NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Jasna ĐURIČIĆ i Boris ISAKOVIĆ
ZABORAVI NAGRADE, UZMI DAH I ZARONI
U NOVE PROJEKTE
Razgovarala Smiljka SELJIN

 

Glumački par Jasna Đuričić i Boris Isaković prolećnu sezonu 2007. završili su Sterijinim nagradama: Jasna za ulogu Majke u Nahodu Simeonu Milene Marković, režija Tomi Janežič. Takođe, dobila je i  Nagradu ”Zoran Radmilović” TV Novosti za bravuru u ulozi Majke u  predstavi Kokana Mladenovića Ja ili neko drugi, po tekstu Maje Pelević.
Boris Isaković je Sterijinu nagradu dobio za dve uloge: Trbuljinog muža u Nahodu Simeonu i Strahinju u Odumiranju Dušana Spasojevića, u režiji Egona Savina.
Na insistiranje oboje glumaca, razgovaramo utroje, a nakon još jednog uspeha i nagrade u Varšavi – Borisu Isakoviću i njegovim diplomcima za predstavu Kući Ljudmile Razumovske.

Divan je letnji dan, pokušavamo da razgovaramo o pozorištu, o svemu onome što se dešavalo prethodne sezone, što nam se sad čini nestvarno, ili daleko, dok posmatramo mlad svet koji stiže na Exit… U svakom slučaju, bila je to izuzetno uspešna sezona za oboje, ovenčana nagradama...
Jasna : Pa, jeste, i u svemu najlepše je to što smo ovaj put Sterijine nagrade dobili oboje, tako da je u našoj kući bilo mnogo sreće. A sada… ne samo što se tiče Pozorja već, u mom slučaju, nagrada uopšte: mislim da sve to treba zaboraviti što pre. Na kraju krajeva, priroda našeg posla je takva da svaki put počinjemo iznova; to što je juče premijera bila uspešna i što si briljirao, ne znači da će i u sledećem projektu biti isto. Uvek je tu neizvesnost, nikad ne znaš šta te čeka, da li će to biti potpuni debakl ili uspeh. U tom smislu, nagrade su stvar trenutka. Kao što je naša umetnost efemerna, i nagrade koje prate našu umetnost treba što pre zaboraviti. Boris je jednom dobro rekao da ipak moraš prvo da ih dobiješ kako bi mogao da ih zaboraviš. To mi se jako dopalo.
Boris : Evo, Jasna me je citirala, hvala. Ja sam sada najviše pod uticajem boravka u Varšavi i nagrade koju smo moji studenti i ja dobili i to je lep završetak njihovog školovanja. Klasa je dobra, to su talentovani mladi ljudi koji imaju šta da daju pozorištu. Nadam se da će se videti i njihov i moj trud. A to sa Sterijinim nagradama… naporna sezona. I stvarno mi je teško da govorim o pozorištu u ovom trenutku, u ovom letu, i verujem, naravno, da se treba što pre ”očistiti”, na neki način ”dekontaminirati”, regenerisati po mogućstvu, ali teško ćemo to uspeti, jer već radimo za sledeću sezonu.

A šta bi bila regeneracija?
Boris : Pa, otići na more, duboko udahnuti i zaroniti. Mislim, spustiti se što dublje. To bi bila najbolja regeneracija. Neće je biti, nažalost, zbog obaveza koje predstoje.

Neka tajna ili…?
Boris : Nije tajna – treba da radim film, počinjem 24. jula… Posle toga, prijemni ispiti na Akademiji koje nastavljamo oboje, a onda sa Borisom Liješevićem završetak projekta u Srpskom narodnom i nastavak rada sa Tomijem Janežičem.

