NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

DRAME
Almir IMŠIREVIĆ
PO ISTINITOJ PRIČI - igra plakanja
Sarajevo, 2007.

 

Almir Imširević

Bosanskohercegovački dramski pisac.
Rođen 10. marta 1971. u Bihaću.
Na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu diplomirao na Odsjeku za dramaturgiju. Godine 1999. na Internacionalnom festivalu MESS, inscenacija teksta Kad bi ovo bila predstava... (režija Aleš Kurt) nagrađena je „Zlatnom maskom" Oslobođenja. Drama je uvrštena u Antologiju BH drame XX vijeka. Svojim radovima Imširević se predstavio publici u Avignonu, Parizu, Splitu, Ferney-Voltaireu, Lozani, Bonnu, Ljubljani i Beogradu. Autor je drama: Kad bi ovo bila predstava..., Balkanski đavo Sram, Playback Sevdalinka, Circus inferno i Po istinitoj priči. Drama Balkanski đavo Sram, godine 2007, uvrštena je u francusku antologiju evropske drame De Pinter a Muller (Michel Corvin).
Trenutno radi kao docent na ASU i umjetnički je rukovodilac Otvorene scene „OBALA".

Bibliografija
Kad bi ovo bila predstava..., Sarajevo, 2001, Akademija scenskih umjetnosti Sarajevo
Circus inferno, Zenica, 2003, Vrijeme
Si c'etait un spectacle, 2003, Pariz, L'espace d'un Instant
Balkanski đavo Sram
Playback Sevdalinka
Po istinitoj priči


EMAJLIRANJE I NOTICE

05 05 07

Dragi Almire,

(...)
„Rukopis” drame je čist kao suza.

„Rukopis” a ne stil; „rukopis” bi bio fraza, „dijaloška jedinica” drame, stil je, valjda, dramaturška kategorija, struktura.

Uspeo si da provrtiš sve klišeje dramaturške napetosti a da oni profunkcionišu (iako prepoznavani kao „opšta mesta”).

Imširević je zakleti „postmodernist”, rekli bi od mene mlađi kritičari (teatrolozi). Ali varijacija poznatog literarnog modela (tuđeg) nije kod njega stilska igra. Vidim u tom Almirovom (valjda) opredeljenju (možda i podsvesnoj naklonosti?) ceo jedan svetonazor; kao da proizlazi iz osećaja da još uvek živi na ruševinama „bivšeg sveta” a da je „novi” tek u nastajanju, u maglovitim obrisima. Almir kao da pišući čeprka po ruševinama.

Odnos prema spoljnom svetu je odličan! Odnos muža i žene „značenjski” ostaje malo u senci. Čini mi se da se s vremena na vreme pojavljuje „neravnoteža” između „važnosti” spoljne opasnosti i peripetija između Njega i Nje; brojne su, a ostaju „peripetije”. Nemaju snagu i maglovitost značenja spoljne opasnosti, odnosno ne pokreću ništa ni „unutra”, na sceni, ni u našim glavama. Možda i zato „rasplet” deluje neverovatno (kao i svi „raspleti”, i najbolji, uostalom!).  
Možda razmisliti o „sintezi” uloga trećeg glumca u poslednjoj sceni: da se u njoj pojavi „kaleidoskop” svih likova koje je odigrao. On jeste, ukoliko sam dobro shvatio, „izmišljotina” dvoje junaka.

Mana rediteljskog čitanja jeste da dodaje tekstu, da ga, u ime buduće scenske artikulacije, nekad i prebrzo, i preslikovito, dorađuje. Iskustvo me uči da je neki put efikasnije suspregnuti fantaziju i ostaviti reči i ponuđenu dramsku strukturu na miru.

Možda, na kraju, obnoviti igru deteatralizacije, odnosno nanovo varirati ideju četvrtog zida, njegovog nestajanja (ili uspostavljanja), znači vratiti sve u „pozorište”, da bi nas sve jos više podsetilo na život.

Ovo je treći Almirov tekst koji se igra pozorištem (Kad bi ovo bila predstava, Cirkus inferno), koji dekonstruiše scensku igru, neprekidno opominjući potencijalnog gledaoca da smo u pozorištu. Nije li pozorište publici najmagičnije kada se bavi samo sobom (od Bahantkinja, preko Hamleta do Pirandela); uspostavlja se igra paralelnih ogledala? Nije li fikcija najuverljivija kada gledaocu izlaže svoju golotinju, mehanizam svog nastajanja i fiktivnost svog postojanja? 

Ovde ima Beketa, ali dobrog Beketa, i to ti služi na čast.

Tvoj tekst se deteatralizuje kako bi nas doveo  – do suze.

Evo opsesije „Nove drame”: „prava” osećanja ne samo što su nemoguća na sceni (By, by Stan...) već ni u životu (koji je sam spektaklom postao). Imširevićeva nova drama je za mene upravo priča o – suzi, o njenoj nemogućnosti, stvarnosnoj i scenskoj...

Treba li je na sceni odigrati (možda samo da glumci čitaju završne didaskalije?).

I danas sam siguran da se reditelj u meni ovim predlogom ne nameće, da bi suza do kraja u predstavi prema ovom Imširevićevom tekstu trebalo da ostane – nedostižna. I nakon nje!
Ono što mi se danas čini lepotom pozorišnog posla je upravo potraga za zajedničkim pisanjem (spisatelja i reditelja) scenskog dela. Pre nekih sedam godina, Almir me je iznenadio priznanjem, na jednom sarajevskom pozorišnom skupu, da dramski pisac uči od kolega, savremenih i minulih, ali i od – reditelja; da su oni (nikad nisam verovao da je moguće po sećanju autentično preneti tuđe reči, vrlo često ni svoje, ali je toliko primamljivo igrati se uspomenama; njima potvrđujemo spoznaju, koja se možda izgovaranjem rečenice začela, ali koja se tek vremenom kristališe; nesto istinski čujemo tek ukoliko ga prihvatimo kao sopstveno) ti koji diktiraju pozorišnu modu. Koliko konstatacija može laskati mom esnafu, toliko je opasna.
Ali, Nova drama, kojoj Imširević nesumnjivo pripada (mogao bi se, uzimajući u obzir datum pisanja Kad bi ovo bile predstava, nazvati i jednim od njenih rodonačelnika) sili reditelja na novi tip pristupa dramskom tekstu: ne treba ga (kako je na Akademiji moja generacija reditelja učena) tumačiti, već podeliti njegovu inspiraciju (posebno je pitanje kako nju otkriti; češće je prepoznajemo u vremenu u kojem živimo no u ispisanim rečima). Još je Hajner Miler stavio modernog reditelja na muke oduzimajući sebi pravo da uz tekstovni materijal odredi i scenske datosti. Time je radikalno promenio ulogu reditelja: nudi mu se koautorstvo (koje njegova samovolja ili brzopletost mogu često zloupotrebiti). Nova, pak, drama (a Po istinitoj priči njoj sigurno pripada) vaspostavlja komad kao tekstovni predložak, kao komunikacijski model, kao Wikipedia enciklopedijsku jedinicu koju svako, od stvaralaca predstave do njenih gledalaca, ne samo što može već i mora dopuniti; Nova drama bez ove razmene – ne funkcioniše!

Pozdrav
Miloš

13 05 07

Dragi Miloše,

zaista sam zahvalan na rečenicama koje si mi poslao. Prva si osoba koja je pročitala ovu dramu, a tvoja zapažanja, siguran sam, već su pomogla da riješim neke dileme. Svjestan sam gomile propusta, ali mi je trebala prva verzija da mogu prionuti na ono što najviše volim – na popravljanje teksta.

