NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

INTERVJU
Biljana SRBLJANOVIĆ
LUTALICA U SVETU RASNIH PASA
Razgovarala Olivera MILOŠEVIĆ

 

”Za nju i za narod njene zemlje koji je toliko patio, epitet Evropske nagrade sigurno najviše znači potvrdu činjenice da su Srbi prisutni i da će to uvek biti na ovom kontinentu. Više nego bilo ko od njenih prethodnika, ona je učinila Balkan bližim Evropi i naterala nas da razmišljamo – koliko od balkanskog duha ima u našim dušama. Njen glas snažno odjekuje našim kontinentom.”
Tako, između ostalog, piše u obrazloženju žirija koji je Biljani Srbljanović dodelio ovogodišnju Evropsku nagradu za novu pozorišnu realnost, najznačajniju koja se u svetu dodeljuje za pozorišnu umetnost. Nagradu je, na svečanosti u Nacionalnom teatru Severne Grčke u Solunu, Biljani uručio reditelj iz Nemačke Tomas Ostermajer, jedan od prethodnih dobitnika te nagrade. Dan ranije, on je veoma nadahnuto govorio o njenom radu i širem političkom kontekstu njenih dela, koja su na tribini u Solunu analizirali i neki od najznačajnijih pozorišnih stručnjaka u Evropi. Glumac Andre Vilms, nama poznat iz predstave Eraritjaritjaka koja je dobila Grand prix na 39. Bitefu, čitao je odlomak iz nove Biljanine drame. Jugoslovensko dramsko pozorište predstavilo je Skakavce u režiji Dejana Mijača, Ivan Medenica je vodio javni intervju, a ovaj koji objavljujemo u Sceni napravljen je u Solunu, 29. aprila, na dan dodele Evropskih pozorišnih nagrada.

Razmišljam ovih dana u Solunu o tome kako Srbija još mnogo toga treba da ispuni da bi ušla u Evropsku uniju, a kako si ti, kao srpski dramski pisac, Evropi postavila visoke kriterijume svojim stvaralaštvom. Kako ti razmišljaš o tome?
Kada pogledam spisak organizacija koje su osnovale Evropsku nagradu za novu pozorišnu realnost, to je impresivno. Dakle: Evropska unija, Evropski savet, UNESKO, razne pozorišne institucije. Razmišljam kako se nije postavilo pitanje da oni sada biraju autora koji zvanično ne pripada njima? Naša država ipak nije u većini tih tela. Mislim da oni tako daju znak da nam je tu mesto, bez obzira što sami kočimo, vrlo ozbiljno u poslednje vreme, i odlažemo taj dan kada ćemo se, i formalno, tu naći. O tome najviše razmišljam. To, kako im nije palo na pamet da kažu: Ona nije iz Evropske unije i zato ne može da se takmiči, već kako smatraju da naša, srpska kultura, jednako zauzima svoje mesto kao i sve ostale kulture kontinenta. Mislim da nam time daju signal. Mali, jer ovo je efemerna stvar. Teatar je inače sporedna stvar, pa tu sad jedna osoba iz teatra… Ali, svejedno, daju nam neki znak; kao da kažu: Izvolite, tu je vaše mesto, šta čekate?

Ti si sada malo u Beogradu i mnogo više u Parizu. Neko ko živi u Evropskoj uniji, a opet joj fomalno ne pripada. Kako ti porediš ta dva sveta, svoj beogradski i pariski život?
Na oba mesta živim slično, živim u prilično zatvorenom svetu, s malim brojem ljudi sa kojima komuniciram i koji su veoma slični i u Beogradu i u Parizu. S druge strane, potvrdila se i moja teorija da čovek nije mobilni telefon pa da se uključi onog momenta kada prelazi granicu. To je prosto deo kulture. Koliko je srpska literatura deo moje kulture, toliko su to i Rolingstounsi. Razne stvari tu pripadaju meni. I uvek sam bila protiv priča o različitim mentalitetima, balkanskim, francuskim ili nekim drugim. Ali vidim razlike. Sada, recimo, oko nedavnih izbora u Francuskoj, vidim razlike, kulturološke i svakakve. Na svom primeru. Ja sam osoba koja napada, gnjavi, viče, napadam ljude da mi kažu za koga će da glasaju, maltretiram ih zato što glasaju za te kandidate… Onda, s vremena na vreme, dođem u situaciju da mi moj Francuz kaže: Prestani da ljude hvataš za gušu, nisi u Srbiji! Eto tako, po tim stvarima vidim razlike. U Francuskoj, 87% građana dođe da glasa, kod nas se jedva sakupi 50%. Zato se mi skoro pokoljemo međusobno, a oni posle svega večeraju zajedno, ne pominjući ništa. To mene malo nervira, ali to je očita razlika. I u vođenju politike i u odnosu građana prema sopstvenoj odgovornosti.

