NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

DISKURSI
Maja PELEVIĆ
DRAMSKI TEKST KAO ZAZORNI TRAG
ili pogled na Psihozu u 4.48 Sare Kejn kroz prizmu Julije Kristeve

 

Dramski tekst neminovno se menja. Danas već možemo govoriti o postdramskom pozorištu koje nemački teatrolog Hans Tis Leman opisuje u istoimenom delu. U situaciji promenjene upotrebe pozorišnih znakova u savremenom teatru i dramski tekst prelazi u domen postdramskog, i često izlazi iz okvira onoga što se smatralo klasičnim pozorišnim tekstom. Uz promenu klasične dramske forme, menja se i pogled na dramsku formu uopšte. Razbijaju se naracija i celovita dramska celina pa savremene drame, neretko pisane u prvom licu, počinju sve više da liče na tok misli. Postoje različiti pristupi analizi savremenog dramskog teksta i česta je pojava interdisciplinarnih tumačenja. U ovom radu pokušaću da se osvrnem na izgradnju i dekonstrukciju dramske forme i samog subjekta u drami Psihoza u 4.48 Sare Kejn, kroz prizmu dela Moći užasa feminističke psihoanalitičarke i teoretičarke Julije Kristeve. Ovakav pristup analizi drame može da otvori drugačije izvanteatrološke poglede na dramski tekst koji je ionako odavno prestao da se nalazi i nastaje samo u okviru klasičnih teatarskih praksi.

”Postoji u zazornosti neka od onih žestokih i mračnih pobuna bića protiv svega što ga ugrožava i što mu se čini da dolazi iz nekog prekomjerno velikog vanjskog ili unutrašnjeg svijeta, bačenog pored mogućeg, podnošljivog, zamislivog.”1 Rečenica kojom Kristeva počinje svoju knjigu ukazuje na glavni aspekt zazornosti koja uznemiruje ali istovremeno zavodi, koja je privlačna koliko i odbojna. Ona se ponaša poput bumeranga koji se stalno odbija i vraća, dovodeći biće u stanje ”doslovce izvan sebe”.2 Po Kristevoj, zazorno (abject) opisuje se kao nešto što je odbačeno i što vodi do haosa koji je postojao pre uređenog sveta. Kristeva, kao i Sara Kejn, primenjuje svoju teoriju na sebi, u prvom licu, i zato je interesantno napraviti spoj teoretičarke/pisca koje veruju u moć sopstvenog iskustva. Ponekad njihova dela podsećaju na poeziju i sadrže podjednaki stepen napetosti kao da su dve strane iste medalje.
U Moći užasa Kristeva proučava žensko kao drugo. To drugo ujedno je odvratno i odbačeno ”zazorno”, a seže u haos koji je postojao pre jezika. U simboličkom poretku ono se nazire kao nešto strašno i opasno po sistem, nešto preteće, gadljivo, nepojmljivo kao smrt. U svakom simboličkom poretku zazorno izmiče simbolizaciji. Ono je pretnja ljudskoj egzistenciji. Kristeva zazorno stavlja na mesto granice gde se u patrijarhalnom društvu nalazi i žena sa svojim genitalijama. Zazorno je istovremeno i moćno u onoj meri u kojoj je ženska moć (genitalna, uživalačka, prokreacijska) potisnuta i otklonjena iz značenja, višak u jeziku i simboličkom, neiskaziv i nepredstavljiv.
Šta je to ”zazorno” u tekstu Psihoza u 4.48 Sare Kejn? Na koji način ono korespondira sa temom/temama i samom strukturom ovog dramskog teksta? ”Razmišljam o tome o čemu drama govori – o bolu, o patnji, o stanjima pacijetkinje/pacijenta, o politici lečenja duševnih bolesti, o samoubistvu, o odsutnim likovima dramskog teksta, o praksi vladanja, upravljanja, regulisanja i deregulisanja ljudskim telom.”3 Ovaj tekst pruža višestruku mogućnost za različite analize, ali ja ću se u ovom radu usredsrediti isključivo na ”zazorno” u tekstu, onako kako ga je Kristeva definisala u knjizi Moći užasa, a Sara Kejn svesno ili nesvesno utkala u svoje poslednje delo.4 Baviću se i načinom na koji dramski tekst sebe konstruiše i dekonstruiše kroz zazorno. Postoji određena dvojnost u zazornom koja se jasno vidi u ovoj drami. ”Sara Kejn u drami Psihoza u 4.48 upravo tekstualno prolazi kroz tehnologije jastva gradeći tekstualnu 'mapu' odnosa i efekata u polju mikropolitike unutar društvenog situiranja bolesnog tela (body/mind) u medicinskom sistemu identifikacija: ja–drugi, bolestan–zdrav, pacijent–lekar, bolest–lečenje i, najvažnije, pojava–institucija.”5 Individua se tako pozicionira unutar izvesnog polja vladanja. Psihoza u 4.48 nema jasnu dramsku strukturu, određene likove, uvod, zaplet i rasplet. Ona se ne bavi razvojem značenja, već uporno vodi ka onoj tački kada se život završava. Ovaj tekst može se doživeti kao tok misli i afekat pred smrt.