Nisam siguran da je potrebno! Tekst u sadašnjoj verziji poseduje jednostavnost, čistotu, ritam, sa pauzama, bolje reći prazninama između izgovorenog (koje se scenski moraju ispuniti ili i u predstavi prazninama mogu ostati). Nova drama je, između ostalog, igra nedorečenim.

Nisam ti napomenuo da je i ovaj tekst „oslonjen” na jednu drugu dramu (ja valjda ne umijem drugačije pisati). Naime, kao polazna tačka poslužila mi je drama Vladimira Nabokova Događaj, jedno od njegovih dijela koje je relativno nepoznato i, čini mi se, prvi put igrano u Srbiji negdje oko II svjetskog rata. Isprva sam imao namjeru pisati „dramu o strahu”, što je u određenoj mjeri i ostala, nadam se.

...o strahu kojeg se jedino suzom, još bolje plačem, možemo osloboditi...

Kasnije se pojavilo još nekoliko „motiva” koje sam svjesno „prikrivao”, nisam želio da se isuviše osjete i budu pogrešno shvaćeni. Naime, kao „model” za Njega poslužila mi je priča o Radovanu Karadžiću, tj. o „čovjeku koji se skriva”.

Ukoliko je Karadžić bio jedan od „motiva” Imšireviću, ne mora, u konkretnom slučaju ne bi ni trebalo, da bude motiv reditelju, odnosno, da se kao objašnjenje publici izrazi u predstavi; polazište za dramu nije obavezno njeno ishodište (još jedan dokaz da je piščeva inspiracija njegova lična stvar i da ne mora biti i „istina” predstave). Jer, Po istinitoj priči se na sceni ne bi trebala svesti na putešestvije jednog zlikovca (onda ni predložena čaplinovska skaska kao okvir za igru ne bi mogla proći). Motivi pisca su vrlo retko i motivi koji se upisuju u dramu. Ono što dramu čini, što publika kao njene motive prepoznaje na sceni, retko je preslikavanje materijala kojim se koristio pisac. Tako i Nabokov, koliko god Almiru bitan, gledaocu treba da ostane nepoznata anegdota.
Jer, Po istinitoj priči kao i predhodne Imširevićeve drame izražavaju preokupacije jednog vremena (Cirkus...), duh jednog grada (Kad bi...) ili cele jedne epohe (titoističke Jugoslavije u Balkanskom đavolu...). Polazišta nisu i motivi drame. 

Vjerujem da je to, u ovoj fazi, isuviše naivno i neprepoznatljivo, ali mi je pomoglo da osvjestim mogućnost građenja drame oko lika koji bi MOGAO podsjećati na Hamletova strica – zločinca kojeg progoni strah od kazne.

Ovde je jasno da se Imširevićev „postmodernistički pristup” ne oslanja na „literarne predloške”, već na civilizacijske fenomene; Šekspirov Klaudije, za današnjeg gledoaca nije (samo) junak Hamleta već (i) pojam zločina (ne „zločinca”, jer ga je, i to je izuzetno važno, Šekspir humanizovao).

Onih nekoliko likova koje bi igrao isti glumac (majka, profesor, direktor, novinar, policajac...) su MOJ HAMLET od kojeg nikako da pobjegnem.

Imširević misli na Crikus inferno, sigurno „šekspirovsku dramu”. A ne treba li i u junaku Balkanskog đavola – sram videti (Titovog) Hamleta?

Pokušavam pronaći ključ, a volio bih se i dalje baviti STRAHOM i TEATROM. Oprosti ako ti se, sa pravom, učini da je i ovo moje javljanje konfuzno. (...)

Istinski pisci i stvaraoci upravo uspevaju da iskažu sopstvenu konfuziju. Jedino njome se mogu oformiti nove predstave, novi kodovi čitanja sveta.

Almir

23 05 07

Darinka Nikolić Milošu Lazinu...

(...) A drama je stvarno dobra, ima sve karakteristike njegovih prethodnih drama, ali je radikalizovao  minimalizam i time zaoštrio i apsurd, i humor, i tragiku... (...) 

Eto, kritičari sve lepo i kratko objasne. Reditelji su većinom sposobni samo za digresije.

26 05 07 

Dragi Almire,

Daca će, kao što znaš, u broju Scene koji bi trebalo da izađe iduće nedelje, objaviti Po istinitoj priči. Svi potencijalni „pogovarači” su je izneverili, te mi je u zadnji čas zatražila da „uskočim”. Trudio sam se da izbegnem konvencionalnu „analizu”, koja, često, čitaocu oduzima pravo na autentični lični utisak. Koristio sam, u duhu tvog stila, isečke iz naših e-mejlova. Stoga te molim da moj priloženi tekst „odobriš”, odnosno, da u njemu precrtaš ono što ne bi želeo da „ide u javnost”.
Mislim da bi trebalo ići sve. Sam odluči, ali mi javi što pre jer Daca u Novom Sadu skakuće ispred štamparije ne bi li Scena izašla do kraja Pozorja koje je upravo počelo.

26 05 07 

Daca više nema razloga da „skakuće ispred štamparije”. POTPISUJEM!!! Priznajem, malo sam se uplašio svog „glasa” izvan drame, ali mi se tvoja „igra” toliko svidjela da prihvatam i ovaj mali „striptiz” pred publikom. Na kraju krajeva, uživaću ako bude i onih koje će ovaj tvoj postupak zbuniti, te neće biti sigurni je li u pitanju još jedna „teatarska igra” ili stvarno dopisivanje. Ovakva „igra” upravo odgovara onome što mi je bila namjera kada sam dramu nazvao Po istinitoj priči. Naime, uvijek me je zbunjivala ta potreba da se NAGLASI istina, odrednica kojoj naivna publika (a takvih nas je mnogo) ŽELI da vjeruje. Zato sam odlučio zamijeniti mjesta naslovu i „odrednici” – prvobitni naslov je bio „IGRA PLAKANJA”. Vjerujem da na sličan način ljudi „vjeruju” i emailovima. Zar ne?

Almir

P.S. I ovo dopisivanje, čini mi se, pripada Novoj drami. Još ako dozvolimo „publici” da nam se pridruži u dopisivanju, ostvariću svoj san – izbrisaću granicu između pisca, reditelja i publike. Eto, opet si me potakao na pisanje, ali iz „straha” da i ove rečenice ne budu „iskorištene”  – zaustavljam se.

Pariz, 27. 05. 07.  Miloš Lazin



LICA:

ON
ONA

MAJKA........................
PROFESOR.................
DIREKTOR.................
GOSPOĐA................... ovih sedam
                            .........  likova igra
                           .........  isti glumac
NOVINAR....................
TRGOVAC...................
POLICAJAC................

ON i ONA izgledaju poput junaka crno-bijelih filmova. ON kao Čaplin, skitnica sa brčićima i štapom, ONA kao njegova djevojka iz „Potjere za zlatom”. Prostor u kojem sjede podsjeća na kolibu iz istog filma.
Stari drveni sto, oko stola stare stolice, na njima sjede ON i ONA. Oko njih stara baraka. Oko barake stara pustoš prekrivena starim snijegom. Oko pustoši... pustoš.
Sjede za stolom, šute, napeta lica, u grču, gledaju se ravno u oči.

