NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2007. broj 1-2 godina XLIII januar-jun YU ISSN 0036-5734

52. STERIJINO POZORJE - Laureati
Dara DŽOKIĆ, laureatkinja Sterijine nagrade za ulogu u predstavi Odumiranje
I BOL IMA PRAG
Razgovarala Branka KRILOVIĆ

 

Po onome što ste uradili a što su gledalište i kritika ocenili izuzetnim, odavno ste osvojili Sterijinu nagradu.
– Sledeći neko svoje životno načelo, nikad sama ne bih izrekla tu konstataciju. Zašto? Pa valjda zato što smisao glume ne vidim u osvajanju nagrada, jer me takvo gledište neodoljivo podseća, odnosno stavlja u ulogu konja, rasnog grla koje trči trku da bi na cilju, ukoliko pobedi, dobilo kocku šećera, a njegov vlasnik (moja taština) zlatni kup iz koga ću se napiti uspeha. Kako se glumom bavim više od dve decenije, a s nadom da će to još potrajati, i da ću kao glumica imati štošta da odigram, nekako sam mirno odlučila da ne osvajam nikakve nagrade, već da ih ljubazno dočekam ako stignu i još ljubaznije prepustim nekom drugom. Vaše pitanje je i najtačniji odgovor, a i dokaz da u takvom stavu ima smisla.

Ne verujem da zbog toga manje cenite ovu nagradu, naprotiv, verujem da je svojim životnim i glumačkim iskustvom vrednujete na poseban način?
– Naravno. Da se razumemo: Sterijina nagrada je zaista veliko priznanje, i ja sam srećna što sam ga ovom prilikom dobila. Ali, mogla me je i mimoići! I šta onda? Ima li ”života” posle neuspeha? I da li je to neuspeh? Kako sutra početi rad na novoj ulozi? Šta sam ja Hekubi i šta je Hekuba meni? Ko je kome potrebniji? Ja pozorištu ili pozorište meni? Eto, to su samo neka od pitanja koja sam sebi postavljala. Mislim da sam našla i odgovore. Sopstveno zadovoljstvo nagradom nadmašuje radost mojih najbližih, radost prijatelja i kolega. Iako se ne bavim pedagoškim radom imam odgovornost prema mladim glumcima koji, tražeći svoju pozorišnu istinu, ponekad prepoznaju to u onome što radim. I to me obavezuje.

Dobijate nagradu za bol majke koja od jednog trenutka gubi kontrolu nad putanjom sina, u njoj i pred njom događaju se lomovi svetova za koje je verovala da su usaglašeni, da su mogući i trajni jer ona je u njih uložila svu ljubav i odricanje? Delovalo je da ste i stvarno, fizički, ta žena; kako ste prolazili kroz taj proces potpunog usvajanja lika?
– Milica je jedna od mnogobrojnih udovica koja, ostavši sama sa sinom, a posle paklenog života, sakuplja poslednju snagu i rešava da zaustavi kolo nesreće, da spreči to odumiranje koje traje, da počne život iz početka, da sinu obezbedi sreću, da sebi zgrabi još parče života. Milica ne odživi svoj san. Sudar sa spakovanim koferom i sinom koji odlazi polazište je njene drame. I polazište i ishodište. Iz odumiranja u odumiranje. Nema spasenja. Paradoksalno, moj proces usvajanja lika ili, tačnije, traženje Milice u sebi samoj, išao je tako što sam u sebi tražila dete (kćerku). Odnos dete–roditelj, gde sam sebe prepoznala u detetu koje odlazi, najjasnije mi je pokazao put kojim ću ići. Iz tog i takvog metoda pojavljuje se Milica koja neće i ne može da čuje svoje dete. Koja iz želje da sačuva život ne vidi kako on neumitno curi tamo gde su nezazidane pukotine. Milica koja upada u zamku u koju upadaju mnogi roditelji, a i njihova deca s njima. Ne obavezno, ali nažalost prečesto. I ne samo ovde i sada. Svuda i oduvek. Fizička transformacija je, duboko verujem, uvek posledica suštinski proživljene uloge i nema te maske ili kostima koji će to obaviti umesto glumca. Verujem da lik sam probije na lice i telo glumca, a onda ga samo valja pažljivo šminkom i kostimom podržati.

Ta uloga nije samo pitanje glume, životne zrelosti i iskustva koje imate, već je i pitanje  čovečnosti? U toj majci je i čovek, muž, ona je cela kuća? Da li je i vas sve to bolelo? Do koje mere ste je razumevali?
– Pošto mislim da je čovek ne samo deo celine već celina sama, a kako svako nosi tu celinu u sebi samim svojim postojanjem, tako je dužnost svih mislećih bića, a prvenstveno umetnika, da tu celinu razumeju, artikulišu i samim tim potraže njen smisao. Sva pitanja kojima se filozofija oduvek bavi, pa čini to i danas, nisu značajno drugačija od pitanja koja glumac sebi postavlja pred novom ulogom. Često dolazim do okrepljujućih odgovora, ponekad me pitanja dovedu do neprijatnih i bolnih otkrića, ponekad od njih bežim da bi me ona sustizala...