Šta ćete raditi? To je, čini mi se, u Ateljeu 212?
Boris : To se već ozbiljno radi, mesec dana su probe trajale, ceo jun: Putujuće pozorište Šopalović. Pošto letnji odmor nećemo iskoristiti, mislim da ću morati da uhvatim neku pauzu, da se malo odmorim. Najviše bih voleo kada bih mogao da se posvetim drugim poslovima, da tragam za nekim scenarijem ili da se više bavim filmom… Pozorište, koliko daje, toliko i uzima. Sve što sam naučio, verujem i da Jasna misli isto, naučeno je u pozorištu i to je nešto što bi na Zapadu, u njihovom sistemu vrednosti, značilo mnogo. Međutim, ovde, osim tih nagrada, za koje smo već rekli da su brzo zaboravljene, ne znači mnogo, dakle ne može se baš preterano dobro živeti od toga, a iscrpljuje puno, zahteva ogroman trud i ulaganje. Zato je, čini mi se, dobro s vremena na vreme proceniti i napraviti pauzu, mada pozivi i ponude pristižu kao nikad pre.
Jasna : Neverovatno, sa svih strana, u raznoraznim pozorišnim projektima, shvatite da ne možete sve da ispunite. Naravno, došli smo do toga, i to je lepo i dobro, da stižu ponude od najvažnijih ljudi u pozorištu. Eto, recimo, Janežič i Atelje 212, to ne može da se odbije, ali zato ima puno stvari zbog kojih treba praviti strožu selekciju i malo stati na loptu, da ne bi sve otišlo nizbrdo.

Dobro, ali uspeli ste nešto što nije lako postići u našoj sredini. Mada postoje dva centra – Beograd i Novi Sad – nije to više onaj veliki prostor. A vi ste se u njemu nametnuli kao kvalitet. Ne laskam vam; to je činjenica. Pri tom, ne znam kome je bilo teže: da li Jasni kao glumici (na glumice se ipak drugačije gleda) ili Borisu, o kome se trenutno govori kao o najboljem srpskom glumcu. Mislim da je to, u suštini, veliki pritisak.
Jasna : Svakako da je biti žena u pozorištu još veći problem nego biti muškarac u pozorištu, da ne pričamo o tome da je ovo Balkan i koja su očekivanja od žene. Uopšte, mislim da je to danas širi problem na ovom prostoru – žene nisu vezane više samo za kuću, nego se očekuje da grade karijere i sve što ide uz to. A što se tiče pozorišta, oduvek je manje ženskih uloga, a mnogo je više glumica, dobrih glumica, pogotovo na ovom području. To je sada, čini mi se, stvar dokazivanja. Žena/glumica mora biti još žešća, jača, i mora da se bori protiv mnogih vetrenjača... Evo, opet se vraćam na početak: uvek moraš da se dokazuješ, uvek moraš da ideš od nule.
Boris : Uvek je više žena na prijemnom ispitu na Akademiji. Već na tim ispitima žene, po pravilu, pogotovo one koje uđu u uži izbor, koje su donekle svesne svog izbora zanimanja – jer ima ih puno koje apsolutno nemaju tu svest – dolaze ozbiljnije, temeljnije, spremnije. To kod muškaraca nije slučaj, mi kao da doista kasnije sazrevamo, a imamo više šansi. Odlaskom nekoliko bardova glume desio nam se prostor koji popunjava nekoliko generacija, uključujući i moju. Sad smo na Filmskom festivalu u Novom Sadu gledali Nebojšu Glogovca, potpuno drugačijeg u Klopci nego u Hadersfildu. On je izrastao u glumačku veličinu, Šušljik takođe, tu generaciju znam, mlađi su od mene tri, četiri godine, tako da mi je drago što su svi ostali u poslu i što su bitno napredovali.

