NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Marina SREMAC, laureat Sterijine nagrade za kostime u Nahodu Simeonu
IZAZOV SU PREDSTAVE, A NE POZORIŠTA
Razgovarao Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ

 

Marina Sremac, kostimografkinja i scenografkinja Srpskog narodnog pozorišta, ovogodišnji je dobitnik Sterijine nagrade za kostime u predstavi Nahod Simeon Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča i koprodukciji SNP-a i Sterijinog pozorja.

Kako je bilo na Kvadrijenalu u Pragu, odakle si se upravo vratila?
– Praško kvadrijenale je izuzetno značajna manifestacija koja zapravo predstavlja ozbiljan, relevantan presek onoga što se tokom četiri godine dešavalo u evropskom teatarskom životu. Ove godine na mene je najsnažniji utisak ostavio slovački paviljon – koji je uostalom i nagrađen – ali veoma su zanimljivi bili i, takođe nagrađeni, Rusi. Nastup na izložbi oni su tematski posvetili Čehovu, a paviljon su osmislili tako što su nas vizuelno ”proveli” kroz nekoliko njegovih dramskih komada.

Gde je srpski teatar u tom kontekstu?
– Srpski paviljon i našu prezentaciju ne želim da komentarišem, ali mi je žao što pozorišni dizajneri iz naše zemlje nisu imali priliku da se dostojno predstave na tako značajnoj manifestaciji. Ipak, moj utisak je da srpsko pozorište ne zaostaje mnogo za evropskim prosekom, što je utešno.

Da li je na Kvadrijenalu moguće nešto naučiti?
– Naravno, uvek imamo priliku da vidimo nešto novo, inspirativno, provokativno, nešto što, međutim, kvalitetom ne mora da inhibira, već da podstakne. Kvadrijenale je za mene svojevrsni praznik gde me ono što vidim, a što me na trenutak istinski fascinira, ipak ne blokira. Mnogo mi znači mnoštvo informacija kojima me zasipaju štandovi i prezentacije, ali u tom mnoštvu teško da mogu da izdvojim jednu stvar koja će biti do te mere dominantna da bi u meni provocirala osećaj inhibiranosti. Osim toga, Kvadrijenale podrazumeva i bogatu dokumentaciju, kataloge, foto-albume, čemu uvek mogu da se vratim, što još pojačava intenzitet onoga što tamo može da se nauči, onoga što podstiče moja preispitivanja i što me inspiriše.

Kolika je razlika između onoga što kao kostimograf ili scenograf zamisliš i onoga što realizuješ?
– Sam rezultat rada u pozorištu, pa i onoga čime se ja bavim, uvek je neizvestan. Ponekad se desi da sve savršeno zamislim, a da konačni rezultat ne bude u skladu s mojim prvobitnim očekivanjima, baš kao što se dogodi i da sam na početku procesa rada na predstavi veoma skeptična, da bi se na kraju ispostavilo da je sve mnogo bolje no što sam se nadala.

Pozorište je za posvećenike

Radiš u Srpskom narodnom pozorištu, u instituciji sa više od šest stotina zaposlenih, s mnogo radionica, ogromnim scenama i nesumnjivo velikim ambicijama. Da li, međutim, ponekad poželiš da radiš u atmosferi male pozorišne trupe, u svedenim okolnostima?
– Ogromna je razlika kada se radi u velikoj teatarskoj kući ili u maloj trupi. I jedno i drugo ima prednosti i mana, a najpresudnija razlika, iz mog dosadašnjeg iskustva, jeste u tome što manja kuća podrazumeva i manje ljudi s kojima sarađujem, a samim tim i manje problema. Čini mi se, naime, da su ljudi u manjim pozorištima mnogo više posvećeni poslu koji rade, da obaveze ispunjavaju zdušnije, s mnogo većom voljom, da ne rade samo od osam do dva – za platu. Bez obzira na to da li su glumci, binski radnici, rekviziteri ili šnajderi, ispoljavaju drugu vrstu energije. Ima toga i u SNP-u, ali se u velikoj kući, nažalost, izuzetno mnogo energije izgubi da bi bile premošćene izvesne prepreke koje uopšte ne bi trebalo da postoje. Često se u SNP-u susrećem s problemima i beznačajnim stvarima koje nemaju nikakve veze s mojim poslom, a to razbija koncentraciju, odvlači me od onoga čime se bavim.

O kakvom pozorištu zapravo maštaš? Kakvo bi pozorište za tebe bilo inspiracija i izazov?
– Svaka predstava za mene je izazov. Svaki reditelj donosi nešto novo, što me posebno provocira i zbog čega ne razmišljam o uslovima i okolnostima koje nudi konkretno pozorište u kojem treba da realizujem predstavu. Suštinski, u pozorištu me ispunjava saradnja s ljudima, a ne pozitivne ili negativne okolnosti u kojima se ta saradnja ostvaruje. Volim i maštam da radim s ljudima koji u potpunosti pripadaju pozorištu i poslu kojim se bave, bez obzira na to koji je taj posao.