Taj splet afekata i misli, koje Kristeva naziva ”zazornost”, ne može se povezati s određenim predmetom/objektom koji se da imenovati. Jedina osobina objekta koju zazorno ima jeste da se suprotstavlja njenom ”ja”. Ali taj objekat ujedno je i izopštenik koji je odvodi tamo gde se smisao slama. S druge strane, protiv njega se bori pouzdano ”ja” koje uporno pokušava da otera zazornost. Ali zazorno, poput grčenja i krika, stalno izaziva svog gospodara.
”Nije dugo trajalo, nisam tamo predugo bila. Ali dok pijem gorku crnu kafu osetim onaj bolnički miris u oblaku drevnog duvana i nešto me dotiče na onom mestu što još jeca...”6
Kristeva smatra da se zazorno i zazornost nalaze na granici nepostojanja i halucinacije. Onaj kome zazorno zahvaljuje postojanje je odbačenik (u slučaju Sare Kejn, pacijent u duševnoj klinici), koji je prinuđen da se odvaja i da luta. Prostor u kome se kreće je savitljiv i katastrofičan, a on osvaja svoju teritoriju stvaranjem jezika i dela. Međutim, on se u tom stvaranju sve više zaluđuje jer mu kraj stalno izmiče. Od te zaluđenosti odbačenik istovremeno crpi uživanje i ”to zazorno od kojeg se neprestano odvaja za njega je zemlja zaborava koje se neprestano prisjeća”. Vreme zazornosti za odbačenika je dvostruko jer istovremeno je vreme zaborava i grmljavine koja se desi kad iskrsne zaboravljeno vreme.
”Pamti svetlost i veruj u svetlost
Tren bistrine uoči večne noći
Ne smem da zaboravim”7
”Da li želja ikada predstavlja išta drugo do li želju za nekom idealiziranom normom, normom Drugoga.”8 Želja, samim tim što je želja drugoga, uvek podrazumeva izvesno prilagođavanje društvenim normama. Izašavši iz želje drugoga, pacijent nailazi na zazornost koja je prvi autentični osećaj subjekta. Taj osećaj je želja za smrću. Sara Kejn na nekoliko mesta u svojoj drami ukazuje na aspekt prilagođavanja i bežanja istovremeno:
”Moj život je uhvaćen u mrežu razuma
koju je istakao doktor da bi poboljšao duševno zdravlje.
U 4.48
Ja ću spavati”9
Kristeva napominje da zazornost remeti identitet i red i ne poštuje granice, mesta i pravila. Svaki zločin je zazoran ali ima neke veličine u zločinu koji se oslobodilački, buntovno i samoubilački diči svojim nepoštovanjem zakona. Telo se nalazi na međi a svi otpaci, prljavštine koje padaju s njega, propadaju da bi telo živelo. Dok se ne pretvori u leš. A leš je vrhunac zazornosti jer on je ”odbačenik od koga se ne možemo odvojiti, zaštititi”.10
”Dospela sam do kraja ove sumorne i odvratne priče o razumu
zatočenom u tuđem lešu i odbačenom pod uticajem zloćudnog duha
moralne većine”11
Kada se u subjektu uništi granica koja razdvaja spolja od iznutra, tada se telo nalazi u posebnom stanju providne napetosti. Subjektu počinje da manjka njegova vlastitost i tada mokraća, krv, izmet, počinju da mu pružaju sigurnost jer izlaze iz njega a opet su odvojeni od njega. Psihoanaliza je dobro shvatila da je analno izbacivanje prvo materijalno razdvajanje kojim ljudsko biće može ovladati. Zaziranje od tih tvari koje dolaze iz unutrašnjosti iznenada se pretvara u jedini objekt želje. A ta želja je opet želja drugoga. Želja za tim nutrinama u stvari je želja za majčinom utrobom koju žele ali koje se i boje, koji ih hrani i ubija.
