Gorana Markovića u pozdravnoj reči naslovljenoj ”Zašto su naša pozorišta puna?” Beše to nešto o istini...
I, ko je najveći bludnik Grada Čikaga, kurva vavilonska? Jesu li i zašto najvoljeniji preljuba, ubistvo, jednom rečju smrtni gresi. Jesu, a zna se i zašto, zato što smo više od svega upravo to – smrtni i grešni. Tome se ili slatko smejemo ili zdušno pevamo uglas (o)pijani. Roksi, oh Roksi, ”Bang, Bang”... A nisi ubila šerifa, već običnog čoveka, u ovom slučaju muškarca (koji su u Čikagu etiketirani kao k...glavi), što ne promiče rediteljskoj opasci da su onda i zatvorski čuvari gej ikone devedesetih. Ali, i femina femini lupus est.
Dakle, priča s početka 20. veka, dobro poznata: Roksi Hart je devojka u potrazi za zvezdom na kalifornijskom Bulevaru slavnih, kada bismo aktuelizovali negdašnji Čikago, po svemu sudeći metaforu Vavilona, Sodome i Gomore, Atlantide, Gibsonove Apokaliptike, šta li. U skladu s imenom, Roksi Hart je spremna na sve da bi joj se želja ostvarila. Na putu za nigde u ničemu, našla se u zatvoru, novinama, sudu ”pravde”... Na tom istom putu našla joj se, gle čuda, baš žena, Velma Keli, valjda i zato što (prepotentne) muškarce u Čikagu uredno ubijaju.
Priča Kokana Mladenovića, pak, uz sav taj džez, više je rok i kok. Dok se u prvom delu koristi sav potencijal ansambla, orkestra, muzike (sve pohvale za komunikativan, kooperativan rad orkestra pod vođstvom Milana Nedeljkovića), songova (sing and be merry!) i svakako koreografije Mojce Horvat (konvencionalno ”brodvejska”, dinamički i dramaturški aktivnija, uz momente izrazito kreativnih rešenja, glumcima u susret lakša) – čista igra – drugu polovinu (suđenje i rasplet slučaja uvek nove zvezde padalice) obilato koristi reditelj da poentira. U poređenju sa zapadnjačkom fizionomijom stvari – (daleko je...) ”Amerika” – prinuđeni smo da zvezdama damo estradni krst da nose, verovatno kao simbol onog: da, teško nam je, brate, bate, batice, sestro, kapiraš... Mediji, advokati: đavolji pomoćnici. Zašto? Biznis, lova. Pravda? Baš kao i politika – kurva. Možda je to i legitimno s obzirom na kometnu, prolaznu prirodu zvezdanog univerzuma. Ostaje da odzvanja lament za poštenjem, ali džaba oni vape za finoćom. Zato Mladenović duhovito stilizujući više nego dovoljno duhovito prevedeni tekst (Marija Stojanović), dosledno prati pametnu zamisao autora da populističkom ”tabloidizacijom” dramskog predloška, u tako provokativnoj formi kao što je mjuzikl, parodiraju ono u čemu i inače ne treba ništa da izgleda baš tako, parodično do neverice.
Konferansije u izvođenju Miroljuba Turajlića (Ceremonijalmajstor...), začin je u svakoj sceni i odlično pravi distancu od realnosti, nudeći spektakl na tacni. Retro ikonografija scenografkinje Marije Kalabić i provokativni, ”čarlston” kostimi Lane Cvijanović, podižu temperaturu predstave i ostavljaju snažan, a u bojama čak minimalno zastupljen utisak mizanscena, pokrivajući kuražnu seljančicu Slobode Mićalović (Roksi Hart) i nešto iskusniju joj ”suparnicu” Ivane Knežević (Velma Keli).
Bili Flin Dragana Vujića nonšalantan je, izvođački korektan, ali i upitno (ne)moćan da projektuje dubinu poruke ”svet je cirkus” i vlastitog motiva (lova, biznis). Ejmos Hart Nikole Bulatovića, pak, ubedljivo je najcool lik, naivan, a neposredno blizak, tako potreban da se i ”mi” prepoznamo. Nije čudo šta ga na trenutke izrabljuju više od mere pristojnosti.
Pohvale i ”novinarima, porotnicima i građanima”, plesnom ansamblu, na koncentrisanoj, unisonoj i, kako u prvom, tako i u drugom planu zaokružujućoj igri; za sličnu funkciju isto i horu i orkestru Pozorišta na Terazijama.
Igor BURIĆ, Novi Sad


SVE NIJANSE CRNOG

Žan-Lik Lagars, ”Sam kraj sveta”, režija Vlatko Ilić,  Malo pozorište ”Duško Radović”, Beograd

