NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

KNjIGE
Milivoje MLAĐENOVIĆ
REPERTOAR  KAO SVEDOČANSTVO EPOHE
(Miroslav Radonjić, SAVREMENA DOMAĆA DRAMA NA SCENI SRPSKOG NARODNOG
POZORIŠTA /1945-1965/, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2006)

 

Uticaj Sterijinog pozorja na repertoar srpskih pozorišta je značajan. To je jedno od  otkrića do kojeg dolazi Miroslav Radnojić u studiji Savremena domaća drama na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Autor je istraživanjem dokazao da je od osnivanja odnos  zastupljenosti dela stranih pisaca prema domaćim piscima  u reperotaru SNP-a bio 3:1, a  da se početkom šezdesetih menja u 3:2, u korist domaćeg autora.
Jedan od rezultata istraživanja jeste i opisna ocena da u našoj dramskoj književnosti u posmatranom periodu ”pravih, istinskih dramskih dela koja će nadživeti epohu u kojoj su stvorena nema mnogo”. Od Jovana Đorđevića, utemeljivača našeg nacionalnog teatra u Novom Sadu i Beogradu traje pomalo monotona kuknjava o krizi dramskog stavralaštva, uz nabrajanje svih mogućih izgovora za takvo stanje, među kojima je, kao i danas, na prvom mestu prigovor da dramski autor nema pristupa u teatar, da prema njima  uprave i direkcije imaju mrzovoljan odnos itd. Tek Jovan Putnik ukazuje na pravu slabost savremene srpske drame – a on se sadrži u oceni da naši dramski pisci ne polaze od ”živog života”, već od ideje.
Radonjić tvrdi da je naša savremena dramaturgija možda čak i svesno ”propuštala da bude pouzdan svedok čitavog niza društvenih procesa i zbivanja”. I zato se naša dramaturgija nalazila u nekom međuprostoru, između ”tradicionalne književno-scenske forme namenjene tzv. literarnom pozorištu i naznake nekog drugačijeg teatra”. Umesto odgovora na pitanje zbog čega se dramski autori plaše pristupa problematici savremenosti, autor nam otkriva da dramski pisci posmatrane epohe traže pribežište u prošlosti i, rekao bi Jovan Hristić, u ”zaobilaznom govoru”, ”ezopovskom jeziku ” kojim se  izražava ono ”što se otvoreno ne bismo usudili da kažemo”. Ali,  tvrdi Hristić, razloga za ezopovski jezik ima i drugih: ”Pokušaj da se domaši neka ozbiljnost, da se jedna situacija povede u drugom pravcu, ne samo u komediju”.
Govoreći o nekim programskim karakteristikama savremene domaće drame na repertoaru SNP-a u prve dve decenije posle Drugog svetskog rata, Radonjić najpre odbacuje tradicionalno i prilično pojednostavljeno određenje pozorišta prema kojem je pozorište prevashodno zasnovano na literaturi. Radonjić, naravno, ne prihvata ni mišljenja prema kojem dramski tekst nije naročito bitna komponenta. Radonjić se stoga zalaže za ”sveukupnost pozorišnog stvaralačkog čina koji utiče na izazivanje uverenja o drugačijim vrednovanjima, koji su zasnivaju koliko na transpoziciji istina toliko i na predstavi”. 
Istraživač, sa dugogodišnjim iskustvom u pozorišnoj praksi,  za uspešnu realizaciju dramskog teksta savetuje dvostruku proveru: u odnosu na reditelja, i u odnosu na glumački ansambl. On s druge strane, ne preporučuje ”programsko koketovanje” s publikom, koje je posledica neumerenih repertoarskih ambicija. ”Drugim rečima, repertoar nije samo odraz težnji jednog kolektiva da što adekvatnije prezentuje određenu literarnu tvorevinu nego i da ukupnim zbirom  vrednosti, koji ta realizacija sadrži, ostavi, u vremenu u kojem stvara, svedočanstvo o svojim umetničkim dometima.”
U periodu koji razmatra autor utvrđuje da je na sceni Srpskog narodnog pozorišta izvedeno 38 dramskih tekstova domaćih autora. Taj ”popis” nije samo  slika repertoara Srpskog narodnog pozorišta, nego slika stanja i prilika književnog, pozorišnog i društvenog života. Ovde je mesto da se citira Dušan Matić koji kaže da  ”politika uobličava život, ona je operator i hirurg”. Na osnovu ovog inventara repertoara čitalac saznaje da je bilo sezona u kojima na scenama Spskog narodnog pozorišta nije bilo nijednog premijerno izvedenog domaćeg dramskog teksta (1946/47, 48/49, 51/51). Isto tako vidljivo je da je najbogatija sezona 1958/59, kada je izvedeno premijerno šest domaćih drama, ili 1953/54, kada su izvedene četiri domaće savremene drame. To su samo neka, usputna saznanja, do kojih može doći pažljiv čitalac Radonjićeve studije.
Ono što je za nas važnije jeste analiza izvedenih drama. Ona je realizovana pregledno, razvrstana u pet tematskih krugova. U prvoj grupi su dramski tekstovi s  tematikom iz Drugog svetskog rata, u drugoj  drame nastale ”ugledanjem na istoriju”, odnosno narodnu epiku. U treću grupu autor svrstava drame koje naziva psihološko-dramskim ispovestima. U četvrtom krugu su komedije a u petom dramatizacije , kao ”prelazni” oblik od originalnih dela ka onima ”udešenim za prikazivanje na pozornici”.
Precizan, odmeren, strog prema sebi i prema drugima, Radonjić na osnovu posmatranog perioda života domaće drame na sceni Srpskog narodnog pozorište ne želi da anticipira. Imajući u vidu višeslojnost i stalnu nepredvidljivost pozorišnog razvoja, on se zadržava na oceni stanja posmatranog perioda u razvoju SNP-a. Ovde valja potcrtati da je ”Srpsko narodno pozorište bilo i ostalo jedno i jedino, a da je pet različitih kultura Vojvodine, čije dramaturgije, upravo zbog te višenacionalne prisutnosti, s pravom, dakle nikako s paritetstvom ili paraderstvom, očekuju svoje potvrđivanje i na ovoj sceni”.
Radonjić opominje i na olaku zaboravljenost dramskog početništva Miroslava Antića. Kloneći se opasnog uskoregionalnog razvrstavanja dramske književnost, autor podseća i   na ”vojvođansku liniju”, inače ”polivalentnog” repertoara  Srpskog narodnog pozorišta koju ispunjavaju pisci novosadskog dramskog kruga (Zoran Petrović, Ferenc Deak, Bogdan Čiplić) i  dela  vojvođanskih klasika (Sterija, Trifković, dramatizovana dela  Jaše Ignjatovića). Pomenute teme Radonjić samo naznačava i time, kao valjan naučni delatnik,  otvara područja budućim istraživačima.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.