NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

INTERVJU
Sonja VUKIĆEVIĆ
ŽIVOT KAO KINESKA KAPLJICA
Razgovarao Bojan MUNJIN

 

Ona ima tijelo balerine, misao filozofa i dušu pjesnika. Koreografkinja Sonja Vukićević poklonila je gotovo svaki atom svoje energije baletu ali ga je još od rane mladosti doživljavala kao nešto više od savršenstva pokreta, što ju je odvelo u prostore fantazije u kojima je mogla istraživati iskaze vlastite autentičnosti. Od Popodneva jednog fauna do Pomračenja, svaki korak na pozornici ona je platila teškim radom, ali ta kombinacija samostanske predanosti i životnog erosa rezultirala je iznimnom karijerom na ljudskom planu i velikim ostvarenjima na umjetničkom. Ove godine Sonja Vukićević dobila je nagradu grada Beograda za umjetnička dostignuća a njezina najnovija predstava Cirkus Istorija pozvana je – od Beča do Bogote – na najznačajnije kazališne festivale danas u svijetu.

Kako je balet ušao u vaš život?
– U najranijem detinjstvu bila sam dobra trkačica, igrala sam košarku i odbojku i mislila sam – postaću sportistkinja. Već u osmom razredu osnovne škole dolazili su treneri sa DIF-a da me vrbuju da preskočim gimnaziju i posvetim se sportu. Mi smo živeli u Birčaninovoj, ja sam se danonoćno igrala na ulicama i u parku Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a svake večeri sedela sam na stepenicama galerije u bioskopu ”Đuro Salaj”... Kada sam išla u školu, preskakala sam zid bugarske ambasade, jurili su me stražari, bila sam ”muškarača”, imala sam veliku ekipu dece i među njima drugarice koje su išle – u baletsku školu. Imala sam osam godina i, pored svih sportova kojima se svako od nas bavio, mene je zanimalo šta je to – balet. Kada sam upisala baletsku školu, nisam bila najbolja u klasi ali od početka sam ozbiljno radila. Moram da kažem da su moja dva brata i mene roditelji odgajali da ne grabimo pošto-poto i da budemo časni i vredni. Da budemo borci.

Kako je izgledala baletna škola iz dana u dan?
– Kao kineska kapljica. Jako teško. Ići u dve škole paralelno, baletsku i ”normalnu”, znači izgubiti vreme igara i dečjeg oslobađanja i biti u ogromnom drilu. Mi nismo učili samo balet, bilo je puno predmeta, teorija umetnosti, vrste igara, muzički predmeti, najteži je bio klavir... Može se reći da, kada završiš srednju baletsku školu, završio si i nižu muzičku. Bila je to vrlo moćna škola koju je u pravilu završavalo malo đaka: od sto dvadest devojčica, koliko nas je upisalo prvu godinu, baletsku školu je završilo nas osam.

Kada ste počeli baletno misliti?
– Jako rano sam osvestila svoje telo, a tehnički sam napredovala vrlo, vrlo polako. Balet sam počela da osećam i volim, da ga unosim u dušu, negde na petoj godini baletske škole. Počela sam da razmišljam o audiciji za baletski ansambl Narodnog pozorišta, koji je tada bio vrlo jak jer su u njega dolazili mnogi plesači iz cele Jugoslavije i iz inostranstva. Ući u pozorište tada je bilo vrlo teško i to je bilo moguće jedino ako neko ode u penziju. Kada sam ja to pokušala, imala sam sreću, i te godine jedino sam ja prošla audiciju, ušla u Narodno pozorište i od tada počinje moje zvanično bavljenje baletom.

