Teme iz mitova, kao građu i predmet umetničke obrade u dramskoj književnosti, prvi su na evropskom prostoru, posle antičkih pisaca, koristili francuski pisci tragedija u XVII stoleću. Mit kao nešto duboko (što leži u nama daleko ispod budne i racionalne svesti), kao formulu našeg iskustva, koja se pojavi u nekim presudnim i prelomnim trenucima, otkrili su nam pisci romantizma Fridrih Helderlin i Džon Kits. Za ove pisce mit je bio, mislio je Jovan Hristić, "instrument za istraživanje ljudske sudbine: konstanta u bezbrojnoj raznolikosti života koju vidimo oko sebe; formula kojom se može izraziti neki smisao za koji verujemo da pisac treba da ga otkriva". U novije vreme, u evropskoj dramaturgiji XX veka, mnogi pisci su za svoje drame uzimali mitološke osnove. Uz Andrea Žida, koji je sa Filoktetom (1889) njihov neposredni prethodnik, to su bili, da pomenem samo najistaknutije, Bernard Šo, Kokto, Žirodu, Kami, Eliot, Sartr, Anuj i drugi.
U razdoblju posle Drugog svetskog rata i na južnoslovenskom prostoru ponovo su se javili dramatičari koji su po modelima antičkog mita preoblikovali mit u savremeni kontekst (Miroslav Krleža, Marijan Matković, Dominik Smole, Jovan Hristić, Velimir Lukić) ili su se bavili prevashodno motivima srpskog narodnog eposa koji u svojoj osnovi ima mitske elemente (Borislav Mihajlović Mihiz, Ljubomir Simović).
U svojoj prvoj knjizi Žrtvovanje kralja (mit u dramama Ljubomira Simovića), nastaloj na osnovu magistarskog rada odbranjenog na Fakultetu dramskih umetnosti, Jasmina Vrbavac pronicljivo je zapazila i znalački analizovala niz osobenosti karakterističnih za dramsko stvaralaštvo Ljubomira Simovića. Pokazala je da se poetika ovoga pisca zasniva na suprotnosti univerzalnog i istorijskog i da taj večni problem književnosti predstavlja u ironičnom kontekstu. U njegovim dramama gotovo paralelno postoje drevni i savremeni mitovi, a odnos "stvarnosnog" (koje upućuje na verodostojni svet uključujući tu i društveni sistem) i "mitskog" (koje upućuje na opšti problem ljudske sudbine, koja se ne može objasniti isključivo razumski i iskustveno) mogao bi biti ilustracija stava poznatog kritičara Nortropa Fraja da ironijski modus počinje u realizmu i u krajnjoj kozekvenciji približava se mitskom - to je karakteristično za evropsku književnost XX veka od Franca Kafke do Samjuela Beketa. Ironija kao dramski postupak javlja se na više nivoa u Simovićevim dramama, te je bilo prirodno što je Jasmina Vrbavac usmerila pažnju na pomenuti ironijski modus i tačno zapazila da on "podrazumeva transponovanje mitskih tema u savremeni kontekst, a dramska ironija koja proizlazi iz tog postupka dovodi do spoznaje čitaoca/gledaoca - a to predstavlja nadogradnju dramskog teksta".
Polazište autora knjige Žrtvovanje kralja (mit u dramama Ljubomira Simovića) zasniva se na saznanju da je Simović kao osnovu svih dosad napisanih drama koristio mit (najčešće samo kao okvir), određenim intervencijama ga menjao (ponekad stvarajući novi po uzoru na postojeće) i preoblikovao ga u savremeni kontekst dramskog dela. Zato on, kao i mnogi evropski i srpski dramatičari XX veka, glavne likove svojih drama postavlja pred probleme i egzistencijalne dvoumice svog vremena i otvara savremena moralna pitanja koja će još dugo biti aktuelna u svetu u kojem živimo. Jasmina Vrbavac precizno utvrđuje da se Simović eve drame kreću u okvirima realno-nadrealno i racionalno-iracionalno, ali da fantastična događanja iz njegovih drama ne bi trebalo prepoznati kao čistu fantastiku nego kao "njegov specifični odnos prema metaforičnom govoru mita koji ne koristi realistički književni diskurs, već onaj prirođen sažetom kazivanju metafora i simbola" (venčanje Hasanaginice sa mrtvim Kadijom, u drami Hasanaginica; čudesna izlečenja ili pojava poginulih vojnika iz Prvog svetskog rata pred krčmom na periferiji Beograda "hiljadudevetstošezdesetineke'', u drami Čudo u 'Šarganu'; krvavi tragovi batinaša Dropca i pijanca Blagoja u drami Putujuće pozorište Šopalović).