Predstava Sam kraj sveta po tekstu francuskog pisca Žan-Lika Lagarsa, u smeloj i originalnoj diplomskoj režiji Vlatka Ilića, ponudila je okupljenoj publici hirurški precizan presek jedne buržoaske (malograđanske) porodice sa svim njenim boljkama. Za one kojima nešto nije bilo jasno – ”bludni sin” Luj, posle mnogo godina, ponovo dolazi u porodični dom da bi okupljenima objavio da umire. A ono što ga dočekuje u ”toplom porodičnom gnezdu” jeste mreža kodifikovanih, zacementiranih relacija u kojima ukućani žive bez komunikacije, iako neprekidno govore jedni o drugima. Odluka da se u takvim okolnostima strašna vest zapravo i ne saopšti – jedina je logična. To ne bi napravilo apsolutno nikakvu razliku, nikakvu suštinsku promenu, izuzev vidnog trzaja  nekog od junaka iz drame...
Tu je benigna zavist koja godinama tinja kod starijeg brata Antoana (Bojan Lazarov) i koja eskalira kako predstava odmiče prema kraju; tu je opterećujuće usporena majka (jednostavno savršena Jelica Vučinić) koja zahteva neprestanu pažnju; tu je i snaha Katarina (Dušica Sinobad), čija se nepripadnost i odbačenost od grupe obeležavaju jednostavnom činjenicom da svojoj svekrvi nikada neće moći da se obrati sa ”ti”.
A u tom krugu, vrte se godinama odsutan Luj (Mihailo Lađevac) i njegova sestra Suzana (Snežana Milojević) koja mu, reklo bi se, jedina pruža bezrezervnu podršku i čiji se odnos katkad kreće na granici patološkog, latentno incestuoznog. Sve to odvija se u jezi minimalističkog prostora predstave – hermetična, skučena scena čiju klaustrofobiju samo povećava psihodelična, iritantna, wannabe aristokratska šara na tapetima (efektna scenografija Siniše Ilića). 
Svi odnosi u predstavi minimalistički jasno su označeni – konstantna hladnoća, dodir koji je toliko redak da uvek nešto znači – kada majka pomiluje starijeg sina po ramenu ona demonstrira moć koju ima nad njim, teritoriju koju je još od rođenja obeležila, stav koji pre podseća na ponašanje roditelja prema maloletnom detetu a ne prema odraslom čoveku. A unutar te porodične hladnoće, dirljivo pulsira problem koji se manifestuje izuvijanim i nespretnim naslanjanjem sestre na mlađeg brata, koji kao da osluškuju jedno drugo pokušavajući da razreše problem davno izgubljene mogućnosti komuniciranja.
U predstavi Sam kraj sveta tretman govora dobija posebno mesto – tok misli svih junaka nije ništa drugo do gomila isprepletanih rečenica koje oslikavaju bezobzirnost prema sagovorniku. Monološki slapovi silom prilika pretvaraju se u dijaloge,  a petoro glumaca, zahvaljujući savršenoj disciplini i koncentraciji, usmeravaju pažnju publike na detalje, poput do tančina razrađenih tikova, koji se ne svode na puku repetitivnost.
Stilom glumačke igre, koji odlikuje (nemačka) distanciranost, ne uspostavljaju se samo odnosi u predstavi već i odnos glumaca prema publici. Hladnoća i odsustvo komunikacije, kao i nepodnošljivi, uvek prisutni pogled s visine, koji dominiraju porodičnim vezama, postaju odlike komunikacije predstave s publikom. Ovo postaje kristalno jasno tokom poklona, koji glumci ne sprovode ”lično”, već ”iz lika”. I dalje u istim pozama, i dalje s ubitačnim pogledima.
Poruka je jasna: reč je o predstavi koja je atak na beogradski mejnstrim repertoar, a publika koja mu je sklona tretirana je na isti način kao što bi to sitnoburžoaski likovi iz drame činili. Mišljenje publike je neophodno, ali suštinski bezvredno. Srećna okolnost je što ovakav stav ne izlazi iz puke rediteljske arogancije, već primarno iz kompozicije i stila Lagarsove drame.
Bojana JANKOVIĆ, Beograd


DOMINACIJA TEHNIKE

Tena Štivičić, ”Fragile!”, režija Matjaž Pograjc, Slovensko mladinsko gledališče, Ljubljana (Slovenija)