Ta politički podeljena Srbija podeljeno će gledati i na tvoju nagradu. Kako ti odgovaraš na komentare koji slede?
– Mislim da je ovo stvarno priznanje našem pozorištu i našoj kulturi. Ja sam izašla iz srpskog jezika. Pišem na srpskom, potičem iz beogradske škole dramaturgije. Iz škole iz koje su izašli i svi značajni srpski dramski pisci. Tu su prvu dramu napisali. Osećam da izlazim iz te linije pisaca koji su za mene u početku bili važni, kao što su Aca Popović, Ljubomir Simović i Duško Kovačević. Prema tome, smatram da je ovo nagrada celokupnoj srpskoj dramaturgiji, pošto je ona deo mog ličnog bekgraunda. E, sad, ko želi da se raduje sa mnom to je lepo, a ko ne želi, ima na to pravo.

Hajde da se vratimo na ono za šta si dobila nagadu, na tvoje pisanje. Razmišljam kako su se menjale teme kojima si se bavila – u ono vreme teškog života u Srbiji te teme su bile u osnovi tvojih drama, kada su se desile promene i tvoje pisanje se promenilo. Ali, utisak je da uvek pišeš o sebi, a kroz sebe i o svima nama?
Pozorište je za mene neki prirodni nastavak tema i dilema koje postavljamo u realnom životu i zato sam, ne želeći da to maskiram, od početka želela da se bavim nevažnim i sporednim ljudima i njihovim sporednim životima. U mojim dramama nema karaktera / lika koji će promeniti svet, po kojem će biti zauvek zapamćen. To su ljudi sa svojim malim životima preko kojih se lome i vreme i istorija, ratovi i krize. Trenutno imam potrebu za redukcijom. Radim puno na jeziku, odbacujem govor, nastojim da sa malo reči kažem što više. Iste me teme okupiraju: koje je moje mesto u ovom svetu i kako živeti u svetu sa toliko svakojakih nepravdi? Kako naći svoje mesto u tom svetu, kako prihvatiti igru trke za nečim? Mislim da smo i mi kao društvo u toj trci, jer tranzicija je neka vrsta trke ka jednom cilju koji je veoma neizvestan. Ta trka je neminovna i mi nemamo drugo rešenje, ali ona je veoma bolna. O tome hoću da pišem. Ja to ne umem da izrazim drugačije nego delićima misli koje mene lično opsedaju i onda na taj način pišem. Šta god da neko misli, ja pišem veoma iskreno. Pišem ono što najiskrenije mislim, pa neka je i glupo i netalentovano. Pišem ono što mene muči tog trenutka i mislim da je to stvar koju neko prepoznaje kao kvalitet. To se nekome sviđa, ili ne, ali tu nema laži, nema prevare. To sam ja. Ja tako mislim, ja tako stvaram, i tako sam strasna u tome. Zatim se te drame igraju svuda po svetu, dolaze neki ljudi, kao ovih dana u Solunu za Skakavce... Grkinja, Ruskinja, Italijanka i Nemica, i govore: Pa to smo moja mama i ja, kako si znala…? Ali, ljudski odnosi su ljudski odnosi i tu nema govora. Drugo, u mojim komadima nema politike. Ja jesam politična ličnost. Ja jesam politički angažovana, u političkom savetu stranke sam, pišem političke tekstove, ali u mojim dramama nema nikakvih manifesta. Moje drame su priče o ljudima.