”NE DAJTE DA ME TO UBIJE
TO ĆE ME UBITI I SLOMITI I POSLATI U PAKAO
...možda će me spasiti
možda će me ubiti.”12
Zazornost u isto vreme podstiče subjekt i pretvara ga u prah i pepeo. Subjekt se stalno nalazi u uzaludnim pokušajima da se prepozna izvan samog sebe. Na kraju, umoran od  potrage, on uspeva u sebi da pronađe ”nemoguće” za koje Kristeva smatra da predstavlja samo njegovo biće koje je u osnovi zazorno. I kroz to zaziranje od samog sebe utvrđuje se da je svako zaziranje u stvari uviđanje manjka svakog bića, smisla, jezika, želje. Dete, od ranog detinjstva, prinuđeno da ”guta” sve što mu se naredi, razvija zazornost koja se manifestuje neprepoznavanjem bližnjih. Ono odbija sve što mu se pruža, s gađenjem, i stvara vlastiti prostor oivičen zazornim. To mesto majčine ljubavi na kome je ostala praznina dovodi dete do stanja ukočenosti i ono s gađenjem priziva strah. Tako se dete od rane mladosti pa do kraja života suočava s tim ”drugim”, odbojnim teretom koji odbija od sebe zazornim.
”Ne zanimaju me drugi ljudi
...Ne mogu da nadvladam svoju usamljenost, svoj strah, svoje gađenje
...Ne mogu da budem sama
Ne mogu da budem s drugima
...Kukovi su mi preširoki
Ne dopada mi se moj polni organ”13
Kristeva smatra da neke reči često postaju metafore za druge strahove koje preteći posmatraju subjekt spolja. To može da ukazuje i na nedostatak majke i govoreći subjekt razrađuje taj manjak. Jezik zauzima mesto ugodnog majčinskog objekta. Verbalizacija je uvek suočena sa zazornim što ga predstavlja objekt fobije. U fobijskoj halucinaciji sažimaju se jake simboličke delatnosti. Objekat fobije je halucinacija ničega. A ništa, taj manjak, majčin je falus. I upravo pisanje tu odmenjuje fobično dete jer govor predstavlja pražnjenje strepnje. U halucinaciji objekat je nestalan i postaje uhvatljiv tek kao znak. Objekat fobije istovremeno nas dovodi do granica psihoze, a s druge strane do simboličnosti i njene velike moći strukturiranja.
S jedne strane subjekt je sazdan od incestuozne želje prema vlastitoj majci, a s druge od prenaglog razdvajanja od nje. Manjak drugoga (majke) kao objekta dovodi do toga da subjekt postane bezvredan, beživotan i marionetski prazan.
”Kada prođe ponovo me više neće biti,
biću raskomadana lutka, groteskna luda.
Sada kada sam tu mogu da se vidim
ali kada me opčine podli prividi sreće,
pogana magija te mašine obmane,
ne mogu da dodirnem svoje suštinsko biće”14
Jezik kojim subjekt govori je apstraktan i on se neprekidno raspada u komadiće dok ”ne počne odzvanjati još samo kao note, muzika, kao čisti označitelj koji valja iznova prekrojiti i presemantizirati”.15 Tada dolazi do afekta koji se manifestuje kroz ukočeno telo, vrtoglavicu i bol. Subjekt tada počinje da se izražava u metaforama i to predstavlja besomučno nastojanje ugroženog subjekta da ne potone u prazninu.
”Ovo postaje moja normalnost
Kristeva smatra da je pisanje veština postupanja sa fobijom. Fobija ne nestaje, nego se neprimetno zavlači iza jezika. Svako korišćenje govora u stvari je jezik straha. ”Pisac: fobična osoba kojoj uspijeva kovati metafore kako ne bi od straha umro, već da bi uskrsnuo u znakovima”.17
Zazornost podrazumeva fobije, opsesije i perverzije. U zazornosti je čitava pobuna u biću a to biće je biće jezika. Simptomi zazornosti su odbacivanje i ponovna izgradnja jezika.
