NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Razgovor post festum
Ivan MEDENICA, umetnički direktor i koselektor Sterijinog pozorja
PAUČINASTI OTPOR I NEDEFINISANI STRAH OD DRUGAČIJEG
Razgovarala Nataša PEJČIĆ

 

Sterijino pozorje je prošlo, i ovo, 52, završilo se proglašenjem pobednika, ali i konferencijom za novinare Ivana Medenice, umetničkog direktora i jednog od ovogodišnja tri festivalska selektora, na kojoj je sumirao rezultate svog petogodišnjeg angažmana, vezanog najviše za traženje i profilisanje puta kojim bi trebalo da se krene u izvlačenje Pozorja iz krize i stvaranje nove osnove koja će obezbediti podjednako i kontinuitet i uspeh.
Novi koncept je usvojen ove godine, 52. Sterijino pozorje je proteklo u znaku novine da su se u zvaničnoj selekciji našle predstave naših pozorišta po domaćem, ali i stranom tekstu. Ostale promene praktično su prouzrokovane time, pa je selekcija ”Krugovi” ostala bez domaćih predstava.
Hoće li taj novi koncept opravdati očekivanja, kako se obično kaže, biće mnogo vidljivije posle izvesnog vremena, ali on je verovatno opravdao želje umetničkog direktora da pokuša da Festival ne prepusti samo inerciji, letargiji i vremenu koje će ”izlečiti sve rane”, već da zajedno s direkcijom Sterijinog pozorja preuzme odgovornost za njegovu sudbinu.

S kakvim utiskom, osećanjem, završavate svoj petogodišnji mandat?
– O tome sam više puta govorio tokom poslednjeg Sterijinog pozorja, jer se to pitanje logično nametalo. Odlazim spokojan. To je formulacija koju koristim u ovim situacijama, zato što sam uradio, ili bar mislim da sam uradio maksimalno što sam mogao od onoga što sam obećao. Došao sam na mesto selektora, zatim i umetničkog direktora Sterijinog pozorja, kao neko ko je imao reputaciju najoštrijeg kritičara pozorišta iz perioda devedesetih i došao sam s platformom da se sprovedu promene. Na pres konferenciji poslednjeg dana Sterijinog pozorja namerno sam podelio neke svoje tekstove iz ”Politike” i ”Scene”, koje sam pisao pre deset i više godina. U njima sam, na neki način, već projektovao vrstu promena koje sam realizovao kad mi se pružila prilika. Kao i na pres konferenciji, i sada ne ističem to da bih potencirao svoju doslednost, iako je, bez lažne skromnosti, reč o doslednosti, već mislim da je na opštem planu dosta važno da se shvati kako kritika nečega ne podrazumeva negativistički pristup. Ne podrazumeva nedajbože mržnju, ili neki napad neprincipijelne prirode, već to da se u svakoj kritici, koliko god ona bila oštra, u suštini može pronaći, ako je dobra i argumentovana, zametak nekog rešenja.
Kada sam došao za umetničkog direktora, pošto je bilo priča o tome da sam dosta mlad, a ja, kakva mi je narav, to sam prokomentarisao ovako: Da, možda jesam, mada me je još ranije trebalo uzeti za selektora i umetničkog direktora. Nisam osećao neku vrstu bogznakakve zahvalnosti ili časti. Naravno da je bilo i tog osećanja, ali mislim da je neko pažljivije čitao te tekstove, i da me nije doživljavao kao neprijatelja Sterijinog pozorja, da smo u promene mogli da uđemo bar tri, do četiri godine ranije. To je sad već neka mala, mala senka, jedina, i da time završim odgovor na ovo pitanje. Zadovoljan sam onim što smo uradili, promenama koje smo postigli, a mala rezerva jeste u tome da li je moralo toliko vremena da se izgubi i da li su morale tako teško da se sprovode.

Tradicija Sterijinog pozorja je i da se ono vrlo teško menja. Šta je bilo najteže? Da li je u pitanju bila volja ili svest ljudi? Kakvi su bili argumenti na sam nagoveštaj da koncepcija treba da se menja?
– Tu se osećam dosta zbunjeno, s jedne strane, jer se tokom devedesetih stalno ponavljalo, kao mantra, ”potrebne su nam promene”, i ja sam u Pozorje došao baš posle onog čuvenog Sterijinog pozorja, kada se ljudima koji su bili nagrađeni, koji su tražili promene, ovde zviždalo, kad je dosegnuto dno, i kada više nije imalo kud dalje da se ide. Veoma mnogo vremena se izgubilo dok se uopšte nije stekla svest da zaista nešto mora da se uradi, i ja sam, dakle, pozvan da probam nešto da uradim u trenutku kad bi se, verovatno sledeće godine, stavio ključ u vrata Sterijinog pozorja, ili bi ono definitivno postalo drugorazredna provincijalna manifestacija. Ne mislim provincijalna zato što je u Novom Sadu, nego što bi joj karakter bio potpuno provincijalan.