Meni su zanimljivi i tvoji likovi, neki koji se pojave u jednoj drami, pa mnogo godina kasnije u drugoj. I to kako neke rečenice, koje si napisala pre više od decenije, važe i danas, pa ih prepoznajemo na različitim mestima. U Zagrebu, poneku, recimo, iz ”Porodičnih priča”, ovde u Solunu neku iz ”Supermarketa”. Ali, čini se da je univerzalnost ono što je vredno u jednom dramskom tekstu i čini se da je ovde prepoznato to što ti, iskreno govoreći o sebi, govoriš o drugima. Kako razmišljaš o razlozima za tolika izvođenja tvojih drama po čitavom svetu i povodima za ovu nagradu?
Mislim da čitav svet stoji pred istim problemima, da ono što je mučilo antičke junake muči danas i moje junake. Mi ne možemo da otkrijemo šta je u ljudskoj duši. Možemo samo da promenimo način postavljanja tih istih problema. A osnovne ljudske strasti, dileme, želje, strahovi, uvek su isti. Ljudsko neslaganje i neuklapanje u društvo, kakvo god da je, društvo antičkih bogova ili društvo savremenih bogova rata, tu nema velike razlike u ljudskoj prirodi. Mene to zanima. To mi još više znači otkad više vremena provodim u Francuskoj nego kod nas. Ja sam tamo došla a da reč jednu tog jezika nisam znala. I onda ja, osoba koja je brbljiva po prirodi, koja piše, ima inflaciju reči u životu, sada moram da ćutim, slušam, razumem, i da se izražavam potpuno drugačijim sredstvima. Da ćutim, da gledam, da slušam mnogo. Onda sam na neki način regresirala i shvatila da najviše volim da komuniciram sa decom, na primer. Najpre zato što je to bio nivo mog znanja tog jezika, a zatim i shvatanja sveta. Onda sam shvatila da je to to. Da su to suštinske stvari – strahovi, želje, nade, ljubavi, mržnje koje deca pokazuju, da je to prisutno i kod odraslih, ali su elaboriranije, ovako ili onako. Mislim da je to ta univerzalnost o kojoj pišem.

Razmišljam i o drušvu u kojem si, sa ovom nagradom: ovogodišnji dobitnici Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, ali i prethodni. Ko je tebi od njih pozorišno najbliži?
– Martaler i Ostermajer kao najznačajniji u Evropi, a što se mene tiče i u svetu. Oni su dobili istu ovu nagradu i to je nešto što me ispunjava apsolutnim ponosom. Ne mogu u ovom trenutku da se setim baš svih dobitnika, alli važan mi je, recimo, Royal Court kao pozorište koje je otkrilo i nametnulo novu britansku dramu, što je po značaju obeležilo devedesete. Zatim Pina Bauš, najveća u svemiru, nema veće od nje. Ne mogu ni za kog od njih da kažem da mi nije po volji. Evo, Vasiljev mi je, recimo, strašno dosadan, Jozef Nađ je apsolutno genijalan. Veliki umetnik i velika mi je čast da godinu dana nakon njega dobijem ovu nagradu. Tako da sa tog spiska, samo uz neopisiv snobizam i iživljavanje, mogu da nađem dva imena koja me nerviraju. I moram da kažem da stvarno ne znam kako sad ja tu… Juče smo proveli dan van grada, pobegli smo od svih novinara i otišli da gledamo u more i da se malo odmorimo. I, vraćamo se, a moji prijatelji Cvejić i Cvetković kažu kako moraju da slikaju plakat s mojim imenom. Pitala sam ih: Ljudi, da li vi mislite da je ovo stvarno ili ćemo odjednom da shvatimo da nije? Čitava ta priča oko nagrade deluje mi neverovatno, kao san.

Bio je javni intervju s tobom, kao deo veoma zanimljivo osmišljenog programa koji prati svakog od ovogodišnjih dobitnika nagrade. Pričala si o svojoj novoj drami, na odličnom francuskom. Hajde da i našim čitaocima malo otkrijemo o čemu i kako pišeš novu dramu?
Drama se zove Barbelo, o psima i deci. Junaci su ljudi koji razmišljaju o deci, koji rađaju i ne rađaju decu, imaju decu oko sebe, ne mogu da ih rode, zadržavaju ih ili ne žele da ih rode i tako dalje, i o psima koji se muvaju okolo i koji imaju iste životinjske instinkte kao što i čovek ima životinjske instinkte i nagon za produžetkom vrste. Dešava se danas, dešava se kod mene, u rupi na Dorćolu i okolo, gde zajedno živi jedan potpuno nadrealan svet. Gde imaš luksuzne zgrade sa besnim stanovima, a pored dve polusrušene kuće s oguljenim fasadama, gde iz kontejnera ne odnose đubre, a između njih su jedan pored drugog parkirani ”ferari” i ”jugo”, gde lutalice žive zajedno s rasnim psima. I tako ja sebe smatram lutalicom zatečenom u svetu rasnih pasa. I uopšte ne mogu da se priviknem na to da sam nešto drugo osim jedno divlje kuče u svetu pudlica. Mislim da je i naša zemlja pomalo takva. Jedno divlje kuče koje odjednom mora da se umije i uvede u neki red među finije pse. Koje treba da zadrži tu svoju prirodu ali i da se malo opere i očisti od buva. U toj drami imam neku metaforu o tome, imam priču o smrti i samoubistvu, o izboru da li da se živi ili ne, jer samoubistvo nekad nije samo dići ruku na sebe, već je i ovo što mi radimo – dizanje ruku od svega i zablokiravanje u samog sebe. I to je vrsta samoubistva i odgovornost prema generacijama koje dolaze. A to je, opet, jedan komad s jako malo reči.