Potiskivanje koje Kristeva naziva primarnim, javlja se pre pojave ”ja”. Postojanje Drugog postavlja međe prostora koji odvaja zazorno od onoga što će biti subjekt. U toj međi, ”ja”, koje je tek u procesu nastajanja, prikazuje se kao zazornost. Zazorno se uvek nalazi na rubu primarnog potiskivanja.
Zazorno je ”objekt” primarnog, odnosno, kako ga Kristeva naziva, prapočetnog potiskivanja. Ono se pojavljuje kao najkrhkija i najarhaičnija sublimacija ”objekta” koji se ne može još odvojiti od nagona. Zazorno nas suočava s onim stanjima koja bi se mogla povezati sa ”animalnim”. A ono nas istovremeno suočava s najranijim pokušajima da se oslobodimo materinskog entiteta. Kristeva smatra da majci dete služi kao putokaz za njenu autentifikaciju. Ona se pretvara u zazorno i nastavlja da vodi rat odbijanja i odbacivanja sa detetom. ”Prije no postanem poput nečega, ”ja” nisam, već razdvajam, odbacujem, zazirem.”18 Zaziranje tako postaje preduslov za narcizam. Tako i najlepša i najružnija slika u kojoj se subjekt ogleda počiva na zaziranju.
”završni period
završna tačka
brini o svojoj mami sada
brini o svojoj mami
crni sneg pada
u smrti me držiš
nikad slobodna”19
Zazorno je oivičeno uzvišenim a prema Kristevoj ni uzvišeno nema objekat. ”Kada me opčini zvezdano nebo, morska pučina ili neki crkveni prozor svojim ljubičastim zrakama, iskrsava snop osjeta, boja, riječi, milovanja, iskrsavaju lagani dodiri, mirisi, uzdasi, ritam, obavijaju me, podižu i odnose s onu stranu stvari koje vidim, čujem ili mislim.”20 Kristeva objašnjava uzvišeno kao opčinjenost, prekomerno buja u nama, koje nas satire, zbog čega smo u isto vreme ”ovde” i ”tamo”. Na nekim mestima u drami Sara Kejn govori o svom razdvajanju od tela kao o jedinoj svetlosti u celoj drami. I to je upravo ta druga strana zazornog.
”Kapak se otvara
Oštrina svetlosti

Sto sve stolice nema prozora
Ovde sam ja
A tamo je moje telo
Igra na staklu”21

Kristeva smatra da se u umetnosti javlja katarza bez premca u kojoj se pročišćuje zazorno. Umetničko iskustvo ima korene u zazornom. Umetnost o njemu govori i samim tim ga pročišćuje. Pisac se, opčinjen zazornim, projektuje i izopačuje jezik. Po njenom mišljenju, i književnost se nalazi između čistog i nečistog, zabrane i greha, morala i nemorala. Kristeva navodi da je smrt jedini način da pisac zazornosti izbegne sudbinu otpada, ološa ili zazornog. Tada on pada u zaborav ili se uzdiže do nedostižnog ideala. Za Kristevu jedino smrt pravi red u savremenom svetu. ”Zazornost se koleba između nestajanja svakog smisla i svake ljudskosti, izgorjelih kao u plamenu požara, i ekstaze nekog ’ja’ koje, izgubivši svoga Drugoga i svoje objekte, dostiže, upravo u trenutku samoubojstva, vrhunac sklada s obećanom zemljom.”22 Kod Sare Kejn prepoznaje se neumorno ponavljanje poriva za samoubistvom koje neprestano luta pre nego što će se prepoznati u smrti. Na nekim mestima stiče se utisak da je samoubistvo jedini izlaz:
”Ne želim da živim”23
Ali na drugima čini se da još uvek ima nade za subjekt:
”Ne želim da umrem”24
Ali ono čime subjekt u drami objašnjava potrebu za samoubistvom na početku drame je smrtnost:
”Činjenica moje smrtnosti me je učinila toliko depresivnom da sam odlučila da izvršim samoubistvo”25
Zatim se okreće ka uništenju kao jedinom izlazu:
”jedina stvar koja je postojana jeste uništenje
svi ćemo nestati
pokušavajući da ostavimo trag trajniji od nas”26

”Njen tekst jeste izveden kao telo puno ožiljaka – fragmentiranih sintagmatskih tragova unutar savremenog društva.”27 Njen tekst je izveden kao telesni čin, čin na sopstvenom telu kao trag slomljenog identiteta koji se nalazi između normalnosti i ludila.