Šta je vama najviše u tom trenutku smetalo i bilo najproblematičnije na Sterijinom pozorju?   
– Na koncepcijskom nivou, najproblematičnije je bilo što niko nije uvideo, ili bar jasno formulisao, ili se bar za to zalagao, neka od dva strateška puta promena koja mislim da smo zaokružili ove, 2007. godine. Jedan je bio internacionalizacija u kontekstu regionalizacije, odnosno pokušaj devedesetih, ako se ne može sačuvati jugoslovenski kontekst, da se bar umesto njega postavi neki drugi regionalni kontekst. Druga stvar, što mislim da je greška ljudi koji su odlučivali u Pozorju u tom periodu, jeste što je propuštena prilika da odmah, na početku devedesetih, Sterijino pozorje pre osnivanja Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu postane festival najboljih domaćih predstava. Nijedna od te dve strateške mogućnosti za transformaciju Pozorja nije iskorišćena. Ni internacionalizacija, niti transformacija u festival domaćeg pozorišta, i onda se, zapravo, šlajfovalo.
To je bio problem na koncepcijskom nivou, a što se tiče neke konkretne realizacije promena, problemi su dosta neuhvatljivi. Koristio sam u nekim intervjuima izraz ”paučina”. Imate utisak da se ne borite ni s načelima, niti sa suprotstavljenim idejama i snažnim argumentima, nego s nedefinisanim strahom od drugog, drugačijeg, mada, u okviru tog ”paučinastog” otpora, mogli su se, zapravo, prepoznati određeni konkretni motivi. Jer, u krajnjoj liniji, kad sve sumiramo, sve ove promene svode se u osnovi na dizanje letvice, kao u skoku s motkom. Znači, kriterijumi i vrednovanja su podignuti putem internacionalizacije i proširivanja koncepta s festivala domaće drame na festival domaćeg pozorišta, gde mnogo više predstava dolazi u obzir, a isti broj se bira u takmičarsku selekciju. Tako je mnogo teže ući u selekciju.
Mislim da su neki umetnici, neke interesne grupe, shvatili da s tako podignutom letvicom neće moći zadugo da dođu na Pozorje, i toga sam bio svestan. Pri tome, to nisu autori pozorišta, grupacije protiv kojih ja imam nešto lično, jer sam čovek koji nema tu vrstu motivacije. Mislim da su otpori odatle dolazili. Naravno, nisu mogli da se tako transparentno prikažu, i da se kaže: e sad hoćemo malo i mi, a u tome je zapravo sav problem, nego su se pronalazili argumenti koji zapravo to i nisu.. Neki put se do te mere zbunim, zato što imam utisak da se ti argumenti uopšte ne temelje na uvidu u ono što se realno dešava u tom procesu promena, kao, recimo, argument koji je mogao da se čuje ovih (festivalskih) dana, da će ovakva promena koncepta dovesti do provincijalizacije Sterijinog pozorja. To je notorna glupost, jer međunarodni kontekst Sterijinog pozorja neće biti doveden u pitanje. ”Krugovi” opstaju, ja nemam nameru da ih sa sobom nosim kući, oni su koncept za Sterijino pozorje, i treba da ostanu na Sterijinom pozorju, ko god da se njima bavi. Time će međunarodno poređenje biti obezbeđeno. Ove godine konkretno nije bilo stranih predstava po domaćem tekstu, što ne znači da ih već sledeće neće biti. Dakle, taj internacionalni aspekt je sačuvan, a, s druge strane, proširivanjem, ponavljam po hiljaditi put, festivala domaće drame na festival domaćeg pozorišta, samo mnogo veći broj predstava ulazi u konkurenciju, a isti broj od osam do deset učestvuje u selekciji. Čista matematika, logika, kazuje nam da će kriterijumi biti podignuti, i nema opasnosti od srozavanja kriterijuma i odlaska u navodnu provincijalizaciju. To su mi zaista poprilično neshvatljivi argumenti.
Jedini argument s kojim eventualno može da se polemiše, jeste da je Sterijino pozorje nekad nastalo s idejom da podržava domaći dramski tekst, i da je važnija ta njegova misionarska uloga nego kvalitet samog festivala. S tim se načelno ne slažem, ali to je argument s kojim mogu da polemišem i evo, sad bih polemisao. Ne slažem se, jer smatram da Sterijino pozorje nije samo festival, jer je svojom celokupnom infrastrukturom, svim pratećim programima, izdavačkom delatnošću, odjedanput nadraslo te uske programske okvire festivala, i zapravo imate džina kome se nameće neki prsten u koji treba da se ugura. A, s druge strane, ako neko hoće da napravi festival domaće drame, nemam ništa protiv, neka napravi neko novo Sterijino pozorje, bilo gde, ali sam Novi Sad i Sterijino pozorje imaju mogućnosti za mnogo veći i ozbiljniji festival nego što bi bio festival samo s predstavama rađenim po domaćem dramskom tekstu.
Pored toga, domaći dramski tekst danas, i to smo stalno ponavljali, nije u krizi. Naprotiv, ima afirmaciju i u samoj zemlji, i u inostranstvu, a u krizi su mnogi drugi aspekti pozorišne umetnosti. Evo, činjenice govore da je i ove godine nagradu za najbolju režiju i scenografiju dobio reditelj iz inostranstva (Tomi Janežič). Znači, za ovih pet godina, jedini naš reditelj koji je dobio nagradu za najbolju režiju je Dejan Mijač, a nijedan naš scenograf je nije dobio. Što se tiče nagrade za najbolju predstavu, do sada su je dobijale strane predstave. Ove godine, s promenom koncepta, naravno da nije mogla da je dobije strana predstava.