I ti imaš svog malog psa; kažu da psi uvek liče na svoje vlasnike…
– Ja ličim na svog psa, ne on na mene. Pada mi na pamet jedan mali primer o psima. Bila sam duboko potresena pričom o prvom suđenju u Beogradu protiv jednog vlasnika psa za maltretiranje životinja. Ne želim ikoga da uzbuđujem, ali vlasnik je svog psa vezao za automobil i vozio tako dok ovaj posle nekoliko kilometara nije uginuo u najgorim mukama. Prvi put je kod nas podignuta krivična prijava, udruženje Orca to je prvi put uradilo, da se jednom neljudu, zveri, sudi za ono što ni životinje ne bi uradile. Mislim da je veoma važno što se prvi put nekome kaže ne, za to ćeš biti strašno kažnjen i to se ne sme raditi. To je nešto u čemu se nalazi cela naša zemlja. Među nama ima neljudi koji vezuju pse za automobile, ima neljudi koji su ubijali decu, ima neljudi koji kriju ubice dece. To je društvo koje je zatrovano potpunim gubitkom ljudskih repera. Mogli bismo malo da se ugledamo na životinje i da počnemo da se jedni prema drugima ponašamo s osećanjem solidarnosti, da jedni drugima želimo dobro, a ne zlo, da probamo da s manje nasilja i više nežnosti komuniciramo. To je baš metafora našeg društva, toga gde se nalazimo. Ako uspemo iz tog trenutka da izađemo i kažemo da onaj ko je ubijao decu, onaj ko maltretira životinje, da nam taj ne donosi ništa dobro, da za to mora biti kažnjen! Dok to ne savladam, od nas nema ništa. To je kolektivno samoubistvo. O tome govorim u novom komadu. Nema tu nikakvih političkih rečenica. Mislim da ljudi mnogo mešaju moj politički angažman, koji je javan i na koji sam vrlo ponosna, s mojim dramama i možda ne bi bilo loše da poneko uzme i da nešto pročita od tih drama.

Oni koji te dobro poznaju kažu da se, kad si u Beogradu, jako pronervoziš, a da si u Parizu potpuno drugačija. Da li je to zato što te kod nas posmatraju kroz tvoj politički angažman, a da je Francuska mirnija zemlja, u kojoj si mnogo više sa sobom, ili...
– U Parizu živim veoma povučeno, okružena sam pozitivnim emocijama, živim veoma ušuškano i jednostavno. Nadam se da ćemo taj život uskoro još pojednostaviti, da će biti sveden na još bliži kontakt s prirodom, da ćemo se potpuno skloniti iz grada. To bih najviše volela, zato što me sve drugo guši. S druge strane, smatram se odgovornom socijalnom osobom i da moja država i moj grad vrede da se borim za njih i vredi da te šamaraju, pljuju, da ti govore svašta… Meni ne prija ni kad me zaustave na ulici i kažu mi da sam super. To mi strašno smeta. Nema ništa lepše nego kad šetaš pijacom u Parizu i niko te ne prepoznaje. Čak i kad neko najljubaznije želi da ti kaže nešto lepo, to je teret jer ne znam čime sam to zaslužila. Zato mi je u Parizu dobro, jer apsolutno me niko, ili vrlo retko, ne prepoznaje na taj način. Nisam ja nikakva zvezda. Ja sam jedna kontroverzna osoba, i vrlo konfliktna, i onda ljudi kod nas imaju potrebu da mi odgovore. U Parizu živim život u kome mi niko ni na šta ne odgovara, nego ja svima odgovaram i onda je to mnogo bolje za mene.

Hvala, čestitke za nagradu, baš smo ponosni na tebe.
– Hvala vama, mnogo mi znači što ste ovde, jer ja sam pre svega srpski pisac.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.