NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

Tomas Ostermajer o Biljani Srbljanović,
na svečanosti uručenja Nagrade za novu pozorišnu realnost, 29. aprila 2007, Solun
Tomas OSTERMAJER
GLAS DRUGE EVROPE
Prevela Jelena GRUJIĆ

 

Biljana Srbljanović jedna je od najvažnijih evropskih autorki moje generacije. Prvi susret s njom odigrao se kroz spisateljičin rad koji je dostojan jednog dramaturga. Taj susret desio se kada sam pročitao njenu drugu dramu, Porodične priče, iz 1997.
U to vreme bio sam umetnički direktor ”Barake”, malog pozorišnog studija u Berlinu, i bio sam veoma zainteresovan za savremenu dramu. Tada su najbolji mladi autori dolazili iz Velike Britanije: Mark Rejvenhil, Martin Krimp, Dejvid Harover i Sara Kejn. Njihov rad bio je upečatljiv – pisan iz besa prema tačerovskoj Engleskoj – i imao je šta da kaže. Te drame nisu bile egzotične niti folklorne, one su imale univerzalno značenje i govorile su puno o životu u Evropi posle istorijskog preokreta iz 1989. To su bili komadi za kojima su reditelji i publika bili podjednako gladni – u kojima su mogli da vide svoja životna iskustva. Smatrali smo da su pogledi ovih autora, baš zato što dolaze sa strane, posebno dragoceni.
Porodične priče bile su baš takvo delo, koje, naravno, nije došlo iz Engleske, već iz zemlje koja se tada još nejasno zvala ”bivša Jugoslavija”. Da budem još precizniji, došlo je iz Beograda, grada iz kog je vođen rat u Bosni i Hrvatskoj – Vukovar, Sarajevo, Srebrenica. Beograda, prestonice Srba, koji su pod Miloševićevim režimom postali novi evropski otpadnici.
Iz tog grada je, međutim, došao i jedan novi glas, glas koji je oličavao mladi Beograd, a s njim i jednu novu Srbiju. Grad koji je 1996. i 1997. ustao u protestu protiv diktatora, koji je prezirao njegov neonacionalizam i njegove ratove, i koji je čeznuo za drugačijim životom.
Bio je to novi glas savremene evropske drame. Od tada, Biljana Srbljanović proširila je svet i teme svog prvog komada Beogradska trilogija, snovima, nadama i traumama mladih emigranata i prognanika iz Beograda. Sada smo gledali jedno društvo koje propada u beskrajnom vrtlogu moći, politike, egoizma, mržnje i izdaje, nasilja i osvete, u kome se niko ne seća kada je rat uopšte počeo, niti iko zna kako se može zaustaviti. Ovakvo iskustvo nije svojstveno jedino Jugoslaviji ili bivšoj Jugoslaviji – to je tamna senka i sama osnova naše kolektivne, evropske ”porodične priče”.
U ovom komadu Biljana je koristila umetnički postupak otuđivanja, jednostavan koliko i briljantan. Njenim rečima: ”Svi junaci ovog komada su deca. Ipak, stare i podmlađuju se, prema potrebi priče, a ponekad i promene pol. To ne treba da čudi. Glumci, naprotiv, nisu deca. Oni su odrasli ljudi koji u komadu igraju decu, koja, opet, igraju odrasle. Ni to ne treba da čudi. Biće dovoljno drugih stvari za čuđenje.”
Ovo je dar za svakog glumca ili reditelja. Ona, takođe, veoma elegantno rešava problem prikazivanja nasilja na sceni, i konačno pretvara tu lokalnu srpsku priču u sveobuhvatnu parabolu evropske regresije u nacionalističke ispade u XX veku.
Kada sam je konačno sreo u njenom gradu, u Beogradu, shvatio sam šta je hranilo njenu samokritičnu, ali ipak hrabru svest. Taj grad, toliko izrovan ranama istorije, naseljen je veoma darežljivim i slobodoumnim ljudima, i živim i borbenim, umetničkim, slobodnim duhovima. Taj duh – u najboljoj evropskoj tradiciji – neprestano teži da se zaštiti od kaprica bilo koje tekuće vlasti.
Biljana je, za naše pozorište, napisala komad pod nazivom Supermarket; u međuvremenu sam postao umetnički direktor Šaubine u Berlinu. Ona veoma voli melodramu i njenu trenutno popularnu formu – sapunsku operu. Jednostavno je preuzela melodramski materijal i izoštrila ga u pravcu farse. ”Tokom priče”, rekla je ona, ”želela sam da svako zajebe svakoga, da svako laže svakoga, i da svako mrzi svakoga. Ali da ipak svi zavise jedni od drugih, tako da sve to bude izmešano. To je sapunska opera”. Zamislite, sapunska opera kao alegorična farsa života u Zapadnoj Evropi!
Leo, glavni lik, istočnoevropski imigrant koji živi negde u Zapadnoj Evropi, ulazi u vremeplov. On proživljava isti dan – četvrti novembar 1999 – sedam puta. Leo mora da pati. Drugi likovi se sudaraju, padaju jedni preko drugih i momentalno zaboravljaju šta im se dogodilo. Svi imaju međusobnu tajnu seksualnu istoriju. Kako je to Biljana objasnila, ovaj komad rođen je ”u postemocionalnoj i postseksualnoj eri”. Ona je koristila amneziju da izrazi poentu na sceni: njeni likovi nikada ne znaju šta su radili prethodnog dana. Samo je Leo proklet svojom sposobnošću da se seća i on, takođe, ima tajnu: izmislio je svoj identitet. On toliko očajnički želi da bude heroj, da je sam za sebe sklopio biografiju istočnoevropskog disidenta. To je komad o očajnoj i komičnoj nameri da se održi takva iluzija. Kada konačno posustaje, spreman na samoubistvo, sticajem okolnosti on će zaista i postati heroj.