Jedna od opaski u vašim tekstovima iz devedesetih, koje ste pomenuli, zapravo je na neki način anticipirala mogućnost da ”Krugovi” postanu mnogo atraktivniji. Kako je zvanična selekcija ove godine zapravo pojačana, ovaj program bi morao da bude drugačije definisan, budući da sada gubi predstave naših pozorišta?
– Ruku na srce, to je primedba koju mogu da prihvatim. Tačno je da ovim promenama ”Krugovi” koncepcijski deluju malo nasilno. Ja kažem da je taj program tematske prirode, da se uvek bira neka bitna tema, koja je proizašla ili iz našeg pozorišta, ili iz problema našeg društva, ili i iz jednog i drugog. Uvek se traži kopča s lokalnim kontekstom, i trebalo bi da postoji jedna, bolje bi bilo da ih je više, koja predstavlja jasnu vezu s programom ”Krugova”. Ove godine je to bilo malo nategnuto, priznajem, a ta kopča je bila predstava Pred penzijom. Ona jeste mogla da bude u toj funkciji, ali ta kopča ove godine nije bila dovoljna. Ne vidim drugu mogućnost, osim ove, da se i dalje traži veza s onim što je domaće pozorište, kada se osmišljava program ”Krugova”. Međutim, možda ne treba toliko razmišljati o toj koncepcijskoj razini. Ona jeste važna nama, ljudima iz struke, medijima, mi tu gubimo energiju, mislim ne uzalud, jer su ovo sve pametne i relevantne priče o kojima mi sad govorimo, ali treba pogledati stvari i s druge strane, da je to idealna prilika za novosadsku publiku da vidi vrhunsko svetsko pozorište. U krajnjoj liniji, to je glavni smisao ”Krugova”, a pametan selektor će uvek naći neku kopču i izmaštaće neki razlog da to poveže s domaćom produkcijom.

