NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 2-3 godina XL april-septembar YU ISSN 0036-5734

t e a t r a l i j e
Irené SADOWSKA GUILLON
ODISEJI MODERNOG DOBA

 

STVARANJE POZORIŠTA SUNCA 2003
Poslednje konačište za karavane (Odiseje)

I Arijanin konac

Dok, iz godine u godinu, u takozvanom slobodnom svetu, zemlje koje primaju doseljenike postaju tesne kao šagrinska koža, ili se, jednostavno, pretvaraju u izbegličke kampove, hermetička rešeta u kojima se guraju oni koji su došli s namerom da "osvoje" naše napredne demokratije, Pozorište Sunca otvorilo je vrata za reč ovih hiljada, miliona izbeglih koje ratovi i razni oblici totalitarnih režima svakodnevno teraju na put. Svedočiti, preneti sećanje, prihvatiti živu reč žrtava političkih sporazuma, ratova, svih oblika nepravde, bilo umetničkim delom (Strašna ali nedovršena priča Norodoma Sihanuka, kralja Kambodže, Indijada ili Indija njihovih snova, Grad izdajstva ili buđenje Erinija, Iznenada besane noći, Doboši na nasipu), bilo političkim ili građanskim angažovanjem (prihvatanje izbeglih Tibetanaca, podrška imigrantima bez papira, borba protiv mondijalizacije kulture itd.), put Pozorišta Sunca prošiven je Arijaninim koncem. U SUROVOJ RECI, prvom delu komada POSLEDNJE KONAČIŠTE ZA KARAVANE (ODISEJE), prikazanom 3. aprila 2003. i u njegovom drugom delu, pod nazivom POREKLA I SUDBINE, postavljenom u jesen 2003, prikazuje se zemlja azila, mesto kratkotrajnog boravka različitih ljudi, prinudnih nomada: imigranata, iseljenika, ilegalnih izbeglica bez papira, bez budućnosti, koje lutaju svetom u potrazi za nekom obećanom zemljom u kojoj još ima slobode, poštovanja ljudskih prava i gostoljubive demokratije. Ove izbeglice, koje glumci Pozorišta Sunca prihvataju telom i srcem, jesu pojedinci koji su došli sami ili s porodicom, "koji su dobili snagu, sreću i neophodan novac da odu iz logora u kojima se tiskaju gomile bednika izbeglih preko granice. To nije neka anonimna gomila, niti gladna rulja koja je došla da jede naš hleb - kaže Arijana Mnuškina. To su vrlo često obrazovani ljudi koji su bili trgovci, profesori, informatičari, bilijarski asovi, bokserske nade, glumci, pozorišni pisci, očevi porodica, učiteljice. Danas, oni su niko i ništa. Tamo su ostavili svoja materijalna i duhovna dobra, roditelje, prijatelje, kuću, znanje, zanimanje, jer je u njihovim domovinama postalo nemoguće živeti zbog režima koji u njima vlada".
Pobegli su iz: Irana, Iraka, Avganistana, Kurdistana, Palestine, zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, putovali su kamionima ili čamcima, jedni prema jugoistoku, prelazeći Indoneziju na putu ka Australiji gde će se, na kraju, naći iza rešetaka prihvatnih centara, drugi prema zapadu, da bi završili, nakon više meseci, čak i godina potucanja, u hangaru Sangat koji je 1999. uredio Crveni krst. Izbeglice, ilegalni putnici bez karte za slobodu u obećanoj zemlji.

