NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Boris KOVAČ, laureat Sterijine nagrade za originalnu scensku muziku u Nahodu Simeonu
U BALKANSKOM MRAKU ISTINSKI JE POETIČNA JEDINO
PATNJA (ili zašto pravda i istina, u osnovi, nisu od ovoga sveta)
Razgovarala Snežana MILETIĆ

 

Boris Kovač odavno je postao prorok u svetu, onom muzičkom i istinski umetničkom. Ovde kod nas, njegovu muziku prepoznaju, nažalost, tek retki. Otkriju je mahom stranci kad dođu u ovaj grad i izaberu najbolje u njemu. Zahvaljući Tomiju Janežiču, slovenačkom reditelju, Boris Kovač dobio je mogućnost da za predstavu Nahod Simeon u SNP-u napiše originalnu muziku, za koju je dobio Sterijinu nagradu na ovogodišnjem Pozorju. To je povod za ovaj razgovor, za koji ga je ”Scena” iščupala iz njegove simple life faze, u Bukovcu, gde je njegov životni prostor, njegova tišina iz koje dolazi muzika, njegov komad neba i divna brda za šetnju...

Šta vas je privuklo dramskom tekstu Milene Marković? Šta vam je u njemu bilo uporište za muziku? Koja je to poezija reči prizvala note?
– Moram priznati da sam radu na toj predstavi pristupio isključivo profesionalno, gotovo cinično jer mi se u SNP nije išlo. Dopao mi se Tomi Janežič koga sam znao više po dobrim preporukama nego njega osobno i njegov rad. Nakon propalog (petooktobarskog) pokušaja sa Ivanom M. Lalićem i Piterom Grinvudom, kome sam dao solidan doprinos muzikom za balet Don Huan i još ponečem, odlučio sam da ću u tu kuću otići samo za dobru ”gažu”, ne dajući od sebe ništa više od profesionalnog angažmana. Imao sam u to vreme i previše svojih poslova pa sam gotovo priželjkivao da moja cena neće odgovarati upravniku kao što nije odgovarala pre par godina kada su me zvali da radim na Vojceku. Opet, golicala me je saradnja sa Tomijem i taj tekst koji me je na prvo čitanje i privlačio i odbijao. I, kako to često biva, prevario sam se: rad na ovoj predstavi najbolje je što mi se ovde desilo u poslednjih deset godina a da nije vezano za samostalnu produkciju. Milenin tekst, koji je zaista čudesan, otkrivao sam tek s notama koje su se, rekao bih, same pisale. Tekstovi koje je Milena predvidela za songove i koji na to, po formi, veoma malo liče, pa su mi, na prvi pogled, delovali gotovo diletantski, čim sam im se približio, otvorili su u meni bezdan emocija kojima ne odolevam čak ni sada kada po stoti put slušam te songove. Imao sam malo vremena da napišem puno muzike, ali kada se čovek otvori za pravu kreaciju vreme više ne postoji. Petnaest numera napisao sam u rekordnom roku i, bez lažne skromnosti, svaka pogađa cilj direktno u centar. To se retko dešava i to tumačim emanacijom objektivne umetnosti. Svi smo, u ovom slučaju, bili njeni savršeni sprovodnici...

Kako ste sarađivali sa Janežičem? Kažu da veliki umetnici teško sarađuju? Imate li nešto kao kontratezu?
– Tomi i ja smo se usaglasili oko bitnih stvari, to jest šta hoćemo. Onda je on radio s glumcima a ja sam pisao muziku i nakon toga sam pripremao orkestar i glumce, to jest pevače. Onda smo sve to spojili i videli da zajedno savršeno funkcionišu. Muzika se u toj predstavi bavi unutrašnjim svetom tih tužnih ljudskih sudbina, te galerije nesrećnih likova koji su svi redom žrtve neuzvraćene, nerealizovane ljubavi. U balkanskom mraku istinski živa, to jest poetična, jedino je patnja, to Milena jako dobro oseća... Ja sam pak mislio da me taj balkanski bol više ne može pokrenuti, ali prevario sam se. Naravno, Milenina verzija balkanske tragedije radikalno je drugačija od one uobičajene u kojoj dominiraju ep i narikanje. Ovo je poezija koja otvara veliki prostor muzici. Tomi je bio savršeno precizan ”koordinator” svega toga, upravo zato što je Slovenac koji se nije dao zavesti i pasti u patetiku u kojoj se utapaju gotovo svi ovdašnji režiseri. Jedan drugom nismo se mešali u ”posao”, imali smo svoje nezavisne prostore. Ne znam kako bi bilo da nije tako jer ja nisam naročito fleksibilan i, u biti, ne želim da radim takozvanu ”primenjenu muziku”. Ova predstava je primer da se na jednom umetničkom projektu mogu sresti nekoliko individualnih – samim tim različitih – kreacija koje daju rezultantu.

