NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM - FARUK BEGOLI (1944–2007)
D. N.
SREĆAN ŠTO NE MRZI

 

Glumac Faruk Begoli preminuo je 22. avgusta u Prištini, posle kraće, teške bolesti, u 63. godini.
Aristokrata, ne samo po rođenju (u uglednoj begovskoj porodici) već i po visokim moralnim i ljudskim osobinama koje su bile osnovna karakteristika njegove ličnosti, po svim svedočenjima privržen prijatelj i, ne na poslednjem mestu, izvanredan glumac, Faruk Begoli otišao je nespokojan, zbunjen i nesrećan zbog svega što se u poslednje dve decenije dešavalo u zemlji u kojoj je rođen, u kojoj je živeo, školovao se, snimao filmove,  glumio u pozorištu, stekao prijatelje (Branko Cvejić, koji mi je pomogao oko podataka vezanih za Begolijevu pozorišnu karijeru, kaže da iz studentskih dana, kao nešto vrlo upečatljivo, pamti po svemu izuzetno i veoma blisko prijateljstvo ”tri drugara” na njegovoj klasi: Faruk Begoli – Josif Tatić – Laslo Švirklih, koji je umesto u teatru sebe pronašao u medicini, i trenutno je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu) i poštovaoce za ceo život. Te okolnosti primorale su ga, doduše, da izabere stranu, ali ne i da mrzi.
Mlađi brat izuzetnog, plemenitog glumca Istrefa Begolija (preminuo 2003), koji je jedno vreme bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Faruk je, pošto je shvatio da studije ekonomije baš i nisu za njega, upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i već tokom studija, onako lep, šarmantan i talentovan, snima filmove, što je bio početak zavidne filmske karijere. Pod brojem jedan u njegovoj filmografiji upisan je film Pogled u zenicu sunca Veljka Bulajića, a među više od 60 uloga, koliko je odigrao u nekadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji, i one su u filmovima: Podne, San i Jutro Puriše Đorđevića, Vuk sa Prokletija, Derviš i smrt, Čuvar plaže u zimskom periodu...
Tu su i naslovi: Sarajevski atentat, Bitka na Neretvi (V. Bulajića), Opasni trag Mikija Stamenkovića, Valter brani Sarajevo i Partizanska eskadrila Hajrudina Krvavca, Derviš i smrt i Vrhovi Zelengore Zdravka Velimirovića... Poslednji put Faruk Begoli igrao je u srpskom filmu 1992. To je Bulevar revolucije Vladimira Blaževskog.
Poslednju ulogu na filmu Faruk Begoli ostvario je prošle godine, u filmu Sunaja Race Kosovo – očajnička potraga, za koji je pisao i scenario.
Begoli je takođe bio i saradnik na scenariju, odnosno konsultant (za albanske običaje) reditelja Gorčina Stojanovića u filmu Stršljen, iz 1998.
Što se pozorišta tiče, Faruk Begoli je, do odlaska u Prištinu i početka pedagoške karijere, igrao relativno malo, i to uglavnom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Jedna od predstava po kojoj ga pamti pozorišna publika jeste i ona u Hamletu, u režiji Steve Žigona.
Kao profesor glume radio je na Višoj pedagoškoj školi u Prištini, a zatim, od 1989, na Fakultetu umetnosti u Prištini.
Jedan je od osnivača i dugogodišnji direktor Pozorišta za mlade ”Dodona” u Prištini. U tom pozorištu, zajedno s Enverom Petrovcijem, držao je nastavu glume. Proizveli su nekoliko glumačkih generacija u mračnim vremenima, kada su srpske vlasti zabranile Prištinski univerzitet. Režirao je i komediju Profesore, ja sam talenat, zar ne? U njoj je igrao sa svojim studentima svake nedelje, više od deset godina.
Faruk Begoli je pre dve godine bio gost u emisiji Radija Slobodna Evropa. Intervju koji je tom prilikom dao, RSE je, na vest o njegovoj smrti, stavila na uvid javnosti na Internetu.
Prenosimo delove tog razgovora, obavljenog neposredno nakon što je Faruk Begoli odigrao Kralja Lira u Narodnom pozorištu u Prištini. Premijera je, kažu, višestruko uzburkala kulturnu javnost na Kosovu. Pored veoma pohvalnih ocena za Begolijevu glumu, mediji, kao i bliski prijatelji, iskazali su divljenje Begolijevoj glumačkoj hrabrosti jer je nakon 27 godina stao na pozorišne daske.
O tome da li je u pitanju samo glumačka hrabrost ili nešto drugo, Begoli kaže: ”Glumiti Lira, san je svakog starijeg glumca. Kada glumim, želim i moram da imam izazov koji me emocionalno budi i motiviše. Režiser Fadil Hysaj bio je moj student. Nekoliko dana me je ubeđivao. Doneo sam odluku sa zadovoljstvom, i to osećanje i sada me drži.”