Drama Tene Štivičić Fragile! sva opšta mesta istočnoevropskih košmara prebacuje u London, gde jedni sa drugima kohabitiraju Srbin bez vize, nesuđena zvezda mjuzikla poreklom iz Hrvatske, kafedžija Bugarin, žrtva seks trafikinga iz Rusije...
Svi oni pokušavaju da se izbore za svoje mesto u društvu koje se strogo birokratski ophodi prema onima koji, vođeni mukom, dolaze iz zemalja koje zapadni Evropljani nazivaju trećim svetom.
Matjaž Pograjc režijom ukazuje dužno poštovanje dramskom tekstu (koji je u integralnoj verziji napisan na engleskom jeziku), što, nažalost, na momente počinje da radi protiv predstave, čineći da pojedine scene, bez obzira na istančanost glumačke igre (glumci istovremeno igraju za veliko platno, televiziju i pozorište, morali su da do savršenstva dovedu izgovor srpskog, hrvatskog, norveškog i drugih jezika) – upadaju u prazan hod. Rediteljska postavka u kojoj se ulice Londona i prostorije u kojima junaci žive i rade u potpunosti zamenjuju fiktivnim objektima, na kraju i kratki video zapis, snimljen u realnom svetu (koji inače, zbog tehničkih problema nismo videli do kraja), potvrđuju tezu da je savremena Slovenija, u odnosu na preostale balkanske države, najbliža razvijenom zapadnom društvu koje bi trebalo da nas asocira na uređenost života i sigurnost. Kako se tokom predstave ispostavlja, čak i na Zapadu o kojem se toliko sanja, reč je o pojmovima ipak čiste fikcije. I kada se uzme u obzir da ex-yu emigranti, i svi njima srodni u Sloveniji, danas imaju nimalo ružičast položaj (famozni slučaj ”izbrisanih”), sasvim je svejedno da li su likovi u drami stavljeni u poziciju marginalnog, društveno ignorisanog, isključenog drugog, u ovom ili onom delu sveta.
Dominantan aspekt ove predstave svakako je onaj tehnički, tj. upotreba videa. Reditelj je glumce postavio ispred chroma-key pozadine, na filmski ekvivalent belog platna; zbog toga polemika o tačnoj lokaciji predstave postaje nebitna, jer su geografske činjenice samo deo kulise. Problemi ostaju svuda isti  – u Ljubljani, Londonu, i verovatno, bilo gde drugde. Snimak glumaca u neutralnom prostoru kombinuje se sa live snimcima minijaturnih maketa – ova dva ”filma”, spojena u jedan, projektuju se na velikom platnu i nekoliko televizijskih ekrana i, naravno, slika koja se dobija postaje potpuno različita.
Dok na velikom formatu male priče nebitnih emigranata gotovo dobijaju karakter ”dogma” filmova, na malim ekranima one se pretvaraju u prepoznatljiv žanr jeftinih telenovela. I tako na ekranima pratimo nostalgičnu TV seriju, brojne epizode koje se smenjuju dok jednodimenzionalni likovi proizvode naglašene emocije. Tako postavljenoj, namernoj patetici, doprinose i stihovi popularnih pop pesama iz stare Jugoslavije. To je motiv koji se inače često može čuti i videti u mnogim predstavama (npr. beogradske Šine po tekstu Milene Marković), a pop muzika osamdesetih uspostavlja se kao jedan od elementarnih označitelja sada nepostojeće države, i jedan od važnih delova njenog identiteta. Ipak, stiče se utisak da se u predstavi Fragile! u tome preteruje: pesme se smenjuju jedna za drugom, sve dok na kraju ne postanu svoja konačna parodija (svetla nad publikom se pale, glumac koji tumači lik Marka izlazi sa gitarom kako bi otpevao Ti si mi u krvi Zdravka Čolića u bizarnom slovenačkom prepevu).
Minimalizam koji na bioskopskom formatu deluje kao rediteljski izbor, na TV-u kao da je posledica über-skromnih uslova u kojima se sve priče odvijaju, a melodramatičnost teksta, koja povremeno ostaje izvan domašaja uverljivog i zalazi u patetiku, time dobija opravdanje: svidelo se to nama ili ne, istočnoevropski emigranti samo su materijal za priče koje su taman toliko neuverljive da ih nijedan ozbiljan zapadni Evropljanin ne može uzeti zaozbiljno.
Olga DIMITRIJEVIĆ, Beograd


DESTRUKCIJA NEVINOSTI

Geza Čat, ”Ema”, dramatizacija i režija Peter Fekete, Drama na mađarskom jeziku, Narodno pozorište/kazalište/Népsínház, Subotica