Ali ono što  subjekt navodi kao jedinu alternativu je grč u kome se upravo nalazi zazorno. Zazorno se nalazi u samom prostoru grča.
”zaludni moralni grč
jedina alternativa ubistvu”28
Kristeva smatra da je savremeni svet bez iluzija, i da mu jedino preostaje dosada, zazornost i smeh (kada se javlja iskrica simboličkog pa se javi potreba za rečima). Pripovedanje počinje tamo gde se bivstvovanje oseća kao nelagoda. ”Usijana, nepodnošljiva međa između unutra i izvana, između ja i drugoga.”29 Položajem naracije upravlja nužnost prelaska kroz zazornost čija je intimna strana bol a javno lice užas. Zato su to teme koje toliko opsedaju pisca. Pripovedanje postaje neodrživo i dovodi se u pitanje kada se ruše granice između spoljašnjosti i unutrašnjosti. Ali ako se ono nastavi menja mu se građa. Linearnost pripovedanja se slama i ono se dalje odvija kroz komadiće, zagonetke, skraćivanje, nedovršenost, zamršenost, izostavljanje... Tada se poruka pripovedača više ne pripoveda, već ”uzvikuje” kroz jezik nasilja koji više podseća na poeziju. Tada pripovedanje izmiče pod usijanim stanjima granične subjektivnosti i zazornosti. Ono postaje krik bola i užasa. Tako da su te teme (bol i užas) krajnja svedočanstva o stanjima zazornosti unutar naracije. Pripovedanje kao naracija boli ali se strah, gađenje i zazornost iskazani krikom umiruju kad se povežu u lanac priče. Pisanje crpi najveći mrak i krajnji oslonac u smrti kao najvišem mestu bola.
”Sve što sam imala
Progutala
Presekla
Obesila
Gotovo je
gle evnuh
kastrirane misli
lobanje
razmotane
hvatanje
zanos
kidanje
duše
solo simfonija”30
U zazornosti se istovremeno uživa silovito i bolno, s velikom strašću. Ugodnost u koju subjekt uranja istovremeno mu se i gadi. To gađenje izaziva Drugi koji ga je obuzeo kao alter ego. Zbog te dvosmislenosti subjekt je u stalnoj opasnosti kao mešavina rasuđivanja i afekta. ”Ja” je heterogeno kad se subjekt traži, gubi ili uživa. Taj heterogeni tok, koji održava zazornost, prožima izmenjeno ljudsko biće. Kristeva objašnjava da se zazornost oseća kad se ”neki Drugi koji mi prethodi i poseduje me postavi na mesto i u ime onoga što će postati ”ja”31. Posedovanje predstavlja gubitak simboličkog. U drami Sare Kejn javlja se bes protiv simboličkog. Predočeno je kroz instituciju duševne bolnice.
”Molim vas. Ne isključujte moj um tim pokušajima da me popravite
...nema tog leka na svetu koji životu može da podari smisao
...ništa neće u tolikoj meri smetati vašem radu kao samoubistvo”32
Kristeva ističe da je svaka književnost ona verzija apokalipse koja je ukorenjena u krhkoj granici gde identiteti nisu, ili su jedva dvostruki, nejasni, izopačeni i zazorni. Književnost je na neki način krajnji otpor zazornom, rasterećenje i pražnjenje zazornosti kroz krizu reči. ”Zazornost je, ukratko, druga strana religioznih, ćudorednih, ideoloških kodova na kojima počivaju san pojedinca i zatišje društvenih bura. Ti su kodovi njihovo očišćenje i potiskivanje. No, vraćanje onog što je njima potisnuto sačinjava našu apokalipsu...”33
”Sabrana svest prebiva u zamračenoj sali za bankete u blizini tavanice uma čiji pod se pomera poput deset hiljada bubašvaba kada snop svetla prodre unutra dok se sve misli ujedinjuju u trenu saglasja koje telo više ne odbija i bubašvabe tvore istinu koju niko nikad ne izgovara”34
Kristeva smatra da se mnoge društvene skupine ustanovljuju na temelju jednostavne logike izuzimanja prljavog. Tada se dešava obred očišćenja namenjen odstranjivanju prljavštine. Prljavština je ono što ispada iz logičnog reda na kome počiva društvena celina. I ona je jedna od mogućih institucija zazornosti. Kristeva se poziva na antropološkinju Mariju Daglas kada govori o prljavštini koja nije svojstvo samo po sebi, već se primenjuje samo na ono što predstavlja neku granicu: ”Tvar koja izlazi iz tih otvora je posve očito marginalna. Pljuvačka, krv, mokraća, izmet, suze, prelaze granice tijela... Bila bi greška granice tijela posmatrati kao različite od ostalih margina.”35 S obzirom da se margina povezuje sa ženom, ona postaje sinonim za osnovno zlo koje treba iskoreniti. Kristeva ističe da u objekte koji oskrnavljuju spadaju izmet i menstrualna krv. Izmet (koji podrazumeva i trulež, zarazu, bolest, leš) opasnost je koja dolazi iz prostora izvan identiteta. Menstrualna krv, naprotiv, opasnost je koja dolazi iz unutrašnjosti, i to ne bilo čije, već ženske.