To je melodramatičan hepiend jedne egzistencijalne bitke. Imigrant, autsajder, koji želi novi dom i da bude prihvaćen, juri kao hrčak na točku, sve brže i brže, a da nikada ne dostigne svoj novi, bezbedni i priznati identitet. To takođe ”ne treba da čudi” – u dobu u kome je identitet brend i roba. Ovaj put Biljana pravi alegoriju Zapada i neoliberalnih zabluda postnacionalističke Evrope. I ujedno pokazuje želju da se autsajder – naročito ako je sa Balkana – ugura u kategoriju opskurnog, iracionalnog ratnog huškača.
Ona taj postupak odvodi korak dalje u komadu Amerika, drugi deo, čija se radnja dešava u Njujorku posle 11. septembra, njenom nastavku Kafkinog romana. Prva žrtva je, kao i uvek, istina. Druga je solidarnost koja se izgubila među ljudima. Još jedan novi rat – ovaj put globalan – nema početak niti kraj. San, nasuprot tome, izgleda sasvim drugačije: biti slobodan. Ali ne po cenu podeljenog društva koje se može svesti na jedini, prepoznatljiv, zajednički imenitelj: želju za profitom.
Čak je i Beograd sanjao ovaj san neko vreme. Petog oktobra 2000. Biljanina borba, borba njenih prijatelja i, zapravo, njene generacije – konačno se isplatila: Srbi su srušili Miloševića.
Danas, deset godina nakon Beogradske trilogije, nacionalistička kletva koju je opisala u Padu čini se da je skinuta. Beograd danas postaje deo Zapada, i likovi u njenim dramama sada biju drugačije bitke: na primer, protiv starenja u tom novom svetu i protiv sopstvenih razočaranja i izgubljenih nada. Istovremeno, oni nastavljaju da se bore sa svojom prošlošću i sa svojom potisnutom mržnjom i krivicom. U novoj srpskoj borbi za opstanak čini se da se vodi jedan drugačiji rat: danas je to borba između generacija. U Skakavcima, porodica izbacuje svog oca na autoput da bi ga se rešila. Blažena vizija pripadanja velikoj Evropi nije trebalo tako da izgleda.
Onda se prošle godine stari duh prošlosti iznenada vratio. Mrtvi diktator, koji je umro od samosažaljenja, kako je to Biljana rekla, vratio se kao leš iz Haga u koji su ga njegovi Srbi poslali na suđenje. Još jednom ona je morala da podigne svoj glas izvan pozorišta, kada Peter Handke, prisustvom na Miloševićevoj sahrani, nije izdržao da opet ne pokaže svoje neznanje. Posledica tog njegovog putovanja u Srbiju jeste da je jedan od njegovih komada u Komedi fransez otkazan, dok je, u isto vreme u Nemačkoj, trebalo da primi, ni manje ni više, nego nagradu ”Hajnrih Hajne”. Još jednom dopalo je Biljani da primeti kako bi Handke bolje poslužio svrsi da je učestvovao na demonstracijama koje su se tada odvijale u Beogradu. Tačnije, na protestu Miloševićevih bivših protivnika i žrtava – Druge Srbije – čiji su lideri platili svoje disidentstvo sopstvenim životima.
Ponovo, kao mnogo puta pre toga, Biljana je bila glas te Druge Srbije, protiv svoje volje i iz čiste nužnosti. Njena hrabrost ne zna za sujetu. Verovatno da je to ono što je razlikuje od Handkea. U svakom slučaju, ona bi bila mnogo prigodniji dobitnik nagrade ”Hajnrih Hajne”, a Handke bi bio odličan za lik u epilogu njene drame Pad.
Danas je, međutim, ona uveliko prerasla svoje poreklo i postala glas Druge Evrope u nastajanju, kontinenta koji se očigledno rve sa svojim identitom nakon novih ratova novog milenijuma. Ona je važan glas moje generacije u toj borbi.
U svetlu ove borbe, Biljana Srbljanović opisala je sebe kao osobu i umetnika s napuklim i nesigurnim identitetom: ”Oduzet mi je identitet. Od njega je ostalo samo lice, fizionomija, grimasa. Kao na kubističkim slikama, jedna polovina mog lica je ratnik, druga polovina je žrtva.
U svetu u kojem ne želim da budem ni ratnik ni žrtva, ja nemam identitet. Ono što želim jeste sloboda govora, i na taj način prisiljena sam da govorim i pišem protiv rata, nasilja, nacionalističke mržnje... protiv pojednostavljenog mišljenja i predrasuda.
U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem o drugim stvarima. Ipak, u ovom životu koji se tako brzo troši, nemam prava da to učinim. U svetu u kojem kontinent – ponosan na svoju kulturu i civilizaciju – dopušta da ljudi na njegovim periferijama gladuju i ubijaju jedni druge, i koji kao svoj jedini odgovor na to koristi nasilje, ne želim da govorim ni o čemu drugom. I time ceo moj život, sve moje misli, svaki dah mog dana, svaka izgovorena reč – sve je usmereno u pravcu jedne stvari i sve je prisutno u toj jednoj stvari: kao glas protiv svega što nad nama upravlja.”

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.