NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Tomi JANEŽIČ, Sterijina nagrada za režiju i scenografiju u predstavi Nahod Simeon
VOZIŠ BARKU, SLUŠAŠ VETAR, REKU, MORE,
BRINEŠ O LJUDIMA NA BARCI...
Razgovarao Boris LIJEŠEVIĆ

 

Radio si ”Amadeusa” u Rijeci kada ti se Saša Milosavljević javio i pitao te da li bi režirao jedan komad koji još uvijek ne postoji, a koji će tek da se piše. U nekoliko navrata rekao si da ti je to zvučalo tako ludo i hrabro, a da bi još luđe bilo da prihvatiš ponudu. I da stoga nisi mogao da se ne upustis u tako ”lud” poduhvat. I tako je počeo ”Nahod Simeon”. Kako ti danas, poslije više od godinu dana, kada predstava nosi tolike nagrade, izgleda ta ”ludost”?
– Nije to bilo za vreme rada na Amadeusu, već na početku te sezone – ali nije bitno... Kako mi izgleda ta ”ludost”? Obično tako bude… Često se odluke o nekim projektima donose iracionalno. Nešto odluči umesto tebe ili te nešto privuče, i ne znaš zašto.
Vjerujem da takvu ”ludost” nisi mogao da pretpostaviš. Nisi poznavao ni pisca, ni pozorište, ni glumce… Racionalno sagledavajući – svi razlozi bili su da ne prihvatiš. A prihvatio si. Da li te je u tom pozivu nešto posebno zaintrigiralo? Šta si uopšte očekivao? 
– Ne mogu reći da sam prihvatio – sve dok nisam pročitao Milenin tekst. Rekao sam samo da ne mogu reći ne – pošto mi je sve zvučalo toliko ludo i gotovo neverovatno – i da sam načelno zainteresovan, pa ćemo videti šta će biti. Ništa nisam očekivao i zapravo ne znam zašto sam ostavio otvorenu mogućnost da radim tu predstavu. Možda je to stvar intuicije koje nekada ni sam nisi svestan… Ali, kao što sam rekao – često do odluke da se nešto radi dolazi nekim čudnim putevima.
Stvar je počela elektronskom poštom prof. Lazića koji mi je poslao Sašinu adresu, da mu se javim, pošto su u SNP-u zainteresovani za suradnju sa mnom. To je bilo još u aprilu, a ja sam stigao da mu se javim u septembru. On mi ništa konkretno nije predložio, samo me je pozvao na otvaranje sezone i rekao da su izuzetno zainteresovani za suradnju. Zbog obaveza nisam mogao da dođem. Nisam stigao ni u oktobru. Na kraju mi je Saša, sredinom novembra, napisao o čemu je reč. Rekao je da su od Milene Marković naručili komad vezan za Sterijin jubilej, da je Milena pristala da piše komad po motivima Nahoda Simeona, da će siže, koji je donekle blizak motivu Edipa, Milena koristiti sasvim slobodno i shodno svom specifičnom senzibilitetu i vlastitom dramskom rukopisu, da će Milena pisati tekst tokom decembra, da bi trebalo da bude gotov krajem januara, i da bi predstava po toj drami, u koprodukciji sa Sterijinim pozorjem, trebalo da bude premijerno izvedena do prvog aprila, kada selektoru Ivanu Medenici ističe rok za gledanje predstava, ali da taj rok nije obavezan, ukoliko odlučimo da predstava bude prikazana na Sterijinom pozorju van takmičarskog programa...
Saša me je, znači, sredinom novembra, u toku sezone, kada praviš plan šta ćeš da radiš krajem iduće sezone, i još dalje, pitao da li bih počeo da radim predstavu za dva ili tri meseca, predstavu po tekstu koji još nije napisan, spisateljice koju lično ne znam, u teatru i s ansamblom koje ne znam, a nisam znao ni Sašu koji mi je sve to predložio. O SNP-u sam čuo takođe veoma sumnjive stvari… Tu ima previše razloga da kažeš ne.
Mislim da sam Saši u telefonskom razgovoru rekao da je to što predlaže toliko ludo da ne želim (ne mogu) reći ne. Mislim da sam rekao da premijera ne može da bude prvog aprila, pošto sam sredinom marta završavao predstavu Amadeus u Rijeci, a trebalo je, takođe, da radim u Osijeku, ali da je termin odmah posle toga možda jedina prilika da dođem u Novi Sad, pošto je kasnije trebalo da počnem novu predstavu i imao sam definisane projekte za jednu ili dve naredne sezone, ali da, svakako, ne mogu ništa definitivno reći dok ne pročitam tekst. Pitao sam se takođe da li će oni prihvatiti moje uslove, način rada, honorare mojih suradnika i moj itd. U principu, nisam znao da li ću da radim tu predstavu. Saša mi je slao sve Milenine tekstove, kasnije smo se sreli svi u Novom Sadu, došao sam i da gledam predstavu koja je gostovala krajem februara u Puli – kada sam u Rijeci radio predstavu – i dan ili nekoliko dana posle toga Saša mi je poslao završen Milenin tekst, koji sam stigao da pročitam tek posle svoje premijere, krajem marta. Kada sam pročitao tekst, poslao sam Saši poruku da dolazim. To je bio definitivni razlog mog dolaska.

