NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Milena MARKOVIĆ, Sterijina nagrada za tekst savremene domaće drame Nahod Simeon
ČOVEK U SVIM VREMENIMA – ISTA ZVERKA
Razgovarao Vladimir CRNJANSKI

 

Dramska spisateljica, pesnikinja (zbirke: Pas koji je pojeo sunce, Istina ima teranje i Crna kašika), scenaristkinja (Sutra ujutro u režiji Olega Novkovića), pravo dete rođeno iz braka ovog vremena i našeg prostora, to je Milena Marković ili bar jedan deo nje koji, srećom, tako izdašno, ubedljivo i uzbudljivo, podeli ponekad sa svima koji pred sopstvenim, i ranama sveta, od bekstva radije biraju da se zagledaju u njih, u te rane za koje nema leka ali ima olakšanja. A do njega se samo, podseća nas Milena, součavanjem dolazi. 
Milena Marković je rođena  9. aprila 1974. u Zemunu. Gimnaziju i Fakultet dramskih umetnosti (odsek dramaturgija) završila je u Beogradu. Za dramu Paviljoni ili Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru dobila je specijalnu nagradu u Beču. Potom je ova drama izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Usledile su Šine, drama  koja je takođe izvedena u JDP-u. Dramu Beli, beli svet, koja je kasnije pretvorena u istoimeni scenario, napisala je za za festival Belef. Zatim je za ciriško pozorište Schauspile napisala jednočinku Šuma blista, pa drame Brod za lutke (JDP) i Nahod Simeon za Srpsko narodno pozorište.
U Boru je režirala Operu za tri groša Bertolda Brehta u kojoj igraju naturščici. O tome je reditelj Oleg Novković napravio film Rudarska opera.
Milena Marković je i prva dobitnica Nagrade ”Borislav Mihajlović – Mihiz” koju dodeljuje Srpska čitaonica u Irigu.

O genezi tvog ”Nahoda Simeona” gotovo je sve poznato, ali šta je za tebe, u celoj toj priči, od porudžbine teksta do njegovog otelotvorenja na sceni, bilo posebno uzbudljivo i drugačije od onog što si dotad radila za pozorište?
– Drugačije je bilo to što sam od početka znala da radim tragediju. Takozvana fragmentarna dramaturgija daje vam tu lakoću, slobodu i otvorenost kad je u pitanju žanr. I  Brod za lutke je po meni tragedija, ali postoji mogućnost da se radi i na drugi način u smislu rediteljskog pristupa. E, ovde sam znala da moram da gurnem glavu u bunar. To je bilo zastrašujuće i uzbudljivo, moralo je da ima veličinu, naravno, mojim živim, gadnim jezikom.

Drama ”Nahod Simeon” je od ostalih tvojih drama drugačija, hajde da kažemo i po religijskoj dimenziji. Ne samo kada je reč o kritičkom odnosu prema instituciji kao posredniku religioznih osećanja već i nešto mnogo važnije – otkrivanje sopstvenog identiteta (mit o Edipu) i ono što je s tim usko povezano – kako biti dobar čovek (izvorno hrišćanstvo). Kako to ostvariti, daje li nam ”Simeon” odgovor?
– Ne verujem da neko umetničko delo treba da daje odgovore, zato što odgovora nema. Izvorno hrišćanstvo imalo je tu divnu ljubav za svakoga i veliku želju za jednakošću i slobodom. I praštanje. U tom smislu dobar čovek je onaj koji ne sudi i koji živi prema sebi. A Nahod to nije. Suviše je on živ za to. Na Okruglom stolu na proteklom Pozorju citirala sam nešto što mi je pisalo na zidu kad sam bila devojčica. Otprilike Isus je rekao: 
”Srce je moje tužno, do smrti tužno, stani ovde i bdi.” Mislim da to nije odgovor, pre je molitva svesnog čoveka.

S druge strane,”Nahod Simeon” je, kako kažeš, i nešto najličnije što si napisala?
– Jeste, zato što je Simeon Nahod umetnik po svom ustrojstvu. On ima nešto što ljudi žele da uzmu. Ima dar. I ima čestitost i amoralnost.

U tvojim dramama nema mesta za ideološko–istorijsko, kao ni za dnevnu politiku. Ipak, za publiku je sve to, iz drugog ili trećeg  plana, i te kako prisutno kao zli duh vremena. Da li sebe u ulozi spisateljice vidiš i kao neku vrstu savesti društva u odnosu na njegove specifične lokalne i one spoljne, globalne zadatosti?
– Nikako ne vidim sebe kao savest bilo šta da je u pitanju. Nemam to pravo. I retki su ljudi koji imaju to pravo, morali bi da imaju neverovatnu doslednost u svemu što čine. A mene zanima uglavnom ono što je moj poziv. Odnosno, zanima me vlastito ja i zanimaju me drugi koji me inspirišu i od kojih mogu da naučim. Nisam neka moralna gromada. Možda često imam priliku da komentarišem razne gluposti i isključivosti, ali iz sopstvene vizure. Sigurno je da ću, ako ostanem, da nosim nekakav duh vremena, ali čovek je uvek ista zverka, u svim vremenima.

Često kažeš da voliš da ”mitomanišeš”. Koji su tvoji aktuelni mitovi, kojima si najodanija, šta ti znače?
– Moji aktuelni dnevni mitovi vrlo su banalni i nemaju značaj za druge. Ti mitovi su kao priče iz vojske ili s ekskurzije, zanimljive su samo onima koji su bili zajedno. To je nešto vezano za grad, za odrastanje, za muziku. I verovatno neću moći nikad da ih prevaziđem. Drugi mitovi vezani su za moj identitet, odnosno porodicu i blistave i krvave stvari koje me čine takvom kakva sam. Treće, u stanju sam da upoznam nekog i istog trenutka  izmislim mit o toj osobi, i da u tome prilično uživam. Ozbiljno o mitovima ne bih govorila.

Kako se Milena Marković od svoje prve drame do danas menjala kao osoba i kao pisac; to sigurno ide jedno s dugim?
– Ranije sam imala mladalačku poziciju u odnosu na poziv, kao, eto, malo sam tu, nešto radim, a mene to zapravo ne zanima, nego me zanima sam život. Onda sam počela toliko puno da radim da ne mogu da razdvojim život od posla. To me sigurno nije napravilo boljom osobom, ali odlučila sam da ne razmišljam o sebi u tim kategorijama.

Tvoj osećaj sveta vidi se iz tvojih drama. Ima li se tu još šta dodati? Kako jedna na drugu gledaju M. M. dramska spisateljica i M. M. pesnikinja? A tu je i M. M. kao uspešna scenaristkinja.
– Sve to je sada zajedno. Upravo sam za Olega Novkovića uradila scenario koji je potpuno u stihu. Zanima me samo da idem dalje, da se igram dalje. A pesmice će da mile i dalje.

Znanje i intuicija, razum i emocije, tradicionalno i savremeno. U kakvom su odnosu kada se Milena Marković lati pisanja?
– Najuzbudljivije je da radim ovde i sada, mada mislim da su za čoveka sva vremena ista. Intuicija i emocija – iz toga krećem, a školu sam učila da mi tradicija i razum pomognu da izađem iz bunara.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.