NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 2 godina XLII april-juni YU ISSN 0036-5734

DRAME
Marija KARAKLAJIĆ
LICE OD STAKLA

 

MARIJA KARAKLAJIĆ
Rođena 1978. u Kragujevcu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2002. Trenutno na postdiplomskim studijama iz dramaturgije na Univerzitetu "Johan Volfgang Gete" u Frankfurtu, u klasi profesora Hansa-Tisa Lemana.
Kao dramaturg radila u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, Slovenačkog narodnog pozorišta u Mariboru, Bitef teatra, Malog pozorišta "Duško Radović", Centra za kulturnu dekontaminaciju. Tokom sezone 2003/2004. radila kao koordinator Programa za razvoj dramskog teksta u okviru projekta NovA DramA Narodnog pozorišta u Beogradu.
Drame: Fausse-attaque, mal parer (Narodno pozorište, Subotica, 2003, režija Ljuboslav Majera), Mlečni zub zemlje (2002/03), Lice od stakla (2005). Dramatizacije: Život? ili pozorište? (Narodno pozorište, Beograd, 2003, režija Gordana Lebović), Igra ludosti (Bitef teatar, 2005, režija Gordana Lebović).
Adresa:
Heidestraße 45, 60316 Frankfurt/M
Tel: +49 (0)163 7401 729
E-mail: marijak@gmx.net



Dramaturška beleška

IMPRESIONISTIČKI O DRAMI LICE OD STAKLA MARIJE KARAKLAJIĆ

Žanr: triler
Broj lica: zavisi od rediteljske koncepcije; po mom mišljenju ne manje od dva
Vreme: bilo koje, u rasponu 1950-2006. (zbog totaldizajna i aktuelnosti problema karakterističnih za drugu polovinu 20. veka i kasnije)
Mesto: restoran, kafić u većem gradu

Stvarno je uzbudljivo čitati najnoviju dramu Marije Karaklajić. I kao literaturu, i kao materijal za maštanje o novoj predstavi. Teško je pisati o njoj, jer čini se da je svaka impresija stvar ličnih pozorišnih, vizuelnih, emotivnih afiniteta...
Ona je vrlo originalna u strukturi - negde je na putu između pesme, ispovesti i scenarija za vrlo brz američki film. Zvuče paradoksalno sve te asocijacije zajedno, ali u tome je prvenstveno posebnost Lica u staklu. To je zapravo poema o krizi identiteta, propuštenim šansama, osećanju krivice, neumoljivosti sudbine i ljudskoj krhkosti. Ona je u temi najaktuelniji mogući weltschmerz, i to onaj s asfalta, zbog kog hiljade ljudi dnevno širom sveta izvrši samoubistvo, zbog kog hiljade traže sreću u virtuelnim partnerima putem interneta, mentalne institucije krcate su onima sa hroničnim/maničnim depresijama, tržište lekova buja i moglo bi lepo da se izdržava i samo od prodaje antidepresiva, bebe neretko započinju život ostavljene na grdosijama gradskih kontejnera, dileri narkoticima današnje su mesije.
U taj isti svet, u kojem svi živimo, Marija Kraklajić smešta svoje junake, ali tiho i nepretenciozno. Taj mrak prepoznajemo iz daljine, o njemu se ovde ne govori, on samo daje aromu i situira ovu "običnu situaciju iz života" u angažovani savremeni trenutak.
Uzbudljivo je kako autorka menja ugao iz kog priča priču, držeći je sve vreme, poigravanjem sa repeticijama, zadivljujuće napetom. Menja se pripovedač, činjenice se nakon svakog delića događaja montiraju drugačije. Pored impresivnog ritma koji uspostavlja, ona time postiže i rašomonski vrtlog - nigde ne piše šta je ISTINA i ko je U PRAVU. Kao da se, negde između redova, poručuje: čak i ako smo sluge sudbine, mi sami kreiramo svoju istoriju!
Vrlo uspelo eksperimentisanje s ritmom pripovedanja ovu dramu čini, čini mi se, najsuverenijim primerkom savremene domaće dramaturgije, ona omogućava muzikalnost svojim budućim predstavama, onakvu kakvu su na filmu, poslednjih godina, režijom i montažom, najimpresivnije uspostavljali Džim Džarmuš, Daren Aronofski (s filmom Pi) i Kristofer Nolan (sa Mementom).
Dakle, siže priče: mlada žena sedi sa sinčićem u jednom mlečnom restoranu. Ona pije kafu, on trči naokolo i sve je harmonično. I, onda, tako, "k'o iz vedra neba" sve staje, a pitanja počinju... Naročito skrećem pažnju na monolog o licu od stakla, koji je kao neki manifest želje za životom, a istovremeno lament nad istim. Karaklajićkin "biti ili ne biti". Za pamćenje...