II Postupak

Arijana Mnuškina je, zajedno sa Šagjg Behešti, odlazila da se sretne s izbeglicama i da zabeleži autentična svedočenja više desetina ljudi u Sangatu, od maja 2001. do decembra 2002, u prihvatnim centrima u Vilavudu (Australija) u januru 2002, u Oklendu (Novi Zeland) i Mararamu na ostrvu Lombok (Indonezija) u februaru 2002. Šta je danas s njima? Neki žive u Francuskoj, neki su prihvaćeni u Engleskoj i Australiji, drugi, odbijeni, vratili su se u svoje zemlje ili borave još u australijskim i novozelandskim logorima, mnogi su izgubljeni iz vida, trojica, jedan irački Kurd, Sarkav Gorani, Avganistanac Aizizulah Hamraj i Iranac Golam Reza Hoseini, žive i rade u Pozorištu Sunca.
Od pamtiveka, istorija beleži samo ratove, genocide, progone, duge izbegličke kolone, masovne pogrome, egzile, lutanja, sve te užase koji se danas, potpomognuti mondijalizacijom, umnogostručavaju.
Arijana Mnuškina prenela je u svoje pozorište tu stvarnost, u svoj njenoj aktuelnosti i autentičnosti, stvarnost koju su doživeli pojedinci, ne uzimajući u obzir njeno istorijsko značenje, nego mitsku vrednost, oslanjajući se na Odiseja, simbol lutanja, i na tradiciju priče, stare koliko i svet, za koju je konačište za karavane ovde bilo improvizovana scena, dok su putnici, u trenucima predaha, postajali pripovedači.
Ali Arijani Mnuškinoj važno je da stvori pozorište sadašnjosti.
"Pokušali smo već više puta, a ovaj put možda smo u tome otišli najdalje, da stvorimo pozorište sadašnjosti, što bi značilo da se situacije koje gledalac prati na pozorišnoj sceni istovremeno odvijaju u stvarnom životu. Taj pokušaj da se stvori pozorište sadašnjosti ne nameće, ni u jednom trenutku, potiskivanje umetničkog aspekta. Upravo umetnost je ta koja saopštava istinu. Transformacija, kao pozorišni princip, više govori o stvarnosti nego njena doslovna reprodukcija. U suprotnom, umetnost ne bi ničemu služila. Po mom mišljenju, u pozorišnom komadu mora da se počne od posledice, da bi se pokazao uzrok. Treba voditi računa i da se ne prevarimo oko uzroka. Kad je reč o izbeglicama, mi često ne vidimo spoljašnji uzrok situacije u kojoj su se našli, mi koji smo ga i pustili da stvori posledicu, a da nismo reagovali."
Sakupljena svedočenja i priče - više od 100 sati snimljene žive reči - glavni cilj Arijane Mnuškine bio je da od toga napravi pozorišnu predstavu, a ne dokumentarac.
"Ono što u novinama ili televizijskoj emisiji ostaje apstraktno, odnosno onaj ko priča, u pozorištu je otelovljeno, sastoji se od krvi i mesa, od mašte i poezije. Pozorište ima moć podsećanja, mogućnost da u nekoliko sekundi dočara prostor, bilo da je to Tihi ili Indijski okean, stepa, šuma u Srbiji ili pustinja."
POSLEDNJE KONAČIŠTE ZA KARAVANE rađeno je iz dva dela.
"Na početku, hteli smo da napravimo jednu predstavu. Brzo smo uvideli da je materija preobimna. Otuda dva dela ove predstave. Isto tako, najpre smo mislili da napravimo predstavu punu prelaza, da bismo mogli, svake večeri, da menjamo redosled scena, da ih raspoređujemo na različite načine. Odustala sam od toga, jer u komadu, iako sastavljenom iz odvojenih priča, isečaka iz života i tragova postojanja i, iako nije urađen po logici hronologije, ipak postoji harmonija. Muzika Žan-Žaka Lemetra koji je prisustvovao stvaranju predstave, njene spone i veze, pletu dramaturšku potku unutar koje ništa ne može da se menja. Drugi deo predstave koji je rađen u jesen 2003. bio je brže završen, jer je već postojala utabana staza, neke scene bile su već obrađene. Iako na kraju, kad je proteklo određeno vreme, nismo bili sasvim isti, a ličnosti čije smo sudbine postavili na scenu, nisu bile više tamo gde su se nalazile kad smo počeli da radimo. Ni istorijska i politička situacija u svetu više nije bila ista: pogoršala se. Tako su se pojavile i druge scene tokom dva meseca pripremanja drugog dela POREKLA I SUDBINA."
Cilj ovog postupka, istovremeno etički i estetički, bio je da se pronađe forma predstave, a da ona ne liči ni na dokumentarac, ni na suvo prenošenje činjenica, nego da se u pozorište prenese materija prikupljena tokom susreta s izbeglicama, ali tako da se tim ljudima ne oduzme uloga u njihovim sopstvenim pričama, nego, naprotiv, da se oni, preko svojih reči, osete kao glumci, koautori komada. Otuda izvestan broj pravila koja smo ponekad doživljavali i kao stege, ali su nam poslužila kao osnova za stvaranje.
Tako smo odlučili i da sačuvamo direktan, grub govor izbeglica, njihov doslovan izraz onakav kakav je bio zabeležen, autentična reč nije bila podređena reči autora ili glumca, autentični jezik nije bio podređen francuskom jeziku.