ON: Ne mogu.
ONA: Ne prekidaj.
ON: Kažem ti, ne mogu.
ONA: Ne, ne... evo, ja samo što nisam...
ON: Dosta je! Gotovo.
ONA: Pogledaj!
ON: Neću više. Nema smisla.
ONA: Pogledaj!
ON: Neću. Prekini!
ONA: Vidi... evo... vidiš li?
ON: Gdje?
ONA: Ovdje, vidiš?
ON: Nema ništa.
ONA: Ima, pogledaj bolje.
ON: Gledam, nema ništa. Dosta je!
ONA: Kako nema? Pipni... daj mi ruku.
ON: Pusti me!
ONA: Pipni... osjetiš li? Mokro.
ON: Nije. Nema ništa.
ONA: Ima!
ON: Prekini, čuješ li!? Nema ništa!
ONA: Pobijedila sam te!
ON: Nisi! Nema ništa!
ONA: Jesam. Priznaj. Ovaj put sam te pobijedila.
ON: Niko nije pobijedio.
ONA: Ne, ne. Zašto nećeš da priznaš? Pobijedila sam te, priznaj!
ON: Dosta je!
ONA: Lijepo je osjetim...Tu... u uglu...
ON: To je od zime.
ONA: Nije!
ON: Ne mogu više. Prekini, molim te.
ONA: Samo priznaj!
ON: Neću.
ONA uzima maramicu, dodiruje svoje oko.
ONA: Vidi...
ON: Šta da vidim?
ONA: Vlažno. Vjeruješ li sad?... Zašto nećeš da priznaš? Izgubio si. Konačno si izgubio.
ON: Nisam. Nikad nisam izgubio, a ti nikad nisi pobijedila. Niko nije pobijedio! Nikad!
Ulazi MAJKA, u naramku nosi nekoliko cjepanica.
MAJKA: Izgubila sam vid... skoro. Sad... dok sam uzimala drva... učinilo mi se... tamo, na kraj stepe... vidjela sam čovjeka. Zamisli... učinio mi se čovjek. U stvari, više kao neka tačka... u daljini. Tačka koja se pomjera... kao čovjek... Opet ništa?
ON: Ništa.
ONA: Laže, mama, ja sam pobijedila.
ONA joj pokazuje maramicu.
MAJKA: To je dobro. Ne znam, možda je to zbog mog vida, ali ja u toj igri ne vidim nikakvog smisla. Nema kraja, nema... Evo, već godinama...
ON: Ona vara.
ONA: Ja ne varam. Zašto? Zašto bih varala?
ON: Više nije važno. Ja sam smislio tu igru, ja je sad i ukidam... zabranjujem.
MAJKA: Možda je to najpametnije. Igra plakanja... čak joj je i ime besmisleno. Koliko već ima... skoro dvanaest godina, je li tako... dvanaest godina se takmičite ko će prvi zaplakati. Glupo. Vidite da ne ide.
ON: Vatra se ugasila.
MAJKA: Ja ću...
Pauza.
ON: Sinoć nisam spavao.
ONA: Lažeš.
ON: Znao sam da ćeš to reći. Nešto me probadalo... ovdje. Šta bi to moglo biti?... Oko jutra sam zaspao... i sanjao... Znaš šta sam sanjao?
Prilazi rampi i rukom u zraku „uramljuje” gledalište.
ON: Sanjao sam da nema četvrtog zida... ovdje... ovako... samo velika crna rupa. A tamo... u mraku... publika. Sjede... šute... gledaju. Moja majka... brat... žena... Poneki prijatelj... kritičar... Gledaju me... ja na sredini, osvjetljen... užasno.
MAJKA: Ah, da, umalo da zaboravim... Dvadesetak metara od kuće... vidjela sam tragove u snijegu.
ON: Kakve tragove?
MAJKA: Životinjske.
ON: Kako izgledaju?
MAJKA: Šta ja znam, kao ljudski, samo što su životinjski... tako nekako. Eh, da, sad sam se sjetila. Sinoć sam nešto napisala. Da vam pročitam?
ON: Nemoj.
ONA: Mama, pročitaj nam.
MAJKA izvuče papir iz njedara.
MAJKA: Ne vidim... nečitko je. Prvo da otkucam... Odmah ću ja...
Izađe. Narednu scenu iz OFF-a prati zvuk tipkanja na pisaćoj mašini. ON prilazi prozoru, gleda.
ON: Ja ništa ne vidim. Nikakvih tragova.
ONA: Opet kažeš da moja majka laže?
ON: Ne, samo sam rekao da je ne vidim nikakve tragove.
Kucanje na vratima. ON se na trenutak trgne od tog zvuka. U kuću ulazi PROFESOR, čovjek bez desne ruke.
ONA: Uđite, profesore, uđite.
PROFESOR: Dobar dan. Je li sve u redu?
ON: Kako ste?
PROFESOR: Prolazio sam, pa rekoh da svratim.
ONA: Hoćete kafu?
PROFESOR: Ne, ne.
ONA: Šta vam je? Nervozni ste?
PROFESOR: Može kafa. (Pokaže rukom ka van)A to...?
ONA: Mama... piše.
PROFESOR: Ah, tako... Čujte, desilo se nešto strašno.
Pauza
PROFESOR: Vratio se. On se vratio.
ONA: Šta?
PROFESOR: Pobjegao je iz zatvora i vratio se...
ON: Nemoguće!
PROFESOR: Smirite se. Treba mirno razmisliti o svemu.
ON: Kakvo razmišljanje!? Šta sad? Bože moj... Šta sad?!
ONA: Da li ste pričali s njim?
PROFESOR: Da.
ONA: Je li se mnogo promijenio?
ON: Kakva su to idiotska pitanja? Zar ništa ne shvataš? Gotovo je! Moramo bježati! (Profesoru)Gdje ste ga vidjeli?
PROFESOR: Noćas oko ponoći... lažem, nije još bila ponoć. Krenuo ja kući, kad neko stoji... pogledam... on. Sa cigaretom u ustima.
ON: I?
PROFESOR: Pogodio me... pogledom... ovako... s visine... sa ironijom... i sa cigaretom. Pozdravili smo se. Ja sam, naravno, bio radoznao, i pitam ga – „Otkud vi u našim krajevima... prije vremena?”
ONA: Niste valjda tako direktno?
PROFESOR: Smisao, to je bio smisao. Pitao sam nešto drugo, ali on je shvatio suštinu. Kaže, pustili ga zbog dobrog vladanja, a ja znam da je pobjegao. Detalji ne lažu... I gleda me... drsko.
ONA: To vas je sigurno uplašilo?
PROFESOR: Ni najmanje. Pitam ga – i šta sad? Da živim, kaže on... da živim. A što se vucaraš po mraku, pitam ja. To jest, nisam to rekao naglas, ali sam izražajno pomislio i on...
ON: Šta?
PROFESOR: Ode.
ON: Ne razumijem kako je mogao pobjeći? Kako su mu dozvolili? Šta su mislili? To je zatvor, od tamo ne može bježati ko kad hoće! Nema smisla! Kad se ono... desilo... on je... on je rekao da će se vratiti... i dokrajčiti nas.
PROFESOR: Ne znam.
ON: Bio sam miran godinama, a oni ga pustili da pobjegne... Kako su mogli!? Stoka! Šta su mislili?! Da će on sve zaboraviti? Treba bježati! Otići!
PROFESOR: Treba biti miran i hladnokrvan... mada... oprez je neophodan. Na osnovu moga zapažanja, mogu vam reći, on se nalazi u stanju sveobuhvatne napetosti. Robija ga nije promijenila.
Puaza.
PROFESOR: To se desilo u ovoj sobi?
ONA: Da, ali to je bilo davno. Sada mi se čini kao da govorimo o nekoj davno gledanoj predstavi. Sjećam se nevažnih detalja, komada scenografije, ponekog zvuka, ali ne i priče. Sjećam se... Stajao je tu na vratima. Zapanjujuće.