Kako funkcionišu inostrani festivali? Kakav koncept oni imaju? Stalno ističemo da je Pozorje bilo jedini festival domaće drame. Ima li takvih, da pomenemo samo bliže, u Evropi, i ako ih ima, da li istrajavaju na tome, ili takođe pokušavaju da se otvore i internacionalizuju?
– Počeću od najbližeg okruženja: bivše Jugoslavije. Posle njenog raspada, u svim eks-jugoslovenskim republikama su nastala mala ”Sterijina pozorja”. Mislim da svaka ima svoj festival nacionalne drame, plus što imaju svoje ”Užice”, dakle festival najboljih predstava, i to je u svim tim slučajevima groteskno. Jer, taj festival, rađen po najboljim domaćim dramskim tekstovima, ne može da ima mnogo veliki značaj. Naše kulture su male. Od toga može da se počne, da domaća dramska produkcija nije dovoljna da se napravi jedan značajan festival. Ukoliko tu stvar postavite s manje ambicija i kažete: OK, mi ćemo napraviti jedan mali ”show case” od tri, četiri, pet predstava, da bismo, recimo, stranim gostima, domaćoj publici i stručnoj javnosti dali mogućnost uvida u ono što je stanje u domaćoj drami. Znači, može, ukoliko se tome priđe s manje ambicija.
Problem Sterijinog pozorja je u tome što je to ozbiljna institucija, s velikom infrastrukturom, koja ima jedanaest stalno zaposlenih tokom cele godine, razne aktivnosti, i onda za njega postaje tesan taj mali i uzak koncept  predstava po domaćem tekstu. Da je Pozorje manja institucija, koju bi vodilo dvoje ljudi, čak i ne stalno zaposlenih, možda se cela ova priča ne bi postavljala. Jednostavno, mislim da Sterijino pozorje, kao svako biće koje raste, za sebe traži i neki veći, sveobuhvatniji prostor.
Dva pitanja sam još prepoznao u tome što ste rekli. Jedno se tiče festivala nacionalne drame, rekao sam kakav je slučaj na prostorima bivše Jugoslavije, i vrlo je zanimljivo da svi ti festivali nacionalne drame u bivšoj Jugoslaviji osećaju takođe da to nije baš najsrećnije rešenje, i mnogi se ugledaju na Sterijino pozorje. Počeli su da dovode strane predstave po domaćem tekstu, tako da Sterijino pozorje zaista tu jeste ozbiljan reper, a neki sad misle i da se transformišu po modelu koji smo  ove godine sproveli.
Što se tiče festivala dramskog teksta u Evropi, ne znam, verovatno u određenim zemljama postoje festivali nacionalne drame. Najznačajniji festival u Evropi koji se temelji na savremenom dramskom tekstu je Bijenale u Visbadenu, bivše Bonsko bijenale, Neue Europische Stück / Nova evropska drama. Direktor tog festivala Manfred Bajlharc je već drugi put gost Sterijinog pozorja. To jeste festival, ali na evropskom nivou, koji prikazuje nove evropske komade u izvođenjima poglavito pozorišta iz zemalja iz kojih  komadi dolaze, i to je najznačajnije mesto za promociju dramskog teksta. Mislim da je vezivanje pozorišne umetnosti za ideju dramskog teksta u savremenom teatru konzervativno. Evo, na kraju svog mandata mogu to i otvoreno da kažem. Dakle, možda ja i jesam zapravo neprijatelj dramskog teksta kao što su mnogi mislili. Mislim da je to konzervativno, zato što se ideja, koncept drame, neverovatno transformisao u poslednje vreme.
Imamo neke tekstualne materijale, koji gotovo uopšte nisu strukturisani na neki klasičan način. Čak i ona famozna fragmentarna dramatugrija postala je neka klasična forma u odnosu na komade Elfride Jelinek, pa u krajnjoj liniji Biljane Srbljanović i Milene Marković, koliko god ti komadi bili međusobno stilski i žanrovski različiti, ono što ih spaja jeste da se forma drame potpuno razgrađuje i da, o tome je bilo reči na Međunarodnoj tribini posvećenoj delu Biljane Srbljanović na 52. Sterijinom pozorju, postoje granične forme između drame i romana, drame i pesme. Sve se to dosta meša. Evo, recimo, belgijska predstava Pevajte i budite radosni nije imala dramu u osnovi, ali je imala veliku količinu teksta, ogromnu. Čak su se ljudi bunili što nije bilo teksta, nego su dobili knjižice, jer je za razumevanje te predstave potrebno da se ima tekst. Mi ne možemo reći da je to neverbalna predstava, jer se u njoj sve vreme govori, ali se govori pevajući, a ne možemo da kažemo da je to dramski teatar. To je odličan primer tih novih tendencija.
Mislim da je vezivanje pozorišta, i samim tim jednog pozorišnog festivala za koncept dramskog teksta dosta konzervativno, tako da ga nekako treba prevazići, a još jednu stvar prepoznajem u vašem pitanju, a to je uopšte koncept festivala. Većina festivala u Evropi i svetu nisu festivali koncepta. To je manje više ”the best of”, kao reprezentativna smotra. Bitef, na primer, uvek ima neki podnaslov, ali je on manje-više nasilno postavljen. To je jedan zgodan štos, zgodna duhovitost Jovana Ćirilova, koja zabavlja medije i kritičare. Mi se bavimo dešifrovanjem toga. Poznata je situacija da je on postavio podnaslov svog festivala na osnovu predstave koju je pozvao, a koja na kraju uopšte nije došla, iz finansijskih i organizacionih razloga, a podnaslov, tema festivala je ostala.
Ono što je meni veoma drago, što prepoznaju kolege, pogotovo iz inostranstva, a i ovde, moram priznati, jeste da je Sterijino pozorje festival za koncept. Mene ne interesuje da pravim festival koji bi bio ”the best of”, jer me to intelektualno ne ”pali”. Mene intelektualno ”pali” pravljenje koncepata. Jedan moj blizak prijatelj je rekao da, kada dođe do smaka sveta, preživećete bubašvabe i ti, zato što imaš koncept.
Postoji i visbadenski festival koji ima koncept, možemo s njim polemisati, ali to jeste festival jasnog koncepta, i Avinjonski festival, opet vrlo polemičan, ali ima jako zanimljiv koncept u poslednjem periodu, a to je da se celokupan program pravi oko figure jednog značajnog umetnika, koji je te godine pozvan da bude gost. Igraju se njegove predstave, ali onda se u toku godišnje saradnje s njim razgovora i sagledava šta je njegova vizija umetnosti u savremenom svetu, ne samo pozorišne nego i muzike, slikarstva itd., i onda se ostatak programa pravi iz vizije tog umetnika. Zovu se umetnici koje on želi, ili koji na neki način rezoniraju njegovo stvaralaštvo, tako da je to vrlo polemičan i interesantan koncept.

