NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 2 godina XLII april-juni YU ISSN 0036-5734

EVROPSKA NAGRADA ZA POZORIŠTE
Darinka NIKOLIĆ
SVE JE BILO OK, ALI NAĐ...

 

Harold Pinter je deseti dobitnik Evropske nagrade za pozorište koja je, ove godine, tokom tim povodom upriličene višednevne, vrlo radne i bogato osmišljene, manifestacije (od 8. do 12. marta) a nakon četvorogodišnje pauze (izazvane finansijskim problemima od kojih, eto, boluje i takozvani bogati svet) uručena u Torinu, u raskošnoj, baroknoj dvorani gradskog teatra "Karinjano". Do pre četiri godine, domaćin ceremonije uručenja ovog najprestižnijeg evropskog pozorišnog priznanja (ustanovljenog, kao pilot program Evropske komisije, podržan od Evropskog parlamenta i Saveta Evrope kao organizacija od evropskog kulturnog interesa, pre dvadeset godina) bio je pitoreskni sicilijanski gradić Taormina.
Dva podatka u kontekstu ovogodišnje ceremonije koja JESU vest:
Prvo: Evropska nagrada za pozorište dodeljena je Haroldu Pinteru mnogo pre no što je obznanjeno da je ovaj britanski dramatičar dobio Nobelovu nagradu.
Drugo: Pinter je došao u Torino (kažu: privatnim avionom, samo na jedan dan) da primi nagradu i dâ javni intervju kritičaru Gardijana Majklu Bilingtonu (tokom kojeg je, između ostalog, objasnio zašto nije otišao da primi Nobelovu nagradu: "Bio sam u bolnici i mislio sam da umirem") i da još jednom, na svečanosti uručenja, zagrmi - mada ozbiljno narušenog zdravlja - protiv novog svetskog poretka, Buša i Blera...
I jedan kuriozitet:
Odmah posle javnog intervjua u teatru "Gobeti", Harold Pinter je prisustvovao uobičajenom zajedničkom ručku za sve učesnike i goste ove manifestacije, u bivšem manježu u neposrednoj blizini "Gobetija", inače centralnog okupljališta svetske pozorišne družine tih dana. I dok smo ga, iz neposredne ali nepremostive blizine, okruženog ljubaznim ali neumoljivim hostesama zaduženim da spreče svaki kontakt s piscem, posmatrali pitajući se kako da mu (ipak) priđemo radi neke ekskluzivne izjave, Jovan Ćirilov nam saopštava vest: umro Slobodan Milošević! Slede konsultacije u našoj maloj grupi iz SCG:
NEKO: To treba reći Pinteru!
NEKO 1: Nemoguće, probali smo, ne daju da mu se priđe!
Jovan Ć: Ja ću da mu kažem!
Posmatramo Jovana koji uspeva da se probije do Pinterovog stola i čujemo: "Oh, my God!" Možemo samo da spekulišemo šta je pisac time hteo da kaže. Bio je to jedan, prilično bizaran ali za ovu priču ne i najbitniji, trenutak u kom se naša-mala-grupa-iz-SCG našla u centru pažnje velikog broja prisutnih. Istinski povod da se osećamo nekako dobro i lepo, dao je Jožef Nađ, koji je, uz litvanskog reditelja Oskarasa Koršunovasa, laureat ovogodišnje Evropske nagrade za "novu pozorišnu stvarnost" i koji je tu nagradu (za razliku od Litvanca koji je "iz zdravstvenih razloga" pre same ceremonije uručenja otputovao kući) iste večeri kad i Pinter, u "Karinjanu", primio s nekim dostojanstvenim mirom, ne propuštajući pri tom da tim Evropljanima, uz zahvalnost, saopšti i činjenicu da se njegovo rodno mesto nalazi "tek nekoliko kilometara od kapije Evrope", koja se zatvara za njim kad ulazi u svoju zemlju i da se nada da će vrlo uskoro ta kapija - ostati otvorena, a njegova zemlja i formalno postati ono što već jeste - Evropa.
Jožefu Nađu posvećeno je čitavo jedno pre podne u teatru "Gobeti", govorili su o njemu pozorišni kritičari iz čitave Evrope, prikazan je film ovdašnjeg mladog reditelja Sabolča Tolnaija posvećen njegovoj poetici koja, zapravo, nema ni