NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

PREDLOG ZA RAZMIŠLjANjE
Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ
DUGA I MUČNA PRIČA NEIZVESNOG ZAVRŠETKA
Da li nam je potreban zakon (a ako jeste – kakav treba da bude)?

 

Možda je smešno uopšte i pominjati zakon o pozorištu u državi kojoj još nedostaje toliko mnogo zakonskih akata, posebno u času kada je evidentno da nam uskoro (najverovatnije) predstoji temeljna rekonstrukcija kompletnog zakonodavnog sistema, razume se pod uslovom da napokon odlučimo da li nam je budućnost na Zapadu ili na Istoku.
S druge strane, i samo pominjanje priče o ovom zakonu (u krajnjoj liniji sasvim svejedno da li je to zakon o pozorištu, kulturi ili muzičko-scenskim delatnostima) najčešće provocira osećaj dosade i nelagodnosti, s obzirom na to da se tema na razne načine provlači kroz ovdašnju javnost, posebno teatarsku, već decenijama. Jer, opšte mesto svakog ćaskanja naših pozorišnih ljudi je upravo priča o tome ko u tom času piše ovaj zakon. Već decenijama neko upravo piše zakon o pozorištu, godinama se šuška da je napokon doveden do forme koja je podobna za javnu raspravu, a onda usledi – muk. Neko vreme vlada tišina, a onda – sve ispočetka.
Tema je do te mere kod nas izlizana da se u ovdašnjoj stručnoj (i polustručnoj) javnosti opasno povećava broj onih koji sve smelije zagovaraju tezu da nam zakon o pozorištu, u stvari, nije ni potreban, potkrepljujući tvrdnju podatkom da i neke od država u kojima teatarski život cveta, kao što je slučaj s Nemačkom, nemaju sličan zakonski akt.
Paralela stanja u srpskoj kulturi s, recimo, onim u Nemačkoj, dabome, po mnogo čemu nije uputna, i umesna je barem koliko i zaključak da beogradske policajce pod hitno treba razoružati budući da ni londonski bobiji ne nose pištolje.
Istina, Nemačka ili Švedska nemaju zakon o pozorištu, ali zato imaju sve ostale zakone, uz to i izuzetno moćna esnafska udruženja i ništa manje jake sindikate, ali pre svega, tamo teatarski život funkcioniše u kontekstu ozbiljno utemeljenih društvenih sistema kao i precizno definisanih kulturnih politika. Drugim rečima, u pomenutim državama se vrlo dobro zna šta država očekuje od institucija kulture; koji je, dakle, njihov društveni značaj, koja sredstva kulturne politike imaju biti upotrebljena, a koja materijalna sredstva valja uložiti da bi ove institucije mogle da ispune očekivanja društva.
Kod nas, međutim, ne postoji zakon koji bi regulisao način funkcionisanja pozorišnog života, niti imamo zvanično (ili nezvanično) definisanu kulturnu politiku, strategiju i mehanizme njihovog sprovođenja, ali zato nema ni drugih zakona koji bi adekvatno nadoknadili odsustvo pomenute regulative.
Teza o uspešnosti ovdašnjeg teatra, uprkos odsustvu preciznijih zakonskih okvira, pa i kulturne politike, zasnovana na tvrdnji da u Srbiji danas ipak nastaju dobre predstave, pa i pozorišni rezultati umetnički relevantni u evropskim teatarskim okvirima, nije održiva već i zbog činjenice da je takvih predstava sve manje, a zaposleni u pozorišnim institucijama ove države sve bolnije shvataju da participiraju u poslu koji rapidno propada. I to ne zato što je konkurencija sada zaoštrenija, ili zbog toga što je dobrih glumaca, reditelja, operskih pevača ili baletskih igrača danas manje no što je to bio slučaj pre, pa ni samo zato što su dramatična društvena dešavanja u Srbiji promenila karakter ili očekivanja teatarske publike, ili što smanjena ulaganja u pozorišno stvaralaštvo poslednjih godina u znatnoj meri ugrožavaju kvalitet produkcije...
Ne, problem je ponajpre u nedefinisanim odnosima osnivača (vlasnika) i pozorišta, u odsustvu čvrstih, preciznih obaveza prvih prema drugima, ali i teatara prema svojim osnivačima, kao i u sve evidentnijoj nebrizi vlasti prema onome što se događa u našim pozorištima. Sve češće se vlasti po opštinama Srbije smenjuju, a očigledno je da isključivo od ličnih afiniteta vlastodržaca zavisi da li će lokalni teatar prosperirati (tačnije: nastaviti da vegetira) ili će biti nastavljen proces njegovog propadanja.