Za  vaše glumačko stasavanje bitni su mnogi ljudi i mislim da je prvi, pored profesora na Akademiji, verovatno Ljubiša Ristić.
Jasna : Kako da ne, i u mom i u Borisovom slučaju. Ljubiša Ristić je mene primio u pozorište, u SNP, i to igrom slučaja. On je tada bio v. d. upravnika pozorišta i otvorio je konkurs za sve glumce s diplomom u tom trenutku. Inače, posle Akademije, htela sam da odem u Beograd, ali on me je uputio u ovo pozorište. Posle toga smo, naravno, radili i ovde neke predstave, i u Subotici, putovali na neke divne festivale, kao što je festival u Meksiko Sitiju i u Petrogradu, i svakako da je Ljubiša, i to što smo mi radili kod njega u pozorištu, nas odredilo kao glumice. Kad ste tako mladi, kad pravite prve korake, bitno je u kom pozorištu to činite. Ovo što je došlo posle toliko godina sa Janežičem, to je nešto što znam, već sam plivala u takvom pozorištu... Mislim da je to moja prednost, rad u Ljubišinom pozorištu moj je umetnički kapital. Nažalost, za sve generacije koje su stasavale u međuvremenu, nakon raspada Jugoslavije, za njih je to jedna nepoznanica.

Ljubiša Ristić je tada imao veliku hrabrost, pravio je predstave koje su bile angažovane. Velike klasike prevodio je u naše, tada trusno vreme, trusni trenutak naše istorije.
Boris : Ljubiša Ristić, to je jedna ozbiljna rediteljska misao, pre svega, i misija. Što je danas velika retkost. Tu misiju, na taj način, više niko ne sprovodi. Daleko od toga da nema rediteljskih veličina koje bi mogle da mu pariraju, ali da se neko na taj način bavi režijom... To stalno napominjem: Ljuša se bavio režijom grada i režijom sveta. Nije to pretenciozno, nego je zaista tako.

A kako je radio sa glumcima, u čemu je tajna?
Boris : U logici. Čista misao u pozorištu je logika, logika određenog postupka i radnji. Ne kažem da je jednostavno doći do toga, ali to je trening koji treba sprovoditi, to je čitava mudrost pozorišta: u logičnom, obrazloženom postupku i logičnoj radnji. Sad je sve moguće u pozorištu, ali u situaciji kad se bavite određenom stvari, i pronađete jednu logičnu radnju, postupak, vi ste rešili problem. To je danas često postalo nemoguće ostvariti. Često ste u sudaru s apsurdnim i potpuno nelogičnim zahtevima, tako da se na neki način vaše glumačko biće organski buni protiv takvih stavova u pozorištu, ali to je nešto što je meni bilo usađeno, zapravo, kako to da nazovem, ne znam ni sam – sačuvati zdrav razum i na njemu raditi. To je nešto što sam dobio od svog profesora Bore Draškovića i od reditelja Ristića i, hvala bogu, kasnije, imao sam sreće što sam se sretao sa dobrim rediteljima. To je nešto što ocrtava vaš put i jedino razmena s takvim ličnostima, koje su u određenim trenucima na nekom višem stepenu od mene, mogu da me pokrenu i da mi omoguće da napredujem i da se razvijam kao glumac. Taj proces ne bi trebalo nikad da se zaustavi.

Pomenuli smo neka rediteljska imena. U čemu je tu štos, ako uporedimo, na primer, Egona Savina ili Tomija Janežiča, možda je pitanje naivno, ali ko više ceni glumca ili ideju glumca?
Jasna : To su sve reditelji koji beskrajno vole glumce. Spominjemo Egona i Tomija, to su reditelji koji bi rekli da je glumac osnova pozorišta, da se bez svega može, ali se bez glumca ne može imati pozorište. Kad smo pomenuli Ljubišu... kad me je primio, moja prva uloga bila je u predstavi Ludi od ljubavi, u režiji Egona Savina, dok je Ljubiša bio upravnik. To je velika sreća, posle sam radila još četiri, pet predstava sa Savinom, to je, malo je reći, dragoceno; kao da sam bila na postdiplomskim studijama, kao da sam magistraturu upisala.

