NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - INGMAR BERGMAN (1918–2007)
D. N.
ZRNO PRAŠINE UHVAĆENO U LETU

 

Poslednji od trojice filmskih velikana koji su obeležili drugu polovinu XX veka – Ingmar Bergman – umro je samo petnaest dana pošto je napunio 89 godina. Druga dvojica – Felini i Kurosava – već dugo počivaju, nadajmo se, u miru. A dan nakon Bergmanove smrti, ovaj svet napustio je Mikelanđelo Antonioni.

Olovni vojnici

Ernst Ingmar Bergman rođen je 14. jula 1918. u Upsali. Otac, luteranski pastor, nametnuo je porodici rigidni asketizam i strogu disciplinu, što je, ne izostavljajući mučne detalje, Bergman opisao u autobiografskoj knjizi Laterna magika.
Taj naslov knjiga duguje upravo godinama Bergmanovog detinjstva: njegov brat je za Božić dobio ”laternu magiku”, preteču slajd-projektora, što je izazvalo ogromnu Ingmarovu ljubomoru, sve dok nije uspeo da ovu čudesnu spravu dobije u zamenu za stotinu olovnih vojnika. Ona je bila jedini izvor radosti njegovog prilično okrutnog detinjstva, tokom kojeg je često bio kažnjavan zatvaranjem u mračnu prostoriju ili ponižavan i primoravan da nosi suknju kad bi se pomokrio u pantalone.
U devetnaestoj se potpuno odvojio i udaljio od roditelja, ali u zrelijim godinama uspeo je da pronađe izvesno razumevanje za njih.
Umro je 30. jula, u svojoj kući na ostrvu Faro, mirno, u snu. Sahranjen je 18. avgusta,  takođe na ostrvu Faro. Sahrani su, po Bergmanovoj izričitoj želji, prisustvovali samo članovi njegove porodice.

Film

Prvi scenario napisao je za film Mučenje Alfa Sjeberga 1944, a godinu dana kasnije snimio je prvi film – Kriza. Do pre tri godine, kada je snimio poslednji film Saraband, potpisao je više od 50 filmskih režija, a od 1940. intenzivno režira i u pozorištu. Radio je na mnogim scenama, uključujući i Dramaten u Stokholmu, na čijem se čelu nalazio od 1963. do 1967. Mada je uglavnom radio dela Ibzena i Strindberga (koji ga je posebno nadahnjivao i intrigirao), u njegovoj teatrografiji su i dela velikana svetske dramaturgije, od Šekspira i Čehova do Judžina O'Nila. Sticajem okolnosti – izbegavanje plaćanja poreza, što ga je koštalo najpre hapšenja, a potom i nervnog sloma i samoizgnanstva – odlazi u Minhen, gde takođe režira u pozorištu. Tu snima i film Zmijsko jaje, priču o fašizmu u Nemačkoj, koji lično smatra neuspehom.
Svet ga zna kao prevashodno filmskog reditelja, ali za švedsku kulturu on je figura od ogromnog formata i značaja. Iako ga smatraju strogim rediteljem koji pravi melanholične filmove o smrti i sudbini, ironijom slučaja, pažnju svetskih filmskih krugova Bergman je skrenuo na sebe 1956, komedijom Osmesi letnje noći, za koju je nagrađen specijalnom nagradom u Kanu i koja je mnogo godina kasnije inspirisala Vudija Alena, inače velikog poklonika Bergmana, za film Seks komedija letnje noći. Uspeh tog filma omogućio mu je da napravi najautentičnije i najčuvenije delo Sedmi pečat, alegoričnu priču u kojoj se ”sukobio” s temom smrti i religije. Film je lansirao i sjajnog švedskog glumca Maksa fon Sidova, s kojim je Bergman najviše radio – čak trinaest puta.
Manje je poznato da je Bergman, zbog haotičnog privatnog života, potpisao gomilu ”sapunica” kako bi mogao da izdržava žene, aktuelne i bivše, i decu.
Njegova filmografija, koja je već tokom nastajanja izazivala mnoge rasprave i gotovo nepodeljeno divljenje, satkana je od brojnih remek-dela, kao što su:
Krici i šaputanja, Persona, Sedmi pečat, Devičanski izvor, Divlje jagode, Vučije vreme, Tišina, Sram, Čarobna frula, Leto sa Monikom, Jesenja sonata, Fani i Aleksander, Žeđ, Posle probe, Zmijsko jaje, Kriza, Prizori iz bračnog života, Licem u lice...
Inspiraciju za filmove nalazio je u esejima, romanima i u muzici, ili jednostavno u događajima iz stvarnog života koji mu nisu davali mira.
”Jata crnih ptica često bi sletela na mene i donosila mi osećaje anksioznosti, besa, sramote, pokajanja i čamotinje”, zapisao je u autobiografiji.

Paralele i uzori

Felini, Kurosava i Bunjuel kreću se istim prostorima kao i Tarkovski. Antonioni je bio na tom putu, ali je poginuo, ugušen vlastitom dosadom...
Kad film nije dokument, onda je san. Zato je Tarkovski veći od svih. U prostoru sna kreće se mesečarskom sigurnošću, on ne objašnjava, a šta bi, uostalom, i trebalo da objašnjava? On je vidoviti osmatrač koji je u stanju da uprizori svoje vizije u najtežem, ali i najzahvalnijem od svih medija. Čitav svoj život kucao sam na vrata prostora u kojima se on kretao kao kod kuće. Samo sam nekoliko puta uspeo da se prikradem u te prostore...

18

Tada bi Ingmar odlazio na ostrvo i pisao scenario. Sledeće godine bismo počeli snimanje, obično oko 15. aprila. Naša ekipa je brojala uglavnom nas osamnaestoro, istih ljudi, koji su, iz godine u godinu, jednom godišnje, radili s njim, kaže Sven Nikvist, legendarni majstor fotografije u Bergmanovim filmovima.

Liv

Jedna od Bergmanovih muza, glumica s kojom je snimio najviše filmova – Liv Ulman, priča:
Kada je napunio 60 godina, slavio je rođendan na plaži, na svom ostrvu. Došla sam tamo s kćerkom; ona je tada imala pet godina. Na njegovo pitanje: ”Šta ćeš raditi kada budeš imala 60 godina”, ona mu je odgovorila: ”Pa, prirediću veliku zabavu. I moja mama će doći. Ona će tada biti veoma stara, luda i budalasta, ali biće divno!” On ju je gledao i upitao: ”A ja? Zar ja neću biti tamo?” Petogodišnja devojčica ga je pogledala i rekla: ”Pa, znaš, napustiću zabavu i odšetati do plaže i tamo ćeš ti, plešući na talasima, doći do mene.”

Muze

Liv Ulman, Ula Jakobson, Bibi Anderson, Ingrid Tulin, Harijet Anderson, Eva Dalbek

Glumci

Maks fon Sidov, Erland Jozefson, Gunar Bjornstrand

Pozorište

Bergman je pozorištem počeo da se bavi još tokom četrdesetih godina minulog veka, najpre na malim, eksperimentalnim scenama u Stokholmu. Bio je (1944) na čelu gradskog teatra u Helsingbergu, režirao na scenama u Geteborgu i Malmeu, godine 1961. postavljen je za reditelja Stokholmskog kraljevskog operskog teatra, a 1963. je na čelu Dramatena. O tome šta znači voditi pozorište, kaže:
Rukovodilac pozorišta treba da ima dobre saradnike koji bi mu omogućavali da se bavi onim najvažnijim – da bude u srcu pozorišta. A srce pozorišta – to su glumci i upravo glumci na sceni, a ne glumci u kancelariji, kada dolaze zbog raznih svojih problema. Po meni, rukovodilac pozorišta koji ne postavlja stalno komade, liči na kokošku koja ne ide petlu – na kraju krajeva ona prestaje da nosi jaja. (...) Da bi teatar funkcionisao, živeo i razvijao se – na čelu treba da stoji umetnik... Pozorište treba da se proširuje da ne bi umrlo, da ne bi postalo ”divno pozorištance”, nekakva kula od slonovače koja služi određenoj, stalnoj publici. Važno je vaspitavati mladu pozorišnu publiku. (...) Želim da pozorište koje ću ja da predstavljam bude pravo pozorište, užasno živo pozorište, u kome skup reditelja, glumaca i pisaca zajedno kreira stvarnost, koju nije moguće stvoriti ni na jedan drugi način osim uz pomoć pozorišta.
Bergmanov, iako prinudni, rad na minhenskim pozorišnim scenama, smatra se možda i nakreativnijim periodom u njegovoj karijeri pozorišnog reditelja. Tada je mislio i govorio ovako:
Rezultat nije glavno, već je to atmosfera – atmosfera koja nastaje za vreme rada na pozorišnoj predstavi. Ja sam mnogo više čovek pozorišta nego filma, zato što je pozorište za mene uvek radost... Rad u pozorištu za mene je ono sa čime živim. Režirati film – težak je posao. Ali odlaziti ujutro u pozorište, ulaziti u salu za probe, biti s glumcima, stvarati zajedno sa njima, učiti da zajedno slušate reči i srce pisca drame... To je život. Postoji li išta lepše? I kad glumci dele tvoj način mišljenja, tvoj odnos prema delu, to je čudesno. Mislim da ću režirati još jedan, dva ili tri filma i – tačka. A u pozorištu ću, nadam se, raditi dok me ne iznesu.
Kad odlaziš na probe, moraš osećati apsolutnu samouverenost. Potrebno je pripremiti se pre prve probe; maksimalno precizno i nepokolebljivo verovati: ja radim upravo ono što želim. I od te spoznaje si srećan. Neophodno je saživeti se s materijalom, učiniti ga sopstvenim iskustvom, sopstvenim duhovnim preživljavanjem. I tada osetiš da njime vladaš – opuštaš se. Više nije potrebno nikakvo nasilje ni nad tekstom ni nad glumcima. Probe u pozorištu moraju da protiču u potpunoj bliskosti; da glumci slušaju jedni druge, potrebna je nežnost, ljubav, uzajamno poverenje. I ako ti, zajedno s glumcima, pođe za rukom da stvoriš takvu atmosferu, a upravo je to stvaralačka atmosfera – to je početak svega, to je svojevrsno čudo. Trenutak i nešto je rođeno. Nešto kao živo biće. Ja tada nešto dobijam od glumaca i nešto im uzvraćam.

Ritam

Ritam je uvek najvažniji. Pošto je ritam u svemu. U svakom trenutku našeg života, ne razmišljajući o tome, mi živimo u ovom ili onom ritmu. Disanje, otkucaji srca, pokreti očiju, smena dana i noći, rušenje i stvaranje: sve je na svetu ritam. I zato stvaralački rad mora biti izgrađen na toj činjenici – mi smo obavezni, stalno osluškujući, da krećemo ka specifičnom ritmu drame, ka neponovljivom ritmu teksta. A to je prilično teško, kad tako mnogo radiš s prevedenim tekstovima, ako prevodilac nije uhvatio ritam originala – što se često događa – tada mi, ako mogu tako da kažem, tonemo u pakao, jer osećamo da idemo protiv teksta, protiv komada. I to je užasno.

Magična tačka

Ona ne zavisi od vrste dekora, već isključivo od osobenosti pozorišta. Ona se nalazi na svakoj sceni. Potrebno ju je tražiti. I vi je morate naći – tu tačku scene gde je najbolje, najefektnije postaviti glumce. Efekti odlaska glumca sa scene i njegovo pojavljivanje na njoj stvaraju se zavisno od te tačke. Upravo u vezi s tim pitanjem iskrsavaju teškoće kada dolazite na novu scenu: vi još ne znate gde se nalazi ”magična tačka”. To sam osetio prvi put – svesno – u ogromnom pozorištu u Malmeu. Trebalo je odrediti, na najracionalniji način, za gledaoce najpogodniju tačku scene. I vrlo dobro pamtim da je to bio pravougaonik, šest sa četiri metra, na rastojanju približno dva i po metra od prednje ivice scene. Kada sam pronašao to mesto, svi problemi bili su rešeni.

Šekspir

...pošto je Šekspir pisao kao tridesetsedmogodišnjak o jednom tridesetogodišnjaku... Ili, bolje, ako se na to gleda ovako: Horacio s jedne, Laert s druge strane i sam Hamlet čine jedinstveno trojstvo. Uveren sam da je bar ”Hamlet” jedna užasno lična Šekspirova drama – najličnija!

Žene

Žene? Ne bih mogao reći. Stavovi, reakcije, ponašanje, psihologija žena – sve to me opčinjava. To je tako i – to je sve.
Ne pravim razliku između ženskih i muških uloga; mene zanimaju ljudska bića; da li je to muškarac ili žena, za mene je isto. Kao reditelj, međutim, mnogo volim da radim sa glumicama i to je razlog što tako često pišem ženske uloge, upravo zato što imam više inspiracije kada radim sa ženama.

Smrt

Atmosfera i okvir ”Sedmog pečata” su veoma osobeni jer sam u to vreme osećao jak strah od smrti. (...) Sada se više ne bojim. ”Sedmi pečat” je upravo inspirisan strahom od smrti. Međutim, pošto sam realizovao film, strah od smrti je nestao i sada se više uopšte ne bojim. Verujem da je to kao gašenje svetlosti.

Život

Ne bojim se za svoj lični život jer sam ga organizovao na takav način da mogu da budem miran. Mogu sebi da dozvolim da živim jednostavno i bez briga. Ali ono što me plaši, to je sam život oko mene. Možemo sagraditi tanani zid da zaštitimo sebe, svoju porodicu i osobe koje volimo. Ali izvan tog zida, život je okrutan i mislim da će biti sve okrutniji i strašniji. Za ljude će postati sve teže da žive u svetu koji smo sami sebi izgradili.

Umetnost

(...) Umetnost kao samozadovoljstvo može da ima značaja, pre svega za samog umetnika. Danas je situacija manje složena, manje zanosna i, pre svega, manje zavodljiva. Kada bih bio potpuno iskren, rekao bih da je umetnost (i to ne samo kinematografska) beznačajna.
(...) Sve u svemu, umetnost je slobodna, drska, neodgovorna i, kako sam već rekao, pokret je žestok, skoro grozničav, nagoni na razmišljanje. To mi liči na zmijsku kožu punu mrava. Zmija je davno mrtva, razderana, lišena svog otrova, ali koža je još živa i kreće se ispunjena vitalnom snagom.
Sada, pošto sam konstatovao da sam jedan od tih mrava, prisiljen sam da se zapitam postoji li bilo kakav razlog da se moja aktivnost sledi i nastavi. Odgovor je potvrdan. Iako smatram da je teatar draga, stara moneta, čiji su lepi dani prošli. Iako smatram, kao i mnogi drugi, vestern stimulativnijim od jednog Antonionija ili jednog Bergmana. Iako nova muzika stvara utisak da želi da nas uguši u matematički razređenom vazduhu, iako se slikarstvo i skulptura sterilizuju, zakržljavaju kao žrtve svoje okamenjene slobode. Iako se književnost pretvodila u ogromnu stenu reči bez dubljeg značaja i većih posledica.
Čovek (pod tim podrazumevam druge, kao i sebe) postao je slobodan, užasno, vrtoglavo slobodan. Religija i umetnost postoje još jedino iz sentimentalnih razloga, kao što je čisto konvencionalni obzir prema prošlosti. Blagonaklona brižljivost stalno govori vrlo subjektivno o ljudima koji su sve nervozniji, civilizovaniji, slobodniji. Nadam se i uveren sam da drugi imaju iznijansiranije mišljenje, objektivnije. Sada, kada posmatram širinu te pustoši, uprkos svemu, ustručavam se da obnarodujem da hoću da nastavim stvaranje svoje umetnosti, a razlog je vrlo jednostavan (od čisto materijalnih aspekata problema ja pravim apstrakciju). Taj razlog je radoznalost. Neutoljiva, bezgranična radoznalost, koja se stalno obnavlja, koja me gura napred, nikad mi ne da mira, koja u potpunosti utoljava onu potrebu za kontaktima s ljudima koju nosim još iz mladosti. Osećam se kao kada bih, posle dugog zatočeništva, iznenada izašao iz zatvora i kročio u ovaj uznemireni život. Ja sam obuzet neukrotivom radoznalošću da sve beležim, opserviram, budno slušam – sve je nerealno, fantastično, užasno ili smešno. Hvatam u letu zrno prašine, možda je to jedan film – kakvog to značaja ima – nikakvog. Ali to me zrno prašine interesuje. Dakle, to je film. Živim s tim delićem uhvaćenim sopstvenim rukama, posmatram ga veselo ili melanholično. Probijem sebi put između ostalih mrava. Mi svi doprinosimo stvaranju jednog ogromnog dela. Zmijska koža polako se kreće.
To i ništa drugo je moja istina. Nikoga ne teram da u tome vidi svoju istinu, i to je nedovoljno izvesno kao uteha za večnost. Ali kao potpora za umetničku aktivnost, za nekoliko narednih godina, to je sasvim dovoljno, bar za mene.
Biti umetnik iz ličnog zadovoljstva nije uvek prijatno. Ipak, to je izuzetna prednost – umetnik deli sudbinu sa svakim živim bićem, koje, sa svoje strane, živi samo za sopstveno zadovoljstvo. Rezultat je veliko bogatstvo koje postaje iz samo egoističnog kontakta na prljavoj i vreloj zemlji, pod jednim nebom, ledenim i praznim...

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.