Ksenija KRNAJSKI


LICE OD STAKLA

- Perem ruke. Perem ruke u toaletu. Voda spira znoj i vrućinu i prljavštinu. Gledam svoje lice u ogledalu. Podočnjake, mladež na čelu, umor u obrazima. Obično, svakodnevno lice. Pod neonskim svetlom žuto je kao zidovi toaleta, kao mokraća, kao uniforma devojke koja radi za šankom. Primičem ruke aparatu. Vreo vazduh prži. Na čelu se skuplja žuti znoj, košulja se lepi za leđa. Klima-uređaj loše radi, pomislim. Žaliću se, pomislim. Nadlanicom skidam znoj s čela, izlazim iz toaleta. Pogledom tražim svoj sto. Muškarac prolazi pored mene, zastane, pita
zastane, pita
zastane, pita
- Imate li vatre?
- Ne
odgovorim. Osvrćem se. Restoran je već zakrčen, gomilom ljudi i njihovih mirisa.
- Vaš sto?
- čujem devojku u žutoj uniformi
- Tamo levo, pored stuba.
- okrugli mesingani sto s dve stolice. Sedam uz stub, u senku, uz mesing koji hladi. Podne je, pauza za ručak, gosti i dalje pristižu, jedva da ima slobodnih mesta u restoranu šoping mola bučno je i vrelo. Iza mene staklena kupola restorana zažarena od sunca, reka, grad na drugoj obali, ispred znojava tela dahću od vrućine, hlade se novinama i jelovnicima, zapaliće se, pomislim, sve te salvete i stolnjaci i jelovnici na vrelim stolovima u vrelom vazduhu upaljenom od sunca. Osvrćem se. Levo, neki u svetlim odelima, halapljivo jedu. Jedan naglas čita novine. Jedan prilazi ženi s kratkom crnom kosom. Dvojica se klate u ritmu muzike. Jedan starac gleda u salatu i čašu vode. Jedna žena razgovara telefonom, ređa kese po stolu i stolicama, deset, dvadeset kesa iz butika i prodavnica šoping mola. Jedno dete puzi po podu. Ispijam pivo. Mlako je i bljutavo. Mirisi hrane i ljudi isparavaju, mešaju se i talože u vrelom vazduhu. Muka mi je. Tražiću čašu vode, pomislim. Za stolom iza grupa mladića nešto viče. Osvrćem se. Govore glasno, rezultati Premijer lige, ne, to sigurno nije bilo za crveni, ali ipak, dva gola posle, smeju se, četvorica-petorica, obična lica, neupadljiva, jedno zajapureno od vrućine i besa. Devojka u žutoj uniformi prilazi, pita
- Slobodno?
- Da.
Uzme praznu flašu sa stola
- Želite još nešto?
- Još jedno pivo, molim vas. Hladno. I čašu vode.
devojka klimne glavom, udalji se. U restoran utrči dečak s plavim kačketom, projuri pored šanka, naglo se zaustavi, 8-9 godina možda, priđe stolu pored saksija s cvećem, pored staklenog zida, priđe ženi s kratkom crnom kosom, koliko joj je? 35-40, poljubi je u obraz. Žena skida kačket dečaku, maramicom mu briše čelo
- Sav si znojav. Nije ti vruće?
- Ja sam auspuh! Meni nikad nije vruće! Vozio sam crveni džip i sudario se s jednim u landroveru i on nije hteo da se skloni a ni ja i gurali smo se i gurali sve do ivice fontane i još samo malo upao bi sigurno ali nas je jedan razdvojio i
i devojka u žutoj uniformi vrati se s pivom
- Izvolite.
- spusti flašu i čašu vode na sto
Vrelo je.
kažem. Devojka gleda iznad moje glave
- A tek je maj.
- Čuli ste prognozu?
- Još toplije narednih dana.
- Rukom briše čelo. Mrlje od znoja na žutoj uniformi
Klima vam ne radi?
premešta se s noge na nogu. Pogleda me
- Uključena je sve vreme.
- Ovde je jako toplo.
- Videću šta mogu da uradim.
- Ode. Iza mene komešanje, povici, kotrljanje čaša po stolu.
Gosti se osvrću. Za stolom iza momak zajapuren od vrućine i besa skoči sa stolice, psuje, pominje sudiju i nameštenu utakmicu, hoće da ode, jedan plavokosi takođe ustane, izazivački ga zove napolje, umiruju ih, vraćaju za sto. Dečak s plavim kačketom ponovo juri kroz restoran, spotakne se, umalo padne, žena ustane ali nije mu ništa i već je napolju, među buticima i pokretnim stepenicama šoping mola. Žena stoji trenutak-dva, gleda za dečakom, onda krene, mimoilazi se s gostima, između stolova, ide ka toaletu. Vrućina. Ništa se ne dešava. Starac guta salatu. Dete puzi po podu. Vrti se oko mog stola. Kao mačka. Šutnuću ga, pomislim. Žamor u restoranu postaje tiši. Devojke u žutim uniformama odnose prazne tanjire. Neki polako odlaze. Vuku se tromo i mlitavo. Puni stomaci. Umor i dosada. Vrućina. Neko dete se dernja. Šutnuću ga, pomislim. Dete puzi, uspravlja se uz moju stolicu. Noga krene, ali majka pritrči
- Izvinite.
