NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 2-3 godina XL april-septembar YU ISSN 0036-5734

d i s k u r s i
Bojan ĐORĐEV
TRI MESECA U ZAMKU
Profesionalni putopis u obliku samointervjua

 

Akademie Schloss Solitude, Stuttgart, Nemačka

Bojan: Ovaj razgovor vodi se povodom tvog nedavnog tromesečnog boravka na programu artist in residence u Akademie Schloss Solitude u Nemačkoj. Odakle želiš da počnemo?
Bojan: Prvo želim da objasnim oblik samointervjua (self-interview). Kada sam dobio ponudu da napišem tekst za "Scenu" o svom boravku u Solitudeu, bio sam zbunjen: da li tome treba pristupiti kao profesionalnom dnevniku, ili pisati iz neutralne pozicije kao objektivni posmatrač i u trećem licu, ili napraviti manifest, ili... U stvari, od samog početka znao sam da ništa pomenuto nije baš opcija, a šta god da napišem imaće dozu narcizma. Tako sam odlučio da taj narcizam ne ignorišem već da ga eksplicitno sprovedem u formi samointervjua. Osim toga, samointervju je u poslednje vreme popularna forma u krugovima izvođačkih umetnosti koje smatram bliskim. Takođe, sâm grafički izgled intervjua vizuelno je blizak dijaloškom dramskom tekstu, što je zanimljivo i odgovarajuće s obzirom na to da sam ja reditelj i da je ovo časopis o pozorištu. Šta si me ono pitao?

b: Odakle da počnemo. Objasnio si startnu poziciju ovog teksta a sad malo o Solitudeu.
B: Akademie Schloss Solitude (Stuttgart) nije edukativna ustanova kako bi moglo da se zaključi iz imena. To je jedna od artist in residence institucija/programa relativno rasprostranjenih u zemljama zapada - sistem ateljea/studija za umetnike kojima se omogućava rad na projektu u određenom periodu. Institucija umetnicima obezbeđuje prostor za stanovanje, rad, pokriva troškove boravka i produkcije.

b: Kako si ti dospeo tamo?
B: Mi - Sena Đorović, glumica, Siniša Ilić vizuelni umetnik i ja, Bojan Đorđev, pozorišni reditelj, prijavili smo se kao umetnička grupa za stipendiju iz izvođačkih umetnosti. Siniša i ja smo od 2000. članovi i suosnivači umetničko-teorijske grupe, a kasnije i časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti "Teorija koja hoda" (TKH). Od 2002. sa Senom smo počeli istraživanje pozorišne forme za tri izvođača/autora - svako u svojoj disciplini, ali i svo troje na sceni i svo troje kao jedini autori. Rezultati našeg rada u Beogradu su predstave FRIDA KAHLO una pierna y tres corezones iz 2002. i Arheologija/autopsija predstave ''Čekajući'' iz 2003. i u inostranstvu The Dracula Project (Beč/Lyon - grupa saradnika) i B-ing in the Desert of Pictures (Gent/Zagreb - Ilić&Đorđev). Srpska kultura generalno je sumnjičava prema eksperimentu, tako da je ovakav način rada obično eksces u našoj sredini i nije moguća podrška neke institucije. U tom smislu, kada je prihvaćena naša prijava za Solitude i kada smo dobili tromesečni rezidens, to je značilo da ćemo konačno imati prilike da se posvetimo radu i istraživanju. Možda je sad zanimljivo pročitati nešto što smo Siniša i ja pričali o Solitudeu pre nego što smo otišli tamo, u intervjuu za Remont Review1

RR: Recite nam nešto o stipendiji koju ste dobili u vidu tromesečnog boravka u zamku Schloss Solitude u proleće 2004. Koliko je ona važna za vašu karijeru?
BOJAN: Kao što je Siniša pomenuo kad je pričao o New Moment Ideas Campusu, nama se mnogo osladilo da dobijamo narudžbine i da radimo za inostranstvo, tako da smo u tom smislu nekako uspeli da održimo kontinuitet, da od 2001. svake godine dobijamo po jednu porudžbinu. U tom smislu, taj residence koji smo dobili u Šlos Solitudu kao performans grupa - dakle, Sena Đorović, Siniša i ja - odlična je stvar, zato što se nadam da ćemo tamo konačno dobiti prostor i vreme da ovo što smo uspeli da, kad dobijemo priliku, kad uleti nešto, ispipavamo, da tamo i elaboriramo. Da se vratim na prethodno pitanje: pod teškim uslovima i na kulturnoj sceni kakva je u Beogradu, teško je mladim umetnicima... Mislim, Srbija generalno i kao država, od najvišeg mogućeg nivoa pa do najnižeg ima problem s kontinuitetom. Pođimo od istorije. Meni lično treba kontinuitet. E, sad, da li će ta tri meseca tamo da mi obezbede bar neku vrstu kontinuiteta - da ja te stvari na koje nabasam, pa ponekad napravim nešto jako lepo, pa onda u sledećih šest meseci ništa, zato što jednostavno nemam ni prostora ni vremena, ni finansija, ni podršku, moralnu, ni bilo kakvu drugu (čast izuzecima) da radim na sebi - ja, konkretno, samo to tražim od svega toga. A Akademie Schloss Solitude, koliko sam shvatio, jeste internacionalna institucija u koju dolaze umetnici iz svih mogućih disciplina, počevši od pisanja, preko vizuelnih umetnosti, muzike, kompozicije i tako dalje. (RR: Jesu li mladi ?) Pravo da ti kažem, ne znam, ne mogu da se setim tačno da li postoji neki age limit, ali ima i starijih - mi smo od mlađih. Mislim, najmlađi smo dobitnici u ovom krugu.

SINIŠA: Zanimljivo je, i mene interesuje, ako imaš neometana tri meseca za neko svoje istraživanje ili bilo kakvu vrstu umetničkog delovanja - kako je snaći se. Za tako nešto to je dugo vreme - tri meseca nije puno, ali ako su ta tri meseca stvarno namenjena samo tome - to je izazov. Stvarno je zanimljivo koliko vremena ti, u stvari, u svakodnevnom životu provodiš radeći, koliko je to produktivno vreme i kako se koristi ako je samo za to odvojeno.

b: Koliko su se ostvarile vaše pretpostavke?
B: Izgleda da smo u priličnoj meri bili vidoviti. Ili je nešto drugo u pitanju... U svakom slučaju, u Solitudeu smo uspeli da za tri meseca napravimo čak dve produkcije i da učestvujemo u koncertu 'fluksusovske' muzike s trećim mini-performansom.
U Solitudeovim ateljeima u svakom trenutku cirkuliše prosečno četrdeset umetnika iz raznih disciplina, tako da je mesto zaista stimulativno. Svaki umetnik ima stan i studio i sav potreban materijal za rad. Solitude podržava projekte iako nisi obavezan da napraviš bilo kakav završni projekat. Ali ako hoćeš, dobijaš kompletnu infrastrukturu za realizaciju: od troškova za materijal, pa do koprodukcije s institucijama kulture iz Stuttgarta ili čak Evrope, koje su zainteresovane i za 'distribuciju' i promociju rada.

b: Iz perspektive Beograda to zvuči kao utopija. Kako se takav sistem održava, gde je tu interes finansijera?
B: Zaista ne znam. Ne razumem se mnogo u ekonomiju ali pretpostavljam da su velike poreske olakšice za korporacije koje podržavaju umetnost. S druge strane, Solitude kompletno finansira država Baden Würtemberg čiji je Stuttgart glavni grad. U Nemačkoj svaka država/pokrajina ima ministarstvo kulture koja su u međusobnom nadmetanju - ko više daje za kulturu. Baden Würtemberg je najbogatija država u sadašnjoj Nemačkoj, tako da ekstravaganciju kakva je dvorac Solitude može sebi da dozvoli.

b: Šta ste vi tamo konkretno radili?
B: Mi smo tamo bili samo tri meseca, tako da o ozbiljnijoj saradnji s nekom gradskom institucijom kulture nismo ni razmišljali, bilo je premalo vremena za logistiku. Pošto nam se stipendija nastavlja sledeće godine - još tri meseca s mogućnošću produžetka u slučaju koprodukcije, radićemo na pozicioniranju. Nama je bilo bitno, kao što smo rekli u onom starom intervjuu, da imamo dovoljno vremena i prostora za rad. U Beogradu smo imali puno poluprilika za izvođenje koje smo sve iskoristili, ali nismo imali prave uslove za rad.
Neke stvari koje smo radili u Solitudeu bile su otvorene za javnost, dok su neke bile work-in-progress, prikazane u krugu umetnika koji su takođe bili na stipendiji. To se pokazalo jako korisno jer smo imali priliku da nas posmatra izuzetno stručna publika: umetnici različitih senzibiliteta i iz različitih disciplina, s kojima je zaista bilo zadovoljstvo razgovarati o radu.
Prvi performans koji smo pretpremijerno izveli u umetničkom centru Vooruit u Belgiji, na promociji zbornika radova jednog simpozijuma na kojem smo Siniša i ja učestvovali 2002, a kasnije i u samom Solitudeu, bila je improvizacija na temu naracije - Snow White Session. To je ikonička analiza poznatog arhetipskog narativa uobličenog i definisanig početkom 19. veka u bajku "Snežana i sedam patuljaka" braće Grimm. Reč je o pripovedačkom (storytelling) performansu gde se priča izvodi/čita u integralnoj verziji bez izmena, dok se cela 'inscenacija' (kritika i dekonstrukcija) dešava u uživo/real time animiranom crtanom filmu koji se emituje iznad glava izvođača. Jedan od izvođača (Siniša) rukuje video-kamerom povezanom s projektorom i on na licu mesta, na stolu za animaciju, manipuliše gomilom sličica - bazom podataka vizuelnih referenci koje se u samom izvođenju uspostavljaju kao likovi, tableauxi, scenografije i situacije iz poznate bajke. Bazu podataka sačinjavaju sličice (koje nemaju nikakve eksplicitne veze s bajkom) isečene iz ilustrovanih časopisa, reklamnih brošura, slikovnica, pa čak i inserti iz poznatog Disneyevog filma. Izvođači sinhronizuju tako nastali 'crtani film' ili 'crtani film' inscenira radiodramsko izvođenje kojem prisustvuje publika. Rezultat je performans koji podseća na živu slikovnicu, a bajku plasira kao ambivalentnu priču o pasivnosti, lakomislenosti, odgovornosti i surovosti.
Drugi projekat, mnogo manjih razmera (bar kad je u pitanju naše učešće) jeste naša saradnja s irskom kompozitorkom Jennifer Walshe, koja je pravila celodnevni koncert Solitude Sound Geography - a Walk in the Park. Ovaj koncert bio je svojevrsna digest istorija muzičke avangarde 20. veka, počevši od Ur Sonate Kurta Schwittersa, preko fluksusovskih konceptualnih komada, pa sve do najrecentnijih komada irskih i britanskih kompozitora. Specifičnost ovih kompozicija je što se ne izvode na tradicionalnim instrumentima ili tradicionalnim korišćenjem instrumenata, tako da se zvuk proizvodi glasom, govorom, povlačenjem violine po podu ili 'kuvanjem' violončela itd. Nas troje izvodili smo Timetable Event Georga Brechta koji je deo njegove konceptualne kompozicije-rebusa Water Yam čija se partitura sastoji od kutije pune kartončića sa (na-prvi-pogled-kriptičnim) uputstvima za izvođenje. Ceo koncert savršeno se uklapio u ambijent rokoko dvorca Solitude jer je, izvođen u nekadašnjim lavirintskim baštama, jako podsećao na osamnaestovekovne fešte koje je sebi verovatno priređivao Karl Emanuel Virtemberški, graditelj dvorca.
Treći performans je bio i naš finalni projekat: Actress (Work) in Progress - an Intellectual Striptease. Reč je o predstavi koja direktno zavisi od ukusa publike. Publici je unapred ponuđeno da na web-site-u www.akademie-solitude.de/actress glasa za performans koji bi želela da vidi. Na siteu se nalazi 10 fotografija, tableauxa iz nepostojećih predstava na kojima je Sena Đorović - glumica iz naslova. Sve fotografije bave se stereotipima glumice 20. veka, prikazujući je u lako prepoznatiljivim kontekstima zavodnice, heroine, raznim kombinacijama androginih i high-femme persona. Posle glasanja, performans se pravi prema pobedničkoj fotografiji. Ona se na tipično pozorišni način 'verno' rekonstruiše na sceni uz pomoć kulisa, kostima, svetla muzike itd. Međutim, nekoliko minuta pošto publika uđe i performans 'počne', glumica 'ustaje' iz 3D fotografije, skida svoj kostim, rastura scenografiju, potpuno raščisti scenu i počne svoj improvizovani monolog, obraćajući se direktno publici - o tome kako su glasali, zašto su baš to odabrali i kako njihov izbor projektuje njihove želje, stavove prema pozorištu i figuri glumice uopšte kao objektu želje. Performans se nastavlja razgovorom s nama dvojicom koji sedimo iza publike na liniji brkanja/sukoba privatnog i profesionalnog. Ceo performans se najviše igra s očekivanjima publike i pokušava da na neki način zamuti liniju koja razdvaja fiktivno-doslovno, privatno-profesionalno razvlačeći pri tom konvencije i definicije pozorišta do krajnjih granica: većina teksta se čita, dramaturgija performansa ide 'unazad' jer se počinje 'završenim produktom' - scenskom slikom, a preko rasturanja scene, dijaloga i 'čitajuće probe' stiže se i do manifesta i koncepta performansa u kom se otkriva da je glasanje bilo namešteno i da nije 'pobedila' fotografija koja je zaista dobila najviše glasova već ona koju smo mi, autori, unapred odabrali.

b: Dobro, posle ovog iscrpnog izveštaja o vašim projektima, reci nešto o atmosferi u Nemačkoj kad su izvođačke umetnosti u pitanju. Da li ste videli nešto zanimljivo i kako stvari koje ste tamo izveli korespondiraju sa sredinom?
B: Na svu sreću, u trenutku kad smo mi bili na rezidensu, bilo je dosta prilike da vidimo gotove projekte nekolicine stipendista koji se direktno mogu povezati s izvođačkim umetnostima. Pre svega, nekoliko eksperimentalnih komada muzičkog teatra/nove opere. Pored toga, kulturna ponuda Stuttgarta, koji je po nemačkim kriterijumima ipak provincija, nas je zaista prijatno iznenadila, posebno festival Stuttgartskog Staatstheatera (Državno pozorište, karakteristično za svaki veći nemački grad) koji je ponudio najrecentniju zapadnoevropsku produkciju uključujući i takve zvezde eksperimentalnog teatra kakve su američko-belgijska koreografkinja Meg Stuart i nemački reditelj René Pollesch (inače bivši stipendista Solitudea), kao i najnoviji projekat Bojane Cvejić i Jana Ritseme Pipelines - a Construction. Okvirno rečeno, generalni trend u izvođačkim umetnostima na Zapadu - najrelevantniji centri su svakako Nemačka i Belgija - jeste neka vrsta samorefleksivnosti. Ono što je bilo karakteristično za likovne umetnosti krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, s pojavom i grananjem konceptualne umetnosti, krajem devedestedih i početkom 2000. pojavljuje se u izvođačkim umetnostima (pozorištu, plesu, performansu operi…). Po toj analogiji, ako je cilj konceptualne umetnosti bio da proizvede neobjektnu, cerebralnu umetnost propozicija, koncepta, teorije, tako je i s novim izvođačkim praksama u kojima se izbegavaju fiksne pozicije već se institucija teatra ili koncept izvođenja svakim novim radom iznova definiše i dovodi u pitanje. Takođe je tipičan i problem reprezentacije i problematizacija jednog medija kroz drugi. U tom smislu naš rad s "Teorijom koja hoda", kao i u našim nezavisnim projektima, specifična je varijanta ovog generalnog pokreta s nekada manje, nekada više prisutnim 'šmekom' postsocijalističke jugoistočne Evrope.

b: Šta to konkretno znači?
B: Recimo da je društveno-politički kontekst u kom nastaju naši radovi dosta drugačiji od onog na Zapadu. U poslednjih nekoliko godina u zapadnoj Evropi postoji izvesni Balkan vogue, pre svega izložbe i festivali specijalizovani za umetnost s politički nestabilnih područja jugoistočne Evrope. To je velika zamka za umetnike s Balkana, jer je manevarski prostor jako mali. Na svu sreću, mi se s tom vrstom postkolonijalnog kolonijalizma ili strogo kontrolisane 'obrnute kolonizacije' nismo u tolikoj meri susretali u Solitudeu ili drugim mestima gde smo nešto izvodili ili učestvovali u radionicama (Vooruit, Gent, Belgija i Festival Theaterformen - RePUBLICaction Braunschweig - Hannover, Nemačka) i to je veliko olakšanje.

b: Hvala ti na ovom razgovoru.
B: Hvala tebi na pomoći s pitanjima.


1 Razgovor za Remont Review vodila Irena Šentevska.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.