ON: Nije zapanjujuće, nego nedopustivo. Do danas sve je bilo tako mirno... a sada... Šta sada? Kako su mogli da ga oslobode? Gdje da pobjegnem?
PROFESOR: Recite mi... nikad nisam shvatio... šta ste mu tačno uradili? Mislim, zašto vas mrzi? Zašto želi da vas ubije?
ON: Zar je to važno?!
PROFESOR: Nije... Ljubav je čudna stvar.
ON: Ljubav? Koja ljubav?
PROFESOR: Mislio sam...
ON: Ne pričajte gluposti. On je lud. Htio nas je pobiti. Sreća da je onaj slučajni prolaznik čuo pucnjeve, uhvatio ga s leđa i savladao. Dok ga je držao ovaj je vikao... Sjećaš se? Sjećaš se šta je vikao?
ONA: Ne.
ON: „Vratiću se i ubiti vas!” To je vikao... više puta. Vratiću se i ubiti vas. Vratiću se i ubiti vas. Vratiću se i ubiti vas. Vratiću se i ubiti vas...
PROFESOR: I vratio se.
ONA: Izgleda.
ON: I sad će nas ubiti.
Pauza
ONA: Je li se mnogo promijenio?
PROFESOR: Malo, čini mi se. A, šta mislite... da ja porazgovaram s njim... otvoreno.
ON: S kim?
PROFESOR: Pa, s njim. Ako mu objasnim da ste vas dvoje sada jako nesretni, možda neće... razumijete? Pucao je u vas jer ste bili sretan par... više niste... dakle, nema razloga da puca. Razumijete?
ON gleda kroz prozor, osmatra.
ONA: Misliš da je u blizini?
ON: Čeka.
ONA krene ka vratima.
ON: Gdje ćeš?
ONA: Da pogledam...
ON: Ne! Zatvori vrata! Čuješ li, zatvori vrata!
ONA: Ali...
ON: Ja ću...
Polako, oprezno, izađe na vrata. Pauza. Profesor priđe ženi.
PROFESOR: Nisi valjda ljuta na mene.
ONA: Pusti me na miru.
PROFESOR: Ti me danas ne voliš?
ONA: Nikad te nisam ni voljela.
PROFESOR: Tiše.
ONA: Zašto? On sve zna. Odavno. I baš ga briga.
PROFESOR: Pa, gotovo razumljivo. Ipak, molim te, danas ne izlazi iz kuće.
ONA: Zašto? Misliš da će on doći ovamo... u kuću, čestitati rođendan mojoj mami?
PROFESOR: Za svaki slučaj.
Pauza.
PROFESOR: Hoćeš da ga ubijem?
ONA: Ma koga misliš?
ON se vrati u sobu, uplašen, pažljivo zatvara vrata. Gleda kroz prozor.
ON: Izdržaćemo još večeras, a onda, rano zorom... na put. Ti... (profesoru)... idi i raspitaj se... Vrati se da nam javiš.
Skoro ga istjera vani i ponovo zatvori vrata. ON osluškuje glasno kucanje na mašini koje dopire negdje izvana.
ON: Ona još lupa po toj mašini?
Kucanje prestane.
ONA: Čula te je.
ON: Nije me čula. Ona ništa ne čuje i ništa ne vidi. Osim toga, nije ni važno. Sad imam većih briga od tvoje majke.
ON gleda kroz prozor.
ON: Dođi! Brzo... eno ga!
ONA: Gdje?
ON: Tamo.
ONA: Gdje?
ON: Vidiš... pored onog grmlja... gledaj...
ONA: Ne.
ON: Tamo... eno...
ONA: Ne vidim... To je samo snijeg na granama.
Pauza.
ON: Sakrio se.
Uznemireno hoda po sobi.
ON: Nije mi dobro... Nije mi dobro.
ONA: Smiri se.
ON: Nije mi dobro. Daj mi tabletu.
ONA: Nema više tableta.
ON: Kako nema?
ONA: Nema. Nestalo.
ON: Nije mi dobro, čuješ li?! Daj mi tabletu!
ONA: Zadnju si popio prije dva dana.
ON kvasi lice.
ON: Jesam blijed?
ONA ga zagleda.
ONA: Ne znam.
ON: Znači, jesam?
ONA: Rekla sam da ne znam.
ON: Kako ne znaš? Jesam blijed ili nisam?
Gleda ga.
ONA: Čini mi se...
ON: Treba sve otkazati.
ONA: Šta otkazati?
ON: Sve.
ONA: Mamin rođendan? Ne možeš otkazati rođendan! Rođendani se ne otkazuju. To je jedan dan u godini i to se ne otkazuje. To bi joj slomilo srce. To bi je ubilo.
ON: Mene će ubiti!
Ulazi Majka
MAJKA: Nisam još sve otkucala, samo sam se sjetila...
ON je prekine svojim naglim izlaskom iz kuće.
ONA: Reci, mama.
MAJKA: Upravo mi je nešto palo na pamet. Od ovoga bi se mogao napraviti solidan pozorišni komad.
ONA: Draga mama. Ti si divna. Hvala dragom Bogu, pa mi je za majku dao književnicu sa sluhom za život. Neka druga bi kukala, a ti pišeš.
MAJKA: Samo bi trebalo malo zgusnuti... radnju, mislim. Prvi čin: jutro, buđenje proljeća... Stranac dolazi u kuću... Napolju laju psi... On ništa ne sluti, Ona je ljepotica... Drugi čin... On je ljut, ona vesela... Tu dođe zaplet. Onda kreće radnja.
ONA: Jednom rječju, kao Čehov.
MAJKA: Pa...
ONA: A hoće li biti krvi?
MAJKA: Ne znam još. Ovo je samo ideja, gruba skica.
ONA: Baš bih voljela znati kraj. Sjećaš se da je ujak govorio da u dobrim komadima na početku na jednom zidu visi puška, a na kraju...
MAJKA: Na kraju se četvrti zid sruši. Svašta je znao tvoj ujak. Samo... draga moja, vidiš da nije dobro što si se udala za ovog...
ONA: Mama, idi piši.
MAJKA: Da, da... hiljadu riječi govori kao jedna slika.
Ulazi ON.
ON: Osjetim ga.
ONA: Gdje si bio?
ON: Uzverao sam se na krov... osmotrio. Ništa se ne vidi... ali ga osjetim. Tu je on... blizu.
Majka ga gleda sa nerazumijevanjem.
ONA: Mama, hoćeš nam sad pročitati šta si napisala?
MAJKA: Ne, kad dođu gosti. Čitaću pred svima.
Izađe.
ONA: Vidiš... ne možeš otkazati rođendan.
ON: Vatra se ugasila.
ONA: Ona godinama čeka ovaj rođendan...
ON: Zašto je ovako hladno?
ONA: Iščekuje...
ON: Je li prozor dobro zatvoren?
ONA: Strepi...
Kucanje.
ONA: Ko je?
Otvaraju se vrata. Ulazi Direktor pozorišta sa ogromnim buketom cvijeća, gotovo nalik na vijenac.
DIREKTOR: Dobro veče. Kako smo raspoloženi?
ONA: Dobro veče, gospodine direktore.
DIREKTOR: Molim vas, ne oslovljavajte me tako. Direktor zatvorenog pozorišta i nije direktor.
ONA: I zatvoreno pozorište je pozorište, zar ne?
DIREKTOR: Ne, to je sada samo... samo... prazan prostor i ništa više. Ali, dosta o poslu... Dragi moj, kako vi gledate na ovu situaciju?
ON: Sa pozorištem?
DIREKTOR: Ne, sa... bjeguncem.
ON: Znao sam da će se vijest proširiti.
DIREKTOR: Znate, jednom je tako mojoj pokojnoj ženi...
