NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI - Međunarodni festival malih scena u Rijeci
Branka KRILOVIĆ
MASIRANJE SVEŽE PILETINE

 

Naslovom ”Sto lica samoće”, ovogodišnja selekcija Hrvoja Ivankovića sažela je suštinu tematski i žanrovski nepomirljivih ostvarenja. Paradoksalno blisku tragediju Vita mia Emme Dante iz Palerma, visokobudžetni pakao Samleveninesato na tragu Kafkinog Procesa, mađarskog reditelja Viktora Boda, hiperrealistični muzej uspomena Letonca Alvisa Hermanisa, nastao po noveli Sonja Tatjane Tolstoj u Novom pozorištu u Rigi, zatim Smisao života gospodina Lojtrice zagrebačkog autora Saše Anočića... i tako redom, od samoće do samoće. Suprotno trijumfu globalističkih ambicija da se ima sve i više od toga, pogubilo se ono dragoceno malo, mikrosvet bliskosti i srodnih samoća. Što se na indirektan način čita i iz obrazloženja selektora Ivankovića:
”Četrnaesti MFMS nastavlja tragom prethodnog festivala, propitujući psihologiju i patologiju zatvorenih i izoliranih mikrosvjetova. No većina predstava je svoje sonde spustila još dublje, u čovjekov innerspace, u duševne predjele u kojima sve započinje, a najčešće i završava.”
Hvaljena predstava Vita mia, sicilijanski uzorak porodice s majkom u središtu muškog potomstva, zajedništvo koje ni smrt ne smatra konačnim, jer cela je kuća jedno telo... na neki daleki način paradigma je duhovnog stanja balkanske regije. Smrt jednog od tri sina, smrt kao misao ili fakat, u moćnom duhovno-fizičkom korpusu majke, mitskog oreola porodične  freske, ta smrt, dakle, ostaje u senci života, zbiljskog ili onog koji ona želi da je... Život ili neživot, preminuo ili stvaran, njen sin je njeno telo, sastavna materija smisla, duhovnog i telesnog zajedništva... koje se manifestuje na posteljnom beskraju, na jedinom krevetu porodične bliskosti. Jedan krevet, grmić veštačkog cveća, nekoliko sveća u crnom fonu... to je sav rekvizitarij za potresnu ispovest majčinstva, granitnog ženskog materijala pred kojim je ponizna čak i smrt.

Pohvale ”Cirkusu”
                   
Učešće beogradske pedstave Cirskus Istorija na riječkom festivalu dovelo je ostvarenje Sonje Vukićević u novi, dragoceni recepcijski kontekst. Njena značenja čitana su specifičnom emocionalnom naklonošću, kakva tradicionalno prati beogradske predstave i umetnike u Rijeci. Uz priznanje izvesnoj hrabrosti, očuvanju ljubavi zbog koje jedino vredi živeti (kako veli Mani Gotovac) primećeni su felinijevski tragovi upotrebe cirkusa, cirkusa kao istorijske fascinacije i metafore koju umetnici često eksploatišu. Pre tog, kritički verbalizovanog promišljanja, beogradski ansambl je u Domu u Sušaku doživeo ovacije, a na izuzetno posećenom razgovoru za Okruglim stolom čuli su se uglavnom komplimenti, pre svega izazovnoj ponudi koreografkinje da dramski prvaci s vokalnog pređu na plesno i akrobatsko, da se pojavno oneobiče, što bi, kažu, u hrvatskom teatarskom prvaštvu bilo neizvodljivo. Cirkus je igran dva puta u istoj večeri, a i to je bilo premalo u odnosu na žudnju za  beogradskom pozorišnom ”ekstravagancom”. Dragan Mićanović je na ”licu mesta”  angažovan da u riječkim ljetnim noćima igra u Lukreciji iliti Ždero u rediteljskoj kreaciji Jagoša Markovića.
Mačka na vrućem limenom krovu u dramatizaciji i režiji Larija Zapije (izvođenje HKD Rijeka) jedno je od najhrabrijih i najdelotvornijih sažimanja intimističkog komada Tenesija Vilijamsa. Zapija je i prostor igranja sveo na jedan praktikabl od nekoliko kvadrata, kao da bi hteo reći da je i to previše za ono ogromno ništa između dvoje ljudi, ili između članova porodice, nužno spojenih, odnosno zalutalih u zajedništvo. Od sve njihove kombinatorike i bračnih ambicija ostale su pogrešne reči u pogrešnom trenutku i – na kraju umoran Brik  (Damir Orlić) koji žudi za nepomućenom tišinom. Sekundu u kojoj je (kad dođe) moguće videti sve godine besmisla, Orlić hvata snagom očajnika ali i besprizornim suočenjem sa navodnom ljubavlju, navodnom porodičnom idilom, navodnim svim... Njegovom padu u istinu koja uništava sve okolo, ne bi pomogao čak ni novac o kojem sanjaju ljudi na domaku starosti. ”Ili moraš biti mlad ili moraš imati novac.” Jer Brik je zapravo oduvek star. Ostario od okoline. Pred očima i u prikovanoj pažnji gledaoca, to se događa u neverovatnih sat i nešto.