Kako je izgledao prvi susret sa ”pravim” baletom?
– Kada sam ušla u Narodno pozorište osećala sam odjedanput da ”prostorno” ne znam ništa. Posle malih sala, dvorana za vežbe i plafona na metar iznad glave, odjednom sam ušla u kosmički prostor gde je moje telo počelo da se zbunjuje. Na samom startu morala sam da savladam sve dimenzije pozornice, naročito udaljenost koja me deli od publike. Bio je to šok. I ja sam morala neprestano da vežbam da bih dostigla starije igrače. Imala sam tada sreće, jer su sa mnom radili vrlo značajni ljudi iz sveta baleta koji su gradili istoriju našeg pozorišta: Dimitrije Parlić, Jovanka Bjegojević, Vera Kostić, Duško Trninić i drugi koji su pri tom sami hteli da pokušaju nešto novo i izmaknu se iz klasičnog baleta. Od samog starta bila sam u njihovim očima malo drugačija, zapazili su me po velikim skokovima, zbog načina odevanja zvali su me ”hipica”, pa osim kompletnog repertoara u kojem sam plesala, dobijala sam i malo avangardnije uloge. Bile su to godine ”dece cveća” što ja ipak nisam bila, jer sam morala da radim od ujutro do uveče, ali počela sam da dobijam uloge u neoklasičnim koreografijama: Darinkin dar, Kineska priča, Čovek od blata, Popodne jednog fauna.

Što znači odmak od klasičnog baleta?
– U klasičnom baletu, koji tehnički mora biti savršeno izveden, pokušala sam dodati nešto novo. Nešto od gipkosti, oštrine, brzine i ritma, a osim toga mene je uvek interesovalo i da izgradim dramsko lice. Nisam plesala isključivo brojeći korake na muzičku pratnju jer sam drugačije slušala muziku. Radila sam varijacije unutar teme kao, na primer, kada sam plesala Mirtu u Giselle i odlično sam razumela Šparembleka kada je kod nas radio Stravinskog... U Pomračenju, kod Vere Kostić, više me je zanimala drama muzike nego što su mi bile značajne piruete, skokovi i zadati koraci...

Šta je suština onog što kroz balet želite izraziti?
– Meni je bilo važno da kroz svaku svoju ulogu ispričam priču. Bez potreba da se ispriča priča, umetnost je besmislena. Kada je priča ispričana, stil prestaje da bude presudna stvar.
Zato mislim da je ovo vreme nesreće za umetnost, ne samo na ovim prostorima nego i drugde. Mislim da izumire pozorište na koje smo navikli, jer se ono danas pretvorilo u nekakve samostane duša koje ne žele da izađu, da nam nešto kažu i da se bore. Kada sam ja počinjala, Oskar Danon je bio upravnik Narodnog pozorišta, najbolji kog je to pozorište ikada imalo, i tada su svi ansambli: Drama, Balet i Opera, bili ujedinjeni u ideji da se bore, da nešto kažu i da naprave nešto od umetnosti – novac nije bio važan. Svi smo tada verovali u ideju umetnosti.

Da li postoji nešto što bi se moglo nazvati presudnim trenutkom u vašoj umjetnosti?
– Balet Pomračenje u kojem igram čoveka kroz istoriju, presudno je uticao na moj budući samostalni rad. Nakon priprema od godinu i po dana, u Pomračenju igram sve moguće stilove, karaktere i misli, sama sat i petnaest minuta na pozornici, i ta je predstava napravila snažan pomak u meni u pogledu na balet, umetnost i život. Tom sam predstavom sama sebi pokazala šta može da se napravi sa baletom i nakon nje sve mi je bilo lako.

Radili ste sa velikim redateljima i koreografima...
– Uglavnom sam bila pozivana ili da igram ili da pravim koreografije i tako su na primer nastale Medeja i Saloma. Posle je došao Damir Zlatar Fray i Bolero, pa Nada Kokotović, sa Harisom Pašovićem radila sam još začudnije predstave: Ptice i Simon čudotvorac u kojima sam se bavila i kostimografijom i scenografijom. Veliki pomak u radu napravila sam nastupajući na proslavi poslednjeg Dana mladosti... Bila je to neka vrsta pozorišne predstave u režiji Paola Magellia: kao solista, uz četiri i po hiljade dečaka i devojčica, obuhvatiti čitav prostor i osvojiti ceo stadion, bilo je za mene iznimno iskustvo.