Deca mogu biti surova. To svi znamo. Zadirkuju debelog dečaka. Čupaju devojčice za kosu. Ali Ema u izvođenju Narodnog pozorišta, Subotica – Drame na mađarskom jeziku, podiže to na sasvim drugi nivo.
Ema, koju je režirao Peter Fekete, temelji se na noveli Geze Čata Mala Ema. Predstava prati dve priče: jednu o piscu, zavisniku od opijata i njegovoj ženi, i drugu, o grupi dece. Obe priče tesno su povezane. Grupa dece je deo sveta mašte i Čatovog sećanja na detinjstvo. Na početku predstave on ih uvodi u život a i sam je prisutan u nekoliko scena. Nekad ih samo posmatra a nekad i manipuliše njima.
Reč je o običnoj deci. Ona idu u školu, igraju se u potkrovlju, začikavaju se međusobno. Jedno od njih nalazi belo pero, drugo potpuno novu britvu koju je neko ukrao drugu iz škole, dok treće dobija batine jer nije naučilo pesmu koju je razred morao da nauči da recituje. Nestašna dečja nevinost postaje varka. U poslednjem delu predstave, deca se sve više igraju mračnih igara. Imaju neka opojna sredstva i vešaju životinje.
Fekete je režirao predstavu na nerealističan način. Struktura okosnice priče, s piscem prisutnim kao pripovedačem, podseća na brehtovsko pozorište. Neke od scena uprizorene su samo pomoću muzike i pokreta. Takva je scena u kojoj jedno od dece glumi da je mrtvo, dok drugoj deci ”lider” nalaže da ”operu” telo. Ta poetična slika, koja pokazuje nevinu dečju maštu, može isto tako biti aluzija na njihovu mračnu i nevolja punu fascinaciju.
Gledaoci sede na dve strane u prostoru u kom se predstava igra, jedni naspram drugih, što stvara intimnu atmosferu i daje osećaj ”bliskosti”.
Zaigranost i muzikalnost dece i njihova snažna igra daju ovoj predstavi dinamičnu energiju.
Karakteri nisu dati na realističan ili psihološki način, već više kao arhetipske figure: uzdržani Otac, autoritaran Nastavnik, nevina Deca. To su elementi koji predstavi daju snagu.
Ema, dakle, donosi priču o destrukciji dečje nevinosti koja je, moguće, posledica modela po kojima se ponašaju odrasli, Otac/Vladar i Učitelj. Oni pokazuju deci kako su nasilje i agresivnost deo svakodnevnog života.
Teme su zanimljive, ali razvoj nestašne dečje zaigranosti, s početka predstave, ka – kako se kraj bliži – zabrinjavajućim ”igrama” – nije dovoljno mračan da bi bio stvarno opasan. Možda je sve suviše fino izrežirano da bi nas zaista uzdrmalo. To upravo čini da suština predstave nije dovoljno jasna. Uništavamo li mi svoju decu? Jesu li autoritet i pritisak za prekor? Ili su neka deca po prirodi okrutna do zabrinjavajuće mere?
Iako je Fekete mogao još konkretnije da potcrta mračnu stranu dece, predstava ipak donosi pitanje o tome gde završavaju dečje igre i gde počinje nasilje.
Erika SMITS, Holandija (S engleskog prevela Snežana Miletić)


EDIP USRED BALKANWOODA

Milena Marković, ”Nahod Simeon”, režija Tomi Janežič, Srpsko narodno pozorište–Sterijino pozorje

Krst napravljen od praktikabla, u dubini scene sjaji se venac u obliku falusa, ta dva suprotstavljena prizora prvo su što vidimo.
Potom, ukrašenu balonima, vidimo kolevku Nahoda Simeona, deteta koga su pronašli i prihvatili isto onako kako su Mojsija primili Egipćani. U njegovom slučaju, ulogu majke koja ga je usvojila preuzeli su sveštenici. O njegovom odrastanju brinu uz pomoć dojilje, privlačne divljakuše spremne da zavede svakoga, pa i sveštena lica. U svom adolescentskom dobu, Simeon dobija obrise karavađovskog mladića. Šeće se go, čini se da ga uzbuđuju sveštena lica kojima je zabranjeno telesno zadovoljstvo. Sve to začinjeno je sladunjavom muzikom i pesmama u stilu muzičke komedije. Taj prvi deo Nahoda Simeona Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča, usredsređuje se na provokaciju i surovost u odnosu na religiju dok je ironija pojačana kontrastom u formi ”bollywood” spektakla. Sve te suprotnosti najavljuju zavodljivu satiru religije.
Ali avaj, ta pretpostavka doživljava potpuni neuspeh jer taj put izgleda nije i onaj koji je izabrao reditelj. Zapravo, čini se da on nije ni njen sadržaj, ni njen cilj. Rediteljev postupak ogleda se u previše slika, mnogo scenskih mesta, glumaca, životinja, obilju simbola i nekoj vrsti konstantnog dešavanja koje uguši suštinu same priče, koja bi da bude epska. Uprkos svetlećem vencu duž cele scene koji je simbol budnosti i brige o Simeonu, on, iako religiozno vaspitavan, ne može da izbegne svoju sudbinu i spava s majkom. Ako smo očekivali komad koji govori o perverznosti, koja oscilira između opčinjenosti i odvratnosti – podsetimo se samo intrigantne veze, nezdrave i incestuozne, koju je proučavao Žorž Bataj – veza sa majkom nažalost je brzopotezna. Sve je napisano, pakleni krug je iscrtan a potok krvi na belom krstu navodi nas na pomislimo kako zapravo krv nije voda. Predstava tu postaje koloplet zavodljivih iluzija; ta forma puni oči ali suštinski ne dira, štaviše dosadna je. Neprestane reference na mitove (Edipov, Nojev, Mojsijev ili čak Medejin) ponavljaju se i zamaraju. Provokativni ton nagovešten u prvom delu pada i gubi se nizom efekata: nakon defilea životinja (koza, gusaka, konja) sledi mehanički defile (motor, automobil), a očekujemo još samo neki autobus... Šteta, našli smo se pred jednim lepuškastim poklon-paketom, dobro upakovanim naoko, a zapravo praznim iznutra...
Florence LE JUEZ, Francuska (S  francuskog prevela Snežana Miletić)


CIRKUS HISTERIJA!