Jozef K. na dasci

Širinu riječkog festivalskog koncepta najbolje oslikavaju – ekstremi. Takav je Samleveninestao po Kafkinom Procesu mađarskog reditelja Viktora Boda. Na hladnoj visini, u ambijentu Marganova, Bodo instalira teški, potpuno filmski enterijer, tehnologiju uništenja koja će od  Jozefa K. napraviti centrifugirani, obeskrvljeni ljudski materijal, pogodan za dalju neometanu (zlo)upotrebu. Bez mistifikacije, tridesetogodišnji Bodo objasniće kako je sve urađeno za osam nedelja. Halucinantna čuda, prenatrpani porno-šou za uništenje ljudskih duša, koliko god je posledica rediteljske pameti, atrakciju duguje tehnološkoj spremnosti i materijalnom obilju. Zamalo da se silnim efektima ne zatrpa i oneozbilji paklena rediteljska ideja. Tročasovni eklektički spektakl u kojem se demonstriraju sva moguća scenska umeća (kabaretske, plesne, operske, rok... tačke) ali pre svega disciplinovani, svemogući glumac, povremeno, istina, zaboravlja Kafku i ključno, literarno polazište, ali idući ka kraju, pojačava gađenje spram totalnog besmisla u koji svet srlja. Pojačava i strah od spoznaje da dobri anđeli ljudskih profesija Hipokritovim zakletvama ponekad skrivaju agresiju i zlo. Isceđeni gledalac s Marganova se spušta u pitomu riječku noć sumnjajući, ipak, da je Jozefu K. bilo tako strašno i komplikovano kao što je u predstavi. Kao da je i sam osetio navalu mraka u kreativnu podsvest, golobradi Bodo, na kraju, kao uplašeni dečak koji trikom proverava je li to san ili java, u sliku pakla uvodi Jozefa na surferskoj dasci... Ali, šta je taj talasić u odnosu na prethodni okean tame?
U pozorišnom pejzažu Rijeke naročito lepo je pristajala Tena Štivičić, pristigla iz Londona gde živi poslednjih godina. Ko je regularno shvatio veče kada je prikazan njen komad  Fragile! – ostao je napolju. Jer, režija Matjaža Pograjca i izvođenje Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane, po svim izveštajima i kritikama, priču o našima u svetu, spektakularno pakuju u filmsko-tv-scensko delo. (Što je publika ”Krugova” na  Pozorju već proverila.) Nostalgija, pretežno osećanje Teninih londonskih junaka, međutim, nije nešto što bi mogli podeliti sa utorkom. Štivičićeva, bez poetizacije svojih destinacija, hedoniše u Londonu, Zagrebu, Rijeci, Novom Sadu, Beogradu.
Ko nema ”prethodno znanje” o Smislu života gospodina Lojtrice Saše Anočića (KNAP KC Peščenica – Zagreb), sve divljenje uputio bi pameti dvojice drugara koji se beskrajno, s apsolutnim uzajamnim kapiranjem, zafrkavaju uživajući u efektima svojih dosetki i improvizacije. Ozbiljno govoreći, reč je o čoveku koji je fasovao retku bolest... ali i bez te potrebe za serioznim utemeljenjem, bez ikakvog alibija dakle, svaki je kutak zemljinog šara, kao i unutrašnja teritorija ljudskog roda, potencijalno oporavilište ili bolnica. A s tim saznanjem može se živeti samo ako se navikneš na bolest. Ako bezizlaz zameniš naivom i smehom. Jedini problem fenomenalnih momaka iz Lojtrice je što se komično i nenormalno, ukoliko se ponavljaju na isti način, brzo potroše i dosade.