”Bojte se Boga
i njegovog zlog saziva
krasta na mojoj koži, plik u mom srcu
pokrivač od bubašvaba na kojem igramo
to večno stanje opsade
Sve će se to desiti
Sve reči mog gnusnog daha” 36
Kristeva se poziva na levitski zakon kada govori o nečistoći tela i njegovom odnosu prema Bogu. Na telu ne sme biti nikakvih tragova i ono mora biti čisto i simboličko. Ali sve izlučevine, sve što izlazi iz tela, predstavlja nečistoću. To se vrlo često povezuje sa rađanjem i majčinom utrobom koja se smatra nečistom, tako da plod, već pri samom rađanju, dolazi u kontakt s nečistim svoje majke. Ako je ”ja” od samog početka nečisto, ono kao takvo uvek potencijalno podleže osudi. Od početka je podložno proganjanju i osveti. Ono zauzima mesto žrtve da bi opravdalo očišćenje koje će ga odvojiti od mesta gnušanja. Majka i smrt kojih se ”ja” gnuša i od kojih zazire grade žrtveni i progoniteljski stroj po cenu kojeg ”ja” postaje subjekt simboličkog kao što je Drugi subjekt zazornog. Tada dolazi do ultimativnog udvajanja.
Kristeva smatra da žena u simboličkom koje nameće hrišćanstvo nema sa čim simbolički da se identifikuje, za razliku od muškarca kome Bog pomaže da definiše svoj rod.
”Upamti svetlost i veruj u svetlost
Isus je mrtav
A kaluđeri su u ekstazi”37
Kristeva govori o odvojenosti tela i duha kroz priču o Hristovom telu. Hristova rečenica koja povezuje telo i hleb je ”Ovo je moje telo”. Božanska hrana, Hristovo telo, označava ”ja” kao podeljeno na duh i telo. ”Ja” je zbog te podeljenosti beskrajno slabo. Podeljeno je i slabo u odnosu na svoj ideal, Hristovo telo. Ono ga podseća na vlastitu nepotpunost. ”Sada hrišćanski subjekt, potpuno se pretopivši u simboličko, nije više biće zazornosti nego subjekt koji slabi.”38
”ovde sam ja
a tamo je moje telo”39
U hrišćanstvu se ne smatraju nečistim odstranjene supstance, već neprilični čin. Ali pojam greha time se ne odvaja u potpunosti od tela, jer se kroz pričest ono, bar na neko vreme, oslobađa krivice. Kada se govori o telu, pre svega se misli na Hristovo telo. Samo je Hristovo telo bezgrešno, a ostalima preostaje da priznaju deo sebe koji je iznutra nečist. Telo se označava kao nešto od čega se valja odvojiti.
”Telo i duša ne mogu nikad da se sjedine”40
U hrišćanstvu se koreni greha pripisuju ženi jer, kako je rečeno u Knjizi Sirahovoj, ”Od žene je greh počeo i zbog nje svi umiremo ”. Šta se dešava kad Eva ubere plod sa drveta života? Adamova narav prestaje da bude mirna narav rajskog čoveka i počinje da ga razdire želja za ženom. Žena, kao majka božija u teološkoj šemi, izjednačuje se s institucijom crkve i Marija nema svoje jevanđelje. U scenografiji uspostavljanja simboličkog poretka subjekt se udvaja na ”ja” i ”drugo”.