ONA: Vi ste imali ženu?
DIREKTOR: Nisam, zato i kažem – pokojnoj...
ONA: Dozvolite...
DIREKTOR: Ah, da... cvijeće. Za vašu majku.
ONA: Hvala.
DIREKTOR: Krizantema... cvijeće za pisce.
ON: Za pisce?
DIREKTOR: Da, razumijete... ima krizu, a ima i temu... krizan-tema.
ONA: Ova vaza je premala.
Pokušavajući odložiti cvijeće ONA razbije ogledalo oslonjeno o zid.
DIREKTOR: Loš znak.
ON: Jeste li ga možda vidjeli?
DIREKTOR: Koga? A... polako, sve po redu.
ON: Dođavola sa redom.
DIREKTOR: Pustite sad anarhističke primjedbe.
ON: Jeste li ga vidjeli ili niste?
DIREKTOR: Stajao sam na snijegu... i čekao... da se pojavi. Deset minuta, petn'est, pola sata, sat, sat i deset minuta, sat i petn'est, sat i po...
ON: Dalje...
DIREKTOR: A snijeg pada... dva sata... i par minuta... U daljini spazim... vjevericu...
ON: Vjevericu?
DIREKTOR: Uto i snijeg stane.
ON: Pustite sad vremensku prognozu, jeste li ga vidjeli?
DIREKTOR: Jesam. U crnom sakou... namršten... nešto zapisuje u notes. Zapisuje, piše, te se i ja sjetim vaše majke... zbog pisanja... i odem...
ON: Namrgođen?
DIREKTOR: On? Da.
ON: To je sve?
DIREKTOR: Nije.
Iz džepa izvuče papirić.
ON: Šta je to?
DIREKTOR: Stranica iz njegovog notesa. Ne pitajte kako sam došao do nje.
ON pogleda papir.
ON: Pa, nema ništa?
DIREKTOR: Da, zar to nije jezivo?
ON: Ovo ću sačuvati... kao dokaz... Jesi spremila kofere?
ONA: Ja nikuda ne idem.
ON: Moramo otići odavde! Ne budi luda!
DIREKTOR: Putujete?
ONA: Nije to put, to je bijeg!
DIREKTOR: A, bijegovi su zanimljiviji od putovanja. Ja, nažalost, nikad nisam bježao. Nisam imao razloga. Tužno je to, zar ne?
ON: Ne idemo zajedno. Ti ćeš na zapad, a ja na istok... ili obrnuto, svejedno. Važno je da se razdvojimo. Ti sjever, ja jug...
DIREKTOR: Sjever je zanimljiv... kažu.
ON: Tako će se meta podijeliti na dva dijela. Razumiješ?
ONA: Meta?
ON: Da. Neće moći istovremeno krenuti i za tobom i za mnom.
DIREKTOR: Dilema? Mudro. Gotovo šekspirovski.
ON: A, šta vi mislite? Mislim, pozorišni ste čovjek... da se prerušim?
DIREKTOR: Što da ne? Brada, perika... Mada, postmodernizam prezire i ismijava...
ONA: Posjekla sam prst.
Pogledaju je.
ONA: Ogledalo... mislim da mi je ostao komadić ogledala.
DIREKTOR: Mislite da on namjerava nešto loše?
ON ga pogleda.
DIREKTOR: Smršao je.
Telefon zazvoni. Svi se ukoče. Osluškuju... Zvoni, zvoni... ONA podigne slušalicu.
ONA: Da?
Sluša par trenutaka, potom spusti slušalicu. ON je gleda.
ONA: Profesor... Kaže da nikako ne izlazimo vani.
ON: Zašto? Šta je saznao?
ONA: Ne znam. Nije imao vremena da objašnjava. Rekao je samo to.
Pauza.
DIREKTOR: Onda... odoh ja... Tako je najbolje.
ON: I ne zaboravite periku i lažnu bradu.
DIREKTOR: Da, da.
Izađe. ON i ONA stoje par sekundi u tišini.
ON: Zašto baš mene? Zašto ja?
ONA: Ništa čudno.
ON: Ali, bio je rat... Ja nisam imao ništa protiv njega lično. Skoro da ga i ne poznajem.
ONA: To je sad nevažno.
ON: I te kako je važno. Nema smisla, prošlo je skoro petnaest godina...
ONA: Zašto se onda krijemo?
ON: Zbog ljudske gluposti! Zbog idiota koji ne mogu da zaborave. Zašto ljudi to sebi rade? Evo ja... ja... ja sam zaboravio... sve... nema... ništa...
ONA: Ne znaš šta govoriš.
ON: Možda ne znam šta govorim, ali znam da sam u pravu.
ON sjedne, ali ga trgne kucanje na vratima.
ON (Bijesno): Ko je?
GOSPOĐA (off): Ja sam...
ONA otvori vrata, uđe stara Gospođa.
GOSPOĐA (Veselo): Došla sam čim sam saznala.
ONA: Gospođo...
GOSPOĐA: Odmah sam sebi rekla – moraš ih obići.
ON: A, kako ste vi to saznali?
ONA: Pusti ženu, kao da je važno...
GOSPOĐA: I to još na rođendan... strašno. Zato sam sebi rekla, prijatelji se poznaju u nesreći...
ON: Kakvoj nesreći? Nije bilo nikakve nesreće!
ONA: Ne budi nepristojan. (Gospođi)Nego, recite... imate li puno posla?
GOSPOĐA: Porođaja je sve manje... Ali, ja imam veliko i tužno srce...
ON: Pustite sad porođaje! Da ga niste vidjeli?
GOSPOĐA: Sinoć, u snu... Nije li to čudno. Kao on u nekom ormaru, zaključan, a u ruci mu... riba. Dotrče neki ljudi, gomila njih, pokušavaju otvoriti... i na kraju... kad otvore, a unutra samo odijelo. (Nasmiješi se.)Baš bih ga voljela vidjeti. Rekla sam ja da ćeš ti imati interesantan život, zar ne? Gdje je vaša mama? Donijela sam joj poklon?
ON: Gotovo je. Sve je gotovo. Pronašao me je... i sad je gotovo...
GOSPOĐA: Šta je gotovo?
ONA: Pustite ga, priča gluposti. Hoćete tortu?
ON: Vama je do torte?!
GOSPOĐA: Ne, hvala.
ON: Sve sam pokušao... ali znao sam, znao sam da će se ovo dogoditi. Skrivao sam se godinama i sada...
GOSPOĐA: Promijenili ste ime?
ON: Da.
GOSPOĐA: Neko mi je to rekao, ja nisam vjerovala. Kako je to zanimljivo... a, kako ste se zvali?
Pauza
ON: Ne sjećam se...
ONA: Davno je to bilo.
ON: Htio sam sve zaboraviti... ali on...
ONA: Mama će nam uskoro pročitati svoju novu priču.
GOSPOĐA: Divno, volim priče. Posebno one istinite.
ON: Dosta! Prekinite! Kakve istinite priče?! Ovo je strašnije od svake priče, ovo je pravi život, moj život...
Pauza.
GOSPOĐA: Literatura je bijeg od stvarnosti....
ON: Šta?
GOSPOĐA: Tamo se čovjek može sakriti... kad sve drugo krene loše.
ON: Da se sakrijem u literaturu?
GOSPOĐA: Ne znam... ja samo kažem...
ON: Začepi više!
ONA: Molim te...
ON: Izlazite! Čujete šta vam govorim!? Marš iz moje kuće!
GOSPOĐA: Ali...
ONA: Kako se to ponašaš!?
ON: Marš!
GOSPOĐA (Ženi): Ja sam oduvijek znala da ćeš ti imati zanimljiv život.
ON izbaci gospođu vani.
ONA: Ti si lud!
ON: Jesam! Lud sam! Ne mogu više. Kako ne shvataš? On je tu... ubiće me... a zašto? Zbog nečega što sam uradio prije toliko godina? Zašto jednostavno nije mogao zaboraviti... oprostiti?
