NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

KNjIGE
Miroslav RADONJIĆ
PREGLED TEORIJE UMETNOSTI LUTKARSTVA
(Henrik Jurkovski, TEORIJA LUTKARSTVA, Međunarodni festival pozorišta za decu, Subotica, 2007)

 

Za nešto manje od godinu dana pred nama je još jedna od knjiga dr Henrika Jurkovskog (Henryk Jurkowsky), danas neosporno najznačajnijeg teoretičara lutkarstva u svetu, objavljena, na predlog urednika edicije prof. dr Radoslava Lazića, pod imenom Teorija lutkarstva, a u prevodu Biserke Rajčić, odnedavna laureata jedne od najprestižnijih poljskih nagrada, koja nosi ime Stanjislava Ignacija Vitkjeviča (Stanis av Ignacy Witkiewicz).
Proučavajući izvore i izvire lutkarstva, Jurkovski dolazi do, naizgled, jednostavnog zaključka da je savremeno pozorište lutaka izraz izbora teatarske konvencije od strane stvaraočevog subjekta ili umetnika samog. Dakle, on, stvaralac je taj koji ima brojne mogućnosti korišćenja izražajnih sredstava, pre svega legalizovanjem artefakata koje je sam stvorio ili izabrao, i to kako iz sveta pozorišnih predmeta, tako i onih iz sveta predmeta namenjenih svakodnevnoj upotrebi. Rečima, on subjektivnost rukotvorina može da koristi neprekidno ili povremeno, pa čak i efemerno, pozivajući se, pri tome, na mimetičko ili epsko pozorište. Uostalom, ne smemo prevideti, a kamoli zaboraviti da odnos subjekta i predmeta, baš u ovom slučaju, spada u najznačajnija pitanja pozorišne estetike, kao ni činjenicu da je pozorište lutaka ono u kome se lutka pojavljuje u funkciji scenskog subjekta. Zbog toga, istoriju lutkarskog pozorišta, smatra Jurkovski, možemo zamisliti kao istoriju prava koju lutki priznaje čovek.
Svojevremeno, još 1931. godine, u svojoj Istoriji lutkarstva Lotar Bušmajer (Lothar Buschmeyer) tvrdio je dosta komotno da je ”umetničko delo sazdanost nastala iz osećanja doživljaja: ono je tvorevina koja svoja osećanja nosi sobom, a istovremeno je u stanju da ih prenese drugim ljudima”. Samo koju godinu kasnije, ali kudikamo određenije, Pol Valeri (Paul Valéry), pesnik i esejista, k tome, formulisao je to isto, samo malo drukčije i određenije: ”Umetničko delo bi”, veli on, ”uvek trebalo da nas pouči da nismo videli ono što vidimo”, čemu sam, priznajem, i sam, veoma sklon.
Ovaj svojevrsni pozorišni brevijar Jurkovski započinje nimalo slučajno (kod njega, uostalom, ništa nije slučajno) tekstom objavljenim u Pamiatniku Teatralnom, iz 1969, da bi razlaganje završio raščlanjavanjem onih primera, koliko od juče, iz februara 2006, analizujući adaptacije Ibzenovih (Henrik Johan Ibsen) drama Per Ginta, Nore, Aveti i Hede Gabler na scenama Njujorka. Naravno, kao projekata sa lutkama.
Ovo, novo preoblikovanje tekstova u dragocenu knjigu rasprava, eseja i ogleda, dakle, posle engleskog, španskog, japanskog, poljskog i češkog, čini mi se najpromišljenije, jer mu je dodao i za  njega dopisao one, godinama mišljene i smišljane delove o metaforičnosti, simulakrijumima, sinergiji, kao ključnoj reči lutkarske umetnosti, postmoderni i tzv. ”trećoj vrsti”, delimično nagoveštene i donekle obrađene u Metamorfozama (Metamorfozy teatru lalek w XX wieku), što je poslužilo razložno istorijski shvaćenoj postepenosti gradacije filosofskog predloška, od pozorišta u kome je lutka bila scenski subjekat do njenog opredmećenja, u doslovnom značenju te reči.
Uvođenjem, pak, pojma žive materije kao osnove novog postupka u pristupu sveukupnom problemu umetnosti, Jurkovski smelo dokazuje da se drugačije, pa time i novo poimanje pozorišta lutaka može očitovati, i očituje, upravo kao glas uobličene materije, potkrepljujući ovako formulisanu hipotezu brojnim primerima u postulatima istorije avangarde, ali i različitim formama likovnog, čak tzv. ”bezličnog” pozorišta, recimo u predstavama Tadeuša Kantora (Tadeusz Kantor) ili pokušajima Tingelija (Tinguely).
S druge strane, čini se nespornim njegovo zalaganje da prisustvo lutke u savremenom pozorištu nije ništa drugo do savremena realizacija testamenta moderne avangarde, ali sve više i postmoderne, koja je želela i uspela da udahne novi život sveukupnom stvaralaštvu, pozivajući se i te kako na žanrove s margina zvanične umetnosti. Izbor lutke pokazao se, tako, višestruko korisnim, kako u pogledu njenog poetskog potencijala (oživljavanjem metafore), tako i nespornom potvrdom njene likovne vrednosti. U tome se, sva je prilika, upravo i krije tajna, ali i uspeh lutke, koja je, ne baš lagodno, prevladala i savladala većinu tendencija ispoljavanih u teatru minulog stoleća – od dramskog, preko narativnog do poetskog, pri čemu je prelazak sa metaforičnog na metonimijsko podrazumevanje pozorišta lutaka, po mnogo čemu, bio – sada to znamo bez ikakve sumnje – krajnje inovativan, čak revolucionaran.
Uostalom, o temi odbačenih/prevaziđenih umetničkih vrednosti u jednom vremenu, i njihovom prihvatanju u drugom, prepoznaje se sasvim jasno, i određeno, večiti i večni umetnički i istorijski problem sukoba tradicionalnog i modernog, na šta i te kako upućuje i ona, ne tako često rabljena misao iz Geteovog (Johann Wolfgang von Goethe) Fausta, koja govori o tome da je ono što svetluca rođeno tek za trenutak, a da je samo istinska, prava pojava, baš kao i biće, sačuvana za svet posle nas.
Pre nešto više od dva veka, veliki engleski pesnik, ali i glasoviti slikar, Vilijam Blejk (William Blake) zabeležio je za pamćenje: ”Onaj iz koga ne zrači svetlost, nikada neće postati zvezda.”
Henrik Jurkovski to već jeste.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.