Pošto ste ljubitelj koncepata, da li je ovaj za Pozorje smišljen tako da se prvo krene u internacionalizaciju, pa tek onda do subverzivnijeg dela, zvanog uvođenje stranog teksta u zvaničnu selekciju?
– Ne, nisam ovaj drugi deo promena imao u vidu, iz prostog razloga jer je postojao festival u Užicu i taj teren je bio zauzet. Zaista sam mislio da će internacionalizacija s ”Krugovima” i s dovođenjem stranih predstava po domaćem tekstu biti ”to”, da se tu završavaju koncepcijske promene, ali uvek sam znao da Sterijinom pozorju nedostaje i neka druga dimenzija. Jer, Sterijina nagrada je najznačajnija, nikada Ardalion u Užicu to nije postao, a mi je dodeljujemo na uzorku od pedeset odsto. Umetnici koji se, sticajem okolnosti, više bave stranom dramom ili nekim drugim pozorišnim izrazom, nemaju mogućnosti da se takmiče za najprestižniju nacionalnu pozorišnu nagradu.
Onda se, sticajem okolnosti, desila kriza festivala u Užicu. Jedna  selekcija je bila jezivo problematična, selektorka je bila pred otpuštanjem, i onda ni naredno izdanje nije bilo najsrećnije, i ja sam kao kobac iskoristio tu priliku i rekao: e, sad ćemo da pravimo blic-krig! Za to sam dobio podršku upravo direkcije Sterijinog pozorja, Miroslava – Mikija Radonjića i Mirjane Markovinović, a onda direkcije festivala u Užicu. Sa Zoranom Stamatovićem, direktorom Pozorišta i Festivala u Užicu, i Nemanjom Rankovićem, umetničkim direktorom Pozorišta u Užicu, dogovorili smo se da možemo zajednički da uđemo u taj proces transformacija koji podrazumeva da ćemo sad mi njima pomoći u novom konceptu festivala u Užicu, a onda smo počeli ozbiljan niz razgovora, konsultacija s nekim najznačajnijim ljudima iz stručne javnosti, pozorišnim umetnicima, teatrolozima, kritičarima...
Tako se iskristalisalo nešto što u najvećem procentu odgovara onome što je direkcija Pozorja i želela, ali bilo je i novih rešenja do kojih se u tim konsultacijama došlo i koje nisam imao u vidu kada smo počinjali. Čak sam mislio da u novom konceptu možda nema mesta stranim predstavama po domaćem tekstu, a onda je pobedila ideja da se zapravo ničega od onoga što su pedesetogodišnje, ili petogodišnje tekovine Pozorja, zapravo ne treba lišiti.
Što se tiče festivala u Užicu, sada krećemo u dalje razgovore. Tu više ideja postoji, od toga da on bude regionalni festival, ali, s obzirom na položaj Užica, da bude festival trougla Crna Gora, Bosna i Srbija, što je zanimljiv koncept. Ima ideja da to bude i festival hrvatskog višegovornog područja, da pored ovih zemalja obuhvati i Hrvatsku. Vrlo je lepa formulacija Vide Ognjenović ”festival bez prevoda”, odnosno sa stranim predstavama, ali na jeziku koji svi razumemo, bivšem srpskohrvatskom.
Moja ideja je bila, s obzirom na sjajne prostorne mogućnosti i geografski položaj Užica, blizinu raznih divnih lokaliteta u okolini Užica, Zlatibora, Drvengrada, Mokre Gore i Kadinjače, da to bude festival ambijentalnog teatra, ali je to zahtevno finansijski i organizaciono. No, o tome se vrlo ozbiljno razmišlja, zaista. Nećemo užički festival prepustiti nesrećnoj sudbini.

Vraćajući se na pitanje Pozorja, da li uopšte mislite da festival sam može da spase nacionalnu dramu?
– Naravno da ne. Ne vidim zašto se toliko smatra da će nacionalna drama biti ugrožena zato što je festival promenio koncept. Jedino što tu vidim kao neki argument, pogovo za pozorišta u unutrašnjosti, jeste da se repertoari prave s idejom ”pravimo jednu predstavu za Pozorje”. To je možda neka vrsta motivacije, da upravnici imaju jednu predstavu po domaćem tekstu, jer se time kandiduju za Sterijinu nagradu. Mislim da postoje neki mnogo ozbiljniji oblici promocije nacionalne drame koje Sterijino pozorje može da sprovodi i ovakvim konceptom.

Da li mislite da domaća pozorišta neguju domaću dramu?
– Neguju. Mislim da domaća drama uopšte nije u krizi. Od te mantre, da je domaća drama u krizi, zaista dobijam rogove, pošto je kriza glume, kriza je režije, scenografije, kostimografije, kritike, svega, ali nije kriza domaće drame. Nisu mi jasni ni pisci najmlađe generacije koji stalno osećaju neku vrstu osujećenosti i skrajnutosti. U mom mandatu, svake godine je bio bar po jedan debitant sa svojim komadom. Dušan Spasojević, prva drama pa se igra u Ateljeu 212, Filip Vujošević u Ateljeu 212, Minja Bogavac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To znači da se komadi najmlađe generacije igraju u vodećim pozorištima. Posebno je zanimljiv slučaj Milene Marković, za koju se govorilo da je bila malo skrajnuta, da nije dobila dovoljno prostora, a svi njeni komadi igrani su u JDP-u, režirao ih je Unkovski, ili u Novom Sadu Tomi Janežič. Milena Marković je apsolutno mejnstrim etablirani autor i mislim da je to isticanje neke njene skrajnutosti, meni je žao što mislim da je i sama podlegla toj manipulaciji, samo sredstvo, oružje određenih interesnih grupa, koje imaju za cilj da malo relativizuju međunarodni uspeh Biljane Srbljanović.

