NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Jelica VUČINIĆ, Sterijina nagrada za ulogu Majke u predstavi Sam kraj sveta
LIKOVI IZ FLORE I FAUNE
Razgovarala Branka KRILOVIĆ

 

Iznenada, kad niste ni pomišljali na nju, Sterijina nagrada vas je ”stigla”?
Srećna sam, kolege mi čestitaju, želim i ja njima da je dobiju. Da bi se zaslužilo priznanje, važan je faktor vremena. Možda je i bolje što Sterijinu nagradu dobijam tek sad. U prirodi je ljudskog bića da se uljulja i zaparloži kad nešto ostvari. Misli da je osvojio vrhove. Ja pripadam generaciji i vremenu kad se do priznanja dolazilo teškim radom, upornošću, strpljenjem. Kad bismo rekli ”Steeerijina nagrada” to je zvučalo i značilo nešto veliko i posebno.

Dobili ste nagradu za ulogu Majke u predstavi ”Sam kraj sveta”  Žan-Lika Lagarsa u režiji Vlatka Ilića?
– Da, već na prvoj probi Bojan Lazarov je rekao: ”Ti si 'uhvatila' taj lik, ta žena je po tvojoj meri.” Bio je to naporan i zanimljiv rad. Mučili smo se, tražili način da pobedimo statičnost komada. Ta predstava dolazi iz područja istraživačke režije, ali potrebno je da i glumcu uloga legne, da je donese iznutra. Svaka  prava stvar se porađa uz muku. Imali smo i krize. Posle nekoliko proba pitala sam se da li da se elegantno izvučem iz cele priče. Ali, došli smo do nekakvog energetskog zajedništva. Pred početak svake predstave  stanemo u krug, dodirneno se dlanovima, udahnemo i pustimo da kroz nas prostruji nešto jako bitno.

Lagarsov komad, mada je izuzetno hermetičan, ljudski uzbuđuje?
Problem nije naivan. U tekstu jeste reč o neizlečivoj bolesti glavnog junaka, ali veći problem je otuđenost, ona poznata priča kad je prividno sve dobro i fino, a u suštini je haos. I u našoj najbližoj okolini žive takve porodice, s haosom u odnosima. Za komšiju osmeh, uljudnost, a kad odete – oni nastavljaju svoj haos. To me je užasno potreslo. Nije to lako preneti na publiku, taj spoj emocija i nemira. Nije lako dopreti do toga. Majka iz komada pokušava nemir da zataška osmehom i sećanjem. Vraća se u prošlost, snove i tako sebi olkašava život.

Da, ali ta poetizacija, pa i patetizacija, rezultira izvesnom bolnom ironijom u odnosu prema bolesnom sinu?
  – Majka ima osećaj krivice zato što je, na izvestan način, izdala sina; ona je na strani muža. Tragedija te žene može se preživeti samo ako se ode u nešto drugo. A ona je za bekstvo od problema odabrala nedelje i sećanja.

Kako ste se približavali liku, kako ste ga tražili?
Naš ”spoj” desio se već na prvoj probi. Reditelj nam nije dao pokrete. Možda mi je malo pomogla knjiga ”Hiljadu žena kroz istoriju”, ali sam ključne pokrete uzela iz sećanja na moju majku. Pred kraj, malo je govorila, ali je imala neku priču sa šakama. Tako sam rešavala statiku lika. I uspelo je.

Izuzetno ste zapaženi u poslednjih nekoliko sezona? Gde ste bili u međuvremenu?
– U praznom hodu koji je trajao pet godina. Pre toga, pre deset godina, imala sam veliki uspeh sa monodramom Ace Popovića Kobne laži Sol Sarfati. Izuzetno tražena priča o estradnoj zvezdi, igrana dvesta puta. Ali, uglavnom sam bila neko ko ne postoji. Dok se nije pojavila najmlađa generacija reditelja. Đurđa Tešić me je na osnovu fotografije angažovala za predstavu Momo.

Primećujem da vas biraju upravo najmlađi reditelji ekstremnih estetika?
– Najbolje se snalazim s njima. Nisam za realizam, ne radim ga kako treba. Više volim stilizaciju, blago izmaknute likove. I Majka u Lagarsovom komadu je jaka stilizacija na granici realističnog. Ja sam zapravo intuitivac koji se dobro snalazi u haosu.

Pored nagrađene uloge, sve ostalo su likovi iz flore i faune?
– Baš tako. Kod Đurđe sam bila Kornjača Kasiopeja, u Alisi Ivane Vujić – patak, u Anjinom Malom princu lisica, a sad uvežbavam Breskvu kod Ksenije Krnajski. I volela bih da se oprobam u mjuziklu. Na kraju, od pesme sam se i skućila. Moj repertoar su starogradske i romanse.

Kako i gde akumulirate energiju?
Hodam. Brzi hod. Kad sunce krene da zalazi, kružim oko Kalemegdana. Žao mi je što mi je dan kratak, jer sam spavalica. Najbolje funkcionišem posle devet uveče. Zatim, imam svoje unutrašnje molitve. U sebi izgovaram delove očenaša, koji mi dobro čine. A i makrobiotičar sam. Čovek mora tražiti način kako da najbolje pomogne sebi.

Leto je, gde ćete?
U Sutomore. Tamo je kuća mojih roditelja. Idem da čuvam svoj dom.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.