- uzme dete i vrati se za sto. Klati ga na krilu, ono pišti i slini.
Odjednom tresak, preturanje stolica, psovke, vika. Gosti ustaju, za stolom iza tuča, i ja se osvrćem, da vidim, ali udarac otpozadi i telo me pribijaju uz ivicu stola, gubim dah, batrgam se, telo se naslanja svom težinom a onda se skljoka pored mene, plavokosi momak s rasečenom usnom. Jedan se sklanja iza prevrnutih stolica, momak zajapuren od vrućine i besa divljački šutira i psuje. Neki dotrče, da razdvoje, ali se dvojica-trojica umešaju i udaraju, one koji su započeli i jedni druge. Gosti žure napolje ili se nameštaju, da bolje vide, jedan me gura, uporno, lakat u leđa, ne prestaje, i ja se bacam u gomilu, i ja udaram i mlatim i urlam. Gurnu me na pod, šutiraju, gaze. Migoljim se, puzim, hoću pod sto, ali hvataju me za noge, izvlače i tuku. Ugledam pištolj na podu, tu, pored stola. Opet puzim, dohvatam ga. Dižem se i osvrćem, oko mene unezverena lica, cika, pometnja i ja pucam. Ljudi vrište, padaju, beže iz restorana. Neko viče da bacim pištolj. Okrenem se. U restoran utrčava dečak s plavim kačketom, probija se kroz gužvu. Ponovo podignem pištolj
- Ne!
- jedan metak, dva, dečak se sruši na pod. Bacim pištolj. Sednem.
Tako je bilo.
- On je mrtav.
- Svud oko mene sapliću se i padaju, jedni preko drugih, kao lutke.
- Moj sin je mrtav.
- Kao lutke. Jesi li ikad gađala lutke u luna-parku?
Ja sam ranije skidao i po dvadeset za minut. Tek tako. Nikad nisam hteo da uzmem nagradu. Srca, pajaci, kačketi i šarene bombone. Gluposti. Nisam imao kome da ih dam.
- Hoću da kažeš… kako je bilo…
- Danas smo imali pomfrit za ručak.
- … šta se u tvojoj glavi… to… pre nego što si… zašto?
- I šniclu. Kao od gume. Nije moglo da se žvaće.
- Pričaj!
- Juče sam progutao kamen sa supom. Napravio sam trinaest krugova oko dvorišta. Pokidala mi se pertla na cipeli. Igrao sam preferans. Boleo me želudac cele noći.
- Zašto?
- Dolazi čuvar. Vreme je.
- Pričaj.
- Vreme za posete je isteklo.
- Treba da pođemo. Vreme je. Ali on je tako razdragan, trči svud okolo, penje se pokretnim stepenicama, gleda igračke, vozi automobil oko fontane. Sad se smirio, tu, pored mene, jede sladoled, znoji se. Dodirnem mu obraz
Skini kačket, vruće je.
- Neću. Niko nema ovakav plavi kačket.
- Grebe kašikom po čaši, gotov je, i evo, već se vrpolji, osvrće, klatara nogama. Pogleda me
- Ja bih opet tamo, da vozim auto.
- Već si bio.
- Molim te! Samo još sad. Prošli put sam video jedan crveni džip, znaš kako je dobar! Molim te, molim te!
- Dobro! Idi.
- Super!
- Skoči sa stolice, poljubi me. Juri između stolova, neki se osvrću i smeše, juri pored žene koja razgovara telefonom i ređa kese po stolu i stolicama, gomile kesa iz butika i prodavnica šoping mola. U trku sruši nekoliko, zastane da pokupi, žena viče, otima mu kese iz ruku. Hoću da ustanem, da priđem, ali on je već napolju, izvan restorana, među buticima i pokretnim stepenicama trči prema fontani. Okrećem se ka staklenom zidu, kolenom dotaknem nogu stola, trgnem se, vrela, pomislim, zapaliće se, počeće da gori, grana upaljena suncem, mesingana grana stola. Gledam kroz kupolu. Neboderi i kuće, park i velika sportska hala, grad na drugoj obali podrhtava, pojavljuje se i nestaje u jari podnevnog sunca. Jedna muška prilika stane ispred mene, zakloni reku i kuće i grad. Okrenem glavu, čekam da se skloni, muškarac u zelenoj košulji, ali on uporno stoji, ne pomera se. Kaže
- Izvinite, gospođo…
- podignem pogled, od blještanja sunca ne vidim mu lice. Rukom zaklonim oči
- Izvinite…
- skloni se u stranu
- Vi mene ne poznajete… Ja stanujem u zgradi preko puta vaše…
- Pa?
gleda me netremice, uljudnog, zbunjenog lica
- Pa… viđam vas tako… u kraju… kad se vraćate kući ili dovozite sina iz škole…
- nelagodno mu je
- Ponekad se i sretnemo. Na ulici ili u supermarketu. Vi uvek prođete, i ne pogledate me, a ja tako buljim u vas. Izvinite.