Predstavu su u prvoj sezoni pratile razne nedaće: smrt Batice Kaćanskog, česta otkazivanja već zakazane predstave, tehnički, finansijski problemi, česte izmjene u naslovnoj ulozi, medijska ignorancija… I zbog svega toga dosta se spekulisalo da li predstava uopšte postoji, da li će se i zvanično ugasiti… Da li se tebi čini da je predstava konačno stala na noge i da u narednoj sezoni počinje život nezavisan od tebe? 
– Predstava je uvek stajala na svojim nogama. Pozorište je to koje treba da se pobrine o putu i sudbini svojih predstava. Predstave koje sam napravio nikada ne žive život nezavisan od mene – pokušavam da ih pratim, one se razvijaju i kroz probe i obnove, tekom sezona se menjaju… Zanima me kako idu izvedbe kada nisam prisutan itd.

Ali, tvoj odnos prema ”Nahodu” djelovao je ne kao ”zanimanje za izvedbe na kojima nisi prisutan”, već kao borba na život ili smrt: na premijeri si igrao glavnu ulogu poslije jednog dana pripreme, a na prvoj sledećoj predstavi kojoj si prisustvovao, otvarao si vrata sale da prođe glumac na motoru. Pri tom si dolazio da obnavljaš predstavu na početku, pa opet na kraju iste sezone. Stiče se utisak da  predstava ne bi preživela bez tvog intenzivnog učešća. I brige za koju pitam: ODAKLE SI CRPIO?  
– Činjenicu da Stefan 2Šteref3 definitivno neće moći da odigra premijeru saznali smo dosta kasno, možda tjedan dana ili čak manje do premijere. U toj fazi sve snage pozorišta, glumaca, tehnike, suradnika, svih koji učestvuju u predstavi, intenzivno su prisutne i fokusirane na to da se predstava završi. Učinilo mi se da će se sve raspasti ako ne napravimo premijeru; hteo sam da završim predstavu. Takođe, nisam imao mogućnosti da duže radim tu predstavu s jeseni. Zapravo, nisam uopšte mislio, bio je sve instinkt, hteo sam, morao sam da završim predstavu, nisam hteo da odustanem. U toku rada bilo je toliko teškoća, toliko izazova, toliko nemogućih situacija kroz koje smo prošli, da nisam hteo da stanem ni pred tim izazovom. Bilo je pred kraj i trenutaka velike krize i odustajanja. Ne znam da li sam se ikada toliko namučio. Nešto je bilo jasno i sigurno – reč je samo o tome da se predstava završi i napravi premijera, a Stefan će se uključiti kasnije. Učinilo mi se da ne mogu nikog drugog da stavim u poziciju da odigra tu ulogu. Zato sam uskočio. I time, na neki način, otvorio vrata da u tu ulogu ti možeš uskočiti.
Kad je obnova predstave u pitanju – naš dogovor bio je da najesen nastavimo rad. Svakako sam napravio sve što sam mogao da se predstava održi – bilo mi je stalo zbog svih koji su učestvovali u radu i zbog predstave same. U nju su bili uloženi ogroman trud i rad, ljubav, kreativnost, vreme, talenat, dobra volja zaista mnogih ljudi kojima bi, kao i meni, bilo žao da se predstava ugasi. Vjerojatno čovek crpi iz toga, i iz svega što još želi napraviti, završiti, ispraviti, učiniti boljim…

U toku prethodne sezone dva puta si dolazio da obnavljaš predstavu, i svaki dolazak koristio si da uneseš neke izmjene. Da li si sada, poslije svega, zadovoljan predstavom (ne kažem da si ranije bio nezadovoljan)? Da li je za tvoju idealnu sliku o tom komadu, i o toj predstavi, potrebno još izmjena, još rada?
– U neku ruku rad nikada ne stane. Pozorište je živa stvar. Dešava se u sadašnjem trenutku. A mi se stalno menjamo. Zato se i predstava menja. Možda ne u suštinskim stvarima, ali menja se, dobiva nove akcente, drugačije zvuči…
U stvaralačkom radu jedan dio mene uvek će biti nezadovoljan – i tako, čini mi se, i treba da bude – jer težim apsolutnom. Ali učim, s druge strane, da budem zadovoljan, pošto uvek radim u određenom vremenu i prostoru, i u datim okolnostima. Ako daš sve od sebe, ako si u radu pošten – bez obzira na rezultat – drugi dio tebe može biti zadovoljan.