ONA: Ne znam... ali ga... na neki način... razumijem.
ON: Razumiješ?
ONA: Da.
ON: Ti njega razumiješ?!
ONA: Shvatam šta osjeća prema tebi...
ON: Razumiješ njega, a šta je sa mnom? Zašto mene ne razumiješ?... Treba ga ubiti... Da, to ću uraditi...
ONA: Kako?
ON: Šta kako? Fino.
ONA: Nećeš.
ON: Hoću! Ubiću ga... Daj mi nešto... Gdje je nož... Sjekira... Gdje si ostavila sjekiru? Ja ću ga... ja ću ga... nije me strah. Baš me briga! Nije trebao ovo uraditi! Zašto je dolazio!? Sam je kriv! Ubiću ga. Prvi ću ga ubiti. Šta me gledaš? Ne gledaj me tako! Čuješ li! Ne gledaj me tako! Ubiću ga!
Kucanje na vratima. ON zastane, prestravljen.
ONA: Nije on... on ne bi kucao, zar ne?
Otvori vrata, uđe NOVINAR.
NOVINAR: Dobar dan... ili, bolje, dobro veče...
ONA: Koga trebate?
NOVINAR: Dozvolite da se predstavim... pišem za lokalne novine i...
ON: Šta hoćete?
NOVINAR: Izjavu.
ON: Kakvu izjavu?
NOVINAR: Ili bolje... intervju. Vaša razmišljanja o situaciji u kojoj se nalazite. Samo nekoliko pitanja... ljudi su zainteresovani.
ON: O kakvoj situaciji? Nije to nikakva situacija, to je pokušaj ubistva.
ONA: Ne pretjeruj, nikakvog pokušaja ubistva nije bilo.
ON: Ne još.
NOVINAR: Ali će biti?
ON: Kako znate? Šta ste čuli? Govorite!
NOVINAR: Ne tvrdim, pitam. Dozvolite...
Vadi bilježnicu u koju zapisuje odgovore.
NOVINAR: Recite mi... kako se osjećate?
Pauza.
NOVINAR (Ženi): Vi?
ONA: Molim vas, to su intimne stvari, to, kako se osjećamo, to je naša stvar.
NOVINAR: Javnost ima pravo znati.
ON: Neka ta javnost zaustavi ubicu.
NOVINAR: Zanimljivo... mogući naslov... samo tako... dalje, recite... Imate li neku vašu fotografiju koju bismo mogli staviti uz tekst? Znate, ljudi vole slike, lakše razumiju priču...
ONA: Imam jednu... staru... (Mužu)Znaš ona iz zoološkog vrta, prije... sedamnaest godina... Ti stojiš pored kaveza sa...
ON: Ne dam fotografiju!
NOVINAR: Zoološki vrt? To bi bilo sjajno. Vide li se životinje? Znate, ljudi se raznježe kad vide životinje. Recimo, kornjače, ja kad vidim kornjaču...
ON: Nema slika!
NOVINAR: Dobro, bez slika.
ON (Ženi): I zašto si sačuvala tu sliku? Ti nisi normalna. Jesam li ti rekao da sve uništiš?!
ONA: Sačuvala sam samo tu... nisam mogla...
ON: Prije trinaest godina zamolio sam te da spališ sve slike i ti mi sad kažeš da imaš jednu? Trebalo je sve zapaliti. Svaki trag. Htio sam nestati...
ONA: Htio si se sakriti... to je razlika.
ON: A, sada je kasno. On je tu i ja sam skoro mrtav čovjek.
NOVINAR: Znači da ipak mogu dobiti fotografiju?
ON: Ne!
NOVINAR: A kada vas ubije... mislim, ako vas ubije, mogu li...?
ON: Ne možete!
NOVINAR: Razumijem... onda, recite mi samo, onako u opštim crtama, kako ste se osjećali kada ste saznali da se vratio?
ON: Ja ne mogu više... moram bježati.
NOVINAR: Imam podatak da ste rođeni 19. juna... to je tačno?
ON: Ko vam je to rekao?
NOVINAR: Imamo mi svoje izvore... Znate, male novinarske tajne. Otac vam se ubio kad ste bili...
ON: Dosta! Otkud vam to? On vam je rekao? Je li tako?
ONA: Smiri se.
ON: Pričali ste s njim?
NOVINAR: Pa, to ste vi rekli... mada, treba čuti obje strane.
ON: Šta još znate?
NOVINAR: Tek sklapam sliku. Još samo jedno pitanje... šta mislite kako će vas ubiti? Mislim, kako zamišljate scenu ubistva?
Pauza.
NOVINAR: Koje oružje će upotrijebiti? Pištolj? Nož?
ON: Prekini!
ONA: Neće biti oružja.
NOVINAR: Dakle, golim rukama?
ON: Izlazite!
ONA: Neće biti ništa!
ON: Napolje! Napolje!
NOVINAR: Još samo... Je li istina da ste mu ubili oca?
ON: Napolje!
Izbaci ga van. ON i ONA sjedaju za sto. ON je, očito, skrhan od straha, narastajuće panike... Pije vodu, nemiran je, kvasi lice, vrat...
ON: Ovo je kraj...
ONA: Nije.
ON: Kraj... ubiće me... znam, znam da hoće... Osjetim to... Loše mi je...
ONA: Smiri se.
ON: Loše mi je... daj mi tabletu...
ONA: Nema.
ON: Nešto nije uredu s mojim očima... muti mi se...
ONA: Nije ti ništa.
ON: Jeste! Ne govori da mi nije ništa! Loše mi je... Zovi nekoga...
ONA: Koga?
ON: Molim te! Ja neću preživjeti noć.
ONA: Smiri se... uzmi vode.
ON: Ne mogu... muka mi je... povratiću... Drži me, daj mi ruku, molim te... Ne puštaj me... molim te...
ONA: Tu sam.
ON: Umirem.
ONA: Ššššš.
ON: Pomozi mi.
ONA ga uzima u naručje poput majke. Gladi ga po kosi. ON se, poslije par trenutaka, smiri.
ONA: Znaš da sam te prevarila?
ON: Znam.
ONA: I?
ON: Nećeš me napustiti?
Kucanje na vratima. Za trenutak se ne pomjeraju, potom ONA ustane i otvori vrata, pažljivo. Pojavljuje se TRGOVAC.
TRGOVAC: Vi mene ne znate...
ONA: Šta trebate?
TRGOVAC: Ja držim tgovinu... tamo, na drugom kraju...
ON: Gdje?
TRGOVAC: Trgovina oružjem.
ON: Nisam vidio nikakvu trgovinu oružjem.
TRGOVAC: Tamo... ako malo bolje zagledate... mala trgovina...
ONA: I šta želite od nas?
TRGOVAC: Došao sam da vas upozorim.
ON: Govorite... šta je bilo?
TRGOVAC: Danas sam čuo da se vratio... i umalo zaboravio...
ON: Šta ste zaboravili? Za Boga miloga, govorite!
TRGOVAC: Dolazio je juče u moju trgovinu...
ON: I?
TRGOVAC: Prodao sam mu pištolj.
ON: Kupio je pištolj?
TRGOVAC: Mali kalibar... Eto, samo sam to htio... Mislio sam da je bolje da vam kažem...
ONA: Hvala.
TRGOVAC: Imao je urednu dozvolu za oružje.
ONA: Dobro, dobro, doviđenja.
TRGOVAC: Ali, ne brinite previše... ta vrsta nije odveć precizna. Ovo je za vas.
Pruži mu paketić.
ON: Šta je to?
TRGOVAC: Pištolj...
ONA: Nosite to.
ON: Ne, čekaj... uzeću.
TRGOVAC: Pametno.
ON (Ženi): Daj mu novac.
ONA izvlači novac iz nekog lončića na stalaži i pruža ga trgovcu.