- Zašto?
- Zato što buljim.
- Nasmejem se, ne znam šta bih rekla
- Prošlog meseca, sećate se, požar, dva bloka niže, pre nego što su došli vatrogasci svi smo gasili, dodavao sam vam kofe s vodom, sećate se?
- Vrtim glavom
Da, požar, ali…
- Bio je mrak i mnogo ljudi, vriska, panika, ne sećate se, naravno.
- Zaćuti, a onda
- Ja znam… Vi imate sina i živite sa… ja sam viđao tog čoveka, viđao sam vas zajedno… ali ja… Vi… neću. Kako vam je protekao dan?
A kako ti je protekao dan?
- Zašto me to pitate?
- Zato što me zanima. Zato što me vi zanimate. Zato što… Sviđate mi se. Jako.
- Muškarac pocrveni. Zaćuti. Ja prsnem u smeh
Oprostite.
- Ja neću ništa od vas, samo sam hteo da vam kažem, da znate. Eto.
Sad znate. Izvinite, još jednom.
- Okrene se i brzo izađe iz restorana. Gledam za njim
- A kako ti je protekao dan?
- prilazi devojka u žutoj uniformi
- Kako ti je protekao dan?
- ljubazno se smeši
- Probudila se rano, oko šest. Ustala, otišla u kupatilo.
Saplela se o dve-tri kutije usput. Istuširala se, uključila radio, izvadila još jedan tanjir iz kutije, u kuhinji sipala zobene pahuljice i mleko.
- prilazi devojka u žutoj uniformi
- Jela, popušila cigaretu, isključila radio. Sedela, neko vreme. Dva minuta ili sat vremena. Samo sedela. Za kuhinjskim stolom ili na kauču. Zurila u razbacane kutije. Svud unaokolo. Kartonske kutije raznih veličina. Stan pun kartonskih kutija. Stan - kutija. Htela si nešto, nešto što je bilo u jednoj od tih većih. Nisi mogla da se setiš u kojoj. Onda više nisi mogla da se setiš šta. Ustala si, skinula kućnu haljinu, izvadila iz ormara crnu suknju i crnu košulju, obukla se iizašla iz stana. Zastala ispred zgrade, osvrnula se, zapitala da li te neko posmatra, sad, u tom trenutku, muškarac u zelenoj košulji? Ali nikog nije bilo na ulici, dva-tri prolaznika, možda. Onda si sela u auto. Odvezla se do -
- devojka se ljubazno smeši
- Do?
- devojka se ljubazno smeši
- Do? Kao i prethodnog dana i onog tamo i onog tamo -
- devojka -
- Kao i prethodnog dana i onog tamo -
devojka se ljubazno smeši
Želite još nešto?
- Ne, hvala.
- Sigurni ste? Još jedan đus, možda? Sladoled?
- Ne.
- Evo i dečaka. Baš je brz. Vaš sin?
- Smeta vam što trči? Reći ću mu -
- Ne, nemojte. Mnogo je sladak.
- devojka pokupi prazne čaše. On se naglo zaustavi, priđe i poljubi me. Skidam mu kačket, maramicom mu brišem čelo
Sav si znojav. Nije ti vruće?
- Ja sam ausph! Meni nikad nije vruće! Vozio sam crveni džip i sudario se s jednim u landroveru i on nije hteo da se skloni a ni ja i gurali smo se i gurali sve do ivice fontane i još samo malo upao bi sigurno ali nas je jedan razdvojio i on je sav pocrveneo i onda se rasplakao i otrčao i ja… i ja… ja sam pobedio!
- Smejem se, milujem ga po obrazu
Hoćeš da idemo?
- Ne, još malo. A posle - posle hoću da me vodiš u luna-park, u kuću strave!
- Tata će nas čekati.
uozbilji se
- Rekao sam ti da ne volim da ga zoveš tata.
- Pogledam ustranu
Rekao si mi.
obiđe sto, priđe s druge strane, gleda me
- Ti si sad tužna. Ali on je baš super, stvarno.
Hoćeš li još jedan sok?
vrti glavom. Sedne. Osvrće se, gleda po restoranu. Povuče me za ruku
- Tamo! Za onim stolom! Da si samo videla kako je onaj skočio.
Gledaj!
- gledam. Jedan momak stoji, zajapuren od vrućine i besa, nadnosi se nad drugim, viče
- Hoće da se biju. Idem da vidim!
- zadržim ga
Stani! Kuda ćeš?
- Samo da vidim!
- Eno, opet je seo.Vidiš da nije ništa.
- Vidim. Ti misliš da znaš.
- Da znam? Šta?
- Zašto se to desilo.
- Ne znam. Želim da znam. Zašto?
- Zašto su oni hteli da se tuku, mama?
- ustanem
- Ostani.
- Juče nisu hteli da me puste. Rekli su da nećeš da me vidiš.
- Ostani.
- vratim se za sto
Vrelo je. Idem do toaleta. Kada se vratim, idemo kući.
- Ja sam napolju!
- skoči sa stolice, odjuri
Budi tu!
Dovikujem, ali više me ne čuje. U trku se spotakne, umalo padne, ustanem, nije mu ništa. Krenem ka toaletu, između stolova, ka drugoj strani restorana, mimoilazim se s gostima koji odlaze, s njihovim mirisima i znojem. U toaletu gužva. Čekam. Žene peru ruke i popravljaju šminku. Jedna razvlači usta pred ogledalom, kezi zube, noktom čačka ostatke hrane. Čuje se žubor mokraće. Dve-tri devojke naslanjaju se na žuti zid toaleta, kikoću se. Jedan umivaonik se oslobodi, priđem, pljuskam lice hladnom vodom. Posmatram se u ogledalu. Lice mi je mutno i žućkasto kao neon iznad moje glave, kao staklo u kom vidim vrata toaleta i devojke naslonjene na žuti zid. Iz restorana dopre snažan tresak. Devojke prestanu da se kikoću, pođu ka vratima. Brišem lice maramicom, i ja hoću napolje, u restoran, ali na vratima buljuk ljudi, graja, nepovezane reči, tuča i prevrnuti stolovi, grč u stomaku, moram napolje, probijam se kroz metež, gaze me i guraju, neko se prodere
- Dečko, baci pištolj!
- Jedan pucanj, dva, buka i vrisci, unezvereno se osvrćem, desno od mene mladić, stoji i puca nasumice. Zurim u njega. Još jedan pucanj i još jedan. Onda prestaje. Saplićem se, udaram u stolice, udaram u goste, okrećem se, gde je? gde je? Vičem, dozivam ga, ali svi viču, svi urlaju, jedna devojka je pogođena, jednu ženu iznose iz restorana, niko se ne odaziva, gde je? Pravo, ispred mene, grupa ljudi, saginju se, jedan okreće glavu i povraća, nešto tu dole, zaklanjaju telima, ne vidim, plavi kačket pored. Probijam se kroz gomilu, na podu telo. Vrištim. Sklanjaju me, da ne gledam, i ja i ja -
- Danas nosiš plavu košulju. Juče si nosila crnu. I prekjuče. Plavo ti lepo stoji. I kosa. Kosu si drugačije očešljala. Stavila si šnalu.
- i ja zurim. Mladić stoji i puca nasumice. Ne nišani. Ni u koga.
- Skinula si lak s noktiju.
- Zašto puca?
- Izbila ti je bubuljica na obrazu. I znoj po čelu. Imaš ogrebotinu na kažiprstu. Grizeš gornju usnu. Nisi se našminkala. Nisi stavila karmin. Ni puder. Samo senku oko očiju, plavu.
- Zašto puca?
- Da sakriješ podočnjake. Zašto? Sinoć opet nisi mogla da zaspiš.
Uključila si televizor. Isključila ga. Bilo ti je hladno. Htela si da obučeš svoj beli džemper, ustala si, tražila ga u jednoj kutiji, u drugoj, trećoj, nisi mogla da ga nađeš. Vratila si se u krevet. Prevrtala se. Ustala, popila čašu vode. Vratila se u krevet. Piljila u tamu. Bez misli. Bez ikakvih misli. Zaspala si pred jutro, spavala sat-dva, probudila se u šest. Ustala
ustala
ustala
- Otišla u kupatilo. Na vratima se saplela o kutiju, papiri, fotografije, neki crteži, gurnula sve ustranu. Istuširala se, uključila radio. Tražila tanjir, izvadila još jedan iz kutije, sipala zobene pahuljice i mleko. Jela, popušila cigaretu, pojačala radio, vesti i vremenska prognoza, kontakt-program, glasovi. Isključila radio. Sedela neko vreme. Dva minuta ili sat vremena. Samo sedela. Za kuhinjskim stolom. Zurila u velike, čvrste kartonske kutije. Dve-tri dobro zatvorene. Prelepljene. Ostale gotovo spakovane. Otputovaću. Odseliću se, sutra, pomislila sam. Onda sam ustala, skinula kućnu haljinu
- Posmatrala se u gledalu? Dodirivala grudi i trbuh?
- izvukla plavu košulju iz kutije, izvadila crnu suknju iz ormara
- Zamišljala da te neko dodiruje? Da te ja dodirujem?
- obukla se, stavila senku oko očiju, izašla iz stana. Zastala ispred zgrade
- osvrnula se, zapitala da li te neko posmatra. Zamislila da te ja posmatram, sad, u tom trenutku?
- sela u auto, odvezla se do
- Do?
- do
- do parkinga, ispred škole. Roditelji dovode decu, graja, vriska, deca trče, guraju se na ulazu, ciče. Sedela u kolima, dok se nisu završili svi časovi, dok sva deca nisu izašla. Kao i juče. Kao i prekjuče. Kao i prethodnog dana. I onog tamo. I onog tamo. Onda si došla. Zašto si došla?
- Moglo je… drugačije. Samo da nisam… da nisam otišla u toalet.
Da sam ga zgrabila i odvela iz restorana, da smo otišli kući, odmah. Ili - da se nisam toliko zadržala. Da sam se vratila minut ranije, da nije bilo gužve, da žena nije popravljala šminku, da se nisam umivala, da se devojke nisu kikotale, da -
- da sam ja pošao u toalet za tobom. Šta da sam pošao? Da nije bilo nikog, da sam ušao za tobom i zatvorio vrata. Da li bi me oterala, kao muškarca koji ti je prišao? Tad. A sad? Da sam te pribio uza zid, da sam se priljubio uz tebe, otpozadi
- Neću to! Stani!
- da si osetila kako rastem, postajem sve čvršći, da li bi bila vlažna, da li bi stenjala da sam ti gurnuo prste u usta a onda ih zavukao u gaćice
- Neću!
- da sam ga izvadio i pripio uz tebe, da sam počeo da te trljam, da polako prodirem u tebe, da li bi
- Ne!
- da se krećem, sve brže
- Ne!
- da li bi
- Ne!!
- da li bi isplazila jezik od zadovoljstva, da li bi dahtala i lizala zid, da li bi me gnječila i pripijala uz sebe da sam počeo da te stiskam, grebem, ujedam, da se krećem sve brže, da se zabijam u tebe, da
- Neću! Pusti me! Neću!!
- Stani! Ne idi, molim te. Ja… evo, neću… sklonio sam se, ne diram te… ne dodirujem te više. Ne idi.
Pričaj mi.
Nemoj da ćutiš.
Nemoj da ćutiš. Molim te.
- Svakog jutra, kad zaspim, sanjam da sedim u parku.
Možeš li da zamisliš? Da sanjaš kako sediš na klupi, on trči prema tebi, ti širiš ruke, prihvataš ga u zagrljaj, on se smeje, migolji se, ti ga ne puštaš, držiš ga čvrsto, grliš ga, onda se probudiš i osećaš bol, ja osećam fizičku bol, svakog jutra, u rukama, grudima, glavi, u svakom delu tela kojim sam ga dotakla. Budim se i pomislim: Sutra ću otići. Sutra ću otputovati.
- Ali sutra nisi otputovala. Došla si. I sutra si došla. Šta hoćeš?
- Da ti oprostim. Hoću da - Hoću da -
- Hoću da sednemo za onaj sto tamo, mama.
- Hoću da -
pokazuje
- Za onaj tamo, pored staklenog zida. Vidiš?
- Hoću da -
drži me za ruku, vuče
- Mama, hajde, vidi kakva je gužva, zauzeće nam mesto.
- Hoću da -
puštam da me vodi, kroz restoran, između stolova, vešto obilazi goste, pretiče ih, vodi me do staklenog zida
- E, tako.
- zadovoljno sedne, u hlad, okrene se ka zidu
- Ovde je dobro.
- devojka u žutoj uniformi priđe
- Izvolite.
Ja ću koka - kolu.
- Meni jedan đus.
devojka klimne
- Smešne su im ove uniforme.
- Kaže, tek da ne bi ćutao. Dohvati jelovnik, hladi se
Vruće ti je?
- Nije.
- Ostavi jelovnik. Ustane, priđe staklenom zidu, pritiska prste i nos uz staklo, gleda napolje
- S druge strane reke vidi se luna-park. Veliki točak! I kuća strave.
Vodićeš me?
- Sutra.
zaćuti, gleda kroz staklo
- Uf!
- odmakne se
Šta je bilo?
- Vrti mi se u glavi. Kad se zagledam dole, sve mi se okreće, reka, most, automobili.
- vrati se za sto
- Koliko je visoko? Koliko ima do dole?
- Bojiš se visine? A hteo bi na točak.
- Učinilo mi se kao da most puca, kao da se razdvaja, cepa na trake, na mnogo malih mostova između kojih je ništa, vazduh, kao da se i automobili cepaju, klize u vodu i kreću se dalje, velike vodene bube, kao kada kroz rešetke gledaš u trake neba, dvorišta i ljudi i sve se cepa, umnožava i tako miruje, hoda ili pljuje i ne primećuje da je usitnjeno, rasuto, a da je između ništa, vazduh, trag rešetke. Juče su se dvojica potukla. Gledao sam s prozora. Jedan je potegao nož i rasekao drugom obraz.
- vrati se za sto
- Juče si nosila plavu košulju. Danas opet nosiš crnu.
- vrati se za sto
- Bojim se. Kad pogledam dole -
- Ništa se ne okreće. Ni most ni reka ni automobili. Zavrtelo ti se u glavi. Od vrućine. Sedi u hlad. Ne gledaj tamo.
devojka priđe, spusti čaše na sto
spusti čaše na sto
- Izvolite, đus i koka-kola.
- Sigurno nisi gladan?
- Žedan sam.
- dohvata čašu obema rukama, pije naglo
Polako, hladno je.
Ostavi čašu, nadlanicom briše usta, obazire se na sve strane
- Vidi!
- pokazuje prstom
- Vatra na drugoj obali!
- Sigurno pale smeće.
- Baš je velika.
- skine kačket, vrti ga u ruci, zagleda, onda ga opet stavi na glavu,
ćuti neko vreme
- Za stolom iza tebe, skroz levo, sedi jedan u zelenoj košulji. Stalno gleda ovamo.
- Možda ne gleda u nas.
- Gleda, gleda, siguran sam.
- Gde je?
- Stani, nemoj još da se okrećeš. E, sad može.
- Osvrnem se. Za stolom levo, muškarac u zelenoj košulji okrene glavu
- Je l' ga znaš?
- Prvi put ga vidim.
- Sigurno?
- Sigurno.
- Nisi ga srela ranije?
- Ne.
- A posle? Jesi li ga srela posle? Negde na ulici, slučajno, u prolazu?
- Ne.
- Nije te zvao, čekao pred zgradom, motrio na tebe?
- Ne.
- Ali on -
- Ne znam ko je, rekla sam ti već!
- Ljutiš se, mama?
- Vrelo je. Izgleda da klima ne radi.
- Ti si nervozna. Stalno se igraš tom čašom. Možda treba da se potpuno umiriš. Da sediš nepomično, kao onaj deda tamo. Vidi, izgleda kao da je mrtav. Samo sedi i zuri u salatu pred sobom. Ne miče se. Možda mu je tako manje vruće. Sav se sparušio. Uskoro će se istopiti. Vidi.
- Hoćeš li da idemo?
- S druge strane reke, tamo gde je luna-park, ali nizvodno još, nikome ovo nisam rekao, oko sat vremena vožnje od grada, moj deda je imao kuću, odlazio sam tamo preko leta -
- Sutra, rekla sam ti, sutra idemo u luna-park. Šta hoćeš sad? Jesi li
žedan? Hoćeš li još jedan sok, sladoled? Hoćeš da idemo?
Šta hoćeš sad?
- Hoću da - da trčim, da skačem po stolovima, da dubim na glavi, da pojedem sto dvadeset kugli sladoleda, da obaram stolice, da zevam, da zgrabim onog dedu za ramena i da ga prodrmam, da razbijam tanjire, da se popnem na šank i da vrištim, da se sakrijem pod sto, da pljujem, da podmetnem nogu devojci u žutoj uniformi, da gađam goste hranom, da žmurim, da puzim oko stolova, da stanem u ćošak i da se durim, da lajem, da muškarca u zelenoj košulji prvo šutnem a onda da ga izbacim iz restorana, da zaspim, da zapalim vatru od stolnjaka i papirnatih salveta, mala buktinja na svakom stolu, da ne, da vičem, da ričem, da skačem na jednoj nozi, da se obrćem oko sebe sve dok ne postanem ventilator, da čačkam nos, da se usitnim u so i presolim sva jela, da plačem, da se ukopam u saksiju, da postanem biljka s dve noge, da se plazim, da prdim, da zazidam vrata da niko ne može da izađe, da ih ne zazidam, da ih ništa, ali da opet niko ne može da izađe, da pustim stado ovaca unutra, da te poljubim, da se umorim sedmog dana, da piškim, da postanem salveta, tanjir, viljuška, slanik, nož za ribu, dlaka u supi, bubašvaba u omletu, da zaboravim, da razbijem ovaj stakleni zid, da zagnjurim lice u krhotine da celo postane od stakla, da vetar uđe i oduva sve. Video sam automobile napolju, mama. Jesi li ih i ti videla?
- Gde?
- Tu, na istom spratu, kod fontane. Mogu li da idem da se vozim?
- Sad?
- Molim te, samo malo.
- U luna-parku sigurno postoji i autodrom i -
- Ja bih sad. Molim te!
- Dobro, ali nemoj da nestaneš. Tata nas čeka kod kuće.
- Ali tata nas ne čeka. Već dugo. Otkako si počela da dolaziš ovamo.
Tata nas više ne čeka kod kuće. Svašta sam video dok smo prolazili. Ima jedan lambordžini, hoću da ga probam. Idem! Brzo ću!
- Znaš šta, ne ostaje mi se ovde. Hajde da idemo kući, sad. Kupićemo usput povrće i špagete, napravićemo večeru, poješćemo sladoled, a posle, posle možemo da gledamo utakmicu, svi zajedno, ili da idemo u šetnju, ili u bioskop. Hajde, idemo. Idemo odmah kući! Već se čuju pucnji, prvi, drugi, ja te hvatam u naručje, iznosim iz restorana, sklanjam te, brzo, što dalje, što dalje odavde!
- Ali ti me ne sklanjaš, mama. Ne uzimaš me u naručje, ne iznosiš iz restorana. Ti si u toaletu. Ti ništa ne možeš da uradiš.
Ni ja ništa ne mogu da uradim. Samo stojim i pucam. Mogu da prestanem. Ali ne prestajem. Pucam, nasumice, ne gledam u koga.
- Držim te čvrsto. I više nema ničeg, ni restorana ni meteža ni straha ni ljudi koji beže ni mladića koji puca. Ti si tu. Izlazimo iz restorana, iz tržnog centra, sedamo u auto, ti brbljaš, smeješ se, pokazuješ mi nešto kroz prozor automobila, ne slušam te, i ja se smejem, idemo kući. Svi drugi su preživeli.
Svi osim njega. Zašto?
- Ne znam. Ne znam zašto pucam. Držim pištolj, savijam kažiprst, pritiskam oprugu, gledam u vrtlog tela i stolica i slomljenog stakla, ali ja nikad - držao ga samo, jednom ili dvaput, ali nikad pucao, ni u luna-parku, u pokretne mete i lutke što vise na koncu, nikad, a sad ga držim i savijam i pritiskam i ne vidim u koga. Onda ga bacim. Onda sednem. Tako je bilo. Pištanje u ušima, mučnina, vrtoglavica. Otvaram usta, kao riba. Nema vazduha. Onda hoću da ustanem. Padam sa stolice. Kraj. Onda sedim i čekam, ležim i čekam, šetam i čekam, gledam kroz rešetke i čekam. Nisi dolazila. Četiri dana. Nije te bilo. A nikada ti nisam ispričao, do kraja, s druge strane reke, tamo gde je luna-park, nizvodno još
- zatvaram i poslednju kutiju, lepim je, guram u predsoblje, tamo gde su i ostale, onda prekrivam nameštaj u dnevnoj sobi, izlazim iz stana
- oko sat vremena vožnje od grada, moj deda je imao kuću, odlazio sam tamo preko leta
- sedam u kola, vozim kroz zakrčene ulice, nervoza, užurbanost, sudar u jednoj od bočnih, van grada, rekao je, s druge strane reke
- nas dvojica-trojica sedali bismo u čamac i odvozili se do malog ostrva, nije ga teško naći, jedino ostrvo tamo gde se reka širi, gde počinju kanali
- prolazim pored luna-parka, pored velikog točka i kuće strave i opet gužva, razdragana deca i umorni roditelji, skrećem na sporedni put, nizvodno još, rekao je
- gradili smo malu kolibu od pruća, u šiblju na obali
- vozim, ne znam koliko dugo, neki rade u polju, zaustavljam se, pitam, gledaju me nepoverljivo, sležu ramenima, nastavljam da vozim, sat vremena, rekao je
- ostajali na ostrvu po čitav dan
- opet se zaustavim, izađem iz kola, na obali starac s priborom za pecanje, pitam, gleda me trenutak-dva, ćuti, ja ću vas odvesti na ostrvo, kaže
- verali se po drveću i skakali u vodu, pecali i bili Indijanci, palili logorske vatre, pekli kukuruz i sitne ribe
- vozi me malim motornim čamcem, spušta se mrak, stresam se, trljam ruke, hladno je
- i kasnije sam odlazio, sam, s hranom za tri-četiri dana, sedeo na obali, spavao pored vatre
- stižemo na ostrvo, starac pita da li da čeka, ne, kažem, ovde ću provesti noć, sutra ujutro, zamolim ga
- poslednji put pre tri leta, koliba je još stajala, krov i dva zida
- obilazim ostrvo, malo je i pusto, na južnoj strani u šiblju na obali koliba od pruća, krov i dva zida, sednem, naslonim se na zid, gledam u reku, voda je mirna, staklasta, iz dubine ostrva čuju se zrikavci, pomalja se mesec, nad vodom se roje komarci, zaspim
- hteo bih tamo, posle
- budim se usred noći, drhtim od hladnoće, prikupljam šiblje i granje, palim vatru, grejem se
- Hteo bih tamo, posle. Zajedno s tobom.
- uzimam debelu granu, palim je i prinosim zidu, vatra se brzo širi, guta kolibu i kreće dalje, zahvata suvo bilje i lišće, ja stojim i gledam, jara mi prži lice, ja samo stojim, bez misli, s obale dopiru povici, čuje se brujanje motora, pojave se dva čamca, zatim još jedan i još jedan, iskrcavaju se ljudi s vatrogasnim aparatima, pune kofe vodom i gase požar, dvojica mi pritrče, plačem i tresem se, govorim varnice govorim nepažnja govorim zaspala, prekrivaju me ćebetom i vode u čamac, kada stignemo na suprotnu obalu, vatra je već ugašena.
- Ugašena? Sasvim? Nema je više?
- Vreme za posete je isteklo.
- Nema?
- Sve je spremno. Koferi su spakovani. Nameštaj prekriven.
- Pričaj mi.
- Jutros, ispred supermarketa, srela sam muškarca u zelenoj košulji.
Kada me je ugledao, osmehnuo se i prešao na drugu stranu ulice. Sve kutije su već u kamionu.
- Pričaj.
- Sutra ću sesti u kola.
- Reći ću sve što želiš da čuješ. Šta želiš da čuješ?
Zašto?
zato što zato što zato što zato što zato što zato što zato što zato što
ti ne možeš da odeš
ti nećeš da odeš
doći ćeš ponovo, sutra
ti nećeš da ćutiš
ti nećeš da
ti nećeš.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.