...S druge strane učim da budem zadovoljan...” Da li to znači da učiš da ne gubiš živce na stvari koje nisu u tvojoj moći? Ili to ima veze s onim što Bruk kaže da je perfekcionizam često drskost? Ili nešto treće?
– Sećam se rada tokom studija na Akademiji i svojih prvih režija u teatru. Posle svake predstave bio sam posve iscrpljen i obično bih se razboleo. Dao sam sve od sebe, a uvek mi se činilo da sam stigao tek na trećinu ili, u najboljem slučaju, na pola puta. Težio sam ka apsolutnom i nikako nisam uspevao da postignem sve što sam hteo, osim u retkim i, za mene, dragocjenim trenucima. Bio sam frustriran, pitao sam se koliko predstava ću uopšte moći da napravim na taj način. Publika je bila oduševljena, odzivi fenomenalni, ljudi i kritika često su vidjeli sve (sav rad) što (koji) ja nisam znao i uspevao da vidim. Stideo sam se svojih predstava jer mi se učinilo da nisam postigao sve ono što sam hteo. Ili, bolje rečeno: jer nisam postigao ono suštinsko do čega mi je bilo stalo. Zato sam bio razočaran na izvedbama ako nisu bile inspirisane. Pozorište me je deprimiralo pošto nisam mogao u svakom trenutku, i za svaku izvedbu, da očuvam neuporedivu privlačnost i lepotu izuzetnih trenutaka životnosti i istine koji su se pojavljivali na nekim probama ili izvedbama. Bio sam veoma skeptičan o pozitivnim mišljenjima, smatrajući da gledaoci ne vide sve što u predstavama nije postignuto. I patio sam ako nisu vidjeli one rijetke inspirativne izvedbe u kojima se sve spojilo i na kojima sam se, bez ikakve sumnje o tome da svjedočim živoj umjetnosti, na rubu plača ježio od početka do kraja, i s beskrajnom zahvalnošću voleo glumce tijekom predstave i posle završetka.
Posle izvesnog vremena – možda je to bilo posebno razdoblje kad se to prelomilo i promjenilo – učiš da budeš blaži prema sebi. I da sebe nagradiš za rad. Želja za perfekcijom često može da bude neproduktivna i da vodi u paralizu. Čini mi se da svakako treba težiti ka apsolutnom, žudjeti za istinom – to u nekom smislu i ne možeš promijeniti, to je dio tebe, tu ne treba ništa učiniti – ali na drugoj strani učiti kako sebe da nagradiš za rad i trud i ljubav i za sve što si uložio, ako si u tome bio pošten i dao sve od sebe. Previše je razloga u teatru, previše parametara koji odlučuju o tome kada će nešto posebno da se dogodi a kada ne, kada će predstava da ima uspeh, a kada ne. Nije sve u tvojim rukama i dobro je toga biti svejstan. Ali umjetnost je videti šta jest i šta nije u tvojim rukama. Zato mi se čini da su osluškivanje, primjećivanje, percepcija svega što se dešava tijekom rada veoma važni. Nešto – mislim da sam već dao tu usporedbu – poput jedrenja ili vožnje barkom niz reku. Treba u datim uslovima pametno, hrabro, sigurno, kreativno, inventivno voziti… slušajući vjetar, reku odnosno more, brinuti o ljudima koji su na barci itd.

Iako se o tome ne govori eksplicitno, predstava ”Nahod Simeon” mnogim je mladim pozorišnim stvaraocima otvorila različite vidike. U Srpskom narodnom pozorištu napravila je prekretnicu i, može se reći, označila novo doba. Zanima me šta je ova predstava donijela tebi i tvom stvaralaštvu?
– Svaka predstava svakako djeluje na mene. Mijenja me, određuje. Tako je i s Nahodom Simeonom koji je – u mnogo vidova i zbog bogate suradnje – za mene važna predstava. Možda je čak prerano da vidim šta ona znači u mom radu.
Rekao bih da je, na neki način, povezana s predstavom Amadeus koju sam prethodno radio. U nekoliko mjeseci napravio sam, kao u dva zamaha, dvije velike i tehnički veoma zahtjevne i kompleksne predstave. Bilo je veoma intenzivno i često naporno, ali u kreativnom smislu obje predstave rađale su se s neverovatnom lakoćom.