TRGOVAC: I... sretno.
Izađe. ON par sekundi razgleda pištolj, prebacuje ga iz ruke u ruku, a potom otvori spremište pištolja.
ON: Zovi ga... brzo!
ONA: Koga?
ON: Trgovca... ovog...
ONA proviri kroz prozor.
ONA: Ne vidim ga... otišao je.
ON: Jebem ti...
ONA: Šta je sad?
ON: Metak... ima samo jedan metak. Treba mi još!
ONA: Zašto?
ON: Ovo je kraj!
ONA: Treba počistiti kuću...
ON: Ova napetost je nepodnošljiva.
ONA: I očistiti snijeg sa krova...
ON: Glava mi puca.
ONA: Čuješ li kako škripi? Sav taj snijeg...
ON: Šta da radim?
ONA: Vatra se skoro ugasila.
ON: Kuda da bježim?
ONA: Za sat vremena ćemo na spavanje.
ON: Ubiće me na spavanju!
ONA: Ja sam umorna, moram spavati.
ON: Tako smo jadni....
ONA: Sačekaću da nam mama pročita šta je napisala.
ON: Zašto direktor ne dolazi? Obećao mi je donijeti periku, masku...
Gleda kroz prozor.
ON: Mjesečina... pogledaj... snijeg tako blista... Sve se vidi, nemoguće je sada izaći, a da me on ne primijeti... Gdje je?... Gdje se sakrio? Šta čeka? Zašto me više ne ubije?! (Viče) Gdje si? Dođi! Ubij me! Čekam te! Čuješ li? Čekam te! Ubij me!
Ulazi MAJKA, u ruci joj ispisani papiri. ON se trgne od straha.
MAJKA: Kraj.
ON: Šta?
MAJKA: Još mi fali samo kraj. Skoro sam završila.
ONA: Mama, ne smiješ toliko pisati.
MAJKA: Da vam pročitam sad?
ONA: Da, molim te.
ON: Sjetio sam se... znam šta ćemo. (Ženi)Ti ideš kod Profesora, privremeno ćeš biti kod njega. Tamo je sigurnije. Ja ću... ja ću... dalje...
ONA: Divan plan.
ON: Čim svane, ideš. Nemamo vremena za gubljenje.
MAJKA: Uvijek se ima vremena za gubljenje.
ONA: Jesi se ikad upitao zašto te ne vole?
MAJKA: Da čitam?
ON: Ko me ne voli?
ONA: Niko te ne voli.
ON: Shvataš li ti da smo u smrtnoj opasnosti?
ONA: Prestani da histerišeš! Sramota me je zbog tebe.
ON: On će me ubiti!
ONA: Sjećaš se kako si plakao kad je pucao na tebe?
MAJKA: Ja ću čitati...
ONA: Pokušao si se sakriti iza mene...
ON: Prestani!
ONA: Nije me htio pogoditi.
MAJKA: Nemam naslov...
ONA: Gađao je tebe.
ON: Prestani!
ONA: Ti si kukavica!
MAJKA: Po istinitoj je priči...
ON: Šuti!
ONA: Glumiš da si zaboravio cijeli svoj život...
ON: Rekao sam da šutiš!
ONA: Ali, nisi! Sve ti pamtiš. On se samo htio osvetiti. Imao je pravo. Upropastio si mu život. Ubio oca...
MAJKA: Scena prva...
ON (Majci): Umukni!
ONA: I neka te ubije! Zaslužuješ da te ubije!
ON: Molim te...
ONA: Sjeti se... sjeti se šta si mu učinio... ne samo njemu... i drugima. Bilo ih je još, zar ne? Puno drugih.
ON: Nemoj.
ONA: Dosta mi je skrivanja! Dosta!
MAJKA: Ja idem... čitaću vam ujutro.
Majka izađe.
ON: Ne znam, ja se ne sjećam, tako je....
ONA: Ne laži! Svega se sjećaš.
ON: Ne mogu...
ONA: Sjećaš se!
ON: Ne...
ONA: Reci, kako ti je pravo ime!
ON: Ne mogu...
ONA: Kako?
ON: Neću.
ONA: Reci, reci svoje pravo ime! Nisi ga zaboravio!
ON: Molim te...
ONA: I tvoj izgled... to nisi ti.
ON: Ja sam.
ONA: Ti brkovi... ta kosa... nisu tvoji.
ON: Ovo sam ja.
ONA: Sve je to lažno.
ON: Nije! Ovo sam ja!
ONA: Maska.
ON: Nije!
ONA: Kako si izgledao prije? Sjeti se!
ON: Ovo sam ja!
ONA: Prestani da lažeš! Ona fotografija... u zoološkom vrtu...
ON: Nema fotografije...
ONA izvadi sliku iz njedara.
ONA: Da, to si ti. Gledaj... Evo...
ON zgrabi fotku, gleda je gotovo u strahu.
ON: Nije istina.
ONA: Ti... u zoološkom vrtu... nasmijan...
ON: To nisam ja!
ONA: Ti.
On bijesno cijepa fotografiju i baca je u vatru.
ON: Nisam!
Pauza.
ONA: Sve se raspalo.
ON: Ništa se nije raspalo.
ONA: Gotovo je.
ON: Ne, ne govori tako.
ONA: Umorna sam.
ON: Ako se ponekad i svađamo to ne znači da smo nesretni.
ONA: Više ni sama ne znam šta pričam.
ON: Ne muči me više... Ne govori ništa.
ONA: Sad ću izaći vani i vikati. Vikaću mu da te ubije... i da ga volim. Pobjeći ću s njim na kraj svijeta.
ON: To je tako... banalno.
ONA: Vrijeme je da umreš.
ON dolazi do prozora. Posmatra. Iz off-a se opet začuje kucanje pisaće mašine.
ON: Pogledaj... tamo... čini mi se... stoji. On je.
ONA: A vjetar zavija, Čuješ li? Vani vjetar zavija, a kod nas kucka pisaća mašina. Tako je uspavljujuće.
ON: Nema vjetra. Ništa se ne pomjera. Vani je čovjek koji se zarekao da će me ubiti, a kod nas kucka pisaća mašina. (Viče)Prestani! Umukni, stara vještice! Izludiću od tvog pisanja! Umukni!
Kucanje na vratima. ONA krene ka vratima.
ONA: Ja ću otvoriti.
ON: Čekaj...
ONA: Pusti mi ruku.
ON: Prvo pitaj kroz vrata.
Kucanje.
ON: Zašto kuca tako odlučno?
ONA: To me boli... pusti...
ON: Stani, ne miči se. To je on.
ONA: Pusti me!
ON: Treba bježati... na drugu stranu.
ONA prilazi i otvara vrata. Ne vidimo pridošlicu. ONA razgovara s njim.
ONA: Za tebe je... iz policije. (Pridošlici)Pričekajte trenutak, molim vas.
ON: Ne puštaj nikoga u kuću.
ONA: Nema smisla da ostavljamo policiju da čeka ispred vrata.
ON: Jesi li sigurna da je policija?
ONA: Tako kaže. Primi ga... završi već jednom s ovim, pa neka ide. Poslije ćemo se još malo svađati, pa na spavanje.
ON: Dobro. Uvedi ga.
Ona odlazi do vrata, otvara ih. Gleda zbunjeno.
ONA: Nema ga.
ON: Kako nema?
ONA: Ne znam. Nema.
ON: Policija ne nestaje tek tako.
ONA zatvori vrata.
ONA: Idem da legnem. Laku noć.
ON: Jesi sigurna da je to bio policajac?
ONA: Rekao je da je iz policije. A kad neko kaže da je iz policije, onda je policajac.
ON: Daj mi one kapi za smirenje.
ONA: Nema kapi.
ON: Trne mi ruka... tu... Bože...
ONA: Uzmi nešto i čitaj.
ON: Knjige ne smiruju!
Kucanje. ON se zaledi.
ON: Ne mogu više! Odlazite! Pustite me na miru!
ONA otvori. Ulazi POLICAJAC.
POLICAJAC: Dobro vam veče.