III Kolektivno pisanje prirodno i neprirodno

Arijana Mnuškina voli da istakne da je ova predstava zasnovana na kolektivnom pisanju.
"Kad kažem 'kolektivno pisanje', to nije stilska figura. Nisam odmah dala glumcima da saslušaju zabeležena svedočenja. Najpre sam ih zamolila da započnu improvizacije inspirisani sopstvenim iskustvom, onim što su oni čuli od ljudi koje su sreli, izbeglica koje su dolazile kod nas u Pozorište Sunca, od ljudi kojima smo pomogli da, malo po malo, dobiju papire od kojih su neki u našoj trupi postali glumci, tehničari ili su učestvovali u kolektivnom pisanju, prenoseći svoje životno iskustvo.
Uvek kažem kolektivno pisanje zato što, u suštini, niko ne piše, svi improvizuju. Ono što smo probali beležili smo kamerom, da bismo kasnije to gledali i dorađivali.
Helena Siksu koja je učestvovala u pisanju ovaj put nije ništa prepravljala. Osim toga, bilo je vrlo malo teksta, najčešće je pripovedanje bilo neprevedeno, pa smo uvrstili i strane jezike.
Moj rediteljski posao bio je ovaj put drugačiji. Zasnivao se na tome da glumcima dam potpunu slobodu, stavljajući im, u početku, na raspolaganje korisno oruđe. Kad su jednom uzeli stvar u svoje ruke, počeli su da mi daju predloge i za improvizacije, uređenje scenskog prostora, dekor. Oni su postali pravi pravcati autori. Ja sam samo gledala kako se scene pojavljuju: mnoge su bile veoma bliske onome što je stajalo u tekstu komada, druge su eliminisane, na nekima je još bilo rađeno."
Kolektivno pisanje POSLEDNJEG KONAČIŠTA ZA KARAVANE ne zasniva se samo na tekstu. Njega čine i slike, postupci, znaci, metafore, podsećanje, doživljaj u prostoru istovremeno prirodnom i neprirodnom.
"Mislim da je to bio dobar način da se prikaže sadašnjost, savremeni svet, a da on na sceni ne bude lišen emocija, poezije, lepote, ritma, harmonije, muzike.
Često se uzdam u rečenicu koju je, mislim, rekao Sezan: 'Ne slika se duša, nego telo'. Očigledno je želeo da kaže da dušu vidimo kroz telo. U pozorištu se događa ista stvar, na sceni nema ideja, na sceni su živa tela. I ta tela podstiču nas, gledaoce, da se pitamo, razmišljamo, diraju nas u srce i imaju sposobnost da nas pokolebaju u našim ubeđenjima i neznanju."
Zadatak glumca zasniva se na tome da pronađe način kako da ulogu ne glumi, kako da se postavi što je moguće vernije na mesto drugog, a da mu ga ne oduzme, da ne prisvoji njegova osećanja, i da, glumeći, ne stvori iluziju potpune spoznaje, da ne dozvoli da bude zaveden dobrim namerama, "da se ne oklizne između čiste i nečiste savesti". Ukratko, glumac ne treba da bude bilo čije otelovljenje, niti ekran na kome se očitava istina i s koga se odašilje vizija koja bi mogla da bude zloupotrebljena.
Ostati uvek između "glume" i "svoga ja", glumiti znacima, metaforama, stvoriti poetiku lutanja, to je bio put koji su glumci morali da slede.
"Radeći, neprekidno smo sebi postavljali pitanja: kako predstaviti nama dobro poznatu temu publici koja je nije dobro poznavala, kako pokazati svu kompleksnost i višeznačnost različitih tački gledišta, kako predstaviti one koji prihvataju, one koji odlaze ili pokušavaju da odu, one koji im pomažu da odu, dželate koji i dalje zarađuju na žrtvama i nastavljaju da ih maltretiraju i ovde kod nas, ako ih mi pustimo da to rade. Kako da probudimo savest, a da nikog ne optužimo? Kako objasniti drugima šta znači otići, preći reku, videti kako našu ćerku odnosi voda, a ne moći ništa učiniti? Kako objasniti da se to može desiti svakom od nas? Cilj našeg komada nije da predstavimo sudbinu izbeglica, nego snagu njihove borbe."