Pa dobro, Sterijino pozorje je i Biljanu Srbljanović ”izbacilo” u prvi plan, kao i Milenu Marković, koja je dobila Sterijinu nagradu i za ”Šine”?
– Mislim da sve to stoji, kao i činjenica da mladi pisci ni na koji način nisu ugroženi. Mnogo je teže mladim rediteljima da dođu do nekih boljih uslova rada, veće scene, nego piscima.

Možda baš ne treba reći lukavo, ali dobro je što novi koncept nije delo samo jednog čoveka, već je Pozorje konsultovalo stručnu javnost. Sada kad stižu neke kritike, da li zbog toga imate mirniju savest?
– Apsolutno. Zbog tog niza postupaka koji smo preduzeli, od stvaranja platforme u direkciji, pa onda u sledećoj fazi dogovora s užičkim Pozorištem, i zatim dva turnusa ozbiljnih razgovora i konsultacija s dvadesetak ljudi iz naše stručne javnosti. Njihova imena se znaju: Dejan Mijač, Biljana Srbljanović, Vida Ognjenović, Egon Savin, Svetozar Cvetković, Branko Cvejić, Feliks Pašić, Ognjenka Milićević, Anja Suša, Jovan Ćirilov, Ksenija Radulović, Zoran Stamatović, Nemanja Ranković, Aleksandar Milosavljević, Svetislav Jovanov...
Promene koje su vršene u sferi internacionalizacije mogle su da budu stvar umetničkog direktora, jer nisu dublje zadirale u tekovine Pozorja. To je zaista bilo neko rastezanje postojećeg koncepta, proširivanje i obogaćivanje. Ove promene su ipak radikalnije i udaraju u nešto što dovodi u pitanje i osnivačke akte, mada smo i u osnivačkom aktu našli zaleđinu za odluku koju smo na kraju sproveli. Mislim da je to zapravo jedan izrazito odgovoran proces i meni je veoma drago što sam zaista imao snažnu podršku uprave Sterijinog pozorja. To smo zajednički sprovodili, vrlo odgovorno, ”step by step” i radili van javnosti. Zato su samo prezentovani rezultati, a bio je to višemesečni proces. Nemam potrebu da se krijem iza tih ljudi, ali je vrlo važno što to nije bila nikakva voluntaristička odluka.

Zanimljivo je da u trenutku kada su objavljene promene, nije bilo reakcije javnosti, a sada se pojavljuju neke kritike. Da li mislite da će tek sada, nakon završetka Festivala, uslediti možda neki javniji odnos prema novom konceptu?
– Možda i hoće, samo ne mogu tačno da vidim nijedan racionalan argument, osim ugrožavanja primata domaće drame. Proširenje koncepta pruža mogućnost, možda to nije bio slučaj ove godine sticajem okolnosti, ali evidentno je da pruža mogućnost za bolji festival, jer se bira iz većeg uzorka, za stilski, žanrovski, raznovrsniji festival. S druge strane, određenom pozitivnom diskriminacijom domaće drame, obezbeđuje se njeno zaštićeno mesto. Imamo primer ove godine, kao i prethodnih, da su se za najbolju predstavu po domaćem tekstu borila tri komada. Ni prethodnih godina se nije takmičilo više od tri, najviše četiri komada. Mislim da je možda taktički dosta dobro što je ove, prelomne godine pobedu odnela predstava po domaćem tekstu, tako da to malo amortizuje udar promena, kao da je sve ostalo po starom.

Primedba koju je uputio Branko Cvejić tokom Festivala izražavala je nezadovoljstvo time što je produkcija Pozorja (”Nahod Simeon”) učestvovala u zvaničkoj selekciji. Da li to može da bude argument? Pored toga, ta predstava je dobila osam Sterijinih nagrada. Da li će to ići u prilog sumnjama da nije bilo pravedne konkurencije?
– To je delikatno pitanje i to je nesporno. Takva odluka nije lako doneta. Nismo bili nesvesni njene dubioznosti, ali bismo učinili veliku nepravdu prema Mileni Marković, Tomiju Janežiču i celoj autorskoj ekipi da je nismo uvrstili, i to ove nagrade i potvrđuju. Druga stvar je što smo obećali da će upravo zato žiri ove godine biti internacionalniji nego ikada. Od pet članova, uvek je jedan bio van naše zemlje, a sada ih je troje. Želeli smo ljude koji ni na koji način nisu involvirani u naš pozorišni život. Naravno, uvek su birani časni ljudi koji imaju autoriteta, ali ove godine to smo hteli da potenciramo, s većim brojem ljudi iz inostranstva, jer kad krene takva priča, onda se, nekako nesvesno, nužno spontano, dovodi u pitanje kredibilitet žirija. A žiri je zaista bio autonoman i sastavljen od ljudi s apsolutno punim moralnim i profesionalnim kredibilitetom.