Ovo je na neki način vaš veliki povratak u pozorište, kojem svojim radom oduvek i pripadate. Zašto ipak niste dugo radili za pozorište? Od čega to zavisi?
– Moj umetnički koncept oduvek se temeljio na onome što nadilazi muziku. Iz tog razloga moji koncerti su, po mnogima, bolje pozorište od većine predstava a samo pozorište je savršeno prirodan ambijent za moj rad. 
Po povratku iz Italije, Slovenije i Austrije (1996), gde sam, tokom pet godina, uradio dvadeset i nešto predstava, teško mi je bilo da se ponovo aktiviram u devastiranom pozorišnom životu Srbije. Radio sam, dve hiljadite godine, jednu malu, delikatnu produkciju sa Jadrankom Anđelić iz ”Dah teatra” i dvoje divnih španskih glumaca. To je bilo vreme kada se ništa veće i nije moglo raditi – a u državne institucije nisam išao ni po koju cenu. Međutim, to je bilo i poslednje što sam imao volje da radim u prostoru takozvanog alternativnog teatra, odnosno nezavisne produkcije. Jednostavno, s godinama, čoveka napusti bezuslovni entuzijazam a nakon velikih projekata koje sam radio napolju sve mi je to delovalo kao déja vu. Posle petog oktobra, umetnička alternativa izgubila je razlog za društvenu misiju koju je na ovim prostorima imala devedesetih, pa i pre toga. Odlučio sam da više ne radim ništa slično, jer sam shvatio da nezavisno pozorište u Srbiji nema perspektive. Podržavam divne ljude koji su u tome i danas (”Dah”, ”Plavo pozorište”...), ali sve to zajedno ne zanima me. Posle propalog pokušaja reforme u SNP-u, gde su, nakon jednog časnog i ozbiljnog pomaka prema svetskim standardima, stvari vraćene na prethodno stanje, kada su prevladali inercija i mediokriteti kao i nemoć nove vlasti da podrži reforme, shvatio sam da nemam vremena da čekam promene. Okrenuo sam se sebi i svojim projektima, koncertima, od 2000. obišao sam pola sveta, snimanjima... I zaboravio na pozorište. I tako je bilo do Nahoda.

Iako imate ozbiljan uspeh u svetu, jedan ste od retkih ovdašnjih umetnika – a jedini u Novom Sadu – koji uvek reaguje na nepravdu u životu, na banalno u umetnosti i na perverziju u politici. Po današnjem kriterijumima, sasvim je normalno pitanje – da li ste vi normalni?
– To se ponekad i sam pitam a najčešće se osećam kao magarac koji njače uprazno. Dobijem pokoju pohvalu za hrabrost što govorim istinu ali da se neko s tom istinom javno solidariše – to se već ne dešava. Razumem da se od nečega mora živeti, ali domaći političari i njihovi nameštenici upravo zato i jesu svemoćne kabadahije jer žive na račun oportunizma i konformizma intelektualne elite koja je ekonomski ponižena a moralno preslaba. Plaćam visoku cenu svoje ”slobode”, mnoga vrata su mi ovde, manje-više, zatvorena ali mirno spavam. Još uspevam da opstanem i da kvalitetno radim, zahvaljujući, pre svega, mom plasmanu u svetu. ”Svet” će i ovde jednoga dana doći, mislim tu na svetske standarde, a ne na komercijalne programe koje država i narod skupo plaćaju da bi turbo folk zamenili za MTV. Ako još budem mrdao, tada ću valjda dobiti neku satisfakciju, mada, ne gajim preveliku nadu: pravda i istina, u svojoj biti, nisu od ovoga sveta.