Ali nemaju svi sreću da počnu u velikim pozorištima u centrima, Beogradu ili Novom Sadu...
Boris : Jedna stvar je tu važna. Mi smo sa Ljubišom počeli u Subotici. Mislim da su tad svi podjednako učestvovali u građenju pozorišta, i centri i takozvana provincija. Gledam mlade diplomce glume kako se natrpavaju u Beograd i čekaju. Brik Krivokapić je rekao: ”Pozorište je tamo gde sam ja.” To se u mom slučaju zaista potvrdilo... To je i Pera Kralj govorio. Sva pozorišta su njegova, jer on je glumac; sva pozorišta sveta su njegova. Radio je svuda i svuda je bio veliki. Hoću da kažem da smo i mi, kao mladi, išli u Suboticu da radimo i nismo o njoj razmišljali kao o provinciji... Tada, opet se vraćam na te godine, tamo je bila jedna takva značajna ličnost, mada ne mogu reći da sam imao pravu spoznaju o tome, u tom trenutku, kao mlad čovek, ko je Ljubiša Ristić i šta on sve znači. Ali pohrlio sam tamo, zapravo otišao sam na poziv jednog mlađeg kolege, pa smo onda nas dvojica, o Saši Gabriću govorim, dramatizovali roman Portret umetnika u mladosti, napravili predstavu pod patronatom, naravno, Ljubiše Ristića, koji je na najbolji način mogao da iskaže svoju superiornost i da nam pomogne savetima. Mislim da je pogrešno otići u Beograd i čekati. Novi Sad, kakva god da je situacija u pozorištu, treba da provocira mlade umetnike da ostanu tu i da prave svoje pozorište.

Da li tako savetujete i svoje studente?
Jasna : Kako da ne! Apsolutno. Pozorište je tamo gde si ti, to ne propuštam priliku da kažem, i ta snaga, koja se stvori na klasi –  to je  pozorište. Kada se završi scena na Akademiji, to će postati vrlo značajno mesto u gradu, ako ne i u regionu, jer se na Akademiji dešavaju božanstvene stvari koje ne možete često da vidite ni u profesionalnim pozorištima. Stav da ne treba hrliti ka centrima, da treba peći zanat, u malim pozorištima, bilo gde, to je samo pitanje gladi za poslom. Moraš imati u svesti da to ne može biti preko noći, moraš da pređeš neki put, moraš da učiš... Često listam pozorišne almanahe teatara po provincijama, gde tako nađem neko ime, ne znam, Pera Perić, pogledam spisak uloga koje je čovek odigrao i vidim da je igrao sve što se može odigrati. Očigledno da je bio dobar i da je bio srećan tu gde jeste, i da je pružao zadovoljstvo nekome. Zar to nije dovoljno? Tražiti najviše od sebe tu gde jesi, pružiti publici radost, nasmejati je, potaći je na razmišljanje i... šta već pozorište nudi. Zar to nije veliko i značajno za jedan mali život?

Ne znam, vi niste od onih koji su se zadržali na jednom mestu. Vi ste istraživali, išli ste dalje.
Jasna : Ali ovde sam izrasla, znači, sve što sam napravila uradila sam ovde, kao i mnogo mojih kolega...
Boris : Čak i da nisi ovde... Govorili smo o efemernosti svega i o počinjanju ispočetka, tako da, kad se sve to svede, nije bitno gde si. Ja zaista nisam imao misao o sticanju popularnosti, bogatstva i slave kada sam rešio da budem glumac i kada sam išao kod Ljuše u Suboticu.

