IVA PETROVIĆ-MODLI
Rođena 22. aprila 1977. u Beogradu. Studirala na Beogradskom univerzitetu (u šiframa, redom): PMF - opšta biologija; Filološki fakultet iz dva pokušaja - španski jezik+književnost, grčki jezik+književnost; VPŠ - grafički dizajn. Diplomiraće dramaturgiju u junu, na Akademiji umetnosti "BK", u klasi profesora Siniše Kovačevića.
Od marta 2006, njen ispitni rad Savršeni superheroj sa druge godine, na redovnom je repertoaru zagrebačkog Satiričkog kazališta "Kerempuh", u režiji Slađane Kilibarde, sa Tarikom Filipovićem u naslovnoj ulozi. Poseduje: dve diplome "Vuk Karadžić" i Vidovdansku nagradu za najstudenta 2005. I tri drame: Kroz levak, Savršeni superheroj, Prezentacija. Upravo očekuje četvrtu. Gostuje povremeno kao free lance copywriter u beogradskom advertajzingu...
Izbor citata (koji je definišu kao osobu):
"Lako je pisati, teško je živeti sa tim." (Oliver)
"Pre nego što uradite nešto, morate da budete neko." (Gete)
"Treba tući svoju majku dok je mlada." (Nadrealistička poslovica)

Dramaturška beleška
PREZENTACIJA ILI SAVRŠENA MUTACIJA
Maja PELEVIĆ

Prezentacija je jedna od retkih domaćih savremenih drama u kojoj struktura savršeno prati i odgovara temi teksta. Još na samom početku jasno nam je da je u pitanju drama koja se bavi kritikom advertajzinga, koristeći reklamna sredstva za opisivanje tog sveta. Ona izgleda kao da je pisana "iznutra" opet imajući određenu kritičku distancu. Da li je to drama o prezentaciji marketinške agencije? Ili je to pokušaj da se opiše jedan iskonstruisani svet iz perspektive njegovog najsavršenijeg proizvoda? Ili je to drama o ženi koja je morala da mutira da bi opstala u jednom tako surovom svetu simulakruma? Ili je to priča o bolnoj posebnosti? Ili sve to zajedno? Postoji jedna stvar koja odmah upada u oči prilikom prvog čitanja. Od početka do kraja postoji utisak maničnog vrtenja kanala na televizoru. Struktura je do te mere razbijena da se stalno smenjuju realistične sa apsurdnim scenama, dijalozi sa monolozima, realni likovi sa iskonstruisanim. Tako da nas Iva Petrović-Modli "šeta" kroz svoju narušenu fragmentarnu strukturu koja je kombinacija tv spota, talk-show emisije, reality showa i realnog života.
Iako je forma prilično razbijena, postoji jasna priča i razvoj glavnog lika koji prolazi kroz transformaciju od početka do kraja kao u najklasičnijoj drami. I možda je upravo taj kontrast najveća vrlina ove drame jer uvek postoji iskra realizma koja nas povremeno budi iz šizofrenog sveta marketinga. Na samom početku upoznajemo se s likom Eve/Ane, pramajke ili obične žene? Petrović-Modli se sve vreme poigrava ovim glavnim ženskim likom, tako da povremeno imamo utisak da je Ana lik koji se pretvara u Evu, a već u drugom momentu da je postupak obrnut. A poenta je da nijedan od ta dva lika nije realan i "početan", već je realnost u drami simulacija života. I to saznajemo na samom kraju, mada se to sve vreme nazire i, na neki način, i očekuje jer "jedina šansa da prestaneš nešto da reklamiraš je da prestaneš da postojiš". Ana/Eva se u tom svetu kreće na liniji "normalna žena"-sadista-fantazija-konstrukcija -destrukcija. Ona je razbijena da bi bila ponovo napravljena.
Donekle realistične scene u drami ispresecane su njenim monolozima koji nas uvlače u vrtlog glavnog motiva ove drame a to je BOL. Bol je jedino što je realno. Bol je jedino što likovi ove drame mogu da osete. Bol je jedino osećanje u ovoj drami koje postaje dokaz nečijeg postojanja. Tu postoje donekle i aluzije na potrebu ljudi da se naslađuju tuđim nesrećama u raznim televizijskim prenosima. A što se tiče realističkog dela drame, tu se priča jasno prati. Imamo mladi par: Petra, koji radi u marketinškoj agenciji i njegovu devojku Vanju koja je neuspešni filmski reditelj. Ana, glavna u marketinškoj agenciji, sado-mazo kučka, na sve moguće načine maltretira ljude oko sebe dok joj lice ne iskasapi Džanki, za koga se posle ispostavlja da je producent horor serije koju će Vanja snimiti s unakaženom Anom u glavnoj ulozi. Ana u tom trenutku postaje Eva ili se vraća svojim korenima iz perioda kada je grizla jabuku. Na kraju shvatamo da je sve to u stvari bila prezentacija marketinške agencije. Jako je zanimljiv odnos Ane/Eve i Vanje. To je možda i najproblematičniji momenat u drami. Vanjin preobražaj iz slatke male, nevine devojčice u doktora koji pravi Frankenštajna, prebrz je. Ni u jednom trenutku ne vidimo šta je nju nateralo da pređe u taj svet iskonstruisanih kreatura. Ona samo odjednom odlučuje da proda dušu đavolu. A možda stvari u tom svetu i tako funkcionišu. Vanja je ujedno proizvod propalog sistema u kome se više ne cene kvalitet i obrazovanje pa ona bira drugi i lakši put. Vanjin i Petrov odnos posle prvih nekoliko scena pada u drugi plan i glavni akcenat je na odnosu dva ženska lika. Ana je na početku drame brend u svetu u kome je sve unapred zadato. Ništa je ne može iznenaditi. A onda njeno lice biva iskasapljeno i na trenutak ona prestaje da postoji da bi se, već u sledećem, rodila kroz neki novi brend. I tako se svet deli na one koji proizvode i na one koji su proizvedeni. A na kraju, sve se svede na isto, na savršeno iskonstruisani, simulirani svet brendova i logoa.
I, na kraju, da li je to drama o savremenoj ženi ili kiborgu, o reklamnoj industriji ili našoj realnosti koja je postala reklama? Možda odgovor leži u izjavno-upitnoj rečenici na samom kraju drame "I posle svega ljubav"?! Je l' moguće da i ona postaje iluzija?! Zavisi kako protumačite poljubac.

PREZENTACIJA

Ana S. - Eva, 36 godina, glavna
Vanja, 24 godine, devojka iz senke
Petar, 24 godine, njen dečko, ilustrator
Producent i Velika plavuša
Džanki
Aleksandar i Nenad, voditelji
TV ekipa
Video bim

Dešava se sad i ovde.

Veliki prazan prostor, uglavnom mračan, po potrebi delimično se popunjava. Jedino što do kraja u njemu ostaje nepromenjeno jeste prisustvo video bima koji opominje. Nikada nije isključen, mada često bez slike, diše u tišini kao da živi za sebe, ipak ne propuštajući da nam povremeno i pravovremeno emituje svoje želje... Time opravdava (otplaćuje) svoje vanserijsko postojanje.

Prva slika

Prostor je prazan, na video bimu sneg, sve odzvanja tišinom. Ako se bolje zagledamo, u najmračnijem uglu možda je šćućurena jedna sitna figura. Okrenuta je leđima i samo mirno čuči. čujemo zvuk potpetica o beton. Sve brže i brže, zahuktava se. Praveći zvezdu, tj. dve uzastopno, pred nama se nađe jedan ženski stvor. Sigurna, opet na štiklama, lenjo se proteže. Ona ima: uske crne lone i korset od žice, spaljenu plavu kosu, maska cat women joj delimično prekriva lice iza koje se nazire šminka "Robert Smith". Nema: nokte, obraz, dušu... Metaforično ili bukvalno, videćete. Prilazi blizu, zagleda se u nepostojeću publiku, smeši se mazno.
EVA: Zdravo.
(Osluškuje kako glas meko odzvanja.)
EVA (Izveštačeno, kao iz omiljene serije razmaženih devojčica generacije 77): My name is Stephanie Harper and this is Eden. My father was a king once...
(Uguši brzo samu sebe.)
Zovem se Eva i ovo jeste moj raj. Volim što sam ovde. Koristim svaki momenat da... bezgranično uživam.
(Pauza)
A kad samo pomislim da sam pre manje od godinu dana bila mrtva osoba. Užas.
(Jako se pantomimski zabrine.) I dok šmira kao zvezda kabarea, prostor se lagano osvetljava. U onom uglu jeste jedna plavokosa čupava prilika i okrenuta video bimu upravlja daljinskim ka njemu. Pojavljuju se slike. Eva se trgne. Približava se ekranu da bolje vidi, ali i dalje na pristojnom odstojanju od čučeće figure.
EVA: O, pa to sam ja pred kraj svog života. Kad se samo setim... Bila sam jedna od najvećih faca domaćeg advertajzinga. Account Director još u 28, u najjačoj agenciji u gradu. 3500 mesečno, mercedes, A klasa za transfer. Ne računajući plaćenu kiriju stana u centru. Letovanja, zimovanja, putovanja. Izgledalo je kao da će da traje večno.
Gledamo slajdove... Eva u svetu bogatih i slavnih. Nasmejana sa Bredom na jahti, sa Draganom u Idea kampusu u Portorožu, Emirom na crvenom tepihu u Kanu... Zum na lice, pa logo. Lice, pa logo. Na momente kao da ne gledamo ljude već reklame. Čisto da znate s kim imamo posla... Dok nas Eva profesionalno upoznaje sa zvezdama svetskog i domaćeg džet seta, kreće se u sve manjim krugovima oko klečeće figure koja postaje vrlo nervozna. Podiže pogled ka Evi, malo se od nje odmakne, ne može da prestane da se meškolji. Izazvana njenim nemirom, sličnim kao u ugrožene životinjice, Eva joj se direktno obrati.
EVA: I to si htela, je li? To ti je pružalo maksimalno zadovoljstvo? Slabo, slabo...
(Gurne je štiklom po slabinama.) Silueta reaguje skoro kao crkotina, jedva se pomeri uz bolan uzdah.
EVA: A šta ćeš sada? Da kmeziš doveka, računajući da ću ja da te slušam? (Ništa više od maženja, Eva pokazuje pravo lice.) Nemoj ni da pomišljaš. Sa tobom je, devojko, svršeno.
(Razdvaja na slogove.) Fi-ni-to! Nisi znala kako da odigraš do kraja, nego kao popišanko na pola puta... Da, samo plači. (Kao pomazi je po glavi, ali vrlo grubo.) Niko te ovde neće čuti.
(Plač je sve glasniji.) I ta so iz suza, mora da je lekovita za tvoje prelepo lice. 'Ajde, pokaži nam ga. Pokaži ko sam ja. (Eva pokušava da silueti odšrafi glavu.) Da me samo vidite! (Ekstatično) Jesam li nešto posebno ili šta?
FIGURA I URLIK: Dosta!
Eva se brzo povlači u senku. Silueta se okreće ka nama i vidimo reflektorom okupano, blistavo, iskasapljeno, u skorenim, nepravilnim brazdama, jedno žensko lice.

Druga slika

Petrov i Vanjin stan. Hodnik kod ulaznih vrata. Noć. ćuje se zvono. Petar pospano prilazi, viri kroz špijunku, otključava.
PETAR: Otkud ti?
Na vratima vrlo neobavezno naslonjena na štok, u vrlo obaveznom poslovnom odelu, stoji Ana S. Plava kosa, neupadljivo lice, pomalo s izrazom hijene kad se nasmeje. U ruci steže narandžasti iBook.
ANA S.: Pretpostavljam da je kasno, ali morala sam pod hitno da te vidim.
U hodnik izviruje sićušna devojka u pidžami. Rastom skoro kao dete. Ćutke je posmatra.
ANA S.: Zdravo, Vanja.
Vanja se samo nasmeši. I ne pomišljajući da sačeka da Petar ostane sam, čak dodatno podstaknuta skromnom publikom, Ana počinje.
ANA S. (Staloženo): Petre, upravo dolazim iz agencije. Do sad smo pakovali podatke za sutrašnji pič za Dambi. Mislim, već mesec dana svi se ubijamo oko toga i okej je pad koncentracije i to, al' stvarno ne kapiram šta ti je... (Gubi živce.)
PETAR: Ne razumem, šta se desilo?
ANA S. (Opet vrlo prisebno.): Na vižuelu za punjeni keks koji je danas prošao interni apruval potkrala se ogromna greška... Koju si ti, Petre, napravio.
PETAR (Prebledi, muca.): Molim, je l' slovna?
ANA S.: Da, samo nam još takvi amaterizmi fale. Ne, mnogo je gore. Pogledaj sam...
Otvara iBook, par poteza po tastaturi.
PETAR (Zabrinuto gleda u ekran): Da...
ANA S. (Dramatično): Petre, ovo dete ima četiri prsta.
PETAR: Molim...
ANA S.: Pogledaj, prebroj. Jedan, dva, tri, četiri. Da li si ti normalan čovek?
PETAR (Laknulo mu je tj. on misli da je tako, smeši se.): Daj, Ana, isekla si me. Mislio sam da je ko zna šta. Nešto nepopravljivo. To je okej. Mislim, to tako treba.
ANA S. (Odzvanja): To tako treba? Na redizajniranoj ambalaži za najprodavaniji domaći keks na tržištu treba da bude crtež deteta sa invaliditetom. Ne, ti stvarno nisi normalan. Ili klijent treba da pomisli da ga zajebavaš, ili kupci da je keks pre svega namenjen hendikepiranima. (Petar je preneraženo gleda, Ana nastavlja.) Okej, to je donekle u redu. Oni jesu neka ciljna grupa, ali nema ih dovoljno da bi im još dodatno podilazili. Stvarno ne znam šta si mislio... (Stišava se) Nebitno, tu tvoju samovolju ćemo rešiti na sledećem sastanku. Dobro je da sam uopšte primetila. A sad, popravi to dete, pa da idem.
Na reč samovolja tj. pominjanje bilo kakvog prefiksa samo, za nekog ko je u stalnom radnom odnosu, može biti jako bolno, a kod mlađih često izaziva porive koji teraju na pobunu.
PETAR (Hladno): Pre svega, to nije dete već crtani karakter i ne vidim nikakvu važnost da li ima četiri, pet ili jedan prst.
ANA S. (Sriče): Crtani karakter?
PETAR: Da, kao Miki Maus, Patak Dača, Sunđer Bob...
ANA S.: Znači, inatiš se, nećeš da... (Petar ćuti, Ana menja ton.) Gledaj, mi kada smo te pre godinu dana zapošljavali, imao si jako dobre preporuke s fakulteta i nama je vrlo odgovaralo za imidž kompanije da mladim talentima damo šansu. Ali, pre svega, nadam se da se sećaš da sam ti još prvog dana napomenula da je ključna stvar u tvom ili bilo čijem opstanku u firmi dobar, bolje reći idiličan odnos sa mnom. Nema li njega, znači nema zdrave pameti ni daljeg posla, ni tebe. (Pitomije) I stvarno je ružno s tvoje strane što me izazivaš svaki put kada nisi u pravu da ti to ponavljam.
Petar puca po šavovima bez reči. Ana se i dalje smeši.
ANA S.: Svideo si mi se, Petre. Vredan si, talentovan, nemoj da prestaneš da mi se sviđaš. (Ledeno) A sad smesta docrtaj taj prokleti peti prst i kada dođem kući, hoću da mi mejl sa ispravkama poželi laku noć.
Ana se vraća u ravnotežu. Pogleda oko sebe. Petrova ćutljiva devojka i dalje samo posmatra.
ANA S.: Laku noć, Vanja.
Odlazi. Petar šokiran, koji sekund samo stoji, a onda držeći se za stomak padne na pod.
PETAR (Izbezumljeno): Ne, ne mogu da je podnesem. Mislio sam da mogu, trebaju nam proklete pare, ali svaki jebeni dan s ovim fašistom...
VANJA (Čučne umiljato pored njega.): Nemoj da se jedeš, nema svrhe. Uradi kako ti kaže.
PETAR: Kako možeš... Ogadila mi je crtanje. Ne mogu više olovku u ruku da uzmem. Jebeni sadista. Lakše bi mi bilo da se navrzla samo na mene, nego jebe u mozak sve redom.
VANJA: Jeste malo čudna, ali zar ne izgleda tako gola ambicija kada je tvoj posao u pitanju?
PETAR (Pomalo zapanjen Vanjinom reakcijom.): Daj... Ona je jebeni psiho. I pogledaj me, ne mogu da prestanem da psujem. Kao neki jebeni... (Pomalo za sebe) Mislim, jasno mi je što ne razumeš. Nikad nisi radila. Niko ti nikad nije stajao nad glavom.
VANJA (Ustaje, plačljivo.): Nadam se da će već od sutra neko da mi stoji nad glavom i da me muči... Na dnevnoj bazi. Stvarno se trudim da pronađem posao.
PETAR: Izvini, nisam hteo. Da, sutra je tvoj veliki dan. 'Ajde na spavanje.
VANJA: A ti?
PETAR: Ostaću još malo.
Vanja odlazi, Petar od bolova ne može da stane na noge.

Mrak.

Treća slika

Ogromna prostorija ispunjena stolovima u nizu za kojima sede filmski, TV i pozorišni producenti. Jedni listaju gomile sivijeva, drugi ćaskaju sa sekretaricama, ostali uglavnom telefoniraju. Ispred njih se smenjuju kandidati, promiču uglavnom bez dužeg zadržavanja. Vanja, doterana kao dete za priredbu, u naručju drži brdo radova. Seda ispred prvog. Smeši se veselo, čak preveselo za njenu narav.
VANJA: Dobar dan, zovem se Vanja. Završila sam FDU, odsek filmska režija, s prosekom 10. Imam iza sebe veće teorijsko znanje i nešto manje praktičnog iskustva. (Producent gleda belo, Vanja se polako gasi.) A jesam li vam rekla da umem da pišem i slikam pomalo? Ponekad čak i šijem odela. (Producent odmahuje glavom, Vanja očajnički.) Došla sam da vam ponudim moje usluge, ali mogu i bilo šta drugo...
Vanja seda ispred drugog producenta.
VANJA: Dobar dan, zovem se Vanja. (Tužnije) Letos sam diplomirala, ali još nemam posao.
(Producent pravi izraz lica kao da se sažalio, Vanja ekstra tugaljivo.) Molim vas, pomozite mi. Evo, bar pogledajte moje radove. Umem da pišem scenarije i koncepte za TV reklame, da ukucam mesečni repertoar ili dnevni red sastanka.
(Producent gubi prijem, Vanja zavapi.)
Bilo šta...
Sledeći.
Vanja nepomično stoji ispred stola. Par svinjskih očica je proučava. Zaustavljaju se na gornjem dugmetu Vanjine košulje. Vanja je otkopčava. Očice se spuštaju do poslednjeg dugmeta. Vanja skida košulju. Pogled dekocentrisano pada dole. Vanja ispod suknje skida gaćice...
Sledeći.

Četvrta slika

U Petrovom i Vanjinom stanu. Vanja se pojavljuje na vratima, čuje se povraćanje iz kupatila. Ostaje ispred vrata, drži se za stomak kao da nju boli. Posrćući izlazi Petar, zelen u licu, slomljen.
PETAR (Histerično): Ne, stvarno ne mogu da izdržim. (Na trenutak se smiri.) Jesi li dobila posao?
Vanja odmahne glavom.
PETAR: Ništa? Nema veze. (Autistično) Jebena kučka, jebena kučka.
Vanja seda na stolicu pored, čeka izveštaj.
PETAR: Iako sam sve ispravio kao što je rekla, skinula mi je 20 posto od plate. I meni i Filipu i ostatku kreativnog tima. Kakve, bre, on ima veze sa ovim?! Ponižavala nas kod direktora. Kao, mi smo bolesni jer se rugamo hendikepiranima. I tražila je neke druge skrivene, revolucionarne poruke. (Pauza) Još kad je shvatila da sam na prethodna tri projekta crtao karaktere sa četiri prsta, odlepila je... I sad je smanjena plata do kraja godine. I još jedna brljotina, kako kaže, popiću otkaz.
Vanja pomisli da je završio, grli ga. Petar nastavlja hipnotisano...
PETAR: Ona nije stvarna, takvi ljudi ne postoje. Ne mogu da postoje. Vanja, ti pišeš... Reci mi da li bi ikad mogla da smisliš takav lik? I što je najluđe, većina ništa ne primećuje. Misle samo da je vrlo profi i kul. A ona nikad neće stati, šikaniraće dokle može.
Vanja pokušava poljupcem da ga ućutka, ali još nije kraj.
PETAR: I znaš li šta je najodvratnije? Kad smo završili sastanak došla je gore kod nas i onako, meni tiho na uvo, prijateljski, "ovo je samo bezazlena opomena, moraš da se čeličiš jer tako izgleda stvaran život". Zamisli, kod nje je sve okej, ona mi u stvari pomaže... Nisam mogao da se okrenem da je pogledam, buljim u monitor, a ona se naslanja grudima na moja leđa. I kao ćutke posmatra šta crtam. I njene odvratne mlohave viseće sise bez brushaltera koje vrše pritisak na moj mozak. (Pauza) Hteo sam da vrištim, da vrištim dok mi ne otpadne koža s kičme, dok se ceo ne oljuštim i ne budem ponovo čist. (Pauza, pa zamišljeno) Znaš, mislim da mi je ona oduzela poslednje ostatke nevinosti.
Za to vreme, šunjajući se, Eva ulazi u vidokrug. Petar i Vanja je ne vide. Ona ih daljinskim zamrzne kao sliku.
EVA (Tutorišući im iznad glava): Jao, jao. Kakva ucveljena lica, baš mi ih je žao. Ali kad ste nesposobni za život, vi nebitni crvi... (Kao da ih gazi po podu štiklom, besni.) Ne, al' neću koristiti množinu jer ona... (Pokazuje rukom na Vanju.) ... ona je nešto posebno... Kako, pitaćete se? Neugledni miš, ćutljiv i dobar. Aha, baš tako, samo gledajte.
Eva se smeje Vanji u lice, međutim Vanja joj uhvati pogled. Gleda je kao da je vidi. Eva se zbuni, mahne rukom ispred Vanjinog lica kao da je ova slepa. Vanja je hitro zgrabi za šaku. Eva vrisne i pobegne. Utom se Petar trgne, iskobelja se iz Vanjinog zagrljaja i ponovo trči u kupatilo.

Peta slika

Ogroman prostor u kome su do malopre sedeli razni producenti, sada je tu samo jedan. Vanja kao u dečijoj igri "i okolo salata" zaobilazi prva tri stola. Za četvrtim na prvi pogled sedi mutirani džiber, kao susret sa futurističkom bubašvabom. Seljak, ali korak ispred. Pored njega stoji velika plavuša koja nikad ne progovara nijednu reč.
VANJA (Kao robot): Dobar dan, zovem se Vanja... Završila sam... FDU. (Pauza) Nemam posao... (Sve tiše, producent ne daje znake života. Vanja ga pogleda jednom, ali stvarno.) Šta želite?
PRODUCENT (Možda zainteresovano.): Šta mi nudiš?
VANJA (Izgubljeno): Ne znam.
PRODUCENT: Kako onda mogu da ti pomognem?
VANJA: Mislila sam da mogu sve, ali ja nemam sopstvene želje. Nego recite vi. Ostvariću svaku vašu fantaziju. (Hrabrije) Recite mi šta želite.
Producent se pogleda s velikom plavušom u stilu "da li da joj kažemo".
VANJA (Očajno): Šta želite?
PRODUCENT: Bol.
VANJA (S nadom u glasu.): Moj? Vaš? Njen?
PRODUCENT: Svejedno, samo da ga bude dovoljno.
Vanja vrlo pažljivo sluša.
PRODUCENT: Znaš, iako sam mlad, mada možda ne bi rekla, kroz svašta sam u životu prošao. I jedino što znam sigurno, ljudima nikad nije dovoljno bola. Zato su nesrećni, jer su večito neuslišeni, polovično zadovoljeni. Hoću da im pomognem.
Velika plavuša saučesnički i s razumevanjem spušta ruku na njegovo rame.
PRODUCENT (Skromnije): Mislim, moj posao ovde na televiziji dosta je ograničavajući, ali hoću da publici pružim okrepljujuću dozu svakidašnje patnje - da mogu mirno na spavanje i da se ujutru probude orni i dođu po još. Hoću da ih tako jako navučem na bol, da im smrt izgleda kao loš izgovor.
VANJA (Zamišljeno): Čini mi se da mogu da vam pomognem. Pokloniću vam nešto. Vi ćete mi, naravno, platiti mnogo za uzvrat.
PRODUCENT: Dogovoreno.

Šesta slika

Ulica. Noć. Odlučnim korakom koji tera na pokornost prolazi Ana S. Par metara iza, u izgužvanom kaputu, kose prebačene preko lica, teturavo je prati neki klošar. Ana S. lagano usporava, klošar takođe, do potpunog prestanka rada motora. Ana S. okreće se ka njemu.
ANA S.: I?
Klošar ustukne.
ANA S.: Šta imamo ovde? (Pokušava da mu otkrije lice.) Zakrvavljene oči, usahla usta, poiskakale vene. Džanki, znači...
Džanki još više ustukne.
ANA S.: Ne boj se. Samo potvrđujem svoje pretpostavke, kako izgleda reprezentativni uzorak. Ni ja te ne bih bolje smislila. Odustali ste od vijetnamki, nego ni manje ni više-redengot. Vrlo retro...
Džanki polako vadi ruku iz džepa. Detalj na stisak zarđalog žileta. Podiže ruku ka njoj.
ANA S.: (Zainteresovano): Šta to pokušavaš, da me zaplašiš? Ma, daj, čemu okolišanje. Umesto da kažeš glasno šta hoćeš. Pare, je l' tako?
Džanki odmahuje glavom.
ANA S. (Popujući): Zar ti ne izgledam malo preskupo da nosim siću u novčaniku?
(Nastavlja da hoda.) Džanki je cimne za rukav.
ANA S. (Iznervirano): Ej, polako! Nesposobnjakoviću. Pali, nemam pare. Jesi mutav, što ćutiš? Koji brend ti predstavljaš?
Odgurne ga, ali Džanki je ne pušta. Stiska je kao rak koščatim rukama. Ani ispada kompjuter.
ANA S.: Idiote retardirani, polomićeš mi kompjuter. (Saginje se na pod, kompjuter neoštećen.) Gubi se! Vrištaću.
Podiže lice ka njemu. Džanki nespretno iz dva, tri, četiri poteza seče je po levom i desnom obrazu. Krv ostavlja svoj potpis na obližnjem zidu. Ana pada do kraja na zemlju, držeći u rukama svoje izrezbareno lice. Džanki beži u mrak. A samo na sekund, kao 25 frejm, vidimo u senci Vanjinu siluetu. Vazduhom podrhtava Anin beskonačni krik.
Fusnota: dok se odigrava ova surova scena, u pozadini na video bimu u lupu ide diskretno reklama za novi Gillete, šest sečiva, kružnih, anatomski oblikovano, ergonomski potvrđeno.

Sedma slika

Petrov i Vanjin stan. Prošlo je neko vreme i prvi put u prostoru svetlo kao dan. Sve deluje udobno, jednostavno, čak dosadno. Vanja sedi nad gomilom papira, povremeno pogleda u njih, mnogo češće u plafon. Kad se pojavi Petar na vratima, Vanjin pogled zakuca se za pod.
PETAR (Iritirajuće živahan.): Vidi šta sam ti doneo!
Vanja, kao u vanrednoj gužvi, baca pogled preko ramena. Petar vadi iz ranca belo pufnasto persijsko mače, gura joj u ruke.
VANJA (Šokirano dodiruje mačku jednim prstom po glavi.): Otkud to?
PETAR: Povišica.
VANJA: Ne to, nego šta će mi kućni ljubimac?
PETAR: Mislio sam da će ti biti drago. (Uzima macu.) Po ceo dan si sama, ništa ne radiš od kad si završila faks, mislio sam da ti je dosadno...
VANJA: Meni nikad nije dosadno.
PETAR: Dobro, ali ovako je veselije. Ma, vidi ga... (Mazeći se gura joj macu pod nos.)
VANJA: Nije još sto posto sigurno, ali mislim da sam dobila posao.
PETAR (Kao da je razočaran.): Stvarno... čestitam. (Pauza) Zar nisi odustala? Pošto znaš da ne moraš zbog para. U firmi je sad sve okej otkad je Ana...
(Vanja ga preseče.)
VANJA: Keš mi iovako nikad nije bio bitan. (Svetle joj oči.) Ja moram da stvaram. A ovo je, mislim, nešto veliko i samo za mene. Osećam da sam opet spremna.
PETAR (Umorno): Da, ti i tvoje sumanute akcije. Taman sam pomislio da si se ohladila... (Vanja ga ledeno gleda.) Dobro, ili bar prevazišla...
VANJA: Šta, moju strast prema umetnosti? Nikad.
PETAR (Smrtno ozbiljan.): Zar ne misliš da je malo... opasno? Ili se praviš da si zaboravila šta se desilo na faksu, pre tri godine?
VANJA (Prestrašeno): Šta? Reci mi! Ne razumem...
PETAR: Ne, Vanja, ti dobro znaš šta se desilo.
VANJA (Počinje da se trese, histerično.): Ne, nemoj...
PETAR (Unosi joj se u lice.): A mi sigurno ne želimo da se to ponovi, zar ne?
VANJA (Vrišti, van sebe.): Prestani, prestani, molim te...
I dok razgovor preti da postane krajnje nepristojno privatizovanje problema, ispred aktera se ponovo nacrta Eva.
EVA: Bla, bla, truć, truć. Halo, ovde sam, vidite li me? Ovo je stvarno suviše. A ako niste zahvaljujući onom pompeznom početku zaključili da je ovo priča o meni, a ne o njima, ne znam kako da vam onda objasnim...
Uzima Petra i Vanju pod ruku i elegantno ih ispraća iz prvog plana.
EVA: Tako... (Valjajući se udobno po podu.) I dok su neki tako uživali u slatkim mukama njihovih bednih života, ja sam se posle one kobne noći zavukla u najmračniji deo sebe i tamo ostala - do sad. Sedela sam nepomično mesecima, paralisana užasom koji se svaki put uvećavao kada bih videla svoj odraz u ogledalu. Jer, šokirana činjenicom kako ovakvo... sranje je baš meni moglo da se desi, nisam odmah otišla lekaru. Ni sutradan, ni dan posle. Samim tim, kraste su jezivo srasle, gnoj je uporno gnjilio, ovo tu... (Pokazuje na srce, ali ga ne imenuje.) ... takođe. Ali očigledno da bola nije bilo dovoljno pa sam se naizmenično doranjavala kopajući po srećnoj prošlosti i naslađujući se zaboravljenom sutrašnjicom. Posebna poslastica bile su TV reportaže o raznim gradskim dešavanjima.
Okreće se ka video bimu, aktivira ga daljinskim. U početku samo sneg, a onda dokumentarno... Kamera prati mladu voditeljku koja se probija kroz mase advertajzera. U pitanju je godišnja dodela nagrada za najbolje od najboljih. Poznata lica smeju se krupno. Voditeljka prilazi pobedniku.
VODITELJKA: Srđane, čestitam! Znali smo da ćete pobediti. Zato smo sve vreme navijali za vas.
SRĐAN: Hvala ti.
VODITELJKA: Recite nam samo jedno... Šta je sve bilo potrebno da vaša kuća postane najjači brend?
SRĐAN: Da... Dali ste mi odličan šlagvort. Uvek smo umeli da kreativno komuniciramo. Kako između nas samih, tako i prema spoljašnjem svetu.To je cela naša tajna. Mi smo samo jedna srećna kuća puna originalnih stanara, koja o sebi brine planetarno.
VODITELJKA: Kad smo kod stanara... Jedan vaš je pre nekih šest meseci imao strašnu nesreću. Šta je sad s njom?
SRĐAN: Da, da. Vrlo nemio događaj. Nismo mogli da poverujemo. Ana S. je baš bila opaka, ta je umela sve da ishendluje. Nije se rodio niko ko bi nju odbio. Međutim, njena karijera u advertajzingu nažalost prerano se završila. Mislim... Koji brend ona sada može da predstavlja? (Saosećajno zbrčka šake ispred svog lica.) Mislim, razumete...
Na ekranu se gubi ton i slika. Ali ne dovoljno brzo da nas na sekund ne podseti da budemo i mi deo zabave. Rez. Muk.
Opet vidimo raščupanu siluetu kako se na podu previja od bolova zavijajući kao vuk.
EVA (Kolko-toliko pažljivo.): Mislim, ovo je definitivno izgledalo kao moj kraj. Već sam se pozdravila sa životom, a onda sam upoznala nju... (Zamisli se u daljinu.)
EVA (Retrogradno): Sećam se, te večeri telefon je jako dugo zvonio. (Eva polako odlazi u mrak, a sklupčana figurica ne pomera se s poda.) Nisam reagovala jer sam za tih par meseci tišine zaboravila da baš taj zvuk znači zvonjavu telefona. Posle nekog vremena podigla sam slušalicu.
VANJA (Iz off-a): Zdravo, ovde Vanja. Ne znam da li me se sećaš, ali svejedno. Hoću da ti poklonim nešto.
EVA: Ubrzo se čulo i zvono na vratima. Posle pet minuta nepodnošljive buke rešila sam da otvorim.
Ana ustaje s poda i otvara vrata. Vanja ulazi u stan. Anino lice prekriveno je kosom, bosa je, u beloj spavaćici do poda.
VANJA: Konačno.
ANA S. (Skrivajući lice.): Šta hoćeš od mene? Odlazi!
VANJA: Hoću da ti pomognem.
ANA S.: Ti me ne poznaješ, ostavi me...
VANJA: Ne lično, ali mnogo sam slušala o tebi. (Ana se povlači, Vanja ide za njom.) Vidiš, svaki dan, uz ručak, kad bi se Petar uništen vratio s posla, pričao mi je hiljadu užasnih stvari o tebi. Šta si radila, koga si tog dana mučila i kako... (Ana pokriva uši, neće da sluša, pa ipak ovo joj je prva poseta za svo ovo vreme-daj šta daš, Vanja nastavlja.) Priznajem, u početku sam bila zgrožena tvojom zlobom. Na pomen tvog imena, želudac je vrištao da Petar ućuti. Moje ruke tražile su osvetu, ali ništa nisam mogla da preduzmem... (Stidljivo) Ja izgleda ne umem fizički da povređujem ljude. Suviše sam slabašne građe za to. Zato sam se pomirila sa svojom bespomoćnošću i nastavila ćutke da slušam. A onda, vremenom, osetila sam da počinjem da uživam u tvojoj gluposti i zlobi. Opčinjeno sam pratila Petrove jadikovke i tada mi je sinulo. Ti si stvorena za nešto više.
Ana je zbunjeno, kroz kosu, posmatra.
VANJA (Nastavlja svečano.): Ana, rođena si da budeš zvezda i ja ću ti to omogućiti. Mnogi ćete voleti, a svi, čak i tvoji neprijatelji, poštovaće te.
ANA S. (Tiho): Kako je to moguće?
VANJA: Postani glavni junak mog horor filma. (Nespretnije) U stvari, mislim da je serija u pitanju, ali to je sad nebitno...
ANA S. (Ustukne): Ti mene ismevaš, bolesnice! Hoćeš da igram nakazu! Smesta se gubi odavde! (Plače)
VANJA: Ne razumeš, ne čudovište, već glavnog junaka. Superheroja. Onog koji pobeđuje.
ANA S. (Ponada se za spas svoje duše.): Boriću se na strani dobra...
VANJA: Nemoj da generalizuješ. Borićeš se protiv svih - jer ćeš se boriti za sebe.
ANA S.: Ne razumem.
VANJA: Zato što si ti jedna izgubljena devojka i da bi povratila svoj unutrašnji mir, moraćeš da uništiš sve što ti se nađe na putu.
ANA S.: Ne, neću više da izazivam sudbinu. Plašim se.
VANJA: Čega?
ANA S.: Svih ovih meseci, dok sam sedela ovde sama, a telefon nije nijednom zazvonio, shvatila sam da sam bila užasna osoba. Bila, ne zato što više nisam užasna, već zato što ne postojim. Svi su jedva čekali da mi se ovako nešto desi. Govorili "ima Boga", ne znam kako izgleda veći pakao od ovog, ali bojim se Božje kazne. Zato, hvala ti na ponudi, nije da nema draži, ali idi sad, molim te.
VANJA (Nervozno): Kakav Bog? Ja s takvima ne šurujem. Dozvoli mi... (Krene rukom da skloni veo od njene kose.)
ANA S.: Beži, nemoj. I nemoj i ti da mu prkosiš, to što pričaš, to su grozni filmovi, plaše malu decu. Vratiće ti se...
VANJA: Smešna si s tom tvojom pobožnošću, mada nekako... lepa. Da te vidim. (Nežno joj otkriva lice, gleda je zadivljeno, baš to je htela.)
ANA S.: Eto, sad znaš. Uništena sam.
VANJA (Ekstatično): Ne, tek si stvorena. Ja sam te stvorila.
ANA S. (Izgubljena): Šta? Kako?
VANJA: Opusti se. Nema Boga. Ja sam platila onom džankiju da te iseče.
Ana počinje da vrišti, lomi sve pred sobom. Instinktivno nasrće na Vanju, ali nekako nema snage da povredi tu malu devojčicu. Vanja ne izmiče ni za metar, čeka da buku zameni bol. Patnja bivšeg zlotvora dolazi brže nego što je očekivala.
ANA S. (Samo ponavlja): Monstrume! Monstrume!
Plače neutešno, ali so nagriza rane. Predaje se. Pada na kolena. Vanja joj pažljivo dlanovima suši lice.
VANJA: Nemoj. Biće previše crveno.
ANA S.: Zašto? Zašto si to uradila? Svetila si se zbog Petra?
VANJA: Ne. On mora sam da se snađe. (Ana pogledom preklinje za odgovor.) Ali, već sam ti rekla. Snimam filmove i već neko vreme imam taj lik u glavi. Ultimativno zlo koje uništava sve redom - bez izuzetka. Takođe, upoznala sam čoveka, bitnog za moj posao, čije su se vizije neobično poklopile s mojim. Sad je pravo vreme da ostvarim svoj san. (Pauza) Samo, dosta mi je glume, igrica, to kvari zabavu. Hoću istinu samu po sebi, autentičnost prve vrste.
ANA S. (Da li je drska?): Zašto ne budeš ti to sama? Jer to zlo nosiš u sebi.
VANJA (Nimalo uvređena.): To je, na žalost, potpuno neizvodljivo. Sa ovakvim licem... (Zaista ima najneviniji izraz.) ... ko bi mi poverovao. Ali ti... Neobjašnjiva zloba. Da li si svesna da si za ovo rođena?
ANA S.: Gubi se. Nikad neću pristati.
VANJA (Poslovno, mada na ivici živaca.): Ne, okej. Sama odluči. Mada nisi u poziciji da budeš razmažena... Možeš da ostaneš ovde i produbljuješ svoje raskrvavljene rovove ili pođeš sa mnom i postaneš nešto zaista bitno. Umetnost je veća od života, to si valjda čula, a ti bar znaš posao.
ANA S: Znam?
VANJA (Devojka sa vizijom.): Imaš poreklo zla, njenu prošlost, istinsku nesreću da pogodiš ljude u njihovoj suštini. Pomerićeš im granice bola. Ti jesi materijal za heroinu, bićeš najbrutalnija, najužasnija, najbolja. (Tiše) Naravno, s kafićarskom karijerom je završeno, ali sektaši, fanatici, studenti, satanisti, svi ćete obožavati. I to zbog onoga što ti u stvari jesi.
ANA S. (Smeši se, pripitomila se. Pauza. Ipak, gorko.): I koliko te je koštala moja propast?
VANJA (Bezazleno): A to... Dve table trodona.

Osma slika

Kao da je opet ona soba sa producentima u pitanju, samo što je sada sve mračno i skučeno. Vanja mirno stoji ispred producenta i on je ćutke posmatra, velika plavuša presvlači se u uglu.
PRODUCENT: Priča je dobro prošla, ali to je samo početak. (Značajno) Ti znaš šta još moraš da uradiš.
VANJA (Tiho): Da.
PRODUCENT: Jesi li spremna?
Vanja klimne glavom. Saginje se, izuva cipele i stavlja ih uredno na stranu. Zatim skida narukvice, ređa ih na njegov sto.
PRODUCENT (Odobrovoljeno): Dođi prvo da vidiš nešto. (Pruža joj papir.) Ugovor za TV seriju. 10 epizoda na prvom programu RTS-a. Nedeljom posle ponoćnih vesti. Sad je sve na tebi, mislim da možemo da počnemo.
Vanja klimne glavom. Prilazi joj velika plavuša i svom silinom udari je po licu. Vanja se zatetura, ali ipak ostaje na žgoljavim nogama. Pruža ruke ka plavuši i čvrsto je grabi za vrat. U sledećim minutima njih dve su u klinču. Ovo što vidimo daleko je od koreografske borbe. Po anatomiji prirode stvari, pametnije je kladiti se na plavušu, ali u pitanju nije ništa prirodno. Plavuša bi mogla da je oduva sa lica zemlje kada bi je Vanja bar na trenutak pustila. Ali Vanja ne pušta. Šačice su se zgrčile oko debelog vrata i kada se nađu na podu, agonija za veliku i dalje se nastavlja. U međuvremenu, producent diskretno masturbira u svojoj fotelji. Kada duže od 60 velika ne daje tragove života, Vanja skida s nje svoje poplavele ruke. Obuva cipele, vraća narukvice, uzima ugovor sa stola i odlazi.
VANJA (Veselo sa vrata): Vidimo se na setu!

Deveta slika

Na primer, unutrašnjost jedne galerije. U pitanju je godišnja izložba studenata FLU ili Oktobarski salon ili čuveni dizajner je došao u naš grad. Kako god. Ana S. se, u Evinom kostimu, ali bez maske na licu, muva kroz gužvu. Posetioci uglavnom samo užasnuto okreću glave na drugu stranu, poneki se ohrabri da prokomentariše nešto zlobno na račun njene ružnoće. Ana S. ne reaguje, samo strpljivo razgleda eksponate, ali kada joj se jedan učini suviše bezličan dugo ostaje zamišljena ispred. Jednim veštim potezom, nadograđenim čeličnim i vrlo zašiljenim sijamskim noktima, poseče prvog prolaznika po vratu, krv se udobno smesti na belinu eksponata. Kreće serija, na prvi pogled, uzaludnih masakriranja, dok se svi zidovi galerije ne oboje u crveno, a pod postane neprohodan tepih od palih tela. Nema gde štikla da se spusti. Ana S. gleda zadovoljno oko sebe, namršti se kad vidi par centimetara debelu belu prugu na zidu. Priđe jakoo blizu i zagrebe sebe lagano po licu, iz tek zarasle rane prsne crveno, popunjava prazninu koja je sad savršena. I seci...
Prostor se širi. Tela se lenjo dižu. Radnici već premeštaju kulise. Studijom se razleže frenetičan aplauz. Gardaroberke, klaper, rasveta, prilaze u redu jedan za drugim Ani, grle je, traže autograme, Ana se stidljivo smeši. Otpozdravlja fanovima. Vanja ustaje s rediteljske stolice, s leđa je grli Petar i zatrpava džinovskim buketom ruža.
PETAR (Oduševljeno): Ne mogu da verujem da ti je upalilo. Mislim, ovakav scenario. Stvarno, ko bi rekao. Ovo je stravičan uspeh...
VANJA (Sumnjičavo): Hvala. Drago mi je što ti se dopada. Nego, ne misliš, možda, da sam malo preterala, ovo baš i nije po tvom ukusu?
PETAR (Zagonetno): Nas dvoje smo mnogo sličniji nego što misliš. (Smeje se. Vanja je zbunjena.) Imaš najgledaniju seriju na domaćoj televiziji u udarnom terminu. Zašto brineš?
VANJA: Učinilo mi se da je možda ipak previše. Toliko surovosti, skoro bez razloga. Ali, ako ti misliš da je ok...
PETAR (Prekida je nestrpljivo.): Ono što ja mislim je nebitno. Ali, ako potrošači to žele, ti ćeš im to i dati, toliko si pametna, zar ne?
VANJA (Šokirano): Petre, šta ti je ? Ti ovako ne govoriš. Ljut si zbog Ane, zar ne? Još joj nisi oprostio...
PETAR (Neobično samouvereno.): Hoću samo da prestaneš da sumnjaš u sebe. Radiš pravu stvar. Šta god ti se desilo u životu, ti jednostavno moraš da uspeš. Možda završiš gladna, bolesna, sama, ali umrećeš poznata...
VANJA (Pokušava da se primiri.): Umreću pored tebe, ali nadam se, ne još.
PETAR (Smeška se zadovoljno.): A što se Ane tiče, odavno sam sve zaboravio. U stvari, sad imam jaku želju da je pozdravim.
Ostavlja Vanju u čudu i sigurnim korakom prilazi Ani koja odmah zauzima gard.
PETAR (Veselo): Znači, sad si prava glumica?
ANA S.: Aha.
PETAR: Daj šta daš.
ANA S. (Ozbiljno, čak strogo.): Ne krivi me što sam mutirala da bih opstala. To rade svi.
PETAR: Da, svi prevrtljivci i licemeri.
ANA S.: Ja se osećam sasvim prirodno. Znaš, negde sam čitala, prilagodljivost promenama, to je tajna opstanka najjačih.
PETAR (Menja temu): Priznajem, prijatno si me iznenadila. Nisam znao da se ložiš na stravu i užas. Mada, sve je ukazivalo u tom pravcu. Vama advertajzerima mesto je samo u horor filmu.
Ana S je zbunjena Petrovom superiornošću. Još ne beži, ali krene da stavi masku.
PETAR (Sprečava je, uhvativši je za ruku.): Ne moraš zbog mene, ja odavno znam tvoje pravo lice.
ANA S. (Pokušava da se otrgne.): Neka, ovako možeš još malo da se nadaš da je u pitanju samo tvoja noćna mora.
Hoće da se skloni od Petra, ali on je ne pušta. Zagleda joj šake. Polako, nežno.
PETAR: Nikad nisam primetio kako imaš lepe ruke... Tako malene... (Smeši joj se.) Ne misliš valjda i ti kao Vanja da sam još ljut na tebe. Bilo pa prošlo. Odljutio sam se... (Pušta je.)
ANA S. (Pokušava da prikrije strah.): I treba tako. Sad kad Vanja sjajno zarađuje, možeš da daš otkaz u agenciji i do mile volje crtaš tvoje četvoroprste frikove...
PETAR: I to što kažeš. (Znatiželjno) Ali ti zato ne možeš bez advertazinga. Ili on bez tebe... Kako objašnjavaš da su najduži blokovi reklama baš u tvojoj seriji, iako je minut najskuplji?
ANA S.: I ja se pitam. Ipak, svi ti prizori tako su ekstremni, radikalno brutalni, jezivi. A svi to gledaju. Ne znam. Ovo opasno baca senku na sva dosadašnja ispitivanja tržišta. Zar je stvarno moguće da bol najviše loži mase? Počinjem ozbiljno da se plašim sveta u kome živim...
PETAR (Razočarano se okreće od Ane, odlazi za sebe.): Zar je moguće da su i najzajebaniji prsnuli?

Deseta slika

Eva je opet u sobi s video bimom. Zamišljeno priča u kameru.
EVA: Iako ne bih rekla da je moja nova situacija bila pitanje slobodnog izbora, u početku sam se strašno bojala. Nisam ja za te filmove. Imala sam čak i noćne more od sebe same.
Eva se sklupča na pod i pravi se kao da spava. Video bim se sam uključuje, ali opet je dokumentarni snimak muvanja po masi poznatih. Kamera traži žrtvu i unosi se u lice momku koji se grokćući smeje i, pritisnut manjom govornom manom, neprijatno pljucka u kameru.
VODITELJKA (Iz off-a): Šta vi mislite kakav brend predstavlja Ana S.?
MOMAK (I njegovih pet minuta slave.): Ana S... To je takva gubitnica. Nisam je video u kafiću od onog... Ma, znate. Kako je napaljena bila ta kučka, a onda se izduvala - kao balon. Kapirate? (Smeje se.) Čuo sam da je skroz pukla, glumi u nekoj domaćoj horor seriji. Na prvom programu. To može kod nas. Tako prostačko popunjavanje prajm tajma bolesnim perverzijama nekog izdrogiranog producenta.
Momak pokušava da zrači šarmom, ali samo zrači.
MOMAK: A znate šta je najgore? (Intimno u kameru.) Nikad nije umela da se obuče. (Podigne obrvu značajno.) Razumete?
Eva ulazi u kadar, uzima kameru u svoje ruke. Detalj na šaku. Preko prstiju tetovaža: carpe hominem.
EVA: Je li? Ipak, to ti nije smetalo da se krešeš sa mnom i to samo da bi pročitala tvoj buđavi, šuplji sivi. Pacove jedan... (Sijamski nokti preblizu su njegovom licu.)
MOMAK (Muca): Pa tad si bila gola...
Eva ispušta kameru i njeni nokti prave rezance od njegove kože koja se ufrćka po podu kao praseći repići. Pored olinjale kose i krezavih zuba, ovaj momak sad definitivno izgleda vrlo proređeno. Detalj na brazde, da se ne zaboravi.
Ana S. budi se uz krike. Uspravlja se u krevetu. Potpuno je mokra. Ustaje da presvuče majicu. Nešto se pomeri u mraku. Više puta.
ANA S.: Ko je to? Vidim te, pokaži se! (Uzima zašiljenu čizmu sa poda.) Ne prilazi!
Silueta izranja iz mraka.
ANA S.: Ti? Kako si ušao? (Spušta oružje.) Šta hoćeš?
U deliću sekunde, krupno sevne oštrica noža. Vrisak. Gotovo.

Jedanaesta slika

Na Art televiziji, sa snimanja emisije "Šok koridor". Voditelji, Nenad (onaj zbunjeni) i Aleksandar (onaj našminkani), ne mogu da sakriju oduševljenje što im je gošća Ana S. Ona sedi između njih u kostimu Eve, pitomo se smeši. Diskretno skriva desnu šaku koja je u zavoju. Rez na Aleksandra.
ALEKSANDAR: A sada, dragi gledaoci, omiljeni deo... Domaći ponori... Tamo gde su i najhrabriji posrnuli. Međutim, sad nazirem svetlo na dnu bunara. (Kikoću se u kameru.) Ana, znaš da si ti to svetlo... (Opet se obraća publici.) Fenomen koji se provukao politički korektnim cenzorima i, na opšte zadovoljstvo, u početku samo insomničarskim članovima gerijatrijskog odeljenja, a danas cele nacije, hara malim ekranima. Najpopularnija domaća serija, bolja od "Boljeg života". Zaista neobjašnjiv uspeh i uticaj... Mada, računam da smo i mi pomalo zaslužni za kreiranje ovakvog domaćeg ukusa...
NENAD (Upada strogo kažnjivo.): Živi dokaz da se naš dvogodišnji trud isplatio!
ALEKSANDAR: Serijal o Evi - vrhunsko zlo bez trunke logike. Mislim, kako ti je upalilo?
ANA S.: Nemoj mene da pitaš. To je sve Vanjina ideja. Ja sam joj samo pomogla da ostvari svoju viziju.
NENAD: Da, Vanja je tu s nama, iza kamera. (Maše joj.) Izgleda kao fina devojka.
ANA S.: Da, ona je... Jedinstvena.
ALEKSANDAR: Kao zvezda domaćeg šok bioskopa znam da imaš brojne fanove, to su ljudi za koje do sad nisi ni znala da postoje.
ANA S.: Iskreno, bili su mi poznati samo kao vrlo neprofitabilna ciljna grupa - 20 do 35 godina, praktično nikakva primanja, većinom muškarci, nezainteresovani za mejnstrim trendove - ali sve zvuči loše kad kažeš sa takvim stavom. Opet, moje iskustvo govori da su neki od najpoznatijih brendova živi i zdravi već decenijama sa market šerom manjim od jedan odsto...
ALEKSANDAR: Vidim, ne nedostaje ti advertajzing...
ANA S.: Zezaš me? Ja nikad iz njega neću izaći. Ja sam njihova najgora noćna mora. (Revolucionarno.) Smučilo mi se da kafićari diktiraju pozorišni i filmski ukus.
NENAD: Dobro... Ko prizna pola mu se prašta. Znači, oni su prvi na tapetu?
ANA S.: Oni. Oni drugi. Svi redom. (Kao pobesni, ali ne primajte se, to je samo gluma.) Vas dvojica, što prkosite establišmentu pušeći camel u studiju, a ne hvalite se što ste dobili ponude od RTS-a i Devedesetdvojke da sad pređete kod njih? Ili mislite da je slučajnost što vam je baš današnja emisija ispresecana blokovima reklama?
ALEKSANDAR (Seče je): Naravno da nam jasno ko je zaslužan za našu prvu koverticu posle dve sezone. Hvala Evi.
ANA S.: Sve je reklama. I antireklama je reklama. Jedina šansa da prestaneš nešto da reklamiraš jeste da prestaneš da postojiš. Zato sam ja tu. Da vam svima to omogućim.
ALEKSANDAR (Spušta loptu.): Dobro, a kad se završi serijal hoćeš li da operišeš lice?
ANA S.: Ne. Sada konačno izgledam onako kako se zaista osećam. Ničim neću narušiti taj mukotrpno zarađen sklad. I... Ovo još nikom nisam rekla, ali dobila sam nestvarno dobru ponudu da snimam u Americi. I prihvatiću je.
ALEKSANDAR: Za radiš za nekog anderground reditelja?
ANA S.: Ne. Snimaću reklame.
Svi se malo ućute. Nenad konačno proba nešto da izjavi. Ne tako brzo. Sprži ga Aleksandrov crni pogled. Nenad i Aleksandar bore se mislima za reč. To traje. Aleksandar pobeđuje.
ALEKSANDAR: Dobro, idemo na insert. (Sledećih petnaest minuta Aleksandar drži nadahnut odjavni govor.) A do tad, dragi "šok koridorci", bi afrejd, bi veri afrejd!
Gasi se svetlo u studiju. Aleksandar skida scensku šminku i stavlja svakodnevnu. Voditelji odlaze kućama. Ana S. ostaje sama. Prilazi joj Vanja, duboko je ganuta. Ali prvo je zabrinuto zrabi za ruku.
VANJA: Šta ti je to?
ANA S. (Uplašeno krije ruku.): Ništa... Pala sam niz stepenice.
VANJA (Besni): Lažeš. Šta ti se desilo? (Proučava šaku u zavoju, izgleda nekako manje, uže.)
ANA S. (Plačljivo se povlači.): Pusti me, molim te. Neću sad o tome. Nego, reci, kakva sam bila?
VANJA (Odustaje, hladno.): Besprekorna.
ANA S.: Ne znam. Možda ovo na kraju... Nekako je zvučalo - glupo.
VANJA: To je zato što ne veruješ ni u jednu reč koju si izgovorila. Ali to je baš dobro - pravo.
Vanja je posmatra zadivljeno, ne može da izdrži. Uzima je za ruke.
VANJA: Ana, ti si tako celovita, okrugla. Ti si jedina dovršena osoba koju sam u svom životu upoznala.
ANA S. (Uzvraća pažljivo.): Ako je tako, to je zato što si ti jedina uspela da uvidiš svu moju mržnju i bes i da to pravilno iskoristiš. Uzela si najbolje od mene i tako me stvorila - savršenu. (Pauza) Vanja, šta će biti s tobom kad ja odem?
VANJA (Smeši se.): Probaću sebi da ispunim još neku želju.
ANA S. (Brižno): Samo da te nikad ne uhvate.
VANJA: Neće. Ma, već znaš... S ovakvim licem za mene je ovaj svet prilično bezbedno mesto.
ANA S. (Uzvrpolji se.): Ne znam. Čudno se osećam, nešto me boli u stomaku. Mislim da ne želim da te napustim, sad kad si me pronašla.
VANJA: Razumem te. I mene nešto tu peče. (Pokazuje na svoju unutrašnjost.) Ali više kao da su pluća. Čitala sam da je tuberkuloza bolest zaljubljenih.
ANA S.: To je dobro. Napravićemo reklamu za banje... Tuberkolozni uopšte nisu malo tržište.
VANJA (Smeje se.): Opet ti. Ne zaboravi da smo mi ovde samo zbog umetnosti.
ANA S.: Izvini. Zbunjena sam. Reci mi... Da li sam ti još uvek lepa?
VANJA: Najlepša si.
Uzima Anino lice u ruke, ljubi je u usta. Ana ćuti. Srećna je. Beskonačan trenutak spoznaje.
ANA S. (Izjavno-upitna rečenica.): I posle svega - ljubav.
Dok u tišini stoje jedna naspram druge, u pozadini na video bimu smenjuju se isečci iz serije - kasapljenja, mučenja, ubijanja, kasapljenja - slike se stalno ponavljaju, a zatim špica kojom se završava svaka epizoda... Iz tanke niti krvi koja curi sa lica poslednje žrtve, ekran se boji u crveno, crveni postaju i zidovi studija, Vanjino celo i Anino nedovršeno lice, sve je crveno.
Zašto nas ljudi uporno ubeđuju da je crveno boja ljubavi? Jedino što znam sigurno, crvena je samo krv, i ništa više...

Dvanaesta slika

Prazan studio Art kanala. Mračno je. Jedna pogurena muška prilika smuca se okolo. Pomera stolice. Iz piksle vadi poveći opušak, pali ga. Pri svetlosti upaljača vidimo da je to džanki koji je prekrojio Aninu sudbinu. Sedi i puši. Tiho pevuši sebi u bradu. Pesmicu o širenju koridora. Pesmica. Prostor se blago osvetljava. Džanki vredno razmešta stolice, kamere i rasvetu i iznosi ih van videokruga. Postaje naporno. Znoji se. I dalje peva. Skida redengot. Ostaje u seljačkom odelu i kad skine dugu masnu kosu vidimo samozadovoljno zadriglo lice Vanjinog producenta. Trlja ruke, a u ovom delu reči pesme govore nam da sve ide po planu i teško onom drvoseči koji od drveta ne vidi šumu. Prostor, sad već potpuno prazan, kao da se sam od sebe širi. Postaje prosvetljen u plavim tonovima neba koje se odbija o staklo oblakodera u sitiju. U pozadini je video bim koji, kad laserski pointer pokaže na njega, počne da iscrtava grafikone i marketinške pite o zasićenosti udela tržišta.
Čuje se muzika koja je u najblažem slučaju drzak odgovor "Na lepom plavom Dunavu" i, kao da je sleteo monolit iz svemira, pred nama se iz zarozanog produceta rađa Petar (pozdrav Džon Vuu) u savršenom japi odelu tj. Petar jeste savšen japi u odelu. U njegovoj ruci je moćan laserski pointer, on ima nešto da nam saopšti.
PETAR: Poštovani klijenti, ovo što ste sad videli jeste jedan od mogućih scenarija za pripremu terena za osvajanje novih tržišta. Smanjenje budžeta od strane velikih klijenata, kao i sve više zakonom ograničeno reklamiranje pojedinih proizvoda, nas je primoralo da odustanemo od svih oprobanih marketinških planova i krenemo u agresivnu regrutaciju novih potrošača. U pitanju su one najtvrdokornije ciljne grupe koje su se godinama, iz različitih psiholoških (stepen samosvesti), ekonomskih (materijalno siromaštvo), socioloških (bojkot proizvoda postindustrijskog društva) razloga, opirali najširem asortimanu svetskih i domaćih brendova.
Na video bimu vidimo dokumentarne prizore iz raznih domova studenata, radnika, domaćica, običnih ljudi koji gledaju hipnotisano serijal o Evi.
Te grupe, u velikoj meri izopštene i iz drugih sfera društva, vremenom su upoznale dobro samo jedan aspekt ljudskog života - zadovoljenje kroz bol.
Dokumentarno, različiti surovi oblici njihovih svakodnevica, pandan sekvencama iz serijala o Evi.
Godinama su ih svi zaobilazili kao najjaloviju i najmanje profitabilnu grupu konzumera, ne pokušavajući da iz njih izvuku ni minimum, a kamoli da ih oforme u osnovne potrošače koji bi u narednih sedam godina - što je prosek - prošli kroz sve faze kupovine: od bazičnih proizvoda za svakognevnu upotrebu, do smelih eksperimentisanja sa prototipovima, na kraju njihovog potrošačkog puta. Ilustrativno, od uložaka i žileta do naluksuznijih unikata umetničkih dela. Iz malopređašnje, u maniru rialiti šoua, prezentacije moje agencije, mogli ste da vidite jedan pomalo neobičan, a opet i svakidašnji način dolaženja do novih potrošača. Od jednostavne ljudske situacije... (Snimak Petra i Vanje i scena s Anom u njihovom stanu.) ...pokrenuta je lavina događaja... (Vanja traži posao, drugi susret s Anom, alternativna serija s bolom kao mamcem postaje društveni mejstrim.) ... neprimetna za mase, a koja je za šest meseci stvorila novu atmosferu na postojećem tržištu i maksimalno efikasno pripremila teren za ekspanziju vaših najrazličitijih brendova.
Ljudi koji po svom odrpanom izgledu, i pomalo ekscentričnom ponašanju, odbijaju da troše sve teže se opiru magičnim moćima pojedinih proizvoda. Ipak, svakom je potrebno bar nešto. Makar jedan običan proizvod. I to samo time što smo davno otpisanim konzumerima ponudili, u novom obliku, njihova stara interesovanja, preko najzastupljenijeg poznatog medija...
Najeksplicitniji prizori bola na TV- serijal o Evi ili je to možda njihov život? Stekli smo njihovo poverenje da se upuste u avanturu koja se zove konzumiranje. Računali su da će proći besplatno, ali dovoljno je bilo da samo jednom naš tvrdoglavi nepotrošač izađe iz svog bednog ćumeza na neonsko svetlo supermarketa i naša misija je uspela. Biblijski prizori - vrhunska umetnost. Imamo novog gladnog potrošača, tek zadojenog grešnim mlekom nove potrošačke svesti, a na vama je samo da osmislite proizvode kojima ćemo ih targetovati. Novi vidici.
Petar jednim potezom gasi video bim, muzika polako prestaje.
Dragi klijenti, nadam se da vam je jasno da ste prisustvovali prezentaciji agencije koja je okrenuta novim tendencijama u maniru naprednog advertajzinga, koji se ne bavi prvenstveno reklamiranjem novih proizvoda, već stvaranjem nove stvarnosti, novog života u kom ćete vi, baš vi sa svojim najrazličitijim brendovima, biti gospodar tuđih želja.
Plavičasto svetlo sunčanog dana lagano nestaje. Petra obasjava hladnoća kancelarijskog neona.
S verom u superiornost naše ponude hoću još jednom da vam zahvalim što ste nam omogućili učestvovanje na ovom piču.
Hvala i laku noć.
Petar ostaje na nogama, uslužno, dok i poslednji klijent ne napusti salu.