Jedno vrijeme radio si tehnički prilično jednostavne predstave, koje smo gledali u Beogradu, a onda si, kako sam kažeš, u nekoliko mjeseci napravio dvije ” tehnički zahtjevne i kompleksne predstave”. Tu je i ”Kralj Lir” koji više pripada drugoj grupi. Izgleda kao da si u fazi u kojoj te zanimaju velike i kompleksne predstave.
Da li u tome ima neke logike smjenjivanja faza, ili plana (ne)svjesnog  po kome pristupaš predstavama?
– Predstave o kojima pričaš bile su tehnički jednostavne samo u smislu da nije bilo kompleksnog dizajna svetla, zvuka, scenografije… ali su one tehnički možda bile još i zahtjevnije. Što se tiče faze: da, mogu reći da se stvari kroz različita razdoblja mijenjaju. U jednoj od njih – koja je trajala više godina – potpuno sam se posvetio radu s glumcem i sve drugo podredio tom procesu. U idućoj, vratio sam se ostalim pozorišnim sredstvima koja su za mene jako važna. Ne znam u kojoj sam fazi sada. Vidjet ćemo najesen, kada me čeka premijera u Ateljeu. Jedva čekam da je vidim.

U predstavi se u istom momentu prepliću različita vremena, drugačije perspektive, različiti  nivoi postojanja, žanrovi, i time nam daje mnogo više uvida nego uvid u likove i osnovnu liniju zapleta drame, kao što često gledamo u pozorištu. Da li je to nešto što te generalno zanima, čemu ti težiš u teatru, ili je to neki poticaj koji si dobio iz ovog komada?
– Tako shvaćam režiju.

Ulaskom inspicijenta u predstavu, ili time što glumac govori didaskalije, gledalac se za trenutak vraća iz estetske stvarnosti u pozorišnu salu. Dakle, predstava ne pretenduje da drži gledaoca u iluziji da se on sam nalazi u nekom drugom prostoru i vremenu, već kao da polazi od svijesti da gledalac zna da je u pozorištu i da ga u pozorište dovodi svijest o tome da će gledati glumce koji će igrati događaje iz nekog drugog vremena i prostora. Da li taj rediteljski pristup ima veze s medijskom ekspanzijom i uopšte osjećajem svijeta u XXI vijeku?
– U pitanju je dvojnost koja u pozorištu, ali i u umetnosti, postoji, i svijest o toj dvojnosti. Priča ili sadržaj na jednoj strani i sredstva, način posredovanja, oblikovanje, na drugoj. U principu, to nije nova stvar. Ali je suvremenom pozorištu i umetnosti postalo dosta važno izraziti tu svijest i tu dvojnost (baviti se relacijom jednog i drugog koja za čovjeka zapadnog svijeta postoji) i time često govoriti i o samoj umjetnosti ili samom procesu stvaranja. Naime, sama umjetnost našla se pred upitnikom, mnoge predstave i umjetnička djela, recimo, krajem 20. veka, počeli su da se preispituju, da se pitaju o svrsi umjetnosti uopšte, pravcu kretanja i razlozima svog postojanja. To je (bilo) prisutno u mnogim predstavama i umjetničkim djelima 20. stoleća, ili je čak bilo njihovo polazište. (Stvar je, ako ne ranije, počela s poznatim pisoarom.) Redateljski pristup o kome pričaš zato nije nešto osobito posebno ili novo. Svakako ima veze – kao sva umjetnost – i s vremenom u kojem nastaje. Možda će – vjerojatno – umjetnost u 21. vijeku ići dalje. Nitko ne zna kuda.

Iako si prvi put sarađivao s Milenom Marković, Borisom Kovačem i Marinom Sremac, gotovo da i nije bilo sastanaka na kojima bi se odlučivalo o tome u kom će smjeru krenuti stvaranje, šta i kako bi trebalo da se radi... 
– To možda ti misliš jer nisi bio prisutan…

Da li misliš da bi višak riječi među vama možda poremetio nešto u nastajanju predstave?I šta misliš da bi moglo biti zaslužno za tako dobru saradnju, dobar rezultat i, na kraju, za Sterijine nagrade za svaki od ovih segmenata predstave?
– Ne znam odgovor. Sumnjam da postoji recept za dobru suradnju i dobar rezultat. Možda postoji za Sterijine nagrade – šalim se. Ljudi koje si nabrojao veliki su umjetnici, s njima nije bilo teško surađivati i dobar rezultat je posljedica njihovog predanog i profesionalnog rada, kao i nagrade. Što se tiče nagrada: nije Nahod Simeon važan zbog nagrada, već su nagrade važne zbog Nahoda Simeona.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.