Kako su prošle devedesete...
– Dosta sam tada radila u Centru za kulturnu dekontaminaciju: Alzhaimer simfonija, Macbeth, Proces, Mrak letnje noći, ali u devedesetima je bilo teško vreme. Pet godina nisam radila ništa ali sam sazrevala i dospela do Cirkusa Istorije koji se u meni stvarao tih pet godina. Onda je došao predlog Vide Ognjenović da za Bitef napravim predstavu...

O čemu ste razmišljali kada ste počeli da radite ovu predstavu?
– Prvo pitanje koje sam sebi postavila radeći Cirkus Istoriju jeste: kako je moguće da se istorija odvija tako ubrzano i kako je moguće da sam u poslednjih deset godina živela u pet država a da se uopšte nisam pomakla s mesta. Mene nije interesovala samo ex-jugoslovenska tragedija, već i neko moderno demokratsko robovlasništvo u kojem tri-četiri korporacije vladaju globalizovanim svetom. Pitala sam se kako je moguće u ime demokratije ubijati neke druge narode, kako je moguće da se od nas zahteva da budemo veliki a ne daju nam da rastemo i kako svi pristaju na to bez pobune. Drugi svetski rat za mene uopšte nije prestao, kada gledam savremeni svet i Srbiju u kojoj bi ljudi i dalje da ratuju.

Ipak, radili ste baletnu predstavu, s dramskim glumcima, na temu Shakespearea...
– Radili smo paralelno na pokretu i na Šekspirovim tekstovima iz kojih smo izvlačili delove koji mogu korespondirati sa XXI vekom. Glumci su se mučili sa ”kor baletom”, morali su stalno da broje korake ali su izdržali. Birala sam glumce koji su mi vizuelno odgovarali, one koji su igrali u Šekspirovim dramama, kao što su Branislav Lečić i Dragan Mićanović i koji razumeju Šekspirov sistem razmišljanja. S obzirom da sam razgradila njegove drame da bih pokazala tragediju sveta, autizam pojedinca i ”nemudrost” XXI veka, bili su mi potrebni inteligentni glumci koji prate vreme i koji hoće nešto novo. Na probama smo prvo raspravljali šta danas piše u novinama, pa smo tek onda prelazili na Šekspira... Došlo je vreme kada se više na pozornici ne može samo pričati ili samo igrati ili samo prikazivati slike. Posebno su me zanimala cirkuska pomagala zločina: Tit Andronik pojavljuje se u automobilčiću i, dok govori najstrašnije rečenice na svetu, želela sam da se vidi koliko je on u psihičkom smislu – mali. Upotrebila sam cirkusku mašinu za lebdenje da bih pokazala kako zločin stalno lebdi iznad nas i paralelno živi sa ljudskim rodom. Uvela sam i glumce na rolšuama da bi se videla brzina kojom živi današnji vek i brzina kojom se zločini događaju. Neka velika tuga me je nagnala da radim ovu predstavu.

Što vidite kada se okrenete i pogledate svoju dosadašnju karijeru?
– Puno sam radila, divila se autoritetima, sarađivala sa značajnim imenima i iskušavala se u raznim oblastima, od klasičnog baleta do savremene scenografije, ali ceo moj život je igra na vreme, jer vreme sve pokaže. Uvek sam se trudila da ostanem u potpunoj mentalnoj i fizičkoj formi, ali verujem da sam celog života čuvala sebe u ljudskom smislu i – ako to ne zvuči patetično – pokušavala časno da ga odživim bez ustupaka – moralnih, materijalnih i mentalnih. Cena za to je usamljenost, ali nagrada za to je pozornica jer – na sceni se sve vidi.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.