Kakvu saradnju i komunikaciju s rediteljima najviše voliš?
– Više volim kada reditelj dođe s idejom o tome šta i kako hoće. Pri tom, ne mislim da to treba da bude konkretna ideja kako će precizno da izgleda svaki pojedinačni kostim, ili svaki detalj scene, već volim kada vidim da reditelj zna kako treba da izgleda konačni rezultat celokupnog rada. To je, smatram, i najvažnije za kvalitet – ne samo moje saradnje s njim već i kompletne buduće predstave. Od tog momenta, od našeg prvog susreta, naša komunikacija dalje i treba da vodi ka tome da reditelja što bolje razumem – koliko je uopšte moguće potpuno razumeti drugu osobu, dakle, da što tačnije dođem do onoga što reditelj želi i šta je na samom početku ”video” kao celinu predstave. Naravno, neki reditelj saradnicima ostavi više, a neki manje prostora da u toj ”rediteljskoj priči” plasiraju vlastita individualna kostimografska ili scenografska rešenja.

A to što si rekla – ”koliko je uopšte moguće potpuno razumeti drugu osobu” – koliko je zapravo važno u poslu kojim se baviš?
– To je, čini mi se, u pozorištu najvažnije. Kao, uostalom, i u svakodnevnom životu. Važno je da razgovori budu konkretni, otvoreni, iskreni, da bi bile izbegnute sve nedoumice. Kao i u životu, treba provesti mnogo vremena s nekim (i u druženju mimo pozorišta, gde uopšte ne mora da bude reči o predstavi ili pozorištu) da biste se u potpunosti razumeli, pokatkad samo i pogledom, polurečenicom, rečju. A naročito je, barem za mene, važno prisustvo na probama. Na njima je moguće svašta saznati. Ono što reditelj, eventualno, propusti da kaže u razgovoru sa kostimografom, lako vidim na probama, dok radi s glumcima.

Kakve informacije dobijaš na probama od glumaca?
– Sve zavisi od glumca. Neki od glumaca već od prve probe imaju ideju ili čak prilično jasnu predstavu o tome kako treba da izgleda lik koji tumače, drugima se ideja i slika javljaju tek na samom kraju procesa, ali te informacije mogu da budu dragocene. Važne su i njihove primedbe na kostimskim probama, a naročito u fazi kada privodim posao kraju.

Od karaktera ka opštoj slici

Kako od opšteg plana likovnosti predstave stižeš do detalja, od onoga što generalno definiše vizuelni identitet predstave, epohu, društvene, političke prilike, do elemenata koji preciziraju pozicije i karaktere pojedinih likova, njihovu psihologiju?
– Kod mene se ovaj proces odvija u obrnutom smeru – od pojedinačnog ka opštem. Prvo razmišljam o karakteru, o osobenosti samog lika, bez obzira na to u kom se vremenu dešava radnja komada, osim ako ta epoha ne donosi nešto izuzetno specifično. Zatim precizno definisani karakter konkretnog lika ugrađujem u opštu sliku, u osobenost vremena kome taj lik pripada. Tim pre ako se predstava ne bavi konkretnim vremenom, već likovima, karakterima, odnosima tih karaktera.

Dosad smo pre svega govorili o tvom angažmanu u dramskom teatru, no kako za sebe određuješ razliku između zadataka koje kao kostimograf imaš u dramskim, operskim i baletskim predstavama?
– Razlike na tom planu i te kako postoje. Baletski kostim je, recimo, tehnički mnogo zahtevniji od glumačkog ili operskog, pre svega zato što ne sme da sputava igrača. Osim što treba da ga definiše kao karakter i što treba da nosi ideju predstave, kostim u baletu mora da omogući slobodan pokret igrača. Istina, i u drami i u operi takođe postoji potreba da se akteri slobodno kreću, ali to je ipak drugačija vrsta pokreta.

Da li bi tvoji kostimi izgledali bitno drugačije kada bi stvarala u bogatijoj sredni?
– Nikada nisam patila zbog ograničenih produkcijskih okolnosti u kojima radim, jer nikad nisam ni bila toliko zakinuta da bih skromnim uslovima pravdala razlike u rezultatima koje sam postizala. Govorim, razume se, o prosečnim produkcijama, a ne o onim bez budžeta. Jedino za čim žalim je bolja organizacija rada, koja me često dovodi u situaciju da novac za realizaciju kostima ili scenografije stigne u poslednjem momentu, pa umesto mesec, radim samo deset dana. Tada spadam s nogu od poslova i postajem nervozna.