Isto tako, svakome ko je verziran u celinu naše pozorišne stvarnosti više je no očigledno da postoje ogromne razlike između pozorišta u Srbiji i prestoničkog teatarskog života. A pod ovim drugim misli se na pozorišta čiji je osnivač Skupština grada Beograda.
Beogradske vlasti su nakon petooktobarskih promena povukle možda najradikalnije poteze vezane za konsolidovanje teatarskog života prestonice. Ponajpre su temeljno renovirana bezmalo sva pozorišta čiji je osnivač Grad, zaposlenima u beogradskim institucijama kulture, pa i teatrima, ponuđen je adekvatan socijalni program, a u nekoliko mahova su inicirani i ozbiljni razgovori o uspostavljanju sistema u načinu na koji će biti koncipirana repertoarska politika prestoničkih teatara.
Razlika između pozorišnog Beograda i pozorišne Srbije nije, dakle, samo u enormnoj diskrepanci uloženog novca, već i u manifestaciji konkretne brige, te pokušajima pronalaženja sistemskih rešenja.
No, pomenuti potezi beogradskih vlasti – ma koliko bili radikalni i bez obzira na to koliko su istinski pomogli revitalizaciji tamošnjeg teatra – ipak do danas nisu suštinski ugrađeni u sistem, nisu postali deo zakonskih regulativa, pa će tek budućnost pokazati koliko su uistinu dalekosežni.
U intervjuu koji je dao za Ludus neposredno po postavljenju na mesto ministra za kulturu, Branislav Lečić je objašnjavao da je upravo kucnuo čas da budu načinjeni radikalni potezi, nagoveštavao je, između ostalog, i pisanje zakona o pozorištu. S druge strane, Lečić je i te kako bio svestan haosa s kojim je bila suočena Đinđićeva vlada, kao i činjenice da je u tom momentu bilo neophodno doneti mnoge druge, za funkcionisanje države neuporedivo značajnije zakone.
U tom kontekstu, argumente za ubrzan proces donošenja upravo tog zakona, Lečić je pronalazio u logičnoj tezi da u teatrima čiji je osnivač Srbija radi relativno mali broj ljudi, te bi upravo zakon o pozorištu, podržan odgovarajućim socijalnim programom, kao i adekvatna državna strategija vezana za teatarski život, zapravo mogli da predstavljaju probni balon, svojevrsni eksperimentalni program na osnovu kojeg će docnije, menjajući ono što je za promenu, postati moguće i formulisanje strategija za rešavanje krupnijih problema i složenijih privrednih sistema. Znao je Lečić da će se zakon o pozorištu, ako u tom trenutku ne bude usvojen, ubrzo naći u drugom planu, da će ga potisnuti panična potreba da budu rešavani drugi gorući problemi, a da će samim tim teatar opet biti marginalizovan.
Uvereni da je konačno kucnuo čas da se priča o ovom zakonu privede kraju, te u nameri da odgovornima ponude relevantan materijal za razmišljanje, tadašnji Sindikat dramskih umetnika i redakcija Ludusa publikovali su specijalno izdanje ovih pozorišnih novina s tekstovima nekoliko zakona o pozorištu, pre svega tzv. zemalja iz okruženja, kao i država koje su u to doba dublje zakoračile u proces tranzicije, te intervjue i novinske članke koji su ukazivali na iskustva teatarski visokorazvijenih evropskih društava.
U tom izdanju Ludusa objavljen je i tekst predloga zakona o pozorištu koji je, na osnovu narudžbine Sindikata dramskih umetnika, sačinio ekspertski tim sastavljen od pravnih stručnjaka i pozorišnih stvaralaca različitih profila i profesija.
Želja izdavača je bila da tom publikacijom provocira javnu raspravu i, dabome, podstakne u to doba čelne ljude Ministarstva da požure u realizaciji poslova vezanih za pisanje zakona.
No, mrka kapa. Pozorišna javnost, nakon prvih, prilično neodređenih reakcija, nanovo je utonula u rečito ćutanje, a ubrzo je smenom na čelu Ministartstva za kulturu prekinut i proces donošenja zakona.
Docnije će se, međutim, pokazati da je Lečićev tim posao zapravo priveo kraju, a blagodareći Aleksandri Jovićević, pomoćnici ministra Branislava Lečića, tekst tada nastalog zakona, umesto svojevremeno pred poslanike u Skupštini, sada evo dospeva pred sud javnosti da bi, nadamo se, ovaj put ozbiljno provocirao sve zainteresovane i odgovorne da razmisle o tome da li nam pozorišta propadaju, između ostalog, i zbog odsustva adekvatne zakonske regulative koja bi, ako ništa drugo, barem odredila ”pravila igre” i okvire u kojima će u ovoj zemlji funkcionisati teatarski život.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.