Dobro, samo što je u to vreme taj odlazak bio pobuna. Svi smo znali da je Subotica nešto sasvim drugačije od svega što se dešavalo na scenskom prostoru tadašnje Jugoslavije.
Boris : Za mene je Subotica bila prilika da progovorim o aktuelnosti, što mislim da je bitno i zato govorim o pozorištima u koja treba da idu mladi ljudi i da se bave svojim poslom. U suprotnom, ako ne rade već samo čekaju šansu, proizvodi se mnogo ogorčenih, neprimećenih, a i na osnovu čega da budu primećeni? Seka Sablić je dobro rekla: ”U ovom poslu se ne pita da li si mlad ili star, moraš biti dobar.” I samo je to pitanje, mlad čovek ima još veću potrebu da bude izuzetan, a to će biti ako izuzetno radi svoj posao. To je jedino prepoznavanje. Međutim, jača su danas nego ikad ova druga prepoznavanja – sedenja sa upravama, provođenje vremena s njima po kafanama... Nemam ništa protiv toga, ja prvi volim – baš sam kafanski čovek – ali za sve postoji vreme. Mora prvo nešto dobro da se poseje da bi to izraslo, i da bi neko primetio taj cvet.

Sad dolazimo na pitanje o medijima. Kao i vaša predstava ”Ja ili neko drugi”, mislim da su mediji, ta komunikacija koja je sad bez granica, da upravo to tera ljude da su stalno negde, da se dokazuju i da nisu zadovoljni mestom na kojem su.
Boris : Jer su površni.

Hajde da se vratimo tim predstavama o kojima smo toliko pričali, koje su  završen posao, ali pitanje je da li su završen posao. Da li je, na primer, sve ono o čemu je govorio ”Nahod”  završen posao? Mislim da se to nastavlja kroz neke druge tekstove u pozorištu, taj krug se stalno prolazi.
Jasna : Kako da ne, naravno da se nastavlja. Pre svega, te predstave će još da se igraju, a što se mene tiče, nikada ne prestajem da razmišljam o predstavama na repertoaru. Jednom predstavom možete da se bavite ceo život. To je uglavnom vezano za velike pisce i uglavnom pričamo o takvim stvarima kad su u pitanju Šekspir ili Čehov... A u slučaju Nahoda Simeona i Milene Marković, to je takođe materijal koji može da se radi do kraja života. To što je ona napisala je univerzalna tema. Pogotovo što će se predstava i dalje igrati vrlo retko, zbog ogromnih tehničkih zahteva, i moja priprema će svaki put biti kao za premijeru. Što baš i nije zgodno, ali možda je to i draž! Jer, vrlo često, igrajući stare predstave ponašamo se kao da sve znamo, a tad stvar umire. Pozorište je živa stvar i svaki put moraš da je budiš i da je osvežavaš kao i ljubav.

”Nahod Simeon” je toliko slojevit, pri svakom izvođenju, i kao gledalac, otkrivaš nešto novo, neki drugi sloj... Boris je bio u prilici da ”Nahoda” prvo gleda, a onda i igra.
Boris : Bilo je posebno nezgodno... Često se u pozorištu dešavaju uskakanja, no ovde je bilo ono najgore, zbog odlaska glumca... Ja sam bez nekih velikih teškoća uskočio u to. To je samo pitanje smisla i logike stvari, i jasnoće radnje. Ovde je smisao izrazit i, iako se predstava ne igra često, tu su tekst i reditelj koji obavezuju na neprestano vraćanje tom smislu. Često se kod nas dogodi da imaš sto puta prilike da igraš iste predstave, da se radi po mehanizmu navike, bez emocija i promišljanja i, kad bi se ceo ansambl postrojio, niko ne bi znao odgovor na pitanje: o čemu je zapravo u predstavi reč? To ubija glumca. Nahod je onaj veliki zadatak zbog kojeg se Jasna i ja i bavimo pozorištem. Iscrpljuje, jer uvek morate da otvarate smisao i baš se poslednjih godina trudim da bar svoje ulaske na scenu uvek na neki način obeležim sebi u sećanju, da bih lako mogao da evociram ceo smisao onoga što mi se u određenoj ulozi dešava.
Jasna : To je individualna stvar, mera koliko čovek treba da se posveti nečemu, ali  Nahod i slične predstave zahtevaju kompletnu posvećenost, zato što su to projekti, tekstovi i režije koje se bave smislom postojanja i velikim emocijama. To ih čini i velikim predstavama.