Jasmina Vrbavac polazi i od saznanja da je društveni sistem, u kom se događaju dramska dela Simovića, predstavljen negativno: čovek je u njemu uvek od nekoga bezočno iskorišćen - ili od pojedinaca-silnika, ili od povlašćenih društvenih grupa, ili od tesnogrude vlade državnih zvaničnika - i zato je, uprkos zakonima države i društva, pojedinac ugroženo i obespravljeno biće o čijoj sudbini odlučuju društveno moćniji od njega. Ideja o Bogu je ugašena, ali nije došlo do mitološke obnove (na njegovo mesto nije postavljen novi Bog, već čovek) te u današnjem svetu više nije mogućno žrtvovati se za spas drugih, tim pre što je danas sve manje ljudi dostojnih tuđeg žrtvovanja. Zato sa razlogom Jasmina Vrbavac zaključuje da okolnosti u kojima živimo ne dozvoljavaju istinsku obnovu stanja nepomućene sreće mitskog "zlatnog doba", ali da pojedini likovi Simovićevih drama u potrazi za zrnom postojanosti dosežu do saznanja da je suština života umeti trpeti i znati živeti sa sopstvenom mukom koja nam otvara oči i čini nas ljudima (tako je u Hasanaginici i Čudu u 'Šarganu' patnja uzdignuta do simbola, u Putujućem pozorištu Šopalović "zrno postojanosti'' je umetnost, a u Boju na Kosovu ljudsko žrtvovanje javlja se kao najviši etički princip).
Analitički prateći tretman likova u Simovićevim dramama, autorka je zapazila da njegov čovek sazreva prolazeći faze od paganstva do hrišćanstva. Dok paganskim čovekom upravlja sudbina (u Hasanaginici i Čudu u 'Šarganu' čovek je izmanipulisana žrtva sudbine, dok je u Putujućem pozorištu Šopalović samo delimično svestan mogućnosti izbora), hrišćanski čovek, poput Isusa Hrista, svesno se žrtvuje (u Boju na Kosovu knez Lazar i Miloš Obilić, čak i u okvirima sudbinske predodređenosti, imaju i koriste mogućnost izbora). Otuda je bio prirodan i njen zaključak o suštini Simovićevog poetičkog izraza: veoma razuđenom simbolikom i metaforičnošću zasnovanim na mitskim sižeima i motivima, te dramskom napetošću nastalom sukobom istorijskog i mitskog pogleda na svet njegovih likova, Simović - tradicionalist u najdelotvornijem, eliotovskom smislu toga pojma - uz pomoć dramske ironije razgrađuje mit i sa dna istorijskog i mitskog zbivanja iznosi izgaženu i unakaženu sudbinu svog naroda. Likovi njegovih drama (bilo da su iz mita ili iz stvarnosti, bilo da su tlačitelji ili žrtve) liče na lica Beketovih tragičkih groteski - usamljeni su, izolovani, nespremni da sa drugim ljudima stvaraju zajednički svet - te zato nisu u stanju da dosegnu do onoga što označavamo ljudskom srećom (uvek im do nje nedostaje onaj presudni korak) te su sasvim retko pobednici u porazu.
Ističući sukob mitološkog i istorijskog principa u Simovićevim dramama Jasmina Vrbavac se, stavivši ih u dramaturški prostor Evrope, složila sa zapažanjem Vladimira Stamenkovića da se one, više od drugih savremenih srpskih drama, približavaju preovlađujućem žanru u evropskoj dramskoj književnosti XX stoleća - tragikomediji koja teži da sazna i ono što je van granica stvarnog iskustva i želi da prodre u nepoznatu napetost života, te da preko farsičnog i grotesknog pokaže šta je u njima apsurdno, šta se podrazumeva pod pojmom egzistencije.
Dosledno usmerena na temu Jasmina Vrbavac je u knjizi pretežno koristila metode nauke o književnosti. Reč je o arhetipskoj i mitskoj kritici, čiji predstavnici polaze od saznanja da se književnost uvek iznova stvara preoblikovanjem arhetipova. Koristeći iskustva Nortropa Fraja, Suzane Langer i Moda Bodkina, ona se u analizama povremeno služila i iskustvima i saznanjima drugih nauka (najčešće psihologije i etnologije), a vidljivo je da je prilikom tumačenja dramskih sukoba, likova i situacija koristila i teatrološki metod pokazujući temeljno poznavanje teorijske dramaturgije. Iako je sa razlogom povremeno koristila i tekstove Kloda Levi-Strosa, ona se nije služila strukturalističkim analizama, koje je, u okviru mitske kritike, ostvario ovaj ugledni kritičar. U knjizi Jasmine Vrbavac povremeno se javljaju i zapažanja o društvenoj dimenziji arhetipova. To ne iznenađuje zato što nema sumnje da Simović u svojim dramama nedvosmisleno prikazuje i društvo i prilike svog vremena. Pri tom je jasno da se ovaj humanist i skeptik čuvao doslovnog preslikavanja stvarnosti i savremeno srpsko društvo slikao elegantnim i transparentnim umetničkim sredstvima, vezujući ga za mitske korene.
Knjigom Žrtvovanje kralja (mit u dramama Ljubomira Simovića) Jasmina Vrbavac potvrdila je ne samo svoju obaveštenost o građi koju je koristila (prestižne studije iz svetske i srpske književne teorije i istorije, istorije drame i teorijske dramaturgije) i smisao za književne i dramaturške analize nego i pronicljivu inteligenciju i zrelost shvatanja. Mislim da njena izvrsna knjiga predstavlja osoben pogled na dramska dela Ljubomira Simovića i dokazuje njenu zrelost i obavezu da se u godinama koje dolaze znalački bavi temama istorije i teorije drame.