Sonja Vukićević, po V. Šekspiru i Janu Kotu, ”Cirkus Istorija”, Bitef / Jugoslovensko dramsko pozorište

Ne volim klovnove! Uvek se smeju, prečesto bez ikakvog razloga! To mi je čudno a istovremeno i zastrašujuće! Mislim: ”Kako možeš da se smeješ a da pri tom ne obraćaš pažnju na ono što te okružuje? Možda plačem! Molim vas, poštujte moje suze!” S druge strane... ”Kako se možeš smejati kad patiš, kako možeš neprekidno da radiš istu stvar?”
Prošle godine bio sam na Internacionalnom festivalu Šekspira u Krajovi (Rumunija).
Prisustvovao sam susretu šekspirologa koji je imao samo jedan zaključak: svako vreme otkriva Šekspira! Postoje neki sjajni pisci koji to čine! Za jedne to je, na primer, Viktor Igo, za druge Ibzen i tako dalje! Za XX vek to je Jan Kot koji je omogućio da se vidi nepoznato lice Šekspira!
U predstavi Cirkus Istorija klovnovi plaču! I oni su ”ljudska bića”. Nema tu ničeg artificijelnog! Možda sam se zato i osećao kao jedan od njih! Likovi pokušavaju da nađu svetlo, ali samo je mrak oko njih! Priroda je đavolska! Svet nije stvoren za njih! Svi su oni ”gatare” koje pokušavaju da nađu stepenice do nebesa! Ali izlaza nema!
Ne znam zašto crnu boju doživljavamo kao boju žalosti! Trebalo bi se podsetiti činjenice da je belo boja za vladarsku sahranu! Koža čoveka koji umire lagano beli! A onda, malo grickamo kokice – nije li to ironično! U predstavi Sonje Vukićević osetio sam mnogo od Velikog mehanizma Jana Kota, tu ”slatku autodestrukciju” koja nas izjeda kao crv! Svi izgledamo kao da smo mrtvi, bez ikakvog razloga! Pokušavamo da uzgojimo seme nove generacije ali Mehanizam je otrovao naše sinove – on je osujetio našu budućnost – on rukovodi nama!
Likovi se ubijaju međusobno! Oni veruju u hijerarhiju: Nadljudi i Robovi, jaki i slabi, život i smrt – to su čudne igre! Pepeo pepelu, prašina prašini! Znoj obliva njihova lica – da li je tako teško igrati ali show must go on! Nije li to ono što svi radimo? Nastavljamo da živimo?
Naravno, gledaoci mogu da jedu, mogu čak da igraju igrice na mobilnom telefonu! U tome je poenta: pretvarajmo se da je sve u redu! Oni ne govore o nama!
I kad sam pomislio da bi apokalipsa mogla da ih spase, pogrešio sam: ”Ja umirem, ti živiš!” – idemo sve ispočetka!...
...ista tragedija...
Alexandru STEFAN, Rumunija (S engleskog prevela Snežana Miletić)


IZGUBLJENI U IGRANJU

Marijus Ivaškevičijus, ”Madagaskar”, režija Rimas Tuminas, Malo državno pozorište, Viljnus (Litvanija)