Pomenula si rad na predstavama bez budžeta. Kako to izgleda?
– To ne treba objašnjavati, već za svagda izbaciti iz teatarske prakse. Takav rad iziskuje još više energije i snage a rezultat, uz sav trud ili bogatstvo fundusa iz kog se vade kostimi za prepravku, nikada ne može da bude istinski dobar.

Da li si nekada, uprkos takvim uslovima za rad, ipak sebe iznenadila rezultatom koji si postigla?
Pa...

Kada kostim ne radi za glumca

Baviš se i scenografijom ali retko. Zašto?
– To je rezultat sticaja okolnosti, pa ispada da scenografiju, zajedno s kostimima, radim upravo u niskobudžetskim projektima.

Da li nekad pristaješ da poništiš nešto od svojih ličnih ambicija da bi udovoljila zahtevima predstave?
– Naravno da sam spremna na to, jer mi je celina konačnog rezultata najbitnija. Ne kažem da mi nije važno kakav će utisak ostaviti moj individualni doprinos predstavi, ali je najveće zadovoljstvo kada posle premijere uvidim da sam učestvovala u nastanku dobre predstave. A kada prepoznam da je u toj dobroj celini dobro i ono što sam ja uradila – moj doživljaj je kompletan. Ne mogu da razumem kada kostimograf ili scenograf, ma koliko zaista bio dobar ili uspešan, svoj rad postavlja iznad celine predstave. To je pogrešno, iako i sama ponekad uviđam da su kostimi ili pojedina scenografska rešenja sama za sebe veoma zanimljiva. Kostim koji ne radi za glumca, koji nije deo predstave, može da bude izložbeni eksponat, ali u pozorištu nema šta da traži.

Kako od dramskog teksta stižeš do konkretnih rešenja?
– Rad na predstavi nije uvek racionalan, nije uvek vezan za moja mnogobrojna čitanja drame, već katkad vodi i kroz asocijacije koje ne moraju uvek da imaju najdirektnije veze sa samim dramskim tekstom, rađaju se u najrazličitijim svakodnevnim situacijama, u površnim razgovorima s prijateljima koji ne pripadaju svetu teatra. Često se dogodi da mi je neophodno da prođe i po nekoliko dana, tokom kojih apsorbujem razne ideje, pre nego što sednem za sto da crtam. Polazište je, dabome, uvek sadržano u tekstu, u razgovorima sa rediteljem, ali sve to zajedno postaju slojevi koji se u meni talože. Njihovim docnijim raslojavanjem dolazim do konačnog rezultata.

Gotovo niko od kritičara koji su pisali o predstavi ”Ja ili neko drugi” nije posebno analizirao složeni odnos i svojevrsno pretapanje tvojih kostima i scenografije Marije Kalabić. Kako ste došli do tog rešenja, s jedne, i kako objašnjavaš to ćutanje, s druge strane?
– Bio je to od početka trojni dogovor reditelja Kokana Mladenovića, Marije i mene. Likovi su u predstavi razvrstani u tri kategorije. U prvoj grupi su Otmičar i Devojčica, u drugoj su Majka i Otac, a treću čine tri hora. Upravo su članovi tih horova zapravo dvodimenzionalni likovi. Naglašavam da smo Marija i ja već sarađivale i da nam za razumevanje nije potrebno mnogo reči. Zanimaju nas slične stvari u pozorištu. Otuda je ova predstava rezultat zajedničkog rada, malo više zajedničkog no što je to inače slučaj. Sada mi se čini da taj posao nije ni mogao da bude drugačije urađen, nego kao rešenje koje podrazumeva da scenografiju, koja je stalno na sceni, ”oživi” prisustvo glumaca te se ona tad transformiše u kostim.
S druge strane, kritičari se generalno ne bave mnogo kostimima i scenografijom, pa zato me ni sada, kada su scena i kostimi tako izraziti, ne iznenađuje njihovo ćutanje. Mislim da im je bilo logično da scenu i kostim upravo i komentarišu kroz rediteljski postupak.

Koje predstave su te za sva vremena očarale?
– Da ne idem mnogo u prošlost, recimo, mađarska predstava Black Land koju je režirao Arpad Šiling a posle toga i njegov Galeb, ili u scenografskom smislu predstava Burgteatra koju sam takođe gledala na Sterijinom pozorju pre nekoliko godina – God Save America. Pamtiću scenografiju Miodraga Tabačkog za Njegošev Gorski vijenac Crnogorskog narodnog pozorišta u režiji Branislava Mićunovića. U tim monumentalnim metalnim pločama zaista sam prepoznala snagu crnogorskih planina, s jedne, i moć odgovarajućeg pogleda na svet.

Kako podnosiš vrućinu?
Dobro...

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.