Jedna predstava pružila vam je priliku da oboje igrate uloge koje su, možda samo na prvu loptu, monstruozne. Jasna, ti si za tu monstruoznu Majku i nagrađena. Nagrada za bravuru, nagrada za monstruma, u ”Ja ili neko drugi”.
Jasna : Ja ne znam zašto bi ta majka bila samo monstrum. Naravno da je polazište za sve tekst, i Maja Pelević je tu ženu napisala tako. Zapravo, nije mi bilo lako da pristanem na tu ulogu i tokom proba pokušavala sam da u tu ženu utisnem neke emocije, ali to je bilo kao divlje meso. Apsolutno se nije primalo. U jednom trenutku shvatila sam da to ne ide i onda sam odlučila da je to takva žena. To je ona scena u baru kada je ona već ogrezla u alkohol, kada je pobegla od svega, od muža, od te nesreće, od tog života i krenula nekuda da traži nešto drugo... Scena u baru bila je ključ za razrešenje tog lika, ključ za slom tog lika majke monstruma. U Ja ili neko drugi znala sam da moram da je opravdam. Ništa nije crno-belo. Nije bilo lako raditi ovaj tekst jer je replika Maje Pelević krajnje jednostavna, ogoljena, i ja sam, i svi mi, morali smo puno da nadograđujemo. To je više bio predložak za predstavu koji je podlegao uticaju svih nas, aktera. Još na čitajućim probama, shvatili smo da je to otvoren tekst za svaku vrstu intervencije.
Boris : Na tekstu smo svi mnogo radili, moje i Marijine (Marija Medenica – Ona u predstavi) scene rađene su do samog kraja, do same premijere, ali još na početku dogovorio sam se sa Kokanom da moramo da nađemo opravdanje zašto to igramo. Ja uvek imam na umu da neko ko to gleda može da se poistoveti s likom, i kada to pomislim, ja tu obavezu stavim na leđa i pitam se da li ćemo nekog, time što ovo igramo, povrediti, ili ćemo nekom dati lošu ideju? Ne želim da bilo ko postavi pitanje: ”Šta rade ovi na sceni, šta rade ovi u pozorištu?” i da više nikad ne kroče u pozorište. Te stvari su veoma delikatne.

Vi ste ne samo umetnički već i životni bračni par, ali uspeli ste da izgradite potpuno nezavisne karijere. Niste uslovljavali učešće u nekom projektu time da i ”druga strana” dobije ulogu. Možda je to najveći uspeh: da ne smetate jedno drugom?
Jasna : Ne želim nikome da smetam u građenju karijere, a ponajmanje Borisu. Ja sam četiri godine starija po školi, ranije sam diplomirala. Ranije sam ušla u posao, on se meni ”divio”. Napravila sam već neke uloge dok je on još bio student (smeh).

Da li zajedno odlučujete o ponudama?
Jasna : Savetujemo se, ali je odluka uvek individualna. Svako ima sopstvenu odgovornost. Mnogo pričamo o poslu, o tome šta treba raditi i kako to raditi, ali konačna odluka je uvek samo moja ili samo njegova.

Da li razgovarate o Borisovoj želji da se bavi režijom, jer imam utisak da je to sledeći potez?
Boris : Ta moja želja nije od juče, dosta dugo se nosim tom mišlju i, posebno sada kada radim sa studentima, u prilici sam i da režiram i tu svoju želju na neki način ostvarujem. Za četiri godine rada sa studentima napravio sam puno predstava. Volim da iščitavam tekstove, da tragam za dobrim idejama...