Samo sanjarenje o moru nekad izgleda primamljivije nego suočavanje s velikom vodom, tom hladnom realnošću i njenim talasima. Talas te vode je taj koji bi da probudi naivnog sanjara. U predstavi Madagaskar, u izvođenju Malog državnog pozorišta iz Viljnusa (Litvanija), taj sanjar je Kazimir Pokštas, koji od najranijeg detinjstva misli da je predodređen da preokrene sudbinu sunarodnika, da ih izmesti u neki novi Litvanhud: ostrvo Madagaskar. Njegova priča odigrava se paralelno s pričom običnih devojaka Sali i Mili, koje su se okrenule sopstvenom ”moru”: pronalasku prave ljubavi i prave avanture u obećavajućem zapadnom gradu Parizu. U obe priče likovi moraju da odustanu od svog sna. U slučaju Sali i Mili, Pariz se ispostavlja kao grad isfrustriranih žena i pijanih muškaraca a Kazimirov san zamenjen je novom utopijom: premeštanjem Litvanaca na Mesec. Snovi, u njegovom slučaju, mogu doneti samo boljitak.
Reditelj Rimas Tuminas izabrao je da nam ove priče ispriča u stilu koji podseća na lakrdije i neme filmove. U oba žanra likovi se oslanjaju na velike geste i prenaglašene emocije, a to isto čine i likovi u Madagaskaru. Posebno glumac Ramu-nas Cicénas pokazuje talenat za komično, dok igra Kazimira kako puši, čita knjige, kao nemirnu bebu. Ali isto tako Leonardas Pobedonoscevas, koji igra litvanskog ambasadora, koji dolazi na ideju da Mesec iskoristi kao rezervno mesto za Litvaniju, pokazuje talenat za fizički teatar. Tuminasov izbor burleskne glume je opasan. Biti smešan već samo po sebi je teško. Biti smešan na fizički način dvaput je teže. Uspeh te vrste humora zavisi od preciznog tajminga, precizne doze, precizne koreografije pokreta. Iako mladi litvanski glumci uživaju u igri, iako je njihov entuzijazam zarazan, manjka im preciznosti da bi bili onako dobri glumci fizičkog teatra kakvi se nadaju da jesu. Dva sata njihovog prenaglašenog igranja malo umori publiku. Čini se da se reditelj Tuminas bojao da će se publika dosađivati ako se ništa ne bude događalo na sceni. Zaboravio je da neprekidni humor, bez promene tempa i atmosfere, može biti još dosadniji.
A tu je i druga opasnost u istrajnosti da se bude zabavan. Komad, koji je napisao poznati dramski pisac Marijus Ivaškevičijus, ima duboku političku konotaciju. Jedna od poslednjih zemalja koje su se pridružile EU, i Litvanija je, poput svih članica, imala krizu nacionalnog identiteta. Priključenje Uniji izgledalo je kao utopija, kao more koje je trebalo naći, a koje će izbrisati sve brige.
Ali eventualno učlanjenje nikad ne donosi ono što očekujete, može biti čak razočaravajuće. Čak i ako se uzme u obzir da mnogi stanovnici evropskih zemalja – kako to bez sumnje misle Litvanci, tako, na primer, misle i Holanđani – osećaju da su sopstveni kulturni identitet zamenili za neki veći, svi čine evropski identitet. Koliko sopstvenog identiteta ste vi u stanju da se odreknete da biste postali deo Unije?
To su zanimljiva pitanja, ali zbog načina na koji ih tretira Malo državno pozorište iz Viljnusa, ona gube smisao jer gledaocima je dozvoljeno da ih ne uzmu zaozbiljno. Lagani humor odvraća pažnju od pravog problema i gubi se ispod finoće i nevinosti. Nacionalna politika nikad nije naivna. Ona zadaje bol. To ne znači da je Tuminas ovu predstavu trebalo da izrežira kao ozbiljnu tragediju. Malo bolje doziran humor, i malo bolje izbalansirana i precizna gluma, mogle su od Madagaskara da naprave ne samo zabavno već važno političko svedočanstvo.
Robbert VAN HEUVEN, Holandija (S engleskog prevela Snežana Miletić)


BOLEST NEZADOVOLJNIH

F. M. Dostojevski, ”Ujkin san”, dramatizacija i režija Egon Savin, Srpsko narodno pozorište

Mada se zahtevi publike menjaju kako u skladu s individualnim potrebama tako i u skladu s produkcionim, kulturnim i kontekstualnim zahtevima, glavna pozorišna potreba, koja je nadživela sve promene, jeste ona da zavede. Bez tog emocionalnog davanja, pozorište dođe kao podgrejana večera. I dok je većina publike na sinoćnjoj predstavi Ujkin san bila oduševljena teatarskim umećem reditelja Egona Savina, bilo je prilično očigledno da ono nije po svačijem ukusu.
Utemeljen na istoimenoj noveli F. M. Dostojevskog iz 1859, Ujkin san govori o ambicijama Marije Aleksandrovne, arogantnog snoba, koja očajnički pokušava da izbegne jednoličnost života u provinciji. Ona mrzi svog nezgrapnog muža i prezire svoje pretenciozne susede, sanja samo o mestu u društvu, novcu i životu u Španiji. A šta je njena karta za to? Lepa kći koja je oličenje paorske otuđenosti, sveprisutne u tragičnoj podređenosti ženama iz njenog okruženja. Njoj se udvara zaluđeni Pavle ali kada njegov ujak, aristokrata u poodmaklim godinama i čovek sumnjivog mentalnog zdravlja dođe u varoš, Marija Aleksandrovna u tome vidi priliku da ispuni snove.
Očigledno je da Savin, koji je i adaptirao tekst, samo hoće da ispriča dobru priču. To je plemenita namera u kojoj nije neuspešan. Predstava je koherentna, dobro tempirana i vrlo lepo se razvija u jednostavnoj scenografiji Darka Nedeljkovića, koja je naglasila klaustrofobiju ljudi pritisnutih ne samo okruženjem već i mentalnim sklopom. Svejedno, čak i ako je priča cilj, karakterizacija je problem. Videli smo nekoliko fantastičnih uloga, posebno je to bio vrcavi Knez Predraga Ejdusa, čiji su taština i prostota izvrgnuti ruglu u izjavi Marije Aleksandrovne: ”Ako je ičeg plemićkog... onda ono obitava u najvišim krugovima.” Ali većina u podeli je neujednačena. Centralni lik Zinaide površno je razvijen. Izvesno je da je ona lepa, ali u izvođenju Milice Grujičić ona je i nešto drugo. Odbacivanje majčinih prljavih moralnih načela, i istog takvog ponašanja njenih suseda, u skladu je s njenim držanjem, ali priroda njenog poštenja je neuverljiva. U ovoj predstavi, Zinaida je neka vrsta manekena, i na planu pojavnosti i u funkciji lika.
Marija Aleksandrovna, u izvođenju Gordane Đurđević-Dimić, takođe je problematična. Bombastična je, s nedostatkom u nijansama i dubini, njena igra ograničila se na melodramska sredstva. Njena motivacija činila se neuverljivom: dok je njena ljubav prema Zinaidi delom očigledna, patološka naklonost imala je više veze s onim što Zinaida predstavlja (spas) nego s onim što jeste. Ipak, iako je gluma mogla biti iznijansiranija, Ujkin san je dobroćudna istorijska tragikomedija koja pokazuje tamnu stranu ljudske duše.
Tamara GAUSI, Velika Britanija (S engleskog prevela Snežana Miletić)