IV Odiseje bezimenih

Od sakupljenih svedočanstava i poruka nastalo je 239 priča, naslovljenih sekvenci, koje se odigravaju na 17 različitih mesta, pozornica izbegličkih lutanja: granični prelazi, šume, Avganistan, Iran, Grčka, Bugarska, Moskva, Afrika, Sangat, Roasi, Australija, London itd. U komadu polifone strukture, sastavljenom kao mozaik sekvenci, uklapaju se putevi izbeglih koje glumi četrdesetak glumaca, uključujući i petoro dece.
Dramaturgija komada obeležena je vremenskim i prostornim diskontinuitetom, zbrkom prošlosti i sadašnjosti. Scene, koje se odigravaju pre, posle i na samom kraju putovanja, smenjuju se, ukrštaju i prepliću. Prelazi se neprekidno iz jednog prostora u drugi. Tako, na primer, s granice između Kirgistana i Kazahstana u sekvenci "Prelaz", prelazi se u Sangat, zatim u Moskvu, Teheran, Avganistan, Kale itd.
Na praznoj pozornici, obloženoj sivim štofom, pojavljuje se i nekoliko predmeta (drvo, bicikl...) koje unose glumci. Scenografski elementi u nekoliko scena (zaklon, koliba Crvenog krsta, delovi barake, čun...) postavljeni su na pokretnu platformu koju guraju glumci, dok protagonisti, krećući se po pozornici na skejt bordovima, ne dodiruju nikad tlo. Kao da im je to zabranjeno. U polutami naziru se siluete, noćni fantomi, uznemireni, putnici košmara. Iskrsavaju žive slike, tragične scene užasa, varvarstva, bekstva, straha, svakodnevne bede. Nada i beznađe, raspršeni snovi, kratkotrajni blesak čovečnosti, bića gurnuta u buku i bes elemenata, čoveka, istorije. To je slika našeg sveta.
Arijana Mnuškina stvara predstavu pred očima gledalaca, razotkrivajući tako pozorišnu iluziju. Svojim genijem ona podstiče maštu gledalaca uz minimum scenskih sredstava, vrlo jednostavnih, kao što su, na primer, dugački velovi koje glumci složno mrdaju, proizvodeći zvučni efekat oluje na jednoj reci koju izbeglice pokušavaju da pregaze da bi prešle granicu. Scene, različitog trajanja, ponekad čak od jedva jednog minuta, vezuju se neobično jasno: poruke, adresirana pisma, svedočenja izbeglih na njihovom maternjem jeziku smenjuju se s prikazanim situacijama. Govor izbeglica i dijalozi protagonista, prevedeni na francuski, projektuju se na ekranima ili elementima scenografije. Scene slede jedna za drugom, one su raspršeni delići lutanja ilegalnih Odiseja: nasilne, uznemirujuće, ponekad nepodnošljive i cinične: represija talibana, zabrane, bedni životi, smrtne kazne, prelaženje granice po cenu života, razdvojene porodice, menjanje dolara, trgovina ženama, decom, oružjem, dokumentima, pojam zagrobnog života koji opravdava sve vrste nasilja i poniženja, iznenadno spasenje i pojedinačno odolevanje nesreći.
Odlučnost begunaca, poput onog mladića koji se žurno udaljava u maloj barci na uzburkanoj reci govoreći: "Više volim da se udavim u reci, nego u suzama."
Cilj komada još je jasnije prikazan u drugom delu POREKLA I SUDBINA preko tema odbijanja i prihvatanja imigranata pristiglih u čamcima, vraćanja na silu avionom, teškoća izbeglica da se suoče sa životom u logoru, sukobljavanja žrtava i dželata u zemlji u koju su zajedno stigli, itd.
Nema realizma u režiji koja se zasniva na stilizaciji, metafori slika i kinematografskoj tehnici, korišćenoj u montaži scena, ritmu, kadriranju unutrašnjeg scenskog prostora, kao i u dočaravanju atmosfere van logora (zvuci, buka, jedva nagovešteno nečije prisustvo). Snaga ove predstave leži, istovremeno, u igri glumaca, dinamičnoj, jednostavnoj, preciznoj, lišenoj patetike, u emotivnoj naglašenosti i inteligenciji, savršenom jedinstvu dramaturške strukture, kompleksne i jasne, u prikazivanju fragmenata, direktnih, sažetih, koji ukazuju na suštinsko, bez ikakvih komentara, opredeljujući se jedino za ljudsko dostojanstvo. Bez dogmatizma, bez moralne prinude i senzibilizma, ovaj komad suočava nas s egzistencijom, haosom, bolom i patnjom ljudi u bezizlaznom položaju koji ne traže ništa drugo osim prava da žive slobodno.

Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.