”Potpuno sam omašila kao osoba
Kriva sam, kažnjena sam
Volela bih da se ubijem”41

Sara Kejn kao da kroz svoj tekst pokušava da odvoji život od forme. ”Bol je konstruisan kao forma koja opravdava razbijanje formi života, razbijanje posrednika i dolaženja do same granice, do samog života na mestu užasa od smrti.”42 Tekst Sare Kejn je trag. ”Tekst je brisani trag života, ali život ne stoji iza njega – život pokušava da se oslobodi svoje forme kroz brisanje tragova govora o životu.”43
Kada izgovori svoju poslednju rečenicu:
”Molim vas razmaknite zavese”44
kuda nas Sara Kejn vodi? U smrt ili s one strane zazornog?

Literatura:

1. Kristeva, Julija, Moći užasa (prev. Divina Marion), itp Naprijed, Zagreb 1989.
2. Šuvaković, Miško, Forma ne-života ili oko izvatka bića, TkH br. 4, Beograd, 2002.
3. Šuvaković, Miško, Logika zazornog: identitet, kriza identiteta, opsesija u Studije slučaja (neobjavljeno)
4. Sierz, Aleks, In-Yer-Face Theatre, Faber and Faber, London, 2000.
5. Kejn, Sara, Psihoza u 4.48 (prev. David Albahari) u Slučaj jedne nove-britanske-drame, TkH br. 4, Beograd, 2002.
6. Vujanović, Ana, 4.48 Psychosis: Ekonomimetička. Konstrukcija. Bola., TkH br. 4, Beograd, 2002.
7. Đorđev, Bojan, Psihoza u 4.48 Sarah Kane i teorije baze podataka i nelinearnog narativa – jedna kratka konstatacija, TkH br. 4, Beograd, 2002.
8. Marković, Tanja, Problem pisanja u vremenu odavno mrtvog subjekta, TkH br. 4, Beograd, 2002.
9. An Interview with Julia Kristeva, by Kathleen O’Grady, http://www.cddc.vt.edu/feminism/Kristeva.html

1 Julia Kristeva, Moći užasa, ”Naprijed”, Zagreb 1989, str. 7
2 Isto, str. 7
3 Miško Šuvaković, Studije slučaja, Forma ne-života ili oko izvatka bića, str. 100
4 Psihoza u 4.48 je poslednja drama koju je Sara Kejn napisala pre smrti. Smatra se nekom vrstom oproštajnog pisma jer se vrlo brzo nakon objavljivanja drame autorka obesila, februara 1999.
5 Miško Šuvaković, Studije slučaja, Forma ne-života ili oko izvatka bića, str. 101
6 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, u  ”Slučaj jedne nove-britanske-drame 7 Sarah Kane-4.48 Psychosis” (temat), TkH  br. 4, Beograd, 2002, str. 175
7 Isto, str. 172
8 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 58
9 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 180
10 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 10
11 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 185
12 Isto, str. 184
13 Isto, str 88
14 Isto, str. 172
15 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 60
16 Sarah Kane, ”Psihoza u 4.48”, str. 170
17 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 38
18 Isto, str. 45
19 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 168
20 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 19
21 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 178
22 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 35
23 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 169
24 Isto, str. 169
25 Isto, str. 169
26 Isto, str. 175
27 Miško Šuvaković, Studije slučaja, Forma ne-života ili oko izvatka bića, str. 106
28 Isto, str. 182
29 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 159
30 Sarah Kane, ”Psihoza u 4.48”, str. 187
31 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 17
32 Sarah Kane, ”Psihoza u 4.48”, str. 188
33 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 238
34 Sarah Kane, ”Psihoza u 4.48”, str. 168
35 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 22
36 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 179
37 Isto, str. 176
38 Julia Kristeva, Moći užasa, str. 137
39 Sarah Kane, ”Psihoza u 4.48”, str. 186
40 Isto, str. 178
41 Isto, str. 172
42 Miško Šuvaković, Studije slučaja, str. 107
43 Isto, str. 107
44 Sarah Kane,  ”Psihoza u 4.48”, str. 189

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.