UZNEMIRUJUĆA VIZIJA SAVREMENOG SVETA

Maja Pelević, ”Ja ili neko drugi”, režija Kokan Mladenović, Srpsko narodno pozorište

Dramska spisateljica Maja Pelević i reditelj Kokan Mladenović odlučili su da na scenu postave priču iz austrijskih novina: o devojčici koja je pobegla iz kuće gde ju je kidnaper deset godina držao u zatočeništvu. Kako se u pozorištu uopšte može rekonstruisati jedno takvo ekstremno ljudsko iskustvo? A posebno šta od svega toga prikazati publici?
Predstava Ja ili neko drugi izrežirana je kao mozaik sasvim kratkih scena. Najpre vidimo sve dublju mentalnu povezanost devojčice i njenog kidnapera koji se prikazuje (naročito) kao njen zaštitnik, osećajan i pažljiv. Igra glumaca bi da bude ”realistična”, iako fragmentarna forma predstave ne dozvoljava istinski psihološki i emocionalni razvoj. Napeti trenuci postaju tako neuverljivi. Ima tu dinamičnih delova sa horom, koji je uvek tu negde iza dvodimenzionalnih figura bez glava, koje predstavljaju novinare ili čitaoce novina: u ovo naše vreme, tragične intimne priče automatski postaju hrana za medije i njihove nezasite konzumente. I, najzad, tu su roditelji izgubljene devojčice koji su predstavljeni na parodičan način. Naročito je Majka pravi egoista koja se bavi samo sobom. Jasna Đuričić igra tu ulogu s velikim elanom, što paradoksalno pojačava glavni problem cele predstave: poređenje nežnog kidnapera i monstruozno egocentrične majke dovodi u pitanje celu priču, iako je ona ispričana na vrlo upečatljiv način. Pred nama je vizija sveta koji prevazilazi naše najcrnje slutnje.
Jirí ADAMEK, Češka Republika (S francuskog prevela Snežana Miletić)


SUDIJA I DŽELAT

Tomas Bernhard, ”Pred penzijom”, režija Dino Mustafić, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kao što u programu ”Krugova” 52. Sterijinog pozorja imamo priliku da pratimo pozorišni izraz koji se bavi frustriranošću malih nacija, tako se preksinoć predstava Pred penzijom Tomasa Bernharda, u režiji Dina Mustafića, takođe mogla posmatrati iz ove perspektive, ali i iz perspektive univerzalnijeg problema – žilave prirode zla koja nikako da se penzioniše. Austrijanac Tomas Bernhard zaista je izuzetan autor kojem polazi za rukom da eksplicitno poveže ove dve stvari, odnoseći se prema svojim junacima uvek istovremeno i s mržnjom i s ljubavlju. To svakako nije pomoglo da se njegova dela izvode u domovini, mada po senzibilitetu i pitanjima kojima se bavi očigledno može da se svrsta u domaće autore mnogih država, pogotovo Srbije.
U drami Pred penzijom Bernhard se, specifičnim ”monološkim” stilom pisanja, koncentriše na porodicu Heler koju reprezentuju Rudolf, bivši esesovac – sada predsednik suda(!), i sestre Vera i Klara (nepokretna devojka koja nikako ne može da pobegne od činjenice da njeni najbliži svake godine u formi svojevrsnog rituala slave Himlerov rođendan). Trenutak u kojem ih vidimo upravo je taj...
Dino Mustafić se, kao i svaki reditelj koji pristupa inscenaciji Bernhardovog dela, mora povući pred tekstualnošću rukopisa i pustiti čudnovatu atmosferu da se ostvari ponajviše zahvaljujući tumačima uloga. Mustafić rediteljske pretenzije pokazuje jedino tako što Klaru pušta da prohoda i tako veoma upitno naruši Bernhardov koncept da je, u principu, jedina stvar koja je još drži u porodici lunatika upravo vezanost za invalidska kolica. Osim toga, Mustafić prilično uspešno upošljava glumce, pogotovo u prvom delu dok se gradi atmosfera isčekivanja i dok se još ne vidi sav užas porodične priče Helerovih.
Upravo na tom planu, prenošenju teskobne završnice i ogromne neprijatnosti koju bi trebalo da izazove, možda i najviše omašuju rediteljsko-glumački dogovor i koncept. Branislav Lečić (Rudolf Heler) ispočetka u kontri i minimalističkom, odrečnom gestu, pronalazi odličan ključ za tumačenje svog lika. U drugom delu predstave, uvodeći nešto raskošnija sredstva, Lečić gubi nit s ozbiljnošću, postajući sve više groteskno-komičan. Vera, koja ”ne zna nikoga ko ne misli kao oni”, u tumačenju Mirjane Karanović, korektno je ostvarenje, dok je pravo zadovoljstvo bilo gledati Milicu Mihajlović u ulozi Klare, ubedljivo najtačniji lik predstave Pred penzijom Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Igor BURIĆ, Novi Sad