Bili ste i ostali devojka, žena grada, i to je nekako neprepravljivo – kako vi prolazite taj put od privatnog, urbanog bića, do potresno istinitih žena sa maramom ili onih koje  zaslužena nežnost zaobilazi?
– Razumljivo je da kad, ovakva kakva sam, stanem pred izazovom da odigram Milicu, onda moram da posegnem za nekim sećanjem na viđeno, doživljeno, pročitano, ili za kolektivnim pamćenjem naroda kome pripadam. Sećam se odlazaka na selo, sećam se svojih baka, sećam se mirisa i zvukova, svega što mi pomaže da Milica zaživi na sceni, da progovori i prohoda onako kako je u glavi vidim i čujem. Spolja ka unutra, unutra ka spolja. Kako god, u svakom slučaju s nestrpljenjem čekam trenutak kada uloga počne da živi nekako sama za sebe, kao da samo koristi moje telo kao instrument. Onda je sve mnogo lakše.

U opancima ili bez njih, junaci ”Odumiranja” ipak  nisu isključivo očajnici seoskog tipa? U urbanim porodicama, u centru velegrada, ima možda još drastičnijeg odumiranja.
– Naravno, i zato sam sigurna da je Dušan Spasojević napisao odličnu dramu, koja iz lokalnog prerasta u globalno. Smestimo li je negde u grad, ona neće izgubiti na dramatici jer je nepogrešivo pronašla put do mnogobrojnih sličnih sudbina i tiče se svakoga ko hoće da se zagleda u sebe. U sebe kao roditelja ili u sebe kao dete. Odlukom da priču smesti na selo, pisac samo dodaje još jednu dimenziju. A to je zastrašujuća mogućnost odumiranja celog jednog naroda. Umemo li više da čujemo čoveka u opancima?

Kao glumica-majka morali ste u ovu predstavu ući sa komplikovanim emocijama?
– Slažem se da su emocije komplikovane, utoliko pre što me sopstveno majčinstvo obavezuje da ne izneverim Miličino. Tačnije, da ono što proživljava Milica nevoljno a neminovno proveravam u samoj sebi. Pošto je u pitanju tako složen odnos majka–dete tim su se i emocije usložnjavale i komplikovale.

”Odumiranje” je možda predstava s najviše tame i bola od svih koje ste igrali?
– Možda je Odumiranje tako upečatljivo i zato što je priča tako bolno koncizna i jasna i ne ostavlja prostor za moguće razvodnjavanje. Ona traje tačno onoliko koliko može da se podnese. I bol ima svoj prag.

Od tako jakih uloga uvek ostane nešto u čoveku?
– Svaka uloga me u ponečemu obogati, pa čak i ona koju bih možda i zaboravila, zato što moj glumački aparat nepogrešivo pamti i lageruje, pa tako nešto što je nekad odigrano, a možda ostalo neprimećeno, pronalazi put ka nekoj drugoj ulozi i smešta se tačno onako kako treba i gde treba. Jasno je koliko velike, jake, zahtevne i sadržajne uloge ostave traga u duši i u ”zanatu”, i nikad se ne zna kada će ponovo oživeti. Najveća privilegija bavljenja glumom jeste upravo to fantastično taloženje iskustva koje me čini bogatijom i mudrijom.

Saradnja sa Egonom Savinom?
– Egon Savin i ja smo ista generacija. Studirali smo zajedno i prvi put sarađivali u Ateljeu 212 u predstavi Lov na divlje patke. Sećam se jednog dugog istraživačkog procesa koji je trajao više meseci. Ekipa je bila baš generacijska – mi smo tada tek ulazili u pozorište sa željom da pomerimo svet. Pamtim našu ogromnu energiju i glas Bulata Okudžave. Interesantno da smo i Egon i ja kasnije mnogo radili, ali se, eto, do Odumiranja u poslu nismo sreli dvadesetak godina. Prošlo je dakle mnogo godina i taj ponovni susret na prvoj probi bio je veoma uzbudljiv. Strahovala sam i od njega i od sebe. Šta smo mi u međuvremenu postali, a šta je ostalo od nas iz davne prošlosti, i kako ćemo se danas razumeti. Kako je i Egon izuzetno osetljiv i tananog tkanja, i sam upitan, bez reči smo razumeli to osećanje i lako nastavili tamo gde smo stali pre toliko godina. Mirno, lako, nežno a sigurno i odlučno vodio je Odumiranje ka životu. Živela predstava!

Bez obzira na to što odživite na sceni, šta biste, da je to običaj, imali potrebu da kažete ljudima posle predstave?
– Posle predstave imam potrebu da ćutim ili da razmenim neku rečenicu s glumcima sa kojima sam te večeri odsanjala zajednički san. Svaki drugi razgovor nervira me, iscrpljuje i dodatno prazni. Ne volim ni da se klanjam i to je poslednji napor kojim ispunjavam konvenciju pozorišta. Nema reči. Sve je rečeno. Ili nije?

Šta inače danas reći detetu kad odlazi svojim putem, ili mu je već samom sve jasno s  obzirom na svet u kojem smo?
– Detetu koje odlazi ne treba reći ništa više do ”srećan put!” Sve što smo imali da mu kažemo i da ga naučimo morali smo obaviti do tog trenutka. Ako smo zakasnili, sami smo krivi.

Već ste u novom poslu?
– Upravo su u toku probe komada Putujuće pozorište Šopalović, koji režira Tomi Janežič radeći sa glumcima na specifičan način. Vrlo zanimljiv i neobičan pristup na koje naše pozorište nije naviklo. Ja sam zbunjena i uzbuđena što nekim novim putevima tražim Ginu, lik koji igram. Ona se pojavi pa nestane, čini mi se uhvatila sam je, ali se onda izmigolji. Ili ja još bežim od nje. Zanimljivo. Videćemo kako će ispasti!

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2007.