RSE: Sa svojom predstavom ”Kralj Lir” išli ste na jedno vrlo zanimljivo gostovanje. Kuda ste putovali prošle nedelje?
BEGOLI: Posle dugog vremena otišao sam za Sarajevo, na MESS. Bio sam vrlo uzbuđen, vrlo emotivan i malo prestrašen. Od rata uopšte nisam izašao sa Kosova. Nisam otišao do Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva. Stvorilo se kod mene neko osećanje da nisam ni pokušavao da uspostavim onu ljubav koju sam imao. Hoću ljubomorno da sačuvam taj, za mene, divan život, divna prijateljstva, divne ljubavi, čak i divan kreativan rad bez kojeg, verovatno, i ne bi bilo svega ovoga. U Sarajevo sam išao sa Lirom, s jednom ulogom koja je značajna. Neki kažu da je on kralj uloga. Zbog Lira, zbog osećanja, zbog ljubavi koju imam prema Sarajevu, gde sam dugo živeo i radio, imam utisak da nisam bio dovoljno koncentrisan, da sam bio potpuno emotivno na svim stranama. Bio je to doživljaj koji se pamti, koji nikada neću zaboraviti, ali koji nije lak. Sreo sam puno prijatelja. Posle predstave mnogi su došli. U Sarajevu sam poslednji put bio mesec dana pre početka rata. Bio sam tamo kao predsednik Udruženja filmskih radnika Jugoslavije. Na Televiziji Sarajevo radili smo nominaciju domaćeg filma. Bio sam deset dana u Sarajevu. Pre samog početka rata ta nominacija se dogodila. Naravno da sada nisam sreo Šibu Krvavca i Mirzu Idrizovća kojima je, verovatno, srce prepuklo zbog onoga što se događalo u Sarajevu. Nisam sreo ni Davorina Popovića, koji mi je bio drag prijatelj. Došlo je puno prijatelja da vide mene kao Faruka i mene kao Lira. Predstava nije imala pravu komunikaciju, ali aplauz koji su mi dali, i sala koja je ostala prepuna, govore mi da sam verovatno kriv i ja, moja ljubav prema njima i njihova ljubav prema meni. Imao sam mogućnosti da ostanem, ali nisam mogao jer sam mislio da, ako ostanem, onda ću ući u druge vode. Odlučio sam da je zbog tih emocija bolje vratiti se. Ne znam da li sam dobro učinio. Pun sam Sarajeva i prijatelja koje sam sreo.

RSE: Dok ste bili u Sarajevu, da li ste razmišljali o tome kako bi moglo biti u Beogradu?
BEGOLI: Ne smem o tome da razmišljam. Moji prijatelji me zovu. Čak misle da se plašim. Prekinuo sam jedan divan i pun život. Izgradio sam zid i neću o tome ni da razmišljam, jer jako sam voleo Beograd. Bojim se. Hoću da mi ostane u lepom sećanju.

RSE: Da li je to strah od promena?
BEGOLI: Verovatno. Prošlo je više od deset godina. Ne mislim da su se fasade i prijatelji promenili. Pre neki dan, moja prva generacija, skupila se u kafani. Javili su mi se telefonom i sa svakim sam pričao. Bio sam tri dana bolestan od sreće. Vratio sam se unazad, a teško je ići u istoriju. Sreća je što čovek pamti i seća se samo lepih stvari. I želim da se sećam samo lepih stvari. Josif Tatić me skoro stalno zove. Bojim se da, ako odem, da ću se rasplakati. Neću da razmišljam o tome.

RSE: Sada kreću pregovori o budućem statusu Kosova. Da li se bojite da će to doneti nove napetosti na Kosovu?
BEGOLI: Zaista se ne razumem u politiku. Napetosti postoje, ali ne zbog pregovora, već zbog ekonomskog stanja, zbog nezaposlenosti, zbog krajnje bede. Oko 40 odsto ljudi živi u krajnjoj bedi. Univerzitet i škole su u štrajku. Ekonomska situacija i politička situacija su katastrofalne. Svi smo politizovani i svi mislimo da je to konačna nezavisnost, koja je neminovna, koja će nam doneti sreću. Ovo je tranzicija u siromašnom kraju. Ovde su tenzije visoke. Ova sloboda nije ona koju smo očekivali.

RSE: Polako počinju da se ostvaruju i regionalni projekti. Mislite li da će se glumci, reditelji i stvaraoci sa Kosova više uključivati u regionalne projekte?
BEGOLI:U to uopšte ne sumnjam. Za mesec dana će biti premijera pravog kosovskog filma u kom igram jednu od glavnih uloga. Priprema se jedan film o Kosovu koji je napisala jedna žena iz Južne Afrike, a reditelj će biti Žalica iz Sarajeva. Radnja će se odvijati na Kosovu. Sve to se polako sklapa. Nedavno je gostovala predstava iz Sarajeva u kojoj je igrala Mirjana Karanović u režiji Dine Mustafića. Dobila je prvu nagradu na pozorišnom međunarodnom festivalu INFEST. Dobila je dvadesetominutni aplauz. Svi znaju ko je, a ipak je dobila veliki aplauz i glavnu nagradu. Ona igra predivno. Kada sam otišao da joj čestitam, rekao sam joj: ”Zašto je Sloba slao vojsku i policiju? Trebalo je da pošalje tebe. Vidi šta si učinila od nas.” Dobila je najveći aplauz koji ja pamtim na Kosovu. Za 60 godina na Kosovu, nikada nisam doživeo sličan aplauz.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.