Da li to prenosiš i u situaciji kada si glumac, ne smetaš li time rediteljima?
Boris : Zavisi s kojim rediteljima radim. Nekima i smetam, tj. oni misle da im smetam, a kada bi malo smanjili svoje sujete, shvatili bi da sam koristan za predstavu. Kada prihvatim da nešto radim, ja sam u tome i nikada nisam destruktivan, uvek mi je stalo da  stvar uspe i dajem sve od sebe. Ako neki smisao nije do kraja iskazan ili pronađen, ostajemo mi glumci na vetrometini, obesmišljeni na sceni, a svaki glumac zna koliki je to užas, te ja to sebi ne dopuštam. Najpametniji i najveštiji reditelji, zapravo, na divan način rade svoj posao, skoro se ne mešajući u glumački deo posla. Uvek je važno mnogo razgovarati s ekipom koja je u projektu, naći logiku u svemu i onda nema promašaja. Kod Egona u Odumiranju, Strahinja je potpuno samostalno urađena uloga, ili Trbuljin muž kod Janežiča – ja sam ulogu radio u Novom Sadu, Janežič je bio u Sloveniji, i samo smo obavili par konsultacija. 

Glumački posao je transparentan i oni koji se razumeju u pozorište vrlo malo ili nimalo, ocenjuju i sude o određenoj kreaciji. Koliko vam ta mišljenja znače, koliko kritika ima uticaja na vas?
Jasna : Ja sam sebi najneprijatniji kritičar. Uvek znam kako sam šta uradila. Nema nikog ko može na mene tako strogo da gleda kao ja na sebe samu. Ponekad me neka nijansa muči danima i to je kod mene najveći problem, samokritičnost može da me dovede gotovo do depresivnog stanja. Može mene okolina da ubeđuje da je nešto dobro, ali ja u to verujem tek onda kada to i osetim.
Boris : Svi napadi na sujetu, svi loši pokušaji, pripadaju procesu proba. Ako predstava izađe, ona mora da bude u najmanju ruku dobra. Slažem se s Jasnom da je glumac sam sebi najbolji kritičar, jer ti znaš do koje si mere posegnuo i koju dubinu lika si dosegnuo i nema te kritike koja može da te poljulja u tome.
Jasna : Tako je bilo i u slučaju Nahoda Simeona na dan premijere, odnosno posle nje. Akteri predstave znali su sve njene manjkavosti, ali nijedno tuđe mišljenje nije moglo da utiče na moje zadovoljstvo što sam u toj predstavi, što sam njen deo. Ni najgore mišljenje bilo kog autoriteta nije moglo da pokvari zadovoljstvo što igram u Nahodu. Komentari spolja u slučaju te predstave marginalni su za ono što se u njoj između svih nas zbiva dok je igramo. Postoje predstave čije se vezivno tkivo raspadne, razglobi posle premijere, i zato je bitan tim koji radi na projektu, vera u to što radite. Ne govorim o banalnom baš-me-briga-šta-drugi-misle, već o tome da fundamentalnu tačku timskog verovanja u ono što radimo niko spolja ne može da ugrozi ukoliko je ona izgrađena tokom procesa proba. I kada se to dogodi, vi ste srećan čovek jer ste dosegnuli suštinu pozorišta i kolektivne igre. Zadovoljstvo je tada nemerljivo.