Sonja, Sonja

Da je neko ko nije video Sonju Alvisa Hermanisa upao usred diskusije o njoj, mislio bi da je  upao na tečaj za živinski fitnes. Jer diskutant se upravo divio veštini i mraku kojima glumac masira sveže pile, zen prilazu gimnastičkim mogućnostima bića spremnog za rernu. O čemu je reč? Sonja (iz novele Tatjane Tolstoj) koju Hermanis daje na tumačenje golemom muškarcu (jer, valja biti iskren, ko se celi život tovio izvan muškog vazduha, u trouglu šivaća mašina-kredenac-šporet i ne može biti neka ženstvenost), ta muška Sonja, dakle, s vremenom u beskraj, od pripreme piletine stvorila je najoriginalniju koreodramu na svetu. (Samo u najcrnjim pretpostavkama Sonjin ritual mogao bi donekle zaličiti razgibavanju bebe posle kupanja.) Pre nego što će najstvarnije zamirisati pečena piletina, pred gledaocem se odvija ritualna uvertira; Sonja masira pile od gore prema dole, najpre mu razgibava krila i batake, zatim ga dočinjava precizno tempiranim posipima soli i bibera iz desne i leve ruke (pa ukršteni isti postupak), dodaje trava, da bi potom kokoškino mladunče nabila na flašu s vodom; tako će, valjda, lakše podneti ”lomaču”. Prikovan za taj istorijski teatarski roštilj, gledalac ne može kontinuirano da isprati paletu Sonjinih osećanja izraženih licem i krupnim očima. Mogao bi se o dotičnoj sceni Novog pozorišta iz Rige ispisati magistarski.
Mistertiozni Letonac Alvis Hermanis je ljubav prema rodnoj Rigi učvrstio pomoću Njujorka. Posle glumačke neizvesnosti u velikom svetu, smiruje se kao umetnički direktor i reditelj riškog teatra. Novela Sonja u Hermanisovoj verziji čitanje je literature sa živim ilustracijama. U fonu naracije odvija se život uživo, pravo pile, prava torta, pravi šporet. Sonja je muškarac. Ili je muškarac Sonja. Pred gledaocem se, u realnom trajanju, odvija Hermanisu blizak ritual iz bakine kuhinje. Ono što bi Bruk označio kao mrtvački teatar, fascinira strpljenjem u imitiranju istine. Inače, ni Sonje, ni Hermanisovog teatra ne bi bilo bez samoće. Samoće kao igrivog polja u koje je neko poslao izmišljeno ljubavno pismo. Sonja ne zna za prevaru. Veruje da je pismo pravo, njeno meko telo počinje da oseća. Uspelo je. Bipolna Sonja, neprikosnovena gospodarica vremena, sama i bez  psihoterapeuta, pitomo se nosi sa dosuđenim smislom, ma kakav bio.
Na kraju Festivala prikazani su No Return finskog Teatra Virus iz Helsinkija i Odumiranje Ateljea 212. U programu stoji da je No Return prva saradnja Teatra Virus s Cezarisom  Graužinisom, još jednim sjajnim rediteljem zaslužnim za vitalnost mita o ”litvanskom pozorišnom čudu”. Rođen je 1967, završio režiju u Moskvi, specijalizirao u Japanu, radi u Švedskoj, Finskoj, Litvaniji. U Viljnusu predaje režiju i glumu a od 2003. ima lično pozorište  Cezaris Group.
Odumiranje Dušana Spasojevića, u režiji Egona Savina, značilo je totalni emocionalni i krešendo riječkog festivala. Predstava je dobila nagradu publike ”Dalibor Foretić”, a Boris Isaković glumačku nagradu. Žiri je verovao da bi i sam velikan hrvatske kritike Dalibor Foretić ispisao nezaboravne rečenice da je mogao gledati beogradsku predstavu.
U ovom delimičnom pregledu riječkog festivala ne mogu se zaobići njegova izvanredna atmosfera, istinska potreba za drugačijim, kvalitetnim teatarskim ostvarenjima (novo i moderno retko se pominje), potreba da se impresije i uzbuđenje saopšte za Okruglim stolom ili u susretu sa stvaraocima lično... Odlični moderatori razgovora Tajana Gašparović i Matko Botić ne oslanjaju se na pitanja gledalaca, polje diksusije proširuju ličnim, ali podsticajnim opservacijama. Zajedno s običnim gledaocima, razgovor prate i u njemu učestvuju i glasovita teatrološka i kritičarska imena s umetničkim direktorom Nenadom Šegvićem. Bez nervoze oko toga da li će stići na VIP večere ili prijeme, u danima festivala se ili gleda predstava ili  se misli i priča o njoj. A takve, istinski intelektualne gozbe, sve su ređa priča.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.