DUHOVI PROŠLOSTI I POTRAGA ZA SREĆOM

Dušan Spasojević, ”Odumiranje”, režija Egon Savin, Atelje 212, Beograd

Redak dar ima Dušan Spasojević, autor drame Odumiranje, koja je u režiji Egona Savina (Atelje 212) izvedena poslednje večeri 52. Sterijinog pozorja. Mladi Spasojević ne samo što zna da uoči prave, karakteristične motive, nego njegov jezik, dijalozi, imaju neverovatnu dozu lakoće, neusiljenosti, dok formiraju odlično iznijansiranu i balansiranu celinu priče, koja je u ovom slučaju naglašeno i razoružavajuće emotivna. 
Pravo tematsko osveženje teatra dolazi sa sela, iz centralne Srbije, gde se još prodaju volovi ne bi li se deci ugodio povratak, ali, po svemu sudeći, ”Sve propade – (samo) neće kupine”... Pored konkretnih porodičnih primera starenja i odumiranja sela, Spasojević temu prvenstveno koristi i kao povod za isticanje nepomirljivih generacijskih razlika i svojevrstan obračun mladih s roditeljima koji i dalje misle da su život parcele, grobovi, stoka i volovi, a ne sreća, ili bar potraga za njom njihovih najbližih.
Egon Savin scenski suvereno vlada surovim i tragičnim realizmom Spasojevićeve priče, prepuštajući fantastičnim tumačima seoskih junaka da iznesu potresnu dubinu vlastitih iskustava. Smeštajući ih u kockaste, klaustrofobične, ”odvojeno” naherene kućice (scenografija Geroslava Zarića), napetost se dodatno gradi konstantnim prisustvom majki (jedna već izgubila sina, a druga na pragu da ga izgubi), njihovom nemoći i jecajima, ocrtanim sedećim i ležećim pozama u kojima ih najčešće vidimo.
Aktivan lik ovog komada svakako je (crni) Strahinja koji, u odličnom tumačenju Borisa Isakovića, neće tako lako da se pomiri sa sudbinom, pogotovo kad vidi ”povratak” mladog komšije Janka (Igor Đorđević). Strahinja  je principijelno  sve ono što jeste dobar srpski seljak, a Isaković to radi s retkom lakoćom i glumačkom veštinom. Njegov pandan je Jankova majka Milica, odnosno izuzetno istinita, jaka i efektna igra Dare Džokić, koja ostaje da se bori s duhovima i pali svetlo takođe nepostojećim putnicima namernicima.
Igor BURIĆ, Novi Sad


BRISELSKI DRUGAČIJI TONOVI

”Pevajte i budite radosni”, režija Rud Gjelens, Flamansko kraljevsko pozorište, Brisel (Belgija)

U programu ”Krugovi” publika 52. Sterijinog pozorja imala je priliku da vidi rad Flamanskog kraljevskog pozorišta iz Brisela, a s obzirom na to da je Pevajte i budite radosni muzička predstava, lepši kraj ovogodišnjeg Festivala (sve sa molitvom) nije mogao da se poželi. Vanredna vrednost ove predstave jeste u tome što u okvirima selekcije odgovara temi (frustracije malih nacija), a ne dolazi s istoka. Konačno smo mogli i iz Brisela da čujemo neke druge tonove od onih koje nam plasiraju visoki predstavnici Evrope, Natoa, Ujedinjenih nacija...
Pevajte i budite radosni deluje na dva nivoa. Predložak predstave je autentična tradicionalna pesmarica u kojoj se stihovi bave univerzalnim (religija, ljubav, lepota), ali i specifičnim istorijskim temama uglavnom vezanim za flamanski narod, koji danas zajedno s frankofonim Valoncima čini stanovništvo Belgije. Kao i svaka pesma, što se na primeru sterijanske publike moglo odlično uočiti, budi osećaj jedinstva, razumevanja, daje snagu; ali, teatar nije mesto za slavlje, tako da smo bili svedoci komično ukomponovanih intermeca i nepretencioznih, neposrednih, izuzetno šarmantnih glumačkih partitura u kojima se videla sva složenost osećanja koja žive u multikulturalnoj Belgiji.
Igor BURIĆ, Novi Sad

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.