Visoki kriterijumi i za selekciju, ali i za žiri?
– Odluke ovog žirija, može s njima neko da se slaže ili ne – ja bih možda imao neke zamerke, to uopšte nije važno – apsolutno ga legitimišu kao potpuno kompetentnog. Odluke su zaokružene i konzistentne. Jasno je da nisu pravljeni nikakvi kompromisi, nego je žiri reagovao isključivo po svojim umetničkim nazorima. U krajnjoj liniji, nešto što to dokazuje jeste i nova pojava, a to je da su članovi žirija, posle duže vremena, učestvovali u razgovorima na Okruglom stolu, što znači da žiri apsolutno ne beži od svog stava. Ko je pratio njihove nastupe na Okruglim stolovima, bilo mu je vrlo jasno da predstava Pred penzijom neće dobiti nagrade i neće proći dobro. Mislim da su potrebni visoki kriterijumi u selekciji, ali i u izboru žirija. Iskreno, mislim ipak da Nahod Simeon treba da funkcioniše kao neka vrsta presedana, jer je nastala jedna značajna predstava, s dobrim umetnicima. Ne verujem da bi bilo dobro da se ubuduće koprodukcije, ili produkcije Sterijinog pozorja, takmiče za nagradu. Vrlo iskreno. Dali smo maksimum da to pitanje rešimo na častan i odgovoran način; ako bi to preraslo u praksu, takav presedan bi mogao da postane problem.  

Da li ubuduće treba još nešto dodati promenama na Pozorju?
– Ne vidim potrebu za novim strateškim promenama. Stalno sam govorio da je internacionalizacija jedan put, a drugi prelazak s festivala nacionalne drame na festival nacionalnog pozorišta. Ovo je bio ”ratni” period, a sad dolaze izazovi ”posleratne izgradnje”, održavanja umetničkog nivoa u izboru predstava. Kao što sam rekao na konferenciji za štampu, jedino treba radikalno reorganizovati Pozorje mladih, možda i tu uvesti selekciju, s manjim brojem predstava. U ovoj zemlji postoje neke irelevantne visokoškolske institucije koje se bave školovanjem ljudi za oblast pozorišta, i ne moraju sve da budu  prisutne na Sterijinom pozorju. Pogotovo ako se dugim nizom godina pokazalo da su inferiorne u odnosu na druge, a postoje samo iz nekih privatnih, finansijskih razloga ili zbog neke sulude političke volje koja se ne suočava s realnošću u kojoj se Srbija nalazi, pa tako postoji akademija u Prištini. Naravno da za ljude s Kosova, Srbe, treba pružiti mogućnost najkvalitetnijeg mogućeg školovanja, ali pretpostavljam pre na nivou osnovnih i srednjih škola, a ne toliko univerziteta, jer oni će svi gravitirati Srbiji, a pogotovo ne vidim da zaista neka fantomska akademija pozorišne umetnosti u Prištini na srpskom treba da postoji. Izvinjavam se, ovo je potpuno ličan stav koji sigurno zadire i u politiku, što da ne.  

Hoće li ostati selektorski tim?
– Selektorski tim je bio rešenje za ovu godinu, zaista ne znam šta će biti sledeće, ko će to raditi. Znam da novi koncept podrazumeva gledanje mnogo većeg broja predstava, i na jedan ili drugi način tu mora biti podele posla. Jedna osoba to ne može da radi, a da li će to biti umetnički direktor sa saradnicima, ili neki trijumvirat, ili dvoglava aždaja, to su već modaliteti koji su svi u opticaju. Ove godine izabrali smo rešenje za koje smo mislili da je najracionalnije, a to je da meni kao umetničkom direktoru pomažu dvoje pozorišnih stručnjaka koji su ujedno i direktor i zamenik direktora Sterijinog pozorja. 

Hoće li u selekciji biti i ubuduće komercijalnih predstava, što je bila još jedna od primedbi koja se čula tokom festivala?
– Zaista ne mislim da je Čikago komercijalna predstava. Pripada žanru mjuzikla, ali ta predstava ima izazito političko dejstvo i politički sadržaj za ovu sredinu. Tu smo imali dilemu u tročlanom žiriju i uopšte se ne ograđujem, stojim iza te odluke, upravo zato što smatram da Čikago nije zabavljačko pozorište, nego ono koje nam govori nešto što je bitno za nas, i što ima društveni i politički angažman i promišlja svet u kojem nastaje. Očigledno je da je dovođenje mjuzikla bio presedan koji je uznemirio duhove. OK, možda od toga i treba odustati. Pogotovo imam utisak da je žiriju predstavljao veliki problem; veoma ozbiljno i kompetentno je radio, to je prvi žiri koji se svaki dan sastajao i razgovarao bar jedanput, ali vidim da ljudi nisu znali šta da rade sa Čikagom, i onda su zapravo takve odluke i doneli, po svom kriterijumu. To što Čikago nije dobio nijednu nagradu ne znači da je loš mjuzikl, bar ja to tako čitam, već je to njihov stav da mu nije ni bilo mesto u selekciji.