ONA: Gdje ste nestali? Maločas sam vas tražila...
POLICAJAC: Morao sam provjeriti kuću sa vanjske strane... Eksterijerno osmatranje. Oprostite, nisam se ni predstavio...
Iz džepa vadi legitimaciju i pokuzuje je.
POLICAJAC: Znači, ovdje se to desilo?
ON: Ko vas je zvao?
POLICAJAC: Ah, da, vaš poznanik, direktor pozorišta. Znate, možda ste primijetili, to je moj brat blizanac.
ONA: Da, da, stvarno...
ON: Sličnost je očita. Samo...
POLICAJAC: Šta? Recite... slobodno.
ON: Izgledate kao da vas igra isti glumac, samo što njega igra loše, a vas...
POLICAJAC: To je govorio i naš pokojni otac. Nego, vratimo se poslu. Ovo je, dakle, mjesto zločina?
ON: Kojeg zločina?
POLICAJAC: Smirite se, mislim na ono što se u ovoj sobi odigralo prije... koliko... više od trinaest godina?
ON: Da.
Policajac razgleda sobu.
ON: Treba provjeriti prozor. Pogledajte, pored je oluk. Može se popeti svakog časa.
POLICAJAC: Kontraklijent može da slomi vrat.
ON: On je spretan kao majmun.
POLICAJAC: Mogli biste ugraditi dodatnu zaštitu, pokretnu zampiku koja spriječava nasilno otvaranje. Treba je postaviti ovdje... u stvari, najbolje bi bilo dvije zampike... tu... i tu.
ONA: Sada je kasno da zovemo majstore.
POLICAJAC: To nije ni važno. Ionako ću ja cijelu noć hodati ispred vaše kuće i osmatrati. Biće vam zanimljivo da vidite kako ja to radim. Koristim poseban metod. Izumio ga je profesor Limonov, 1990. i neke... Poučno i zanimljivo. Ovako, prvo se krećem u blizini objekta... ovako... onda prelazim na drugu stranu, u dijagonali... Latinično „n”... Ponavljam nekoliko puta... Potom... stanem... i osmatram. Prvo detalje... onda cjelinu... Pogled takođe pomjeram tako da u zraku pravi slovo „n”. Važno je uhvatiti pravi ritam, tako se postiže prirodnost. A prirodnost je neprimjetna. A biti neprimjetan, to je najteže.
ON: Hvala vam.
POLICAJAC: Najzanimljiviji dio dolazi kada ugledam potencijalnog napadača. U tom trenutku počinjem metod čitanja misli... U stanju sam brzo otkriti njegove namjere, jer, znate, ova metoda omogućava mi da čitam između redova.
ON: To je tako umirujuće.
POLICAJAC: Život će za vas opet biti lijep.
ON: Hvala vam.
ONA: Mogu li ja na spavanje?
ON: Ne... ne sad, kasnije.
POLICAJAC: Da li imate oružje? Ah, da, vidim... Znate li ga koristiti?
ON: Ne.
POLICAJAC: To je uredu. Neće vam ni trebati. Ja sada odoh vani. Zadatak počinje. Da nemate slučajno cigaretu?
ON: Ja ne pušim, ali...
ONA: Evo, ima, danas je profesor zaboravio kutiju.
POLICAJAC: Hvala vam, znate, ja inače ne pušim, ali kad radim... izgleda prirodnije. Bolje se uklapam u okolinu.
Izađe. ON odlazi do prozora i posmatra nekoliko sekundi bez riječi.
ON: Dobar je... pogledaj...
ONA: Mama je zaspala. Ovo pisanje ju je iscrpilo. Sjećaš se njenog prošlog rođendana? Napisala je onu divnu poemu...
ON: Po hodu se vidi da je profesionalac... Naš anđeo čuvar.
Okrene se ka ženi.
ON: A, ipak...
ONA: Šta je sad?
ON: Možda sve ovo nema smisla. Onog luđaka ništa neće zaustaviti. Osjećam to.
ONA: Ja više ništa ne osjećam.
ON: Možda je ipak najbolje da me ubije.
ONA: Možda.
ON: Ili... da to uradim sam?... Sada. Hoćeš ti?
ONA: Šta?
ON: Ubij me.
ONA: Ne mogu... sad... umorna sam.
ON: Dobro.
Prisloni pištolj na slijepoočnicu. Drži nekoliko sekundi, a onda ga prene policajčev nagli ulazak.
ON: Šta je bilo?
POLICAJAC: Ništa, samo da se malo ugrijem... Teško je... Živci popuštaju, pričinjava mi se...
ON: Daj mu čaja.
POLICAJAC: Tri puta mi se učinilo da vidim svog oca.
ON: Vašeg oca? Kakve on veze ima...
POLICAJAC: Učinilo mi se... Ali ništa, to je od napetosti... Nije on... Ne može biti... Nije moj otac. Pogledajte vi, molim vas, kroz prozor. Ima li ga?
ON: Koga?
POLICAJAC: Pa mog oca. Molim vas.
ON prilazi prozoru i gleda.
ON: Nema nikog.
POLICAJAC: Stariji gospodin, sa šeširom, nosi naočale... Nema?
ON: Ne.
POLICAJAC: Znao sam... znam... Hvala vam... Znao sam da nije moj otac. Pretpostavio sam... to ne može... kako bi on... nije moj otac, nije. Pogledajte moje dlanove, znoje se... Vidite kako mi se ruke tresu.
ON: Smirite se.
POLICAJAC: Znate, ja se u slobodno vrijeme bavim okultnom naukom. Ponekad je koristim i u poslu. (Muškarcu)Zašto me tako gledate?
ON: Ne gledam vas.
ONA: Uzmite čaj.
Doda policajcu šolju čaja.
POLICAJAC: Moje okultne sposobnosti omogućavaju mi da predvidim budućnost, pogodim prošlost... Dozvolite... Vi ste ljevak, pušač, imate kćerku i probleme sa gušteračom, omiljena boja vam je bijela...
ON: Baš ništa niste pogodili.
POLICAJAC: Moj otac je volio bijelo... Kakav je vaš odnos prema detektivskim romanima?
ON: To nije vaš problem.
ONA: A budućnost? Šta će biti s nama?
POLICAJAC (Muškarcu): Interesuje vas kako ćete umrijeti? Dajte mi dlan.
ON istrgne dlan iz policajčeve ruke.
ON: Ne.
POLICAJAC: Ne plašite se... umrijet ćete... kao i svi.
Pauza. Svo troje sjede za stolom.
ONA: Znate šta bismo sad mogli? Da igramo.
POLICAJAC: Šta?
ONA: Jednostavno je... on je izmislio tu igru. Može?
ON: Svejedno mi je.
POLICAJAC: Volim igre. Šta treba da radim?
ONA: Ništa. Sjednite tu... Zove se Igra plakanja. Pravila su jednostavna. Ko prvi zapleče – pobjednik je.
POLICAJAC: Zanimljivo.
ONA: Može?
POLICAJAC: Hajde.
ONA (Mužu): Spreman?
ON: Da.
Sjede za stolom. Netremice se gledaju, u potpunoj tišini, bez promjene izraza na licu. Bez zvuka i pokreta. POLICAJAC postepeno mijenja raspoloženje. Bol i tuga. Velika tuga. Iskrena i duboka. Prva suza. Oni ga gledaju u nevjerici, bez riječi. POLICAJAC plače... kao niko prije njega.

KRAJ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.