NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

NOVA DRAMA - NOVA SCENA / IGRA DVE PRAKSE
Marija KARAKLAJIĆ
CRTICE O NOVOJ DRAMSKOJ FORMI
(povodom Lica od stakla)

 

Hajner Miler jednom prilikom izjavio je da se dobar komad opire pozorištu. Njegovim ograničenjima, konvencijama, scensko-produkcionim uslovnostima. Primenom tehnike montaže, kolaža, citata, ukidanjem dijaloške strukture drame, uvođenjem ”govornih instanci” umesto lica, Miler je svojim tekstovima iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka radikalno doveo u pitanje tradicionalne definicije dramske forme i njenih osnovnih pojmova: situacije, lica, radnje. Ne samo formalno već i tematski: kombinovanjem snažnog poetskog jezika i društveno-političkog angažmana, kao i kompleksnošću scenskog jezika, stvorio je specifičnu dramsku estetiku koja i danas predstavlja izazov iluzionističkom građanskom pozorištu. Naravno da pokušaj redefinisanja dramske forme ne započinje s Hajnerom Milerom. Pobuna protiv okoštalih teatarskih konvencija čita se prethodno u komadima šezdesetih – kod Petera Vajsa i Petera Handkea, prethodno u drami apsurda, prethodno u nadrealističkim i dadaističkim jezičko-dramskim eksperimentima, prethodno u ”dramskim pejzažima” Gertrude Štajn. Ako se, kao od začetnika moderne dramske forme, pođe od Gertrude Štajn, koja je u svojim kratkim dramskim sekvencama, pisanim početkom dvadesetog veka, odbacila dramsku radnju, lica, interpunkciju, može se reći da je nova dramska forma, strogo uzev, stara već sto godina.
Novinu, međutim, čine izmenjeni produkcioni uslovi, koji su u poslednjih nekoliko decenija omogućili prodor novih formi na velike pozornice. Dramski eksperiment ne samo što nije na margini pozorišnog interesovanja, štaviše, na nemačkom govornom području etablirao se kao legitimni mainstream pozorišni fenomen. Drame Elfride Jelinek, komponovane ne od dijaloga, već od ”govornih površina”, performativni tekstualni predlošci Renea Poleša, dokumentaristički tekstovi rediteljske grupe Rimini Protokol nastali kroz rad s laicima, izvode se u vodećim nemačkim pozorištima, od Berlina, preko Hamburga i Štutgarta, do Minhena. Pitanje o radikalno novom i drugačijem vrednosnom kriterijumu (pozitivan ili negativan, u zavisnosti od pozicije s koje se posmatra) ovde se više ne postavlja. Na scenama paralelno egzistiraju različite dramske forme i strukture i svaka ima svoju publiku.
Nove dramske forme ne mogu se posmatrati nezavisno od sadržaja koji se kroz njih formulišu. One i nastaju kada tradicionalni oblici više ne uspevaju da izraze kompleksnost, višeslojnost i protivrečnost društvene stvarnosti čiji su deo. Zato su nove forme gotovo uvek angažovane. Svojom pojavom, dovođenjem u pitanje uobičajenog, poznatog, konvencionalnog, govore o nedovoljnosti tradicionalnih oblika, o nemogućnosti da se kroz njih formulišu savremeni društveni fenomeni i različiti aspekti konfrontacije pojedinca sa sobom i svetom koji ga okružuje. Nove forme zahtevaju i nov jezik. Jedna od karakteristika drama nastalih tokom poslednje dve-tri decenije, jeste opiranje vladajućem diskursu medija – bilo upotrebom stilizovanog jezika koji unutar dela funkcioniše po sopstvenim zakonitostima, bilo kroz preuzimanje i preteranu identifikaciju s medijskim žargonom, čime se njegova klišetiziranost razotkriva i dovodi do apsurda. Kao što jezik unutar drame gubi leksička i strukturalna obeležja koja diferenciraju pripadnike različitih socijalnih grupa, menja se i stiče autonomiju u odnosu na realističke konvencije, tako se i princip formulacije i oblikovanja dramskog materijala menja. Nove forme, tačnije, nove drame stoje van dramskog konflikta koji iznosi razloge ”za” i ”protiv”, one nastaju s one strane logike argumenta i protivargumenta, teze i antiteze. Nove drame ne nude odgovore, često se čini i da ne postavljaju pitanja, već samo daju preciznu dijagnozu aktuelnog društvenog trenutka.
Pišući Lice od stakla, podjednako su me zaokupljale i priča drame i forma u kojoj se  ona oblikovala. Bilo mi je nemoguće da ih mislim odvojeno, jedno je proizašlo iz drugog. Pošla sam od priče, od jednog susreta koji je zatim sam pronašao svoju formu: preplitanje prošlosti i sadašnjosti, simultano odvijanje radnje, istovremena prisutnost različitih vremenskih ravni, sve do tačke u kojoj se granice brišu, u kojoj više nije jasno da li se o nekom događaju govori kao o prošlom, ili se on zbiva u sada i ovde scenske realnosti / realnosti komada. Ta forma zatim je povratno delovala na priču, uticala na njen tok, menjala je i usmeravala. Iako je drama pisana za dva lica, namera mi je bila da ostavim otvorenu mogućnost različitih čitanja i interpretacija, gde bi broj glumaca varirao između dva i desetak, gde ne samo što bi jedan glumac igrao više uloga, kako je u tekstu dato, već bi postojala i mogućnost da nekoliko glumaca igra jedan lik. I ne mislim da bi to bilo u neskladu s intencijama autora. Tekst predstave nosi nova značenja u odnosu na tekst drame, dopunjuje ga, dovodi u pitanje ili potpuno menja, ali i to je jedna od karakteristika novih formi: stvaranje otvorenog prostora gde ništa nije unapred propisano i određeno. Svaka nova inscenacija donosi novo scensko ispisivanje drame u kome se integritet teksta poštuje, ali se prema njemu ne odnosi sa strahopoštovanjem, u kome je, na kraju krajeva, drama povod za uzbudljiv pozorišni događaj.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.