Na početku ovog razgovora rekli ste da odlazite iz Pozorja. Da li je to već izražen vaš lični stav? Kada će se zapravo odlučivati o tome? Gde vidite sebe u budućnosti: u Pozorju ili van njega?
– Ništa zaista ne mistifikujem, moj mandat traje do 1. jauara 2008, s tim što budućnost umetničkog rukovođenja Sterijinim pozorjem mora da se reši pre tog datuma, jer neko ko bi tada počeo da radi, ne bi imao dovoljno vremena. Svake godine skraćujemo rok za selekciju i sledeće godine može da se dogodi da to da bude i 1. mart. Jasno je da ta osoba, ili osobe, moraju da počnu od septembra ili oktobra, i tu nema zbora i pogovora. Ne želim da ovo zvuči kao kiselo grožđe ili kao femkanje.
Nešto sam kritikovao, pa sam onda rekao da to tako ne valja, može da se uradi bolje, pa sam nešto obećao, pa sam nešto i uradio. Sve što sam mislio da treba da se uradi, osim Pozorja mladih, to ostavljam u amanet, zaokružio sam, i u tom smislu svoj osnovni izazov, kao ”a sada haj’mo smisliti neki novi koncept”, nemam. Rekao sam da je izazov za naredni period održavanje kvaliteta. To može da radi neko drugi, a mogu i ja. Nije isključena ta mogućnost, s tim što sad imam manje motivacije nego pre pet godina kad sam počinjao, i trebalo bi me motivisati ukoliko se misli da treba da radim.
Siguran sam u to da nemam više energije da dokazujem da li nešto treba da se uradi. Ako se postavi konsenzus da su ove promene legitimne, dobre, prihvaćene, da tako treba gurati i dalje, da je potrebno da neko obezbedi kontinuitet i da sam to ja, ako mi se ostvare vrlo komforni uslovi za rad, što ne znači da ih dosad nisam imao, a komforni uslovi za rad ne znače moju konkretnu finansijsku nadoknadu, ali, jednostavno, apsolutno ne želim da trošim energiju ni ono na šta ne treba trošiti energiju, a trošio sam jako puno u ovom periodu; ako bi mi bio prepušten izbor saradnika s kojima ću raditi, imati odrešene ruke, jednu komotnu situaciju, onda bi o tome moglo da se razgovara.
Odlazim u inostranstvo posle Sterijinog pozorja, na šest meseci, tako da sam trenutno u fazi dosta radikalnog svođenja bilansa. Idem u jednu rezidenciju u Nemačkoj, u zamak pored Štutgarta, da pišem knjige o pozorištu. Šest meseci ću sedeti u izolaciji, što mi je trenutno potrebnije nego bilo šta drugo. Objediniću svoje kritike verovatno i počinjem dva, tri nova projekta pisanja.

Da li bi vam, kao idejnom tvorcu ovog koncepta, smetalo, ukoliko se ispostavi da je eventualno potrebna neka njegova korekcija?  
– Nemam mogućnosti da ne dozvoljavam korekcije. Ne bih bio srećan da se ide unazad, a ako se promene dešavaju unapred i nešto se poboljšava, apsolutno ću to uvek podržati.

Primera radi, Vida Ognjenović je o novom konceptu iznela mišljenje, čini se da je za nju on neka vrsta probe; ukoliko se nešto pokaže kao loše, može dalje da se menja.
– Nismo mi ovo postavili kao probu. Mene je ta izjava malo začudila, s obzirom na to da je Vida Ognjenović bila najglasnija i najagilnija podrška u onoj grupi ljudi o kojoj smo govorili, a sad to doživljava kao neki probni koncept, jer tako nije to predstavljala. Lično ne smatram da je ovo bio probni koncept, mislim da ovo treba da zaživi, u krajnjoj liniji, i neki papiri su  izmenjeni, sprovedena je pravna procedura. Ne bih voleo nijednu promenu, bez obzira čime bila argumentovana, poštovanjem i čuvanjem nacionalne drame, tradicije, ovo ili ono, koja bi snizila festivalsku ponudu.
Za razliku od onih kojima je važna promocija drame, meni je važan dobar festival, s dobrim predstavama za novosadsku publiku, domaćim i stranim. Mislim da je primarniji interes dobar festival nego neka babička uloga da gajiš neko detence, pa bila to i domaća drama. U krajnjoj liniji, festival treba da puni salu. Ljudi u Novom Sadu treba da vide nešto što je najbolje u domaćem pozorištu, plus nekoliko predstava, veoma značajnih, iz međunarodnog okvira, i to je to. Ako se taj kriterijum zadovolji, i ja ću biti zadovoljan, a kako će koncept izgledati, čini mi se da nije od primarnog značaja.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.