Već drugi republički ministar za kulturu je glumac, prvo Lečić, sada Voja Brajović. Imate li potrebu da se društveno angažujete?
Jasna : Mene to ne zanima. Meni je dovoljno da o svim problemima ovoga sveta i vremena govorim sa scene i mislim da je to najvrednije od svega. To do ljudi više dopire nego govori u Skupštini.
Boris : Ja sam imao potrebu i da nešto konkretno uradim i zato sam bio i u Upravnom odboru Sterijinog pozorja i bio sam direktor Drame SNP-a, a sada sam šef Katedre za glumu na novosadskoj Akademiji. To nije bila baš neka moja velika želja, ali ne opirem se takvim poslovima. Živeli smo u tom ružnom vremenu, bilo je puno nesreća, hteli smo promene i ja sam bio ogorčen, nezadovoljan. I  predstava Greta, stranica 89 došla je kao veliki prelomni trenutak. To je predstava očišćenja, sazrevanja, dekontaminacije. Ta predstava izlečila je moju ogorčenost prema raznim društvenim pojavama, lošim stvarima o koje sam se saplitao, posebno u pozorištu, o te stare sisteme koji vas sputavaju, ukalupljuju, koji vas čine mrzovoljnim i nezadovoljnim. Živimo u zemlji gde sve treba menjati. Ne mogu ovim poslom da se bavim a da se pravim da ne postoji ta ružna strana svakodnevice i ne mogu da budem samo negativan, ogorčen ovim ili onim a da ništa ne preduzimam. U toj meri to me je teralo da  prihvatim određene funkcije. Godina kada sam bio direktor Drame uništila me je, to je bio moj lični horor. Ušao sam u taj posao sa čistim namerama, no to je proizvelo toliko negativnih reakcija. U svetu glumac može da bude i producent i direktor i reditelj, a da to ljudima ne smeta. Glumci su na neki način elita jedne zemlje, neko ko puno promišlja, ukazuje, konektujemo se sa spoljnim uticajima i tumačimo vreme u kojem živimo i otuda se rađa potreba da ga menjamo. Iz te potrebe prihvatao sam se tih zadataka. Nažalost, to je bilo veliko, uzaludno trošenje  energije.  

Pomenuli ste ”Gretu” i njen uticaj na vaše stavove, o čemu se radi?
Jasna : To je predstava u koju smo Boris i ja ugradili mnogo od našeg pozorišnog iskustva. Ona usrećuje ljude, igrali smo je u raznim sredinama i imamo živ kontakt s gledaocima, što je novo iskustvo za nas, ta neposredna interakcija. To je mene oduševilo i Greta nam je donela i donosi nam puno radosti i dobrih stvari.

Živimo u vremenu festivala, gradovi u Srbiju nadmeću se u organizovanju različitih manifestacija. Ulice su postale velika pozornica, crveni tepih prostire se za sve i svašta. Kako na to gledate, učestvujete li u nekima?
Jasna : Ulica nas prati od devedesetih. Jedno vreme bila je jedini prostor slobode. Sviđa mi se kada se u gradu nešto dešava, a da li je to dobro, vreme će reći. To mislim i za Filmski festival u Novom Sadu. Vreme će pokazati da li će on uticati da publika okrene leđa estradi i krene u bioskope i u pozorišta. Lepo mi je što toliko ljudi dolazi u Novi Sad koji je doskora bio zatvorena sredina i što se grad otvara prema svetu. Mislim da bi trebalo dati šansu svim tim pokušajima i ne treba ih u startu rušiti i govoriti o manjkavostima. Mislim da je Novi Sad idealan za Grad-Festival.
Boris : Bolje išta nego ništa. Dopalo mi se i ovogodišnje reformisano Pozorje koje je dovelo puno sveta, bila je lepa atmosfera. Pozdravljam i Filmski festival i Exit, i bolje je biti na ulici nego uz televizor. To daje mogućnost duhovne reanimacije i učestvovanja u životu. Važno je da smo se pokrenuli. Ja sam promenio stav prema festivalima od pre pet, šest godina, kada su mi oni delovali besmisleno jer nam je i produkcija bila jadna. Učestvujući sa Gretom na nekim malim festivalima u Srbiji i Istri, shvatio sam koliko  oni donose malim gradovima, koliko ubrzavaju puls u nekim sredinama koje su daleko od kulturnih centara, koliko ima ljudi gladnih pozorišta. Festivali imaju misionarsku ulogu u sredinama koje nemaju pozorište. Ne mora biti nagrada ako se nema novca, neka budu smotre, ali neka film i pozorište stignu i do tih ljudi koji nemaju veliku kulturnu ponudu. Što se tiče Novog Sada, treba gajiti pozitivne stavove i gledati optimistički, podržati novi pokušaj i dati mu šansu da se razvije.

”Greta” je zaista promenila vaše stavove...
Boris : Uverila nas je u univerzalnost glumačkog jezika. To je taj esperanto, jezik koji ruši barijere i glumcu daje dostojanstvo.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.