Koji je/kakav u vašem slučaju proces pisanja muzike za predstave? Odlazite li na probe, radite li sa glumcima ili samo s rediteljima...?
– To zavisi od koncepta predstave i od toga kakva je uloga muzike u njoj. Nekada sam duboko u samom tkivu stvaranja mizanscena, pa čak i na sceni, a ponekad donesem gotovu muziku u vidu partiture ili njen snimak. Naravno da me više ispunjava kada učestvujem u stvaranju predstave nego kada samo isporučim gotovu muziku. S druge strane, imam ”suviše” profilisanu poetiku, nisam prilagodljiv, pa je nekada bolje da se previše ne mešaju prostori kreacija, odnosno kompetencija.

Šta se u SNP-u promenilo od ”Don Huana” do ”Nahoda”?
– Nakon pada ”reformske” garniture sa Lalićem na čelu, stvari se nisu menjale par godina. Promene nabolje postale su vidljive prošle godine, aktuelno rukovodstvo (Mlađenović–Milosavljević) napravilo je niz veoma dobrih poteza da pozorište pokrene izvan njegovih provincijalnih okvira. To je pokrenulo izvođače, pa se videlo da tu ima izuzetno kvalitetnih ljudi koji su, manje-više, godinama tavorili. Naravno, bez prave reforme prevaziđenog sistema, suštastvenih promena tamo ne može biti. Nahod je napravljen zahvaljujući znanju, kreativnosti i entuzijazmu ljudi koji su ga radili, više uprkos a manje zahvaljujući stanju u samoj kući.

Kad radite, koliko sati dnevno pišete, kako pišete – organizovano ili kampanjski...?
– Kada pišem ”za sebe” to radim samo ujutro, kada sam potpuno svež. Kažu da muzika nastaje ili iz buke ili iz tišine, moja svakako iz ovog drugog. Postoje periodi kada pišem a često dugi periodi kada ne pišem. Pišem samo kada poverujem da imam šta da kažem, najčešće kada prepoznam obrise nove životne i stvaralačke faze to jest – nove Teme. Do muzike, same po sebi, mi nije stalo, već do toga da zabeležim svoj život – notama i sviranjem. Ja sam profesionalni umetnik, ali u biti nisam ni kompozitor, ni muzičar. Izabrao sam taj jezik kao najadekvatniji za ono što imam da saopštim, tako da se tim ulogama ”samo” služim.

Novi Sad ovog leta – bez imalo stida – izgleda kao ozbiljna praonica novca preko kulture. Osim da to vređa našu elementarnu inteligenciju, šta se o tome još može reći? Koliko su mediji doprineli tome?
– Kvazikulturni populizam kojim se služi svaka vlast kada nema šta kvalitetnije da ponudi stanovništvu, ovoga leta u Novom Sadu kulminirao je u pravi vašar kojim se anesteziraju zdrav razum i čulo ukusa. Pri tome se ogroman novac iz budžeta troši za tu šarenu lažu, zvala se ona ”Novi Sad s ljubavlju”, EXIT ili ”Cinema city”. S tim novcem mogao bi se ozbiljno podstaći domaći kreativni potencijal, što, očito, nije u interesu aktuelnih vlasti, bez ozbiljne razlike – da li je ona modernističke ili tradicionalističke orijentacije. Novi Sad, s radikalima na vlasti i ovim vašarom, neodoljivo podseća na mnoga zloslutna doba, kada je zabava služila kao paravan za mračne poslove koji se odvijaju ili pripremaju. Sasvim je u redu što sam na crnoj listi takve vlasti i nisam pozvan da učestvujem u bilo čemu od svega toga. Laska mi što te provincijalne kreature ne opraštaju moj svetski uspeh i to što javno govorim šta o njima mislim. Ionako ćemo im uskoro videti leđa... A mediji, oni, manje ili više, samo učestvuju u celoj toj igranci, umesto da aktivno učestvuju u formiranju kritičkog mišljenja i artikulaciji građanske savesti. I tu je ljudski materijal, uglavnom, prilično tanak.

Imate li nekad utisak da oni koji nominalno brinu o kulturi imaju ponekad i nekakav koncept za nju?
– Zasad to nisam primetio, ni kao pokušaj, naročito nakon prilično brzog kraha petooktobarskog poleta. Političari uvek imaju važnija posla nego da kreiraju i realizuju kulturnu politiku. To je veoma jasan pokazatelj njihove kratkovidosti. Nažalost, tranzicija neće kulturi doneti puno dobrog, tek osetnijim približavanjem Evropi – posredno – počeće izvesne promene, hteli to ovdašnji političari i njihovi puleni ili ne.

Ko bi činio vaše umetničko bratstvo u Novom Sadu, a ko na nivou zemlje?
– Imam petnaestak divnih saradnika s kojima realizujem svoje projekte. To je moj najveći kapital ovde i može se reći da to jeste nekakvo bratstvo, bazirano na principima a ne na sentimentu. Inače, većina ljudi s kojima sam duhovno odrastao, više ne žive ovde. Cenim i volim nekolicinu ”preostalih” umetnika: Miroslava Mandića, Slobu Tišmu, Želimira Žilnika. I Aleksandar Tišma nas je napustio a njegova prisutnost bila je dragocena. Ima nekoliko izuzetnih mladih ljudi čiji dolazak me raduje. U zemlji, Milena Marković je moje najsvežije otkriće. Inače, živim prilično usamljeno, u krugu porodice, moje vreme za duhovna bratstva je prošlo. Sada me više hrane elementi nego ljudi, bili oni i umetnici.

Čija vas umetnost zanima, a koja nervira?
– Zanima me umetnost iza koje prepoznajem autentičnost osobe koja ju je stvorila, ravnodušan sam prema zanatskoj umetnosti a iritira me pomodno izmotavanje.

Zašto je u Novom Sadu tako teško sklopiti ozbiljnu umetničku asocijaciju, sem neke ad hoc grupe i, nakratko, od nekog NGO novca?
– Novi Sad je savršeno plodno tlo za odgajanje sujete. Tu svako misli da je najveći (umetnik) a provincijalna žabokrečina te iluzije štiti od osećaja realnosti. Tu ne može biti principijelne asocijativnosti. Uzaludnim pokušajima da se naprave takve asocijacije dao sam nemali doprinos… Nemam više vremena za gubljenje, želim sreću onima koji dolaze, ali ne gajim veliku nadu u tom smislu.

U ovom trenutku u Novom Sadu nema niti jedne alternativne pozorišne trupe u pravom smislu te reči. Šta to govori o našem gradu?
– Ovaj grad je, na razne načine, temeljno dekonstruisan devedesetih godina. Činjenica da su u njemu na vlasti oni koji se ponose onim što je ceo normalan svet osudio, dovoljno govori o tom gradu danas. Kakvo alternativno pozorište, to je preosetljiva biljka za ovakvo tlo. I tom sam uzaludnom pokušaju dao nemali doprinos.

Šta je vas, uprkos svemu, vratilo u Novi Sad, odnosno Bukovac?
– Pretpostavljam, karma. Konkretno, privatni razlozi, tu mi je živeo sin, kome sam tada još zaista bio potreban. Iako je to bilo profesionalno samoubistvo, iz te nevolje rodile su se neke velike inspiracije.

Kako izgleda vaš život u Bukovcu? Zvuči rustično i boemski, a kakav je zapravo?
– Tu imam sve što mi treba: prostor za život, studio za rad, svoj komad neba i okolo divna brda za šetnju. Svoju aktuelnu životno-stvaralačku fazu zovem simple life. Eto tako, što jednostavnije tim bolje. Konkretno, sada sam potreban jednoj troipogodišnjoj devojčici i njenoj majci. Kako mi sada izgleda, to je i moja poslednja faza. Nadam se da će potrajati…

Da li vam je Sterijna nagrada možda već otvorila neka nova pozorišna vrata, spojila vas s nekim novim pozorišnim ljudima s kojima ćete uskoro sarađivati?
– Ima nekih poluponuda. A najverovatnije da ću raditi novi film Olega Novkovića po Mileninom scenariju. Svakako je šteta da me režiseri iz ove sredine više ne angažuju… I poslednja dva puta to su učinili stranci. To je i problem ove pozorišne kulture u kojoj, na primer, dva najeksponiranija reditelja nemaju autorsku muziku u svojim predstavama. S jedne strane to razumem kao manifestaciju epskog balkanskog duha a s druge estetskog tradicionalizma. Nahod je, nadam se, zametak nove pozorišne prakse na ovim prostorima. Nadam se, samim tim, i mom češćem angažmanu u pozorištu.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.