NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 2 godina XLII april-juni YU ISSN 0036-5734

DRAME
Milica KONSTANTINOVIĆ
ČETIRI ASA

 

MILICA KONSTANTINOVIĆ
Rođena 1982. u Sremskoj Mitrovici
Radno iskustvo:
Radio-drame: Utopljene duše, izvedena na Radio Beogradu, 2003; Veza, Radio-Beograd, 2004; Narogušeni ljuti zmaj, Radio Beograd, 2006. Celovečernji komad Groš i po objavljen u časopisu "Teatron", u zimu 2004.
Radila kao dramaturg u Narodnom pozorištu, u predstavi Zečji nasip Siniše Kovačevića, učestvovala na 38. Bitefu kao član žirija, 2004.
Pisala za časopis Scena.
TV serija Imamo hit, u realizaciji.
Obrazovanje: Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, oktobar 2005.
Pohađala radionice u okviru Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, 2002.
Student postdiplomskih studija na Univerzitetu umetnosti, Grupa za teoriju umetnosti i medija u Beogradu.
Drame i scenariji:
Celovečernji komad Groš i po
Celovečernji komad Četiri asa
Scenario za celovečernji film Herkules
Scenario za celovečernji film Pop and roll
Scenario za celovečernji film Kraj
Jezici: engleski
Adresa: Miroslava Antića 40
22000 Sremska Mitrovica
(s trenutnim prebivalištem u Beogradu, Partizanski put 72)
Tel: 063/839 4421
E-mail: kmilica@panline.net
Ova e-mail adresa zaštićena je od spam botova, morate imati uključen Javascript da biste je videli.


Dramaturška beleška
BAD LUCK KAO METAFORA ŽIVOTA
Slađana KILIBARDA

Četiri asa Milice Konstantinović odudara od "generacijske dramaturgije" ne samo tematikom, socijalnim i društvenim miljeom već prvenstveno rečenicom i žanrom. U ovom tekstu ne govori se o mladima, o njihovim emocionalnim i egzistencijalnim problemima, o pronalaženju njihovog identiteta... Ovo je priča o četrdesetogodišnjacima, ljudima za koje je životna faza o kojoj pišu Marković, Pelević, Bogavac i Vujošević odavno trebalo da bude završena ali nažalost nije... Egzistencije nemaju, identitet im je propao, emocije su im nestale, ali sve to još panično traže hvatajući se za poslednju slamku života koja im sigurno izmiče iz ruku.
Četiri sitna kriminalca: Džoni, Robija, Vitki i, tek nešto mlađi, Krelac odluče da opljačkaju prodavnicu čarapa ne bi li vratili dug Bosu, reketašu koji im preti smrću. Nakon neuspele, neprofesionalne pljačke, beže od policije i sakrivaju se u maloj, staroj mesari. U tom klaustrofobičnom prostoru gde se seče i prodaje tkivo koje je nekad bilo živo, četiri potencijalno "mrtva" prijatelja seciraju svoje propale živote. Dramaturgija je fragmentarna. Radnja se dešava tokom jedne večeri i povremeno se prebacuje u prošlost svakog od aktera, da bi nam na taj način pojasnila odnose s pojedinim likovima iz njihovog života. A dva najvažnija lika su dve žene - Lili i Leposava - o kojima su sanjali, s kojima su bili, koje su razočarali i koje su, kao i sve u njihovim životima, bile dostupne, ali ne i do kraja "kupljene" i samo njihove.
Ima ovaj tekst nešto i od savremenog Beketa, jer njih četvorica, skučeni u trošnoj mesari, očekuju nešto za što unapred znaju da se NIKADA NEĆE DESITI I NIKADA NEĆE DOĆI... A danas je dovoljno otići na periferiju Beograda, na periferiju Novog Sada, u bilo koji gradić u unutrašnjosti naše zemlje i videti da je stanje ova "četiri asa" stanje svakodnevice nas samih. Život je postao toliko beznadežan da je utopija i nada u neko proviđenje, u sreću koja nenadano dolazi, ostala jedini izlaz iz mentalnog i fizičkog odumiranja. I tako oni, bez povoda, u maloj mesari sanjaju o velikom Las Vegasu, a bogatstvo svetlećih kockarnica zamenjuju im svetleći radioaktivni pilići, otpad koji je neko doturio da bi se i mi ovde osećali "svetski", očekujući nedostižni džek-pot... A džek-pot je redak i četiri asa u pokeru dobitna su kombinacija a Vitki, Robija, Džoni, Krelac takođe su četiri asa, ali ona gubitna - luzeri, koji su u četrdeset i nekoj shvatili da su "nepodnošljivo promašeni i da je život samo jedno obično sranje"...
Ova drama u prvoj verziji imala je kraj koji je bio puno smisleniji, puno groteskniji, bliže metafori loše sreće. Naime, u prvoj verziji naša četiti asa, nakon što izbegnu policiji i nakon što shvate da je Vitki podlegao ranjavanju u pljački, ostaju u mesari srećni što su izbegli sve opasnosti. Ali, kako to uvek u životu biva, loša sreća odlučila je da, shodno vremenu i zemlji u kojoj žive, u mesari bude peć na ugalj čiji dimnjak nije godinama čišćen. I baš te večeri, nepotpuno sagorevanje ugljenmonoksida koji se sakuplja u nižim delovima prostorija, zauvek uspava sve naše aktere. Oni su zauvek zaspali, džek-pot nije dobijen, a u njihovom slučaju možda je baš taj večni san njihova dobitna kombinacija u pokeru - četiri asa...


ČETIRI ASA

Lica

Džoni
Robija
Vitki
Krelac
Lili
Bata
Pera Šik
Noćni Čuvar
Pandur
Leposava

Svi junaci imaju četrdeset i kusur godina, osim Krelca, koji ima trideset i kusur. Dešava se na periferiji Beograda, ovih dana.


1.

Mesara. Noć. Svuda uokolo razbacane kutije od donjeg veša i čarapa. Zavese su navučene preko prozora. Vitki sedi na stolici, pored stola za sečenje mesa. Robija stalno nervozno proviruje kroz prozor, navlačeći iscepane vojničke pantalone, koje mu spadaju preko starih patika. Krelac stoji u uglu, dok se Džoni šeta po prostoriji, kao lav u kavezu. Svi imaju italijanske čarape na glavama, koje su smotane tako da im se vide lica. Svi su vidno uzbuđeni.
DŽONI: Ovo se ne dešava.
ROBIJA: Sve je mirno. Samo mi zuji u ušima. Šlogiraću se.
DŽONI: NEKA MI NEKO KAŽE DA SE OVO NE DEŠAVA.
KRELAC: Jebi ga, usr'o sam.
VITKI: Okrznulo me, pička mu materina.
DŽONI: Ponekad se osećam nepodnošljivo promašeno.
ROBIJA: Lepo sam ti rekao da će zajebati.
DŽONI: Pobiće nas.
ROBIJA: Možda i neće. Možda ćemo samo ostati bez prstiju.
DŽONI: Pobiće nas.
KRELAC: Ima još vremena, možda još nije kasno za sve.
ROBIJA: Čuo sam da ima neke oštre makaze, kao one za sečenje mesa. Možda ćemo ipak samo ostati bez prstiju. Ja to neću podneti. Znate da se onesvestim kad vidim krv.
DŽONI: Ko zna šta će sutra da mi se desi. Jebote, sve će nas pobiti.
KRELAC: Ti si stolar, Robija. Ti ćeš ionako kad-tad ostati bez prstiju.
ROBIJA: Kako možeš da se zajebavaš u ovakvoj situaciji?
VITKI: Propustili smo priliku. Moj pokjni ćale uvek je govorio da je život pun propuštenih prilika.
DŽONI: Jebena kasa, jebeni kazino, jebeni život, šta sad da radim.
ROBIJA: Što ga vodiš kad nije za to. Lepo sam ti rekao da će zajebati. Mali je iz fine kuće.
KRELAC: Lili je kriva.
ROBIJA: Mnogo si nervozan, mali.
KRELAC: Matora kučka.
DŽONI: Kako ću da vratim?
ROBIJA: Je l' si ti zato tako puko, mali?
KRELAC: Ne ljutim se ja na tebe, Robija. Život je jedno obično sranje.
DŽONI: Opet si naduvan.
KRELAC: Ej, znaš koliki džointić sam srolao, ovako mali. Ej, pa moram da se rasteretim malo. Teško mi je. ROBIJA: Puk'o si, kao...Sto puta sam ti rekao, dogovori su dogovori, moraš da naučiš da poštuješ dogovore. Pogledaj Vitkog.
VITKI: Kako me je okrznulo...
DŽONI: Moraš da naučiš da poštuješ divlje instinkte u sebi. To je preživljavanje. Ti previše razmišljaš.
KRELAC: Nisam mogao, bojao sam se da ne preteram.
ROBIJA: Trebalo je samo da ga udariš, ništa više.
KRELAC: Jebi ga, Nisam znao da će imati utoku.
DŽONI: Jebem ti majku, pa šta bi drugo noćni čuvar mogao da ima. Buzdovan? Moraš na sve da budeš spreman, Krelac.
KRELAC: Mislio sam da će ovako da bude lakše.
ROBIJA: Opet ti misliš kad ne treba.
KRELAC: Mislio sam, ovako će sam da mi da ključeve od kase i mi palimo. Nisam se spremio za udarac.
DŽONI: Jebem ti majku, šta ima da se spremaš, dekneš ga u tikvu i do viđenja.
VITKI: Hteli smo da neko drugi plaća naše dugove. Moj pokojni ćale uvek je govorio, "čovek mora da nauči da sam vraća svoje dugove".
DŽONI: Sad smo najebali.
VITKI: Što bi moj pokojni ćale rek'o...
KRELAC: Jebote pokojni ćale. Mrzite me sad, eto, zajeb'o sam, ne ponosim se time. Zajeb'o sam. Kad me i ona kurva nervira.
ROBIJA: Proradiće mi čir od nerviranja. Jesi morao da duvaš?
KRELAC: Moram, Robija, eto ubijte me, ako hoćete, moram. Kad mi je sve crno. Život je sranje. Ne mogu to da podnesem. Kad se naduvam ok mi je, živi mi se, ne znam.
DŽONI: Kad se naduvaš nisi pouzdan.
KRELAC: Kako sam mogao da znam da ima utoku, kako?
DŽONI: Neka mi neko objasni zašto nismo drpili keš?
ROBIJA: Zajeb'o je, jesam ti lepo rekao da će zajebati.
KRELAC: Što mi niste rekli da će imati utoku.
ROBIJA: Evo, boli me stomak. Pa da, čir mi je proradio. Džoni, sledeći put mu nacrtaj kako izgleda pravi noćni čuvar.
DŽONI: Jebena kasa. Znao sam da je tako nešto previše dobro da bi išlo glatko.
ROBIJA: Jebi ga, što zoveš ovog idiota. Reko sam ti da će zajebati.
DŽONI: Mali, ubiću te.
KRELAC: Trudio sam se da ne napravim neko sranje.
DŽONI: Govno jedno, ubiću te, bre, je l' ti znaš da je kasa bila puna para. Kako sada da vratim dug, mali, kako?
KRELAC: Uvek sam ja kriv za sve.
ROBIJA: Mnogo si nervozan, mali.
KRELAC: Unervozim se kad treba da idem u akciju. Niko nije savršen. Kad nisam navikao na te stvari. Nisam ja k'o vi, vi ste imali svoje fore, još mogo pre nego što sam vas upoznao. Nisam ja navikao.
ROBIJA: Što ga zoveš kad je finjak. Ulica je, burazeru, majka.
VITKI: Sve mogu da podnesem, samo mrzim kad se matori ljudi dernjaju kao klinci.
DŽONI: Stalno mislim na kasu. Jebena kasa, jebena kasa, jebena kasa.


2.

Noć. Prodavnica italijanskog donjeg veša i čarapa. Čuvar spava na stolici pored kase. Ulaze Vitki, Džoni, Robija i Krelac, sa čarapama preko lica i pištoljima u rukama. Krelac staje iznad čuvara i nekoliko puta zamahuje rukom. Ostali su nestrpljivi.
KRELAC: Diž' se, pičko.
Krelac drži pištolj, uperen u čuvara. Vidno je uplašen, drhti mu ruka.
KRELAC: Gledaj dole. Gledaj u zemlju da ne popiješ metak. Šta sad?
ROBIJA: Ključevi.
KRELAC: Daj ključeve.
ČUVAR: Kakve ključeve?
KRELAC: Kakve ključeve?
ROBIJA: Od kase, budalo.
KRELAC: Od kase, budalo.
Čuvar daje Krelcu ključeve. Džoni mu otima ključeve i pokušava da otključa kasu.
DŽONI: Šta je ovo, neće.
KRELAC: Ni jedan?
DŽONI: Ni jedan.
KRELAC (Čuvaru): Šta je ovo, neće ni jedan. Ubiću te, bre. Daj ključ.
Vrlo glasan alarm, čije nevidljivo dugme je pritisnuo čuvar.
KRELAC: Alarm.
ROBIJA: Je l' ide?
DŽONI: Ne.
KRELAC: Alarm, bre.
VITKI: Pali.
DŽONI: Nećemo valjda da je ostavimo.
KRELAC: Robija, alarm.
ROBIJA: Znam da je alarm, čujem, nisam gluv.
VITKI: Izlazi napolje.
Robija podiže tešku kasu, koja mu ispada. oni istrčavaju napolje, čuvar ustaje, uzima svoj pištolj i kreće za njima. Odjekuju pucnji.


3.

Mesara. vitki se drži za leđa.
VITKI: Okrznu me, izgleda.
DŽONI: Da vidim.
VITKI: Ma, nije ništa, ogrebotina samo.
ROBIJA: Daj mu da vidi.
VITKI: Ne treba. Ogrebotina.
ROBIJA: Dobio sam kilu od one kase. Bila je teška kao tuč.
DŽONI: E, Mileva, Mileva. Lepo si mi govorila da neću nikada imati para.
KRELAC: Niste mi rekli da ima alarm.
ROBIJA: Da si ga udario u glavu ne bi uključio alarm.
VITKI: Možda nas je video.
DŽONI: Dobre su ove čarape. Ništa se ne vidi kroz njih.
ROBIJA: Italijanske. Ako se u nešto Italijani razumeju, razumeju se u modu. Dobro je da sam uspeo da dignem par komada dok smo trčali.
DŽONI: Koje crno dobro, šta da radim? Do sutra moram imati sve pare na broju. Sa svim kamatama.
KRELAC: Ne mogu da funkcionišem kad sam nervorzan.
ROBIJA: Ti si stalno nervozan. Ispada da nikada ne možeš da funkcionišeš.
VITKI: Tamo je bila kanonada. Ne bi me čudilo da upadne murija.
ROBIJA: Samo muriju mi ne spominji. Počeće mi migrena.
KRELAC: Ona kučka je kriva za sve.
VITKI: Bila je mnogo dobra riba kad je bila mlada. Radila je u trafici kod doma vojske. Ja je znam iz najboljih dana. Nosila je kratke suknje, a nožice samo sevaju. A imala je mesa na kostima. Nije bila kao ove uspijuše danas, kost i koža. Imao je čovek za šta da je uhvati. Svi su uvek kupovali "Drinu" kod nje. Morala je da ustane da dohvati kutiju, da stane na prste i da se izvije. Majica joj se podizala tako da sevne bela koža oko pupka. Izgledala je toplo i meko.
DŽONI: Jebena kasa.
KRELAC: Sjebala me je u najgorem trenutku. Otrla me k'o blato, pička joj materina.


4.

Hodnik. Veliki kofer stoji ispred ulaznih vrata, po njemu razbacane stvari. Lili izbacuje Krelčeve stvari napolje.
KRELAC: Nikome nisam dobar. Jesam li ja stvarno toliko loš, reci mi, molim te?
LILI: Ovo je poslednje, sad možeš da se čistiš.
KRELAC: Gde? Znaš da su me keva i ćale izbacili iz kuće.
LILI: Dosta je bilo sažaljenja.
KRELAC: 'Ajde, Lilika, daj samo još malo, posle ću da nađem svoju gajbu, 'ajde, matora, ja sam tvoj dečko, moraš da mi učiniš.
LILI: Nekada sam bila najbolja riba u kraju. Svi su se okretali za mnom. Znaš da sam imala stan u krugu dvojke. Mali bio, doduše, ali sladak, pa u centru. Mi smo tada ove sa periferije samo preko ramena gledali. Samo preko ramena. A vidi sad, na šta sam spala. Evo guram četr'es neku, a vucaram se s klincima. A nekada sam samo najbolje momke odvajala.
KRELAC: Nemoj da si pokvarena.
LILI: Nekada sam, bato moj, s oficirima furala. Vodili me po celoj Jugoslaviji. Jedan me je odveo u Sarajevo na kafu. Čisto onako, reda radi.
KRELAC: 'Ajde, matora, nemoj da si pička. Pusti me da uđem.
LILI: A vidi sad, na šta sam spala. Klinci neki, bez stana, samo bi da se uvale.
KRELAC: Matorka, platiću ti. Obećavam.
LILI: Kako je Ostoja bio visok i lep. Bio potpukovnik, ako ne i pukovnik. Vodio me u dom vojske na igranku. Sve mi je kupovao. Sve. Njega sam volela. Njega jedino. Njemu sam htela i da rodim, kad sam prvi put zakačila. Baš sam htela, bilo mi nekako toplo oko srca što je njegovo. Posle dobio prekomandu u Split, ja kod njega, kad ono, on dvoje dece i ženu. I ženu, jebo ga otac. Šta sam mogla, sklonila sam. Ono drugo, to je posle bilo slučajno. Svašta sam preko glave preturila. Ti si mi ovde seo. Tu, vidiš, na teme.
KRELAC: Nisi bila takva prema meni. Kad je bila zima, pa kad je trebalo da se seku drva, onda sam ti bio dobar. A sad. Vidi sad.
LILI: Nisam htela da ti kažem, ranije. Nisam izdržala, znaš. Žensko sam, imam potrebe. A i to još malo, posle ko zna. Nemoj da se ljutiš.
KRELAC: Prevarila si me.
LILI: Drag si mi bio, ali onako, mali, više nije moglo. Imaš problema u glavi. To, što ti misliš da je dole, to je u glavi. Sve je u glavi. A žena je žena.
KRELAC: Ti samo želiš da me povrediš.
LILI: Nemoj, mali, tako to da shvataš. Nije meni do toga. Svašta sam podnela u životu. Nego, uskoro će zadnji voz da mi prođe, pa... ode život. Imam samo još to malo vremena za sreću. Odavno sam odustala od udaje. Kad me Ostoja nije... onda, ko će me sada. A ti, mali, imaš u glavi problem.
KRELAC: Reci mi s kim.
LILI: S Robijom.
KRELAC: Misliš da je Robija bolji od mene, a? Misliš da nije ološ? Ubiću te, kurvo, bre. Ti si jedna obična prostituka. Ti misliš da možeš sa mnom tako.
LILI: Ne ljuti se. Zadnji voz mi prolazi. A to s tobom, to je sve u glavi.
Krelac gađa Lili onim što mu prvo dođe pod ruku.
KRELAC: Ti si našla mene da zajebavaš. Kurvo jedna. Ubiću te, preklaću te, izvadiću ti creva i tebi i njemu, je l' ti jasno. Ima da te zapalim. Prokleta kurvo. Hteo sam da te vadim iz ovih govana.
LILI: Za sve ove godine, jedno sam naučila o muškarcima. Kad god se osećaju nemoćno, počnu da viču.
Lili zalupi vrata.
KRELAC: Hteo sam da te vodim u Las Vegas. Hteo sam da te odvedem tamo gde više ništa od ovih sranja ne postoji. Sve si upropastila. Videćeš ti, kučko glupa, videćeš, kada se obogatim. Doći ćeš ti, ali onda neću hteti da te primim. Molićeš ti mene, još. Onda ću svima da budem dobar.


5.

Mesara. Vitki i dalje nepomično sedi na stolici. Robija gleda kroz prozor. Džoni stoji na sredini prostorije, a Krelac čuči u uglu i drži se za glavu.
KRELAC: Matora kučka. Hteo sam da je vodim u Vegas.
VITKI: Ma, 'ajde, mali, razvedri se, nije sve tako crno.
DŽONI: Jebeni Las Vegas. Je l' vi znate da tamo čovek ne može da ne dobije. Gubiš, gubiš, ali jednom mora da te usere. Tamo ima najviše kockarnica i kazina na svetu. Čitao sam da je jedna baba, za samo pet dolara, uspela da dobije džekpot na točku sreće u iznosu od milion i dvesta dvadeset osam hiljada. Vegas je raj za grešnike.
ROBIJA: Burazeru, ako dođe murija, ja ću da se ubijem.
DŽONI: Vegas je jedno od najpopularnijih mesta za samoubice. Priča se da pojedini hoteli imaju sobe za samoubice. To su prostorije sa zvučnom izolacijom u kojima se nalazi samo sto, stolica i spreman pištolj. Nema. Nije to kao kod nas, to je klasa.
KRELAC: Moraću da molim da me ponovo prime na posao, ako budem hteo da me keva i ćale puste u kuću. A taman sam dao otkaz.
DŽONI: Ti, mali, menjaš poslove kao čarape.
KRELAC: Posao je za budale. Noćni čuvar fabrike pod stečajem.
ROBIJA: Noćni čuvar, a ne zna da drugi noćni čuvari imaju pištolje.
KRELAC: Meni nisu ni dali pištolj. Vitki, šta ti je ovo?
Krelac pokazuje Vitkom rem, koji stoji u uglu.
VITKI: To je rem, za čerečenje svinje. Posle klanja. Joj, što me nešto žulja, pička mu materina.
ROBIJA: Taman sam mislio da ću da se sredim. Oduvek sam imao potrebu da se oženim, da otvorim tapetariju. Nisu me htele. A pitao sam, nije da nisam. Nego, sve nešto, 'oćeš, nećeš, pa na mala vrata. A one, znale da sam robijao, nekoliko puta, pa sve šta će ovaj reći, šta će onaj misliti. Ode život. A hteo sam neku da mi kuva, da mi kuću zamiriše kuvanjem, svaki dan. Mislio sam da ćemo dobiti ovaj put.
DŽONI: Jebeni Gad. Bilo je previše dobro da bi bilo istinito. Osećam se kao da sam upao u živo blato. Što se više trudim, dublje upadam u govna.
VITKI: Sve ovo što nas okružuje, ova soba, ova ulica, ovaj grad. Sve je to živo blato. Mi smo rođeni u živom blatu. Ja sam se navikao na živo blato. Zavoleo sam ga. Pa, ne možeš da ne voliš to blato, kad je tvoje, pička mu materina.
DŽONI: Bio sam blizu. Bio sam jebeno blizu. Bio sam samo korak daleko od sreće.
ROBIJA: Ja sam mislio da ćemo jednom sigurno dobiti. E, malera.
DŽONI: Moj deo sam podelio na dva dela. Jedan svežanj stavio sam u džep, a drugi sam bacio u promet. Mislio sam da je trinaest moj broj. Trinaest mi je uvek bio srećan broj. Rođen sam trinaestog, oženio sam se trinaestog, trinaestog sam dobio na bingu onih sto pedeset dinara, kad je to bila druga nagrada. Ma, jebote, bio sam sto posto siguran da dobijam. Bio je trinaesti. Stavio sam sve na trinaest. Molim Boga. Gledam onu lopticu. Vrti se, vrti se, pička joj materina, nikako da stane. Upadne u trinaest, ja sam se već upišao od sreće. Mislim, gotovo je. Kad ono, pampur. Stala na nuli. Onda sam uzeo drugih pet hiljada, stavio na crno. Mislio sam kad je sve crno, nek bude crno. I puknem i tu. Opet nula. I, jebi ga. Zajeb'o stvar. A bio je trinaesti, pička mu materina. Morao sam da pokušam ovo sa kasom. Al' neće, pa neće. Pa nije mi, valjda, još vreme da umrem.


6.

Ulica. Vitki stoji i promatra. Dolazi prljavi Džoni. Cupkaju od hladnoće i uzbuđenja.
DŽONI: I?
VITKI: Smrz'o sam se.
DŽONI: Moraš malo da smršaš, nezdravo se hraniš. Nemaš kondicije.
VITKI: Mator sam ja za ovo.
DŽONI: Je l' jedeš pomorandže?
VITKI: Kakve pomorandže?
DŽONI: Moraš, jebi ga. Moraš da jedeš pomorandže, zbog imuniteta.
VITKI: Odakle mi lova za pomorandže?
DŽONI: Dobro, kupiću ti ja pomorandže.
VITKI: Ne treba.
DŽONI: Je l' ti treba?
VITKI: Ne treba.
DŽONI: Kupiću ti ako ti treba.
VITKI: Ne treba.
DŽONI: Treba ti, Vitki, sav si ubledeo.
VITKI: Bila je ona riba.
DŽONI: Koja, ona plava?
VITKI: Ne, ona crna.
DŽONI: Ona sa sisama?
VITKI: Ma ne, ona s dobrim dupetom. Ona što liči na Leposavu.
DŽONI: Koja je to jebulja.
VITKI: Dobra, k'o milion dolara.
DŽONI: Je l' otišla prodavačica?
VITKI: Jeste. Još pre pola sata.
DŽONI: Pre pola sata?
VITKI: Da. Odlazi u osam uveče. Nikada ranije.
DŽONI: Burazeru, ako nam ovo upali, sačuvaćemo glave.
VITKI: I dalje ne shvatam zašto nam je to trebalo.Ti znaš da sam ja uvek uz tebe, spas'o si mi glavu na ratištu, ali mator sam da otimam.
DŽONI: Važno je da smo mladi u duši. Bio sam siguran da ćemo dobiti. Šta mogu kad nije bio moj dan. Moram sad da vratim pare onom Gadu. Kamata raste, a kad pošalje gorile, biće gotovo. Ja imam decu, znaš, bojim se za njih. Ma šta ona rekla, oni su još uvek moja deca. Ne može to tako, sad jesu sad nisu.
VITKI: Niste hteli da me slušate. Svaki normalan čovek zna da se na kocki samo gubi. Da smo uložili u lanac mesnica kao što sam predložio...
DŽONI: E, pa, da je moj deda živ, ja bih imao dedu.
VITKI: Slušam onog Robiju, "kralja pokera", i vidim da nema pojma o čemu priča. Da zna šta je poker ne bi igrao poker. A ti bi trebalo već jednom da shvatiš da neko ko je rođen u selu Zloselu, na reci Mrtvici, i to na petak trinaesti, nema šanse da osvoji premiju. Tako to ide.
DŽONI: Moja žena uvek je govorila da sam lud. Srednja ekonomska, a kockam se. A dešavalo se i da dobijem. Odnesem joj lanče, a ona se smeška, prosto vidiš kako joj je krivo što je vikala na mene. E, kakva je to žena bila. K'o zmaj. Na šta si ti pukao pare?
VITKI: Bolje da ne znaš.
DŽONI: Nisi valjda i ti počeo da se kockaš?
VITKI: Na lekove.
DŽONI: Je l' nešto ozbiljno?
VITKI: Neću još dugo.
DŽONI: Kako to?
VITKI: Znaš i sam kako to ide. Mnogo sranja, malo sreće. Nisam hteo nikome da kažem. Ne volim način na koji ljudi gledaju bolesnike. Samo da znaš.
DŽONI: Ne brini.
VITKI: Eno ga, dolazi.
DŽONI: Jeste, to je taj tip. Jebem ti, majku. Je l' vidiš ko su danas čuvari. Ovaj matori ima sto godina.
VITKI: Odakle ti uopšte ideja...
DŽONI: Robija stalno drpiše čarape. Ima jedna kasa koja se prazni tek krajem meseca. Puni su k'o brod. Žene stalno kupuju gaće i čarape.
VITKI: Nismo mi više za ovo. Nije ti ovo Bekova prodavnica konfekcije iz osamdesete. Ovo su ti najnoviji sistemi zaštite, alarmi, laseri, čuda muda.Trebalo je da slušaš ženu.
DŽONI: Pametna je bila moja Mileva. Uvek sam govorio da je trebalo da završi tu medicinu. Bila bi doktor, samo takav. Slušaj, Robija će da nabavi utoke, sve što mi treba da uradimo, jeste da sačekamo noć, da ovaj lik zaspi, obijemo vrata, drmnemo ga u glavu, maznemo pare iz kase i štrafta.
VITKI: Da mi je neko pričao da ćeš da me uvučeš u pljačku... U tim godinama... Posle svega što smo prošli.
DŽONI: Moram na decu da mislim. Jeste da ona kaže... ali baš me briga. Ti znaš da bih ja tebi učinio.
VITKI: Je l' ih viđaš?
DŽONI: Odem tako, ponekad. Špijuniram ih. Kosta mi je porastao. Osmi razred. A Marija ima momka, izgleda. Sakrio sam se, neki dan, pa ih gledam kad dolaze kući. Došla je s nekim dečkom, držali su se za ruke. Posle me bude sramota, misliće neko da sam... neki manijak.
VITKI: Eto, šta ti je život.
DŽONI: Šta si se raspilavio, trebaš mi, ovde, kapiraš. U tebe imam najviše poverenja. Onaj Krelac je klinac, a Robija je dobar, ali znaš da je mnogo glup.
VITKI: Da mi nije trebalo za lekove, ja ne bih ni uzimao.
DŽONI: Znam. Je l' ti bar pomažu?
VITKI: Pomoći će mi da brže umrem. Nije ni važno. Nemoj samo nikome da kažeš.
DŽONI: Ne brini.


7.

Mesara. Robija puši cigaretu i gleda u plavi dim, koji polako izbacuje iz pluća. Atmosfera u kojoj četiri očajnika ne znaju zbog čega više da žale.
DŽONI: Ode život dok si rek'o keks. Ma, neću valjda još da umrem. Nije još vreme.
ROBIJA: Trebalo je da dobijemo. Svako mora jednom da dobije.
KRELAC: Život je jedno obično sranje.
ROBIJA: Što bi rek'o moj drugar Jole iz Padinjaka: "Nije da se bojim da umrem, samo neću da budem tu kada se to desi".
KRELAC: Kako ću sad da se vratim kod keve i ćaleta. Nezgodno smo se rastali. Rek'o sam im da ću ih zapaliti.
DŽONI: Koliko imaju godina?
KRELAC: Šesdeset pet, bliži im se sedam banki.
ROBIJA: I ti još uvek dozvoljavaš da te zajebavaju.
KRELAC: Ćale mi je nezgodan tip. Mali je, al' ima jaku ruku, a kevu nikada u životu nisam video da se smeje.
DŽONI: Moraš da se postaviš, moraš da lupiš rukom o sto. Da im pokažeš ko je gazda.
KRELAC: Šta ću, kad su mi ulili strah u kosti.
ROBIJA: E , s kim se ja družim, u pičku materinu. Nije ni čudo što imam gastritis.
DŽONI: Kako nisam dobio. Sve je ukazivalo da ću dobiti. Šta ću da radim za pare?
ROBIJA: Je l' ti znaš nekog ko je o'ladio Gada za pare?
DŽONI: Ne.
KRELAC: Znaš Pivketa?
ROBIJA: Kog Pivketa?
KRELAC: Pivketa, pandura.
DŽONI: Šta s njim?
KRELAC: Gadovi ljudi su mu nabili vilicu u grlo. Jedva je živ ostao.
VITKI: Jednog tipa su gurnuli niz stepenice, drugog su rasekli preko bulje. Jednom su u tri po podne izvadili utrobu dok je čekao autobus. Meni je bilo sasvim dobro i bez svog tog sranja.
ROBIJA: Samo da nas ne pohapse.
DŽONI: Gad će nas pronaći i u prdekani. Od njega čovek ne može da se sakrije. On je svuda.
ROBIJA: I baš smo njemu morali da ostanemo kratki.
DŽONI: Jebi ga. Nisam se raspitao. Znao sam samo da ima lanac piljarnica i da pozajmljuje pare. Nisam se raspitao dovoljno.
VITKI: Čovek mora da zna da treba da vraća svoje dugove. Ne mogu da dišem.
DŽONI: Lepo je govorila moja Mileva. Ne znaš, Nikola, s parama. Jeste da si srednju ekonomsku završio, ali ne znaš.
ROBIJA: Ma, ovaj finjak je zajebao stvar. Ne zna da krade.
KRELAC: Ne znam. Ne znam, brate. Nisam ja kao ti. Ti si krao od svoje pete godine. I ćale ti je krao, i očuh ti je krao, i keva ti je krala.
ROBIJA: 'Ej, 'ej, ne diraj mi kevu.
KRELAC: Što bih ja krao. Trebalo je da imam bend. Da je moj bend ostao u životu, ja sad ništa od ovoga ne bih morao da radim. Ja sam gimnaziju napustio da bih mogao da sviram.
DŽONI: Stvarno? Šta si svir'o?
KRELAC: Bubnjeve. Imali smo i ime "Maršalova omladina". Pukli smo posle tri meseca.
ROBIJA: Ma, ti si kreten.
KRELAC: Nemoj da sereš, brate. Ti i ona kurva ste za sve krivi. Lili mi je sve priznala, jebo sam joj milu majku, a i tebi ću.


8.

Krevet. Na krevetu sedi Lili u italijanskom donjem vešu i čarapama. pored nje sedi Robija i puši.
ROBIJA: Još imaš talenta. Ne može taj talenat da ostari.
LILI: Nekada sam bila prva riba u gradu.
ROBIJA: Dobila si samo malo celulita. Ali za mene to je idealno. Vidi ove sise.
Robija uhvati Lili za sisu. To su sise za milion dolara.
LILI (Smeje se.): Pusti, golicaš me.
ROBIJA: E, matora, matora. Ode život dok si rek'o keks. Nisam stigao ni da se oženim. Je l' bi ti htela, sad, možda?
LILI: Nemoj da me zajebavaš.
ROBIJA: Što? Nisam ja neozbiljan.
LILI: Ma, nemoj da me zajebavaš.
ROBIJA: Ne zajebavam te, matora. Ja samo kad pomislim da neću više biti sam, ko pustinjak, meni je srce puno. Ja sam ti idealan za brak. Ništa ne tražim, leba ne ištem. Samo kad bi' imao neko žensko u kući da mi kuva i da me izmasira kad počne da mi se koči leva strana, ja bi', ja bi' umro srećan. Ja bi' bio k'o malo dete.
LILI: Prošla su ta vremena. A maštala sam, nije da nisam. Maštala sam da ću napustiti posao u trafici, biti domaćica. Imala sam prijateljice. Sećam se Biljane i Vere, kad se nas tri skockamo, pa se našminkamo, svi su se u gradu za nama okretali. Maštala sam. Da me je Ostoja tada pitao ja bih odma', ne bi minuta čekala. Odma' bi s njim i na kraj sveta ako treba, al' proš'o voz.
ROBIJA: Nije Ostoja jedini. Šta meni fali? Šta mi fali?
LILI: Ništa ti ne fali, nego nisam ja više za to. Vera se prva udala. Imala je krem venčanicu, s karnerima, i cveće u kosi. Ona nije volela velove. Sećam se, još tada sam mislila "kad će na mene doći red". Posle se Biljana udala. Ona je nosila belo. Ja se pitam, "dobro, Bože, šta sam ti zgrešila, pa da ostanem poslednja".
ROBIJA: Nije još kasno. Vidi mene. Pogledaj me, matora, bar se ti i ja znamo.
LILI: Znamo se, nego guramo četr'es i neku. Nešto me sramota, mladi se registruju. Sramota, pored njih.
ROBIJA: E, govorili su meni moji, "ženi se, Jugoslave, dok je vreme". Znaš kako je, mlado-ludo, nisam hteo da me neko veže, pa da ne mogu da dišem. Posle zaglavio u zatvor, pa me uzeli na zub. Šta god da se desi, ja prvi na listi za ćuzu. I, eto ti. Jedna godina, druga, prođe život. A mogao bi' ja da radim i nešto pošteno. Mogao bih samo kad bi ti htela. Da otvorim tapetariju, da me Bog vidi.
LILI: Ma, nije meni zbog toga, nego kad me Ostoja nije... ja sam digla ruke. Sad sam se nekako i navikla na svoju samoću.
ROBIJA: Kako si se, majku mu, navikla na samoću. Pa, ja se na samoću ne bih navikao, pa da me neko puškom tera.
LILI: Šta, nas dvoje, treba da smo mladenci pod stare dane?
ROBIJA: Odvešću te, bre, u Las Vegas da te ženim. Tamo se i matori ljudi venčavaju.
LILI: Ma, 'ajde...
ROBIJA: Stvarno. Pa ne bi' te lagao.
LILI: Ti da me vodiš tamo?
ROBIJA: Uzeo je Džoni od Gada neke pare.
LILI: Od onog što drži piljarnice?
ROBIJA: Jeste. Pa smo mislili da ih bacimo u promet, svi su znaci da će da nas usere ovaj put.
LILI: Kakvi znaci?
ROBIJA: Ti znaš da sam ja "Kralj pokera".
LILI: Ti? Ti kralj pokera? (Smeje se.)
ROBIJA: Naučio sam neke opasne fore u zatvoru.
LILI: E, OSTOJA, OSTOJA, DA VIDIŠ NA ŠTA SAM SPALA.
ROBIJA: NAJVAŽNIJE JE DA NE SKIDAŠ OKO S PROTIVNIKA.
LILI: I šta ćeš onda, kad dobiješ na pokeru.
ROBIJA: U Las Vegas. Tamo ima najviše kockarnica i Kazina na svetu. Ti da ideš sa mnom. Da te ženim. A kad zgrnem pare ima da ti kupim bundu od nerca.
Robija golica Lili, koja se smeje. Robija je prevrće na krevet.


9.

Mesara. Krelac nasrće na Robiju. Preti mu pištoljem.
KRELAC: Od svih žena na svetu ti si našao baš moju matoru. Gde sad ja da stanujem, gde?
ROBIJA: Što se igraš s tim pištoljem, mali, nije to za tebe.
KRELAC: Taman sam se sredio. Dvorišna zgrada, sva u ružama, u kući mir i tišina. Sad treba da se vraćam kod onih krvopija.
DŽONI: Moraš da lupiš rukom o sto. Nisi više dete.
KRELAC: Ubiću ga.
DŽONI: O'ladi malo tintaru, mali.
ROBIJA: Ja sam s Lili furao dok si ti bio zelen k'o guščije govno.
KRELAC: Ma, ubiću kevu i ćaleta.
DŽONI: Što samo hoćeš da ubijaš. Sedi, popuši džoint, smiri se malo.
KRELAC: Nemam, sve sam popušio.
ROBIJA: Ne bi taj umeo nekog da ubije, ni da hoće. Nije mogao ni da udari tipa u glavu.
Robija uzima cev pištolja i namešta je sebi na čelo.
ROBIJA: 'Ajde, šta čekaš, rokni drugara zbog ribe.
KRELAC: Neću da prljam ruke. Bolje da te Gad pronađe.
ROBIJA: Znao sam da nemaš muda.
KRELAC: Ko nema muda, bre.
VITKI: Stvarno je bila dobra riba. I pod stare dane se zbog nje svađaju. Takva je bila još samo Leposava. Moja Leposava. Ja sam za Leposavu šta god je trebalo. U vodu, u vodu.


10.

Kafana. Vitki sedi za stolom. Pored njega prolazi Leposava. Briše stolove.
VITKI: Lepa, Lepa, srce mi je puno dok te gledam.
Leposava se samo nasmeši, vidno umorna posle napornog dana.
VITKI: Kad god prođeš pored mene stane mi dah. Ne mogu da dišem. Mnogo si dobra riba. Još uvek si prva liga. A još kad se setim onih dana, srce 'oće da mi stane.
Leposava ga ne sluša. kao da je njegove priče čula već hiljadu puta ili kao da joj više ništa nije važno.
VITKI: Kako si ti umela da ljubiš. Pa to je bio san svakog muškarca. Je l' ti znaš, bre, da još uvek patim za tobom. Ma, evo, dvadeset godina je prošlo, i još te nisam prežalio. Moja Lepa. Koji mi je đavo bio da te pustim. Da mogu i da sve to nisu budalaštine, ja bi' tebe oteo. Al', ne daš se ti više. Nisi više mlada, ništa više nije kao nekad. Znaš ti sve, Leposava. Uvek si znala. Znao sam da si znala. Video sam kako me gledaš. Sad je sve drugačije. Nisi više sama. Tu su deca. Eto, ja još sam. I još sam te željan. Željniji sam te sad nego ikad.
Leposava gasi svetlo u kafani.


11.

Mesara. Vitki teško diše. Krelac drži revolver.
KRELAC: Ko, bre, nema muda. Mnogo me nerviraš u poslednje vreme, znaš. Poštujem te, samo, brate, zato što znaš da ćutiš kada treba.
ROBIJA: Uvek sam znao da zavežem kad me neko nešto pita.
KRELAC: Sad ćeš da vidiš šta su muda.
Krelac vadi metke iz revolvera, ostavlja samo jedan, stavlja pištolj na glavu. Igra ruski rulet.
DŽONI: Krelac, dosta mi je tvojih sranja. Daj utoku.
KRELAC: Nemam muda, ja nemam muda?
ROBIJA: Okej, burazeru, imaš, ostavi jebeni revolver.
KRELAC: Usrali ste se, a (smeje se). Uvek sam znao da ste pičke.
DŽONI: Ostavi jebenu utoku, mamlaze jedan.
ROBIJA: Nije normalan, prosviraće mozak. Evo, kuca mi u glavi. Sad će nesvestica.
KRELAC: Ko sad nema muda a, brate?
Krelac povlači oroz, ali revolver ne opali. Džoni mu prilazi i otima mu revolver.
ROBIJA: Dobro je, o'ladio sam se. Pritisak mi opet skače.
DŽONI: Budalo jedna. Treba da prosviraš mozak i ostaviš nas da kupimo tvoje delove. Je l' ti znaš šta mene sutra čeka. Zašto mi i pored svega praviš sranja.
KRELAC: Zato što me provocira. Reci mu da me ne provocira.
DŽONI: Nemoj da ga provociraš.
KRELAC: Ja nemam muda.
DŽONI: Što ti je dobra ova utoka. Odakle ti?
KRELAC: Od ćaleta. Znaš da mi je deda bio partizan. Ostavio mu je gomilu oružja. Drpio sam mu, prošle nedelje. Sreća da nije primetio.
DŽONI: Ovo je nešto skupo.
KRELAC: To ne dam Gadu. Ima sentimentalnu vrednost. Vrati.
DŽONI: Vratiću ti, ali da mi ne praviš sranja više sa tim.
ROBIJA: Ti si, Krelac, jedini iz fine kuće, neko bi mogao da pomisli da si najnormalniji među nama, a ti si, burazeru, najluđi.
KRELAC: Šta ću kad sam emotivac.
ROBIJA: Brate, što se ne ugledaš malo na Vitkog. Vitki nikada ne razmišlja. Uradi šta mu se kaže i ćuti.
DŽONI: Moraš da naučiš da slušaš šta ti se kaže.
ROBIJA: Dobra akcija samo je stvar dogovora. Mnogo ti je kratak fitilj.
KRELAC: Kako da nemam kratak fitilj. Osvrni se oko sebe, pogledaj gde smo. Pogledaj gde živimo. Taman sam se sredio. Taman mi je krenulo.
ROBIJA: I onda si usr'o motku. I na pokeru si me zajebao. Rekao sam ti da se opustiš.
VITKI: Rekao sam vam da ne igrate poker. "Kralj pokera", ma 'ajde.
DŽONI: Joj, sad kad mi dođe onaj, onaj, mamu mu jebem. Kakav je to smrad. Sedi u kolicima i samo izdaje naredbe. One njegove gorile zamenjuju mu i ruke i noge. Nije ni čudo što ga zovu Gad.
ROBIJA: Evo, sad mi je pritisak na vrhuncu. Sad će da mi krene krv iz nosa. Imam aritmiju.
VITKI: Da ste hteli da uložimo u lanac mesnica...
KRELAC: Nisam ja kriv što je Pera Šik provalio. Da Pera Šik nije provalio šemu, sve bi bilo u redu.
ROBIJA: Videlo se da si nervozan.
KRELAC: To si ti video, jer si znao.
ROBIJA: Videlo se. Taman sam našao dva debila, koja pojma nemaju s pokerom. Da nisi bio toliko nervozan, skinuli bismo im gaće. Bili su idealni. Pojma nisu imali.


12.

Kafana. Svetla su pogašena, gori samo jedna lampa, za stolom, za kojim sede Robija, Krelac i još dva kartaroša. igraju poker. Krelac je nervozan, a kartaroši, zvaćemo ih Bata i Pera Šik, izgledaju siromašno. Baš kao da nema šta da im se uzme. Poluprazan litrenjak rakije stoji na stolu.
KRELAC (Počeše se.): Pratim.
Krelac stavi novac na sto.
BATA: Što se ovaj stalno češe?
ROBIJA: Svrbi ga, šta.
KRELAC: Moram da se počešem kad me svrbi. I ti se češeš kad te svrbi. Svako normalan se češe kad ga svrbi.
BATA: Moram da pitam. Svega ima.
PERA ŠIK: Pratim.
ROBIJA: Pratim i dižem za dva.
BATA: E, jebi ga. Pratim tvoja dva i dižem. (Bata pokazuje ključ od kola.) Jugo.
PERA ŠIK: Nemoj juga.
BATA: Pusti me, znam šta radim.
KRELAC: Ne idem. (Počeše se.)
PERA ŠIK: Ni ja. Opet se češe.
ROBIJA: Koliko ga ceniš?
BATA: Soma.
ROBIJA: Dobro. (Stavi novac na sto.) Šta imaš.
BATA: Mislim da treba da se poklonite pred ove četiri gospođe. Znao sam da mi je dama pik srećna karta.
Bata poseže rukom za novcem na stolu.
ROBIJA: Polako, burazeru. Četiri asa.
PERA ŠIK: Ma, ovo je neverovatno.
ROBIJA: Veruj, burazeru, veruj.
BATA: Kako to da uvek imaš bolje karte od mene?
ROBIJA: Sreća, burazeru. I iskustvo.
BATA: Molim vas... Ja sam propao čovek. Sve je otišlo. Ne mogu da verujem. Sva ušteđevina. Kuća mi je pod hipotekom. Ja ću da se ubijem.
PERA ŠIK: Nikad nisam imao gore karte u životu.
BATA: Šta ću sada. (Plače) Ubiću se. E, Bato, nesrećo.
KRELAC: Jebi ga, brate. Život je sranje. Tako to ide. Nekad te 'oće, nekad neće.
PERA ŠIK: Nešto je sumnjivo u celoj stvari.
KRELAC: Nemoj da me nerviraš. Šta ima da ti bude sumnjivo?
PERA ŠIK: DAJ OVAMO TE KARTE. (Zagleda karte.) OVO SU CVIKOVANE KARTE.
ROBIJA: Šta ti pada na pamet.
PERA ŠIK: Šta je ovo ovde?
ROBIJA: Šta?
PERA ŠIK: OVO OVDE, KOD CVETA.
ROBIJA: Ja ništa ne vidim.
KRELAC: Šta serete. Otvorio je novi špil. Video si da je otvorio novi špil.
BATA: A što se ti toliko nerviraš kad ništa nisi dobio?
PERA ŠIK: Pregledaj ga.
Bata i Pera Šik pretresaju Robiju.
ROBIJA: Šta vam je, ljudi.
Bata i Pera pronalaze još jedan špil kod Robije.
BATA: Zamenio si špilove. Hteo si da me opljačkaš. Sve si hteo da mi uzmeš. Govno jedno pokvareno.
PERA ŠIK: Hteo si da nam prodaš muda za bubrege. Imam jednu vest za tebe, burazeru. Ko vara, gubi.
Bata i Pera šutiraju Robiju, koji se previja.
ROBIJA: Nemojte, ja sam srčani bolesnik, ni bubrezi mi ne rade kako treba. Pući će mi čir, jao.
PERA ŠIK: Šta ti, mali, gledaš?
Krelac šutne Robiju.
KRELAC: Sram te bilo, u tvojim godinama.
BATA: Zamalo deca da mi završe na ulici, zbog tebe, govno jedno.
Bata i Pera uzimaju pare i odlaze.


13.

Mesara. Robija stoji na stolici i gleda kroz prozor.
DŽONI: Šta radiš?
ROBIJA: Ovako se bolje vidi.
KRELAC: Šta je trebalo da radim. Pera Šik uopšte nije bio glup, kao što si mislio.
ROBIJA: Pronicljiviji je kad nije pijan. Kako ne bi provalio, kad si se ti češao kao kreten.
KRELAC: Nije bila moja ideja da varamo Peru Šika. "Zameniću špilove, niko neće primetiti". Ma, 'ajde, molim te. Nije trebalo da zovemo Peru Šika. Čuo sam da je, s onom stvarčicom, četiri žene i jednog tipa smestio u bolnicu. I što nisi zvao Džonija? Duže se poznajete.
DŽONI: Ja nikada ne igram na kvarno.
ROBIJA: Slomili su mi rebro. Na sve moje probleme. Ja imam krte kosti i slabo zarastaju. Mogao sam da umrem.
DŽONI: Sutra je rok, ja još uvek nemam pare.
VITKI: Kao muve u paukovoj mreži. Što se više koprcamo, više se uplićemo.
KRELAC: Još možemo da pobegnemo.
DŽONI: Ne možeš da pobegneš od njega. On je kao sudbina. Tih i smrtonosan.
KRELAC: Branićemo se. Imamo utoke. Nas četvorica protiv Gada. Neću nikome da dozvolim da me ponižava.
DŽONI: Nikuda ne ide bez deset gorila, i svi naoružani do zuba.
KRELAC: Nasrnućemo na njih, koliko god ih bude. Neka se bar priča da smo poginuli kao ljudi, a ne kao pičke. Ma, neću da čekam da on dođe po mene. Idem odmah. Napašću ga, kada to najmanje očekuje.
DŽONI: Ne vredi, blindiran je. Ima zamak s kamerama i džukelama. Ne možeš da mu se približiš. To bi bilo ravno samoubistvu.
KRELAC: Čovek je u kolicima.
DŽONI: Srce će mi stati kad čujem kako zuji tim kolicima sutra.
VITKI: Dužnik ga je obogaljio. Nije imao šta više da izgubi. Od tada je na oprezu.
KRELAC: Ubiću ga. Ja ću da mu dođem glave. Ima da vidi kako to Krelac radi. Ima da moli za milost. Vi samo čekajte pa ćete videti. Ja ću sam da mu se najebem majke.
ROBIJA: Mali je uvek bio jak na rečima.
KRELAC: Šta sad to treba da znači?
ROBIJA: Ništa, samo kažem.
KRELAC: Šta ti je rekla?
ROBIJA: Ko?
KRELAC: Matora. Samo da znaš da ništa nije istina. Ti veruj kome god hoćeš, ali u pitanju je pritisak. Poludim kada sam pod pritiskom.
ROBIJA: Kakva sad matora, moslio sam da smo završili s tom pričom.
KRELAC: Znao sam da me je pljuvala pred drugima. Kučka.
ROBIJA: Ništa mi nije rekla.
KRELAC: Ona je lažljiva kučka.


14.

Soba, s velikim krevetom. Na krevetu leži Krelac u gaćama. pored kreveta igra obnažena Lili, u italijanskim čarapama i donjem vešu.
KRELAC: Nemam više vutre.
LILI: Nisam ja više za ovo. Moram malo da sednem da se odmorim.
KRELAC: Hoćeš da mi pozajmiš neke pare da kupim još malo?
LILI: Nisi mi vratio ni ono od prošli put.
KRELAC: 'Ajde, matora, znam da imaš.
LILI: Ostoja nikad nije pozajmljivao pare od mene. To mu je bilo ispod časti. Uvek je sve sam plaćao.
KRELAC: Imam ja plan. Nemoj da misliš da nemam. Pozajmiće Džoni neke pare, od nekog lika u mišelinkama, pa ću sve da ti vratim.
LILI: Trebalo bi da nađeš neki posao.
KRELAC: Posao je za budale. Samo mudri mogu da ne rade ništa i da opstaju.
LILI: Kad se samo setim, kako je nekada bilo lepo. Bila sam lepa i zgodna, a vidi sad.
KRELAC: Šta ti fali?
LILI: Ugojila sam se, pa sam se zapustila. Ni kod frizera odavno nisam bila.
KRELAC: Što ne odeš kod frizera?
LILI: Što da idem, kad ti, ionako...
KRELAC: Šta?
LILI: Ništa, nego mislim..
KRELAC: Šta?
LILI: Pa, ono, znaš...
KRELAC: Nemam pojma.
LILI: Da ne ispadne da ti prebacujem. Onaj tvoj... tvoj problem.
KRELAC: Jesam uradio sve što si tražila?
LILI: Jesi.
KRELAC: Jesam nacepao drva?
LILI: Jesi.
KRELAC: Jesam okrečio kuhinju?
LILI: Nemam ja zamerki na to, nego...
KRELAC: Rekao sam ti, matora, da ne mogu da funkcionišem pod pritiskom.
LILI: Znam, nego... nismo odavno ni pokušavali.
KRELAC: Treba mi samo malo vremena da se prilagodim.
LILI: Dok se ti prilagođavaš, meni proš'o voz.
KRELAC: Dobro, šta hoćeš?
LILI: Da pokušam.
KRELAC: Da pokušaš?
LILI: Možda ovaj put...
KRELAC: Možda.
LILI: Pokušaću.
KRELAC: Pokušaj.
Lili pokušava da zadovolji Krelca rukom.
KRELAC: Dobro je.
LILI: Je l' dobro?
KRELAC: Napreduješ.
LILI: Je l' moguće?
KRELAC: Samo tako nastavi.
LILI: Hoću, znala sam ja...
KRELAC: Ubrzaj, ubrzaj.
LILI: Dobro.
KRELAC: Ne preteruj.
LILI: Je l' ovako?
KRELAC: Sad si usporila.
LILI: A sad?
KRELAC: Dobro je, samo tako nastavi.
LILI: Znala sam ja da možeš, izdrži.
KRELAC: E, sad prestani, prestani, stani.
LILI: E, pampur.
KRELAC: Što nisi stala?
LILI: Stala sam.
KRELAC: Nisi prestala kad sam ti rekao.
LILI: Opet ništa.
KRELAC: Nemoj da me provociraš.
LILI: Dodaj mi tu maramicu.
KRELAC: Nisam ja kriv, nisi prestala na vreme.
LILI: E, moj Ostoja, moj Ostoja.
Lili briše ruku, baca maramicu.
KRELAC: Lepo sam ti rekao da staneš.
LILI: Ne vredi.
KRELAC: Sad ćeš opet da počneš da cmizdriš.
LILI: Nekad sam bila prva u gradu. Svi su se za mnom okretali. Nisam morala ni da ih pipnem.
KRELAC: Sada si matora i debela.
LILI: S tobom uvek isto. Uvek si bio jak na rečima...
KRELAC: Nemoj da me nerviraš. Znaš šta se desi kad me nerviraš.
LILI: To su sad muškarci. Nema više džentlmena, moj Ostoja. Nekada su pravi muškarci bili džentlmeni i u krevetu.
KRELAC: Stalno misliš o krevetu. U tim godinama. Hoćeš da vidiš šta ja mislim o tvom krevetu.
LILI: Šta?
Krelac prosipa litrenjak rakije na krevet, uzima upaljač i pali posteljinu na krevetu.
LILI: Iju, ne tu posteljinu.
Lili pokušava da ugasi plamen jastukom.
KRELAC: Lepo sam ti rekao da me ne nerviraš.
LILI: Ne ovu posteljinu. To je trebalo da mi bude štafir. Moj štafir si zapalio, kretenu jedan nesposobni.
KRELAC: Šta si rekla?
LILI: Ništa.
KRELAC: Ja nesposoban, ja... sad ću kosu da ti zapalim.
Krelac pokušava da uhvati Lili.
KRELAC: Dođi ovamo.
Lili se otima, krelac joj zapali kosu. Ona trčeći gasi zapaljene vlasi.
KRELAC: Je l' vidiš šta se desi kad me nerviraš? Je l' vidiš?


15.

Mesara. Krelac sedi i zamišljeno gleda u vrhove svojih patika.
KRELAC: Slagali smo se, nije da nismo.
VITKI: Žene su to, Krelac. Nemoj samo da pokušavaš da je zaboraviš. Onda si najeb'o.
DŽONI: Nikada neću zaboriviti dan kada sam upoznao Milevu. Slet, stadion JNA, ja, pionir ekonomske škole iz Zagreba, ona, pionirka medicinske škole iz Beograda. Samo smo se gledali. Imala je kožu, malo kao guščiju i kratku suknjicu. Jedna mlada Albanka uručivala je štafetu, stadionom je odjekivalo "Šoku, Tito", a Mileva i ja smo krišom razmenjivali adrese. Ja sam, bre, mislio da ona piša limunadu i sere mančmelou.
ROBIJA: Samo da nas ne pohapse.
KRELAC: Bila je idealna za mene.
DŽONI: Ja, zbog nje, ostavio kevu u Zloselu i pravo za Beograd.
KRELAC: Slagali smo se. Nije da nismo. Ne kažem da ja imam laku narav.
ROBIJA: Izgleda da me je uhvatila promaja. Žiga me u krstima.
DŽONI: Trebalo je da budem u Vegasu. Trebalo je da sedim u "Cezarovoj palati", ispred sumnjičavog krupijea i izvlačim karte na blek-džeku, dok nekoliko puta zaredom ne izvučem dvadeset jedan.
VITKI: Nikada ne možeš da budeš siguran šta će da se desi. Što me probolo, pizda mu materina.
KRELAC: Sve je to zbog nje.
VITKI: Okolnosti su bile takve.
KRELAC: Nije trebalo da me izbaci iz kuće u najgorem trenutku.
DŽONI: Trebalo je da budem zaslepljen neonskim svetlima i bižuterijom s odeće "lažnih Elvisa", dok mi sisate plavuše duvaju u kockice za sreću.
ROBIJA: Ćuti! Ugasi svetlo.
Gase svetlo. Svetlo, koje dolazi spolja, obasjava prostoriju. Čuju se sirene.
ROBIJA: Murija! Šta sad, u pičku materinu, šta sad?
KRELAC: Idem sad da im se najebem majke. Pustite me da im pokažem kako to Krelac radi.
ROBIJA: Ako upadnu, ja ću da se ubijem.
VITKI: Znao sam da ćemo se uvaliti u govna.
ROBIJA: Dajte mi utoku. Ako upadnu, ja ću da završim sa životom.
KRELAC: Daj, bre, Robija, što si se usr'o, zavališ ih sve u glavu, pucaš na njih...
DŽONI: Vidi se, mali, da nikad nisi bio u ratu.
ROBIJA: Ćuti, evo ih.


16.

Prazna soba, s jednim stolom na sredini. Za stolom sedi Robija, ruke su mu vezane, vidno je isprebijan, slomljen mu je nos. Iza njega stoji jedna smrtno ozbiljna, crna figura. To je Ruka Zakona.
ROBIJA: Vidi, burazeru, ja imam ozbiljne srčane probleme. Pritisak mi radi cik-cak... imam aritmiju. Loše reagujem na ovakve razgovore, zuji mi u ušima.
Ruka Zakona udara Robiju u bubrege nekoliko puta. Robija stenje.
ROBIJA: obro, dobro, ok. Lakše malo, pička mu materina. Hteo sam ja da se promenim. Bog mi je svedok da sam hteo. Nisam dobro počeo. Mislio sam da postoji laka lova. Sad znam da ne postoji. Možda samo u Vegasu. To je raj za grešnike. Hteo sam da budem bolji čovek, da otvorim tapetariju, da nemam čega da se stidim, da se oženim, al' kad jednom zabrljaš, ne možeš posle lako da se izvučeš.
Ruka Zakona stavlja Robiji kesu na glavu. Robija se guši i pada u nesvest. Ruka Zakona poliva ga vodom, Robija se trgne.
ROBIJA: Šta? Jebi ga, sav sam mokar. Ne mogu više, moram da spavam, dokle će ovo još da traje? Šta god da se desi, vi prvo kod mene, pa, majku mu, ne mogu ja biti kriv za svaku pljačku u kraju. Pravio sam greške u mladosti, nije da nisam, radio sam svašta. Odležo sam svoje. Ne bi' ja opet pravio sranja. Sad je red na neke nove klince. Nemam ja više čemu da se nadam. Navikao sam ja na ovu usranu...
Ruka Zakona udara ga u bubrege.
ROBIJA: Nemoj, daj, jebote, keva mi je bila bubrežni bolesnik. Nemoj samo po bubrezima. Umreću. Pišo sam krv, zadnji put kad ste me pustili u klonju. Nije mi dobro. Ne znam šta više da kažem. Nemam u šta više da se zakunem. Nemoj samo kesu više, daj, brate, pa ljudi smo. Nisam ja, nisam ja birao ovaj život, on je izabrao mene. Lako je tebi, burazeru. Tebe plaćaju da budeš zupčanik. Mene neko steže i zavrće, niti znam ko, niti znam zašto. Čudna je to mašinerija. Taman misliš da si otkrio kako radi, onda shvatiš da, u stvari, nisi otkrio ništa i da moraš sve ispočetka. Dobro, razumem ja i tebe, brate, moraš i ti da zaradiš tu crkavicu. Jebi ga. Život je sranje. Udri.
Ruka Zakona ponovo stavlja Robiji kesu na glavu. Robija se guši i pada u nesvest.


17.

Mesara. Sirene sviraju svoj zaglušujući marš. Svi su uznemireni, a jedno malo fluorescentno pile svetli u uglu.
VITKI: Sad je gotovo.
ROBIJA: Hladan znoj me oblio. Sad će da mi krene vrtoglavica. Šlogiraću se.
DŽONI: Mene oni ne brinu. Pronaći će nas Gad i u paklu, ako bude trebalo.
KRELAC: Ako upadnu, sve ću ih pobiti.
ROBIJA: Evo, evo, hladan znoj i vrtoglavica. Ljudi, nije mi dobro.
DŽONI: Brzo su shvatili. Baš su efikasni.
ROBIJA: Gotov sam. Ovo je sigurno šlog.
VITKI: Neki odvratan ukus mi je u ustima. Kao zemlja.
DŽONI: Šta je ono?
ROBIJA: Koje?
KRELAC: Nešto svetli.
DŽONI: Jebote, pile svetli u mraku.
ROBIJA: Presek'o sam se. Kakvo sad pile?
DŽONI: To su ti hormonski pilići. To ništa ne valja.
KRELAC: Radioaktivni pilići. Do jaja. Mora da mi zbog toga u poslednje vreme opada kosa.
ROBIJA: Jeb'o piliće, panduri nam upadaju, a mene drma šlog.
DŽONI: Vitki, brate, možeš da najebeš zbog ovoga.
VITKI: Gušim se.
DŽONI: Vitki, koji ti je kurac.
VITKI: Ne mogu da dišem.


18.

Kafana. Vitki sedi za stolom i gleda Leposavu, koja zamišljeno briše čaše.
VITKI: E, Lepa, Lepa. Mnogo radiš, po ceo dan si na nogama. Malo si ostarila, ali još si lepa. Svi ljudi venu i lepota im propada, ali kod tebe to sve ide nekako sporije. Jača si i od vremena. Što mi nije dao Bog da se meni vraćaš kući posle posla. Bila si u pravu. Sve si dobro govorila, samo ja, budala, nisam hteo da te slušam. Lepo si rekla da bi mogli da budemo srećni i u kartonskoj kutiji. Hteo sam prvo da steknem, pa tako, ode život. Mislio sam da će me proći, sva ta nostalgija za tobom. Mislio sam da vreme leči sve rane. Nisam onda znao da si ti jača od vremena. Nisam znao da će da me boli u grudima kad te vidim i da će brada da mi se trese. Leposava, Leposava, željo moja pusta.
Leposava se oblači i gasi svetlo.


19.

Sirene se polako gube u daljini. Svetlo ponovo obasjava prostoriju i Vitkog kome iz usta kulja crna krv.
KRELAC: U, jebote, pa kad se ovo desilo.
ROBIJA: Dobro je, koja luda sreća. Zamalo da se šlogiram.
DŽONI: Kakva sreća, budalo jedna?
VITKI: Šta me gledate? Šta je bilo?
Džoni otvara jaknu Vitkog i vidi veliku crvenu mrlju na stomaku.
VITKI: Znao sam da me je okrznulo.
ROBIJA: U, burazeru, gadno si najebao.
VITKI: Nije ništa... ogrebotina samo... da mi nije ovaj odvratan ukus u ustima.
KRELAC: Treba da ga odnesemo u neku bolnicu.
ROBIJA: Tamo će da nas pohapse, ja se u zatvor ne vraćam.
DŽONI: Pa ne možemo da ga ostavimo.
VITKI: Nije ništa, samo me je malo dokačilo. Hladno mi je.
DŽONI: Smiri se, nemoj da mrdaš, smislićemo nešto.
KRELAC: Ej, Vitki, je l' bolelo?
VITKI: Ništa ne osetiš. Samo vrelinu.
DŽONI: Umukni, umuknite obojica, pustite me da razmišljam.
ROBIJA: Možda biismo mogli da pozovemo nekog lekara, a, i da mu prislonimo pištolj na teme. Ne bi smeo da zucne.
DŽONI: Ovde ima krvi k'o blata, on mora u bolnicu.
Vitki kašlje. Iskašljava krv.
KRELAC: U, jebote. Njemu je sve gore.
ROBIJA: Je l' ima neka privatna bolnica?
KRELAC: Ima kurac, je l' znaš ti koliko to košta?
DŽONI: Vozim ga u bolnicu. Pomozite mi da ga podignem.
ROBIJA: Nema šanse.
DŽONI: Krelac, pomozi mi.
KRELAC: Ej, brate, nije da mi nije stalo, ali on je gotov, znaš. Ne moramo svi dole.
DŽONI: Kakvi ste to ljudi? Nećemo valjda dozvoliti da umre? Pomozite mi, jebem vam...
Robija pokušava da podigne Vitkog.
ROBIJA: Al' je težak, jebote. Ruke su mu kao led. Poplaveli su mu prsti.
Robija i Džoni pokušavaju da mu zagreju ruke trljanjem.
KRELAC: Eto ti šta je čovek. Malo krvi i mesa. Jedno zrno i kraj.
DŽONI: Šta pričaš, još je živ.
KRELAC: Neće još dugo.
DŽONI: Umuknite obojica.
KRELAC: To je sudbina, ništa drugo.
ROBIJA: Da je mene tako dokačilo, ja bih već odavno odapeo.
DŽONI: 'Ajde, pizda mu materina, nemoj sada da me izneveriš.
KRELAC: Zašto nije ranije nešto rekao?
ROBIJA: Džoni, plave su mu usne.
DŽONI: Šta gledate, trljajte ga.
ROBIJA: To je dobro za cirkulaciju.
KRELAC: Al' je hladan, jebote.
ROBIJA: Vitki, brate...
DŽONI (Prisloni uho na lice Vitkog.): Gotov je.
ROBIJA: Gotov, a? Nemoj da sereš?
DŽONI: Ne serem, što bi srao, gotov je. Pipni mu puls.
ROBIJA: Stvarno, gotov.
DŽONI: U, jebote, šta sad. Šta sad, u pičku materinu. Šta da radim?
KRELAC: SMISLIĆEMO NEŠTO, NEMOJ DA SE NERVIRAŠ.
DŽONI: Kako da se ne nerviram, pička ti materina. Ubiću i tebe. Dođi ovamo i tebe ću da ubijem.
KRELAC: Nemoj, šta ti je?
DŽONI: Ćuti, umukni, ubiću te ako samo pisneš. Zaveži. Zaveži.
ROBIJA: Džoni!
DŽONI: I ti zaveži. Zavežite obojica. Jebem vam mater! Joj, koje sranje.
KRELAC: Ako ja samo smem...
DŽONI: Ne smeš! Ne serite.
Džoni uzima kutije od donjeg veša i razbacuje po prostoriji.
DŽONI: Zašto sva sranja ovog sveta moraju meni da se dese. Voleo sam ga kao brata, jebem ti majku! Jebem ti i ovaj život, i Gada, i donji veš.
KRELAC: Bio je dobar kao 'leb.
ROBIJA: I veran. Uradio bi sve za ortaka, nisi morao ništa dva puta da ga zamoliš.
DŽONI: Prekinite. Prekinite da pričate o njemu. Ne spominjite ga. Hoću bar minut tišine za njega.
Za trenutak svi ućute, ali Krelac pokvari tišinu.
KRELAC: Džoni, gledaj to sa svetlije strane, da nije poginuo sad, umro bi od ovih svetlećih pilića, garant.
ROBIJA: Ti stvarno nisi normalan.
DŽONI: E, sad ću stvarno da te ubijem.
Džoni nasrće na Krelca, ali Robija ga zadržava.
ROBIJA: Nemoj, burazeru, nije tako mislio. Znaš da poludi kad se desi sranje.
DŽONI: Ja bih za ortaka sve. Meni su ortaci familija, bre. Robija, ti znaš da bih ja za ortaka oko, ako treba. (Počne da plače.)
ROBIJA: Znam, burazeru.
KRELAC: Vidi ga. Ovaj sad plače.
ROBIJA: Pusti ga da plače, ako mu se plače. Čovek mora da se isplače, ako mu je teško, inače može sve da se nagomila i onda si gotov.
KRELAC: Treba da ga umotamo u nešto. Ovde nema tepiha. Jebi ga, baš je morao da rikne u prostoriji bez tepiha.
DŽONI: Ja sam za sve kriv. Lepo je govorila moja Mileva, "Uništavaš, Nikola, sve što dotakneš". I bila je u pravu, uvek je bila u pravu.


20.

Ulica. Vitki i Džoni stoje i promatraju. Hladno je. Zima ledi krv u žilama. Džoni drži dva zamotuljka u rukama.
DŽONI: Hvala ti, burazeru, kao bratu, za ovo.
VITKI: Nije to ništa.
DŽONI: Ne bih mogao sam, znaš da se uzbudim u takvim situacijama. Počne da mi se muti u očima, a srce hoće da mi iskoči.
VITKI: Ma, 'ajde. Samo polako.
DŽONI: Eno, vidiš, tamo. Ono je njihov prozor.
VITKI: Vidim. Lepo im je, izgleda nekako toplo.
DŽONI: Pored Mileve ne može da ti bude hladno. Ona je žena vatra.
VITKI: Što nisi zvao telefonom, najavio se, možda bi htela da te primi, barem na kafu.
DŽONI: Zvao sam, zvao sam...
VITKI: I?
DŽONI: Ne vredi. Uvek ista priča. Bio sam joj životna greška.
VITKI: A deca?
DŽONI: Ne vredi.... Uvek se setim te večeri. Kad god joj čujem glas. Sećam se kao juče da je bilo. To je bilo deset dana pošto sam dobio otkaz u banci. Ona je sedela tamo, vidiš, pored police za knjige. Ne vidi se odavde. Bila je uplakana. Uredno je spakovala moje stvari. Sve je bilo ispeglano. Ja sam se zbunio. Nisam znao kako da se ponašam u takvoj situaciji. Ćutao sam. Video sam da je kasno... da nemam šta više da joj kažem. Onda smo malo ćutali zajedno. Onda je ustala i rekla da im ništa više od mene ne treba, da sam je razočarao kao čovek i kao muškarac. Ja sam uzeo stvari i pošao, a onda su me pogodile te... te...
VITKI: Šta?
DŽONI: Te... reči.
VITKI: Koje reči?
DŽONI: "Deca nisu tvoja."
VITKI: Žene su zajebana stvar, moj Nikola. Misliš da je lako sa njima, i ne primetiš kako su ti se uvukle pod kožu.
DŽONI: Jednog trenutka misliš da imaš srećan život, brak, lepu ženu, dvoje predivne dece. To nisu deca, to su anđeli. Samo trenutak kasnije, nemaš više ništa.
VITKI: Hoćeš da im odnesem?
DŽONI: Hvala ti kao bratu. Ovaj veći je za Kostu. Neke igrice, a ovo je za Mariju... I kad im budeš davao... obavezno im reci, "Ljubi ih tata".
VITKI: Ne brini.
DŽONI: Nemoj da zaboraviš.
Vitki uzima pakete i odlazi. Džoni ostaje da još malo gleda u prozore.


21.

Mesara. Robija i Krelac prevrću po stvarima u prostoriji. Džoni donjim vešom briše krv sa stolice na kojoj je sedeo Vitki. Telo vitkog je na patosu.
DŽONI: Uvek je bio spreman da mi pomogne.
KRELAC: Možda da ga zamotamo u ovaj najlon.
ROBIJA: Šta ti je, burazeru, malo je to.
DŽONI: Kad god napravim neko sranje, bio je spreman da priskoči.
ROBIJA: Je l' vidiš sad, mali, šta si napravio.
KRELAC: Nisam ga ja ubio.
DŽONI: I kada sam predložio da se zadužimo, video sam da misli da to nije dobra ideja, ali ništa nije hteo da kaže.
ROBIJA (Krelcu): Uvek si bio čudan. Od početka sam znao da ne treba da te mešamo u ovo.
KRELAC: Uvek sam ja za sve kriv.
DŽONI: Upoznao sam ga na terenu. Bio sam dezerter, ali skembali su me. Bio je težak kao tuč i uvek je bio nekako usporen. Skočio sam na njega da ga zaklonim od granate, posle mi je vadio gelere iz leđa.
ROBIJA: Trebalo je da udariš čuvara.
KRELAC: Što ga neko drugi nije udario?
DŽONI: Ja sam kriv za sve.
ROBIJA: Dogovor je bio da ga ti udariš. Tako smo se dogovirili.
KRELAC: Iznervirala me je matora. Taman sam se sredio.
DŽONI: Trebalo je da dobijem. Obezbedio bih decu i otišao u Vegas. Da zaboravim na sve. Da zaboravim Milevu i da počnem sve ispočetka.
ROBIJA: Sad će da mi počne migrena. E, jebeš mi mater, ako mi se ponovo ne ukoči leva strana. Sto posto imam tumor na mozgu.
KRELAC: Sve sam radio za nju. Cepao drva, išao u nabavku... šta god je trebalo.
DŽONI: Čuo sam da Gad pozajmljuje pare. Mislio sam da ću mu lako vratiti. Nisam mislio na te proklete kamate.
KRELAC: Imala je sve što mi treba. Dvorišna zgrada, sva u cveću, velika kada i malo mira. Niko me ne maltretira, niko mi ne viče da sam nesposoban, niko me ništa ne pita.
ROBIJA: Evo, evo, tresu mi se ruke. Smrt pogubno utiče na mene. Pored ovoliko stresa nije ni čudo što imam tumor.
DŽONI: Podelili smo pare, podelili smo dug, trebalo je da bude lako. Da sam znao da će on da... pa ne bih nikada. Ti, Robija, znaš da ne bih nikada.
ROBIJA: Znam, burazeru.
KRELAC: Koliko je još vremena ostalo?
ROBIJA: Večnost.
DŽONI: Pobiće nas. Voleo bih da nas pobiju.
ROBIJA: Možda i neće, možda samo izgubimo prste.
KRELAC: Koliko prstiju?
ROBIJA: Otkud znam.
KRELAC: Treba da znam, je l' sve prste, ili samo neke. Mislim, možda neće sve prste da...
ROBIJA: Kakav bi on Gad bio kad ne bi otfikario sve prste.
KRELAC: Treba da spremimo led, prsti mogu da se zašiju.
DŽONI: Voleo bih da se ovo ne dešava.
ROBIJA: Sve je mirno.
KRELAC: Život je sranje.
DŽONI: Ponekad se osećam nepodnošljivo promašeno.


22.

Kafana. Vitki sedi za stolom i posmatra Leposavu koja čisti, a potom namešta frizuru i skida kecelju.
VITKI: Izvini, Lepa. Nisam hteo da te ostavim. Nisam tako planirao. Takav je bio splet okolnosti. Propustio sam priliku. Život je pun propuštenih prilika. Nadam se da imaš sve što si htela. Mislio sam da bi bilo bolje da te nikada nisam sreo. Pogrešio sam. Drago mi je što sam te sreo. Da te nisam sreo, život bi bio mnogo prazniji. Život bi bio jedno obično sranje.
Leposava uzima svoje stvari i gasi svetlo u kafani.

KRAJ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.