NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 2-3 godina XL april-septembar YU ISSN 0036-5734

4 9 ....S t e r i j i n o...p o z o r j e...-...i n t e r v j u i...s a...n a g r a đ e n i m a
Lorans KALAM
NE ZNAM VIŠE KUDA DA UPERIM POGLED

 

S rediteljkom švajcarskog Profesionalca, koji je trijumfovao na 49. Sterijinom pozorju

Švajcarska rediteljka Lorans Kalam je istinski pozorišni tragalac, neko ko ume istovremeno trezveno i nežno da misli, slika i oseća, predoseća i upozorava. Sve to videli smo u njenom PROFESIONALCU Dušana Kovačevića. Način na koji je slikala svet jedne od naših paranoja, način na koji je pronalazila ljubav za sve te neobične likove iz neverovatne galerije junaka slavnog srpskog dramatičara - očarao je i publiku i kritiku 49. Sterijinog pozorja. Njen PROFESIONALAC je čudesan i zato je zaslužno i trijumfovao na ovom festivalu. Lorans Kalam govori za Scenu, o svom radu, Kovačeviću, svojoj predstavi, pozorištu i globalnom a zaraznom ludilu naše planete.

Sećate li se svog prvog susreta s delom Dušana Kovačevića?
- Neka dela cirkulišu iz ruke u ruku, iako nisu zvanično nigde objavljena. Već nekoliko godina radim za La Radio Suisse Romande (Švajcarski radio), na čijim talasima imam priliku da predstavim savremene drame koje nisu prikazane u teatru. Među njima našle su se i PROFESIONALAC i BALKANSKI ŠPIJUN koje su do mene stigle preko nekih prijatelja, članova Nacionalnog centra za istraživanje pozorišne umetnosti (Centre National de Recherche sur les Arts du Spectacle). Odmah sam, zajedno s radijskim glumcima, prionula na PROFESIONALCA i već od prvog trenutka znala sam da ću tu predstavu postaviti i u pozorištu a ne samo da ćemo je govoriti preko radija.

A kakav je bio Vaš prvi susret sa samim piscem?
- Taj susret bio je za mene vrlo važan. Htela sam Kovačeviću da postavim nekoliko pitanja o samom komadu koja bi mi razjasnila sva značenja koja su u njega utkana a koja, kao strankinja, možda nisam mogla da dokučim. U svojoj kancelariji, preokupiran pripremama za film, Kovačević mi je izgledao vrlo ozbiljan i učtiv, možda čak više nekako na distanci i hladan. A tu je bila i jezička barijera, nije bilo vremena da se prevedu sva moja pitanja i sve to ukidalo je mogućnost za spontanost. Čak je izgledalo da se pomalo i ne razumemo. Srećom, imali smo još dva susreta - u Parizu i u Novom Sadu, gde mi se čini da sam osvojila nešto njegovog poverenja.

Ovde se dugo posle Pozorja govorilo o Vašoj predstavi, izuzetnom radu koji ste pokazali, likovnosti, poetičnosti, dobro oblikovanim karakterima, čak i našem duhu koji ste ukačili. Šta ste Vi zapravo hteli da nam kažete tom predstavom?
- Htela sam da vam kažem da me vaša istorija vrlo dira i uzbuđuje, da je ovaj komad vrlo jak jer nije militantan, ni manihejski, zato što progovara o istorijskim paradoksima koji nas teraju na razmišljanje, kako vas u Srbiji tako i nas u Francuskoj, posebno nas, da preispitamo svoj odnos prema vlasti, našoj sigurnosti i narcisoidnosti. To je komad koji nas podseća i uči da je život, na kraju krajeva, ništa drugo do nebeska stvar kojoj nije potrebno nimalo ideologije.

Šta ste, zahvaljujući Kovačeviću, naučili o nama a šta o sebi?
- Možda to da mi Kovačevićevi humor i inteligencija danas izgledaju interesantniji od cinizma Hajnera Milera, nasilja Edvarda Bonda ili beznađa Sare Kejn. Naučila sam i to da se nosim sa živim autorom, da pokušam da ga ne izneverim.
Sa Geteom, na primer, nemam problema, nije tako dramatično strašno ako moj rad po Geteu nije odveć dobar, ako se ne svidi nekom, čak i ako je loš, jer, na kraju krajeva, piscu ne mogu da nanesem zlo. On ga neće osetiti jer nije živ. Sa živim piscem je drugačije. Volela sam taj osećaj obaveze da se ne izneveri živ čovek, autor redova koje čitam i postavljam na scenu, tu obavezu da se ne izneveri tekst.

Kako gledate na Kovačevićev nežni odnos prema sopstvenom sećanju i našoj prošlosti?
- Mislim da je Kovačević pregurao vreme reaktiviranog revolta. On je sada na tom mestu gde se sve zbilo, gde se zbila istorija, gde su se zbili problemi, nasilje, mržnja, krv. Na tom polju sada deca postaju odrasli a odrasli više nisu živi. Na Kovačeviću je sada, pre nego što i sam postane deo prošlosti, da prespoji istoriju. I upravo je to taj momenat kada on postaje nežan, kad se razneži, ili, jednostavno, kad postaje manje brutalan.

U PROFESIONALCU je dakle sam pisac komada neka vrsta spone između prošlosti i budućnosti. Ko je sadašnjost? Kako Vi sebe vidite u tom krugu vremena?
- Sadašnjost ne stanuje između prošlosti i budućnosti. Prošlost i budućnost koegzistiraju u sadašnjosti. U ovom komadu Kovačević se igra vremenom, komad i počinje u prezentu: "Zovem se Teodor Kraj", a završava u prošlosti, u trenutku kada Teodor Kraj počinje da piše komad. To je zaista krug i svi mi na sceni u isto vreme smo i sećanje, i akcija, i projekcija.

Scenografija u Vašoj predstavi je zaista briljantna. Ona je delo Pitera Vilkinsona i čini se da ste vas dvoje, radeći svako na svom delu predstave, mislili kao jedna duša. Kako je nastala ta scenografija?
- Istina je da smo Piter i ja imali zaista blizak odnos radeći ovaj komad. Zajedno smo došli u Beograd, probe smo zajedno odsedeli, adaptirali katkad dekor prema potrebama teksta i moje režije, prema novim idejama koje su neretko sugerisali i glumci. Iako su svi konci bili u našim rukama, vrlo smo osluškivali glumce koji su se kretali kroz taj prostor, kako ga doživljavaju, šta osećaju… Ove jeseni bacamo se na našu petu zajedničku predstavu i već se jako radujem tome.

Ko Vam je bliskiji: Teja ili Luka?
- Bliskiji meni? Naravno, Teja. Ja ne mogu da delam u tajnosti, nisam strpljiva, teško podnosim hijerahiju, šefove, nikad ne bih mogla da radim u tajnoj policiji. A opet, negde u dubini, osećam se bliskom i Luki. Ne nalikujem mu, nemam njegove godine, ali poznjem ga i volim. To je čovek koji se više ničem ne nada jer je, s toliko godina koliko ima, dokučio i nešto mudrosti.

Kovačević nas stalno upozorava da živimo u vremenu planetarne paranoje. Kako Vi živite tu paranoju? Kako je ublažavate?
- To je zaista i nažalost istina. Ludilo je zarazno. Svi smo u kontaktu sa svima. Nema granica tom ludilu i stoga je ludilo planetarno. Ekološka katastrofa, nagomilavanje svega - a ponajviše onoga što nam ne treba - na ovoj našoj planeti, onda razne genetske manipulacije, potom je tu afrički kontinet koji potpuno devastira SIDA, ekonomsko utrkivanje koje je podignuto na rang ideologije i - praktično - rata, onda sukobi na Balkanu, u Avganistanu, Iraku, na Srednjem Istoku, porast religioznog fanatizma, renesansa terorizma, svih mogućih vrsta ludila… Planeta postaje mesto totalne otuđenosti. Osećam se tako da više ne znam kuda da uperim pogled.

Kakve ste utiske poneli o Pozorju i publici?
- Imam utisak da je ovaj festival dosta živahan, više po energiji organizatora, nego po njegovoj programskoj orijentaciji i publici. Zato će naredne godine i biti 50. izdanja, a to je za pohvalu.

U jednom neformalnom razgovoru rekli ste da ćete posle Pozorja putovati Vojvodinom. Kako je bilo na tom putu, šta ste videli?
- Nažalost, moje zdravlje i kiša omeli su me u tim planovima. Išla sam samo na jedan izlet u Sremske Karlovce koje je Kovačević pominjao u svom BALKANSKOM ŠPIJUNU koga ću postaviti na sceni.

Jeste li otkrili još nekog srpskog pisca?
- Obećano mi je još nekoliko tekstova i sad ih čekam.

Razgovarala Snežana MILETIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.