NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 2-3 godina XL april-septembar YU ISSN 0036-5734

4 9 ....S t e r i j i n o...p o z o r j e
Slobodan OBRADOVIĆ
KRUGOVI PO AMERICI

 

"Ništa mi ne nedostaje - osim mene samog.”
     Franc Kafka ..

Američki stil života, američki sistem vrednosti, Amerika kao utopija - bili su osnovni postulati paralelnog programa pod nazivom Krugovi na 49. Sterijinom pozorju, koji su se ostvarivali simultano, kroz scensko izvođenje i kroz prezentacije na velikom platnu. Tako su predstave i filmovi iz ovogodišnje selekcije, manje ili više uspešno, iznele svoj stav o pojmu amerikanizacije, koje se kolektivno svakako možemo odricati, ali koju zbog sveobuhvatnosti sfera u kojima se oseća, nikako ne možemo zaobići.
Uvod u kolektivno sećanje na američku istoriju napravila je video instalacija Zorana Naskovskog, pod nazivom Smrt u Dalasu, koja na gotovo idealan način sukobljava lokalno s globalnim. Iz samog naslova jasno je o čemu je reč. Sedamnaestominutni video materijal koji se od 29. maja do 3. juna prikazivao u gornjem foajeu Scene "Pera Dobrinović", bavi se ubistvom Džona F. Kenedija, atentatom koji i dan danas intrigira američku i svetsku javnost. Praćeni guslarskim pojanjem Joza Karamatića, snimci ovog događaja kombinovani su s dokumentarnim materijalom iz života porodice Kenedi, jedine aristokratije koju Amerika priznaje kao svoju, kao i s delovima iz intimnog predsedničkog video-dnevnika, javnim, u kojima mu je pratilja bila prva dama (kasnije još čuvenija Džeki O.), ali i onim privatnim, u kojem je preko Merilin Monro osenčen život prvog čoveka jedne nacije, bogat skandalima i vođen daleko od očiju javnosti.Ovim radom, istina na jedan tragičan, traumatizovan način, spojena su dva udaljena društvena modela, američki i srpski, koji možda nemaju mnogo toga zajedničkog, izuzev činjenice da nijedna sredina, ma koliko razvijena, nije spremna da prihvati reformatore i ljude koji štrče van proseka, a da to neko ne plati glavom. Zajedničko ostaje i retorsko pitanje kako bi sve izgledalo da se pucnji u novo nikada nisu dogodili.
Prva predstava koja je otvorila pozorišnu selekciju ovogodišnjih Krugova bila je TRGOVINA, drama Alberta Ostermajera, koju je u Beogradskom dramskom pozorištu režirala Anja Suša. Posmatrajući savremenog čoveka čije se amplitude u ponašanju mere usponima i padovima na berzi, rediteljka je prikazala sliku sveta gde se čovek, poput nemoćnog insekta, nalazi zarobljen u (globalnoj) mreži koju je sam ispleo, a njegova jedina vrednost svodi se na vrednost novca kojim raspolaže na bankovnom računu. Tu religijske ikone ostaju u domenu rafinirane kulturne baštine, dok mala, plastična kreditna kartica, ikona savremenog sveta, postaje nešto čemu se valja pobožno klanjati. Trgovac iz Ostermajerove drame upravo to i radi. Naravno, niko za sebe ne misli da je loš, pa tako ni glavni junak, koji shvata da je socijalno obogaljen, prihvata tu činjenicu i miri se njome, da bi kao takav, na kraju, bio lako odvučen na drugu, mračnu stranu svoje praznine koja sva gori od želje za priznanjem. Prikazujući raspolućenost ličnosti paranoidnog trejdera koji sav žudi od želje za uspehom, kroz igru jednog glumca i jednog plesača, razbijajući na taj način monološku formu drame, Anja Suša ne govori o otuđenju kao problemu modernog potrošačkog društva, već o otuđenju kao opšteprihvaćenom modelu življenja.
Dakle, tu smo. Po principu loguj se - resetuj se, pričajući o izolaciji i usamljenosti koje izaziva proračunatost, potvrđuje se da sve ono što želite da budete, uključujući tu i otuđenost, mora imati cenu koja se plaća. Novcem, ili ako vam nedostaje keš, životom.
Razmatranje fenomena Amerike dalje je nastavljeno na međunarodnoj tribini pod nazivom "Slike i refleksije Amerike u savremenom pozorištu". Ukazujući na razlike koje postoje između evropskog i američkog teatra, jednog koji je opterećen istorijom i nasleđem koje stari kontinent nosi sa sobom, i drugog, prekookeanskog, koji je sastavljen od mešavine različitih evropskih tekovina, okupljeni učesnici diskutovali su o temama koje su od planetarnog značaja, a koje svoj odraz imaju i u pozorištu: Izjašnjavanje protiv rata, nasilja, diskriminacije, dijagnostikovanje otuđenja kao najpoznatije savremene boljke, medijska glad za informacijama, Amerika kao nametnuti ili Amerika kao svojevoljno prihvaćeni kulturološki model i mesto koje zauzima američka dramska klasika u savremenom pozorištu. Pored toga, na primeru filma DOGVIL, danskog reditelja Larsa fon Trira, koji je filmskom kamerom raščlanio pozorište na sitne činitelje, razmatrana je značenjska i kritička recepcija onoga što nosi ukorenjenost u jednu sredinu, američku ili bilo koju drugu, u kojoj se preispituju osnovne opšteljudske vrednosti. To je putanja kojom se pozorište kreće od svog postanka: ispoljavanje kroz jezik kao izraz misli, osećanja, strahova i opsesija, prema konačnom cilju multikulturne komunikacije kojom definišemo sebe i svoje mesto u teatru, ali i izvan njega, u umetnosti uopšte.
Kao odlična ilustracija dešavanja na američkom kontinentu koji se reflektuju na ostatak sveta, poslužila je drama DAN MILOSTI, koju je u minhenskom pozorištu Bayerisches Staatsschauspiel režirao Peter Vitenberg, a koja je na insistiranje nemačke glumice Sibil Kanonika izvedena dva puta zaredom iste večeri na hinter bini scene "Jovan Đorđević". Inače Nil Labjut, pisac drame, poslednjih godina podjednako uspešno radi i u pozorištu i na filmu (U društvu muškaraca, Prijatelji i susedi, Sestra Beti), a predstava DAN MILOSTI prvi je susret sterijanske publike s Labjutom kao pozorišnim stvaraocem. Centralni događaj na koji se oslanja ova duo-drama jeste "majka svih događaja", kako je to slikovito opisao Žan Bodrijar, iznoseći svoje viđenje napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Opšta panika koja je zavladala pošto su se Bliznakinje srušile kao kule od karata, predstavlja okruženje iz kojeg je dvoje preljubnika izmešteno kako bi se suočili sa sterilnošću sopstvene veze. U scenskoj postavci, to je bila čista, snežnobela površina po kojoj su se kretale ljudske jedinke pred kojima se odjednom, sticajem (ne)srećnih okolnosti, otvorila mogućnost da započnu potpuno nov život. Ideja zvuči jednostavno, fantastično lako, ali nedoumice koje oboje nose iz prethodnih života učiniće da njihova ljubav, stavljena na test izdržljivosti, poklekne pred stvarnošću. Zatvoreni u ljubavno gnezdo, nekadašnji sladostrasnici postaju gladijatori koji, vrteći se u krug, vrebaju slabosti svog protivnika. Oklevanje kojim se okružuju otvara bolno ali istinito pitanje: da li su veće žrtve nastradali iz WTC-a koji su prestankom fizičkog postojanja prerasli u heroje, ili dvoje slučajno preživelih koji će samoživo nastaviti dalje, bez jasne predstave o tome ko su zapravo i šta ih je, osim animalne požude, učinilo tako posebnim da ostanu u životu.
Sledeći dan pozabavio se Amerikom u filmovanoj varijanti. Posledice drugog događaja, takođe s američkog tla, koji bi po katastrofalnosti mogao da se meri s terorističkim napadom u Njujorku, prikazane su na velikom platnu Kulturnog centra. Reč je o višestruko, čak i Oskarom nagrađenom dokumentarcu Majkla Mura ŽEĐ ZA NASILJEM, u kojem je kontroverzni reditelj potresnim svedočenjima i oštrom kritikom američke politike pokazao da Franc Kafka nije mnogo pogrešio kada je, pišući pripovetku AMERIKA, u visoko podignutu ruku Kipa slobode smestio mač umesto baklje. Šta je dovelo do toga da dva tinejdžera iz gradića Kolombajn, naoružani do zuba, uđu u prostorije srednje škole i pobiju "nekolicinu" svojih drugara, kako funkcioniše prodaja oružja i gde su koreni sveopšte paranoje koja vlada u Americi danas, samo su neke od tema koje su potvrdile da je ratna industrija, pored filmske, kamen temeljac američke dominacije.
Najveće razočaranje, verovatno zbog dobre zamisli koja nije adekvatno uverljivo sprovedena u delo, na ovogodišnjem Sterijinom pozorju bila je hrvatska predstava KAKO UBITI PREDSJEDNIKA koju je izveo ansambl Teatra &TD iz Zagreba, u režiji Zorana Mužića, a po tekstu Mira Gavrana, jednog od najizvođenijih hrvatskih dramskih pisaca. U čemu je problem? Ma koliko da se o globalizaciji govori kao o problemu od opšteg značaja (sveopštem, sveukupnom, sveobuhvatnom), loše je kada on u dramskoj postavci bude tretiran kao opšte mesto. Upravo zbog toga, Gavranovi junaci, koji jesu duhovito zamišljeni, ispadaju neubedljivi kada izgovaraju tirade teksta koji podsećaju na novinske naslove sa kojima se svakodnevno susrećemo, čime se apriori predviđaju negativne posledice globalnih procesa. Realistična igra glumaca nije odgovarala apsurdnosti središnjeg zapleta u kojem jedan emigrant povratnik planira da izvrši atentat na američkog predsednika koji dolazi u zvaničnu posetu Zagrebu. Pored toga, pisac se deklarisano stavlja na stranu antiglobalista pretvarajući monologe svojih junaka u pamflete koji imaju za cilj da ubede publiku koja živi u tranziciji da to nije pravi put kojim će se povratiti izgubljene vrednosti. Kao druga opcija, koju Miro Gavran izgleda smatra prihvatljivijom, nudi se verski fanatizam (jedna od junakinja se na kraju, bežeći od globalizovanog sveta, zamonaši), i konformizam najniže vrste (jedan junak se odriče svog brata da bi spasao svoju uredno postavljenu društvenu poziciju). U takvom aranžmanu, rediteljska postavka nije ni mogla da ponudi ništa inventivno: scene su se smenjivale po principu filmskih kadrova, što je narušavalo ritam predstave, a nerazgovetni scenski znaci učinili su da se za likove ne može sa sigurnošću reći da li je reč o revolucionarima, novopečenim demokratama, vernicima ili najobičnijim demagozima. Drugim rečima, postigao se sasvim suprotan efekat od onog koji je pisac očito želeo da ostvari - posle odgledane predstave KAKO UBITI PREDSJEDNIKA, umesto da prezirete "brzu hranu" dođe vam da uz "junk food" naručite i koka-kolu.
A dok je publika podignuta na noge radosno pljeskala GOSPOĐI MINISTARKI u režiji Jagoša Markovića, u sali Kulturnog centra Novog Sada održana je još jedna filmska projekcija, na kojoj se pojavilo svega 9 (i slovima, devet) posetilaca. Reč je o filmu DOGVIL Larsa fon Trira, prvom iz njegove trilogije koji se bavi Amerikom, gde je po uzoru na dramu Torntona Vajldera NAŠ GRAD prikazana jedna mala, hermetično zatvorena sredina, po svim svojim spoljašnjim obeležjima američka, ali po onome što nosi u sebi, toliko univerzalna da se može bez muke pronaći i u najudaljenijem delu sveta. A ono što se nalazi unutar nje, ne pruža mnogo nade za boljitak. Stanovnici gradića Dogvil ubediće svakoga ko ih bolje upozna da nema nade za milost, praštanje i pokajanje, u svetu kojim gospodari fašizam bilo koje vrste. Smeštajući svoje likove u imaginarni prostor imaginarnog grada, u kojem je sve što postoji (ulice, ograde, kuće) označeno običnim belim linijama, fon Trir je jasno preneo poruku da svaka moć, posebno ona koja nije dovoljno kontrolisana, neophodno sobom donosi i propast. Preuzimanje određenih akcija zahteva odgovornost kojoj se ni zloba ne podsmeva, posebno kada se uzme u obzir donošenje odluka koje dovode u pitanje živote ljudi. Zbog toga u velikoj završnici DOGVILA reditelj iza sebe ostavlja zgarište, iznoseći zlokobnu tvrdnju da živimo u svetu gde čak i psi ponekada umeju da budu humaniji od ljudi.
Još jedan film na ovogodišnjem Pozorju prikazao je u najmanju ruku tmurnu sliku unutrašnjosti američkog kontinenta. Reč je o filmu KEN PARK, u režiji Lerija Klarka, koji bespoštedno kritikuje zaparloženost ogromnog prostora američkog kontinenta zaglavljenog između megalopolisa na istočnoj i zapadnoj obali. Klarkove tinejdžere, kao i uvek u njegovim filmovima, malo šta zanima, ali oni žude da budu zainteresovani, pa makar to bilo i nasiljem, patnjama ili surovostima, koje postaju neodoljivo privlačne kada se odrasta u okruženju gde ne postoje ljudskost i toplota, već samo različiti stepeni hladnoće. U tako postavljenim okolnostima nema nijednog jedinog tračka nade da čovek preživi i pritom ostane ljudsko biće. Porodica, odnosno nepostojanje porodice kao institucije, jeste još jedna od tema kojima se bavi Leri Klark u svom filmu. Disfunkcionalnost između roditelja i dece više nije adekvatna reč kojom se može opisati realno stanje stvari. Kada su roditelji, viđeni Klarkovim očima, prikazani kao pedofili ili sadiste, a njihova deca žude za sveopštom propašću, bludničenjem i samopovređivanjem kako bi uopšte osetili da su živi, jasno je da takvo društvo ne zaslužuje još jednu priliku. Međutim, u filmu KEN PARK, nazvanom tako prema jednom od junaka koji je sebi prosvirao mozak kada je shvatio da je svet u kojem živi zarobljen u dosadnom loopu, Leri Klark nikoga ne osuđuje. Svestan da je priča o uništenju sveta stara koliko i sam svet, on jednostavno rezimira stvarnost koja ga okružuje, stvarnost koju je susreo, i koja ukazuje da napretka zapravo nema, jer se na američkom tlu, generacije koje dolaze indikuju kao zombiji.
Pored predstava koje su bile prikazane na ovogodišnjem Pozorju, zainteresovana publika je, u jednom od večernjih termina, imala priliku da vidi i kako izgleda proces rada na jednom pozorišnom projektu. Reč je o prezentaciji POSLEDNJE JAVNO POGUBLJENJE / PET KADROVA O KAŽNJAVANJU, pripremanoj u zajedničkoj produkciji DAH Teatra iz Beograda koji već osam godina uspešno ostvaruje saradnju s pozorištem 7 Stages iz Atlante. Njihova nova predstava, u kojoj će kao lajt-motiv biti korišćeni podaci o poslednjem javnom pogubljenju na teritoriji SAD u prvoj polovini 20. veka, bila je tema razgovora koji je vođen na Kamernoj sceni SNP-a između publike i glumaca. Fenomen pogubljenja pojedinca od strane države, fizičkom eliminacijom kao najstrožijim vidom represije kojim društvo može reagovati na učinjeni zločin, pokrenuo je umetnike da istraže najrazličitija pitanja koja se nalaze u tesnoj vezi sa izvršavanjem smrtne kazne, kao što su teatralizacija samog čina, razlozi koji do toga dovode, medijska eksploatacija i senzacionalizam koji prati događaj, mehanizmi kontrole i kažnjavanja u savremenom svetu. Uz tonove pesme Strange fruits, koja je i sama nastala kao direktna reakcija na tela obešenih crnaca na američkom jugu, glumci su izveli tri scene koje će biti uvrštene u predstavu čija se premijera očekuje tokom 2005. godine u Atlanti.
I onda je došlo red na Pozorište "Maksim Gorki" iz Berlina, koje je u režiji Štefana Milera predstavilo svoju vešto urađenu dramatizaciju Kafkine pripovetke AMERIKA. Priča o mladom Evropljaninu Karlu Rosmanu koji napušta "stari kontinent" i odlazi u Ameriku, predstavljenu u nemačkom viđenju kao simbol birokratizovane, pomalo zagušljive atmosfere kakav je naš svet u suštini, u potrazi za pravdom koja ostaje nedostižna, na prvom mestu zbog toga što nije namenjena smrtnicima, na najbolji način je pokazala zašto se nemačko pozorište smatra jednim od vodećih na evropskom podneblju. S obzirom na to koliko je teško dramatizovati ezoteričnost Kafkinog pisanja, nemački ansambl postavio je sebi izuzetno komplikovan zadatak, da iz slike kapitalističkog haosa, u kome su ličnosti prepuštene sebi i opterećene osećanjima straha i krivice, izvuku svu potrebnu srž. Koristeći se nemalo zastrašujućim slikama sveta, onakvog kakvog ga je Kafka video, prepunog uzbudljivih drastičnosti, došlo se do rezultata koji čini da posle odgledane predstave jednostavno poželite da budete Nemac. Veoma plastično dočaravajući destrukciju ljudske ličnosti, svođenjem na najosnovnije postupke koji su svojim minimalizmom ispunili ogromnu scenu "Jovan Đorđević", disciplinovana ali prodorna glumačka ekipa je s intuitivnom lucidnošću uspela da uhvati sve bitne komponente Kafkinog dela i da se na taj način uzdigne visoko iznad puke deskripcije. Čitava hijerarhija degradiranih ličnosti u paklu kapitalističkog sveta prodefilovala je te večeri između vapaja izgubljenog čoveka, Karla Rosmana, usamljenog u društvu koje ga svojim pravilima ubija.
I mada je Amerika kao epicentar dekomponovanja individue bila dovoljan razlog za vodeću temu Krugova, postojala je čvrsta karika koja je prateći program povezivala s takmičarskom selekcijom. Reč je o drami Biljane Srbljanović AMERIKA - DRUGI DEO, koju je u Ateljeu 212 režirao Dejan Mijač. Kroz međusobno prožimanje dva programa nametnula se glavna tema 49. Sterijinog pozorja: preispitivanje različitih nivoa samoće koji savremenog čoveka nipodaštavaju i čine alijeniranom ličnošću. Nadovezujući se na Kafkino delo, Biljana Srbljanović takođe govori o nepotpunom čoveku, osobi koju je ugušio grad, revoltiranom tuđincu koji se stidi svoje ličnosti i bedne egzistencije i kojem ništa ne izlazi u susret, već je sve okrenuto protiv njega. Ova drama stoji poput ispovesti usamljenika koji živi pod prismotrom i koji odlučuje da raskrsti s ljudima kako se ne bi izgubio u nekom drugom biću. Zbog toga savremeni Karl (Rosman) želi pre svega da se oseti prisutnim, iako nema svoj integritet, jer je poput sveta u kom živi, razjedinjen, podeljen, u stalnoj potrazi za utočištem, ali ne i za srećom koju savremeni čovek više i ne očekuje da pronađe. Ekstremni pesimizam.
Tako je jedan svojevrstan društveni, politički i kulturološki fenomen, započet idejom o ostvarenju američkog sna, koji se krajem 20 veka, polako ali sigurno u svojim pojedinim segmentima pretvorio u pravi pravcati košmar, zauzeo centralno mesto na ovogodišnjem Pozorju. United States. Sjedinje Države. Amerika. Ostvareni ili neostvareni snovi svakako imaju veze s ljudima, te tako ne čudi što se svuda javljao položaj čoveka u stalnoj težnji da se oslobodi i da se uzdigne iznad stihije, odstrani samoću, motiv koji takođe svuda figurira, tražeći kapitalnu grešku u životu, nešto što je spojeno s najdubljim korenom čovečije egzistencije, što će čoveka održati i onda kada se ceo svet stropošta. Iza svega toga ostao je smisao ljudskih traganja za ponosom izgubljenim neposredno po rođenju, kao i borba za čoveka i njegovo dostojanstvo. To je ujedno i osnovni zadatak koji je ovogodišnje Sterijino pozorje postavilo pred teatar - povratak dostojanstva borbom koja može da urodi plodom samo ako bude bila istrajnija od straha na pomisao šta se sve dešava u svetu oko nas.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.