NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - PAVLE UGRINOV (1926–2007)
D. N.
PIONIR OSVAJANjA SLOBODE

 

Bio je jedan od naših najevropskijih pisaca, ma šta to značilo, utopista koji sumnja u sopstvenu utopiju, idealista čiji su se ideali njemu samom obijali o glavu, imao je dva imena: jedno koje je dobio na rođenju – Vasilije Popović – i pod kojim je zapamćen kao reditelj tri mitske predstave istog naslova: Čekajući Godoa, i drugo – Pavle Ugrinov – kojim je potpisivao svoja književna dela. Imao je samo 28 godina kada je, zauvek, ušao u istoriju (jugoslovenskog) pozorišta. Naprosto, suočio se s neodoljivim izazovom zvanim Samjuel Beket i njegovom prekretničkom dramom Čekajući Godoa. Prva verzija predstave koju je, 1954, režirao u Beogradskom dramskom pozorištu, sa Ljubom Tadićem, Batom Paskaljevićem, Radetom Markovićem i Mićom Tomićem – ”živela” je samo do kontrolne probe i nikada nije javno izvedena. Život nastavlja u ilegali, u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu, a potom, nakon dve godine subverzivnog bitisanja tokom kojeg ju uz ekipu Godoa stala napredna intelektualna elita (pre svega) Beograda, 17. decembra 1956, prelazi u slučajno otkrivenu malu salu stare zgrade ”Borbe”, sa 212 stolica, što je Borislavu Mihajloviću – Mihizu dalo ideju da novonastalo pozorište nazove – Atelje 212. Bilo je to prvo izvođenje Beketa u nekoj socijalističkoj zemlji i – bilo je to osvajanje slobode.
Pod istim imenom – Vasilije Popović, godinama je, potom, u zlatnom periodu Televizije Beograd, uređivao njen Dramski program.
Vasilije Popović, alijas Pavle Ugrinov, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju školu završio je u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu.
Godine 1946. upisao se na Ekonomski fakultet u Beogradu, ali je posle završene dve godine studija prešao na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine, na odseku za režiju, kod profesora Huga Klajna.
Napisao je dvadesetak romana i drugih knjiga pripovedne proze, drama i dramatizacija, eseja, studija i kritika.
Između ostalog, objavio je zbirku poema Đačka zapevka (1955), romane Odlazak u zoru (1957), Elementi (1968), Fascinacije (1976), Zadat život, Carstvo zemaljsko (1982), Tople pedesete (1990), kao i mnogobrojne zbirke priča i drame.
Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN-ove nagrade za najbolji roman (Zadat život, 1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve i Prosvetine nagrade 1996…
Dobitnik je i Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordena Republike sa srebrnim vencem (1988).
Bio je član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik Saveta Letopisa Matice srpske i stalni član-saradnik te ustanove.
Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991.
Umro je u Beogradu, 23. juna.
U jednom od poslednjih intervjua koje je dao, rekao je, između ostalog: ”Nekad, u mojoj mladosti, postojalo je više kriterijuma, sada ne postoji nijedan. Brza slava, brza lova, eto to je sada sve! Kad je to bilo da se neko bogati na kulturi? Na književnosti! Pa Mikelanđelo je spavao u ritama u svom ateljeu. Veliki Kračun i slikarska bratija iz njegovog vremena radili su za koru hleba i parče slanine. Ko to postavlja glupe zagonetke? Pitaju lovani. Ko još govori o kriterijumima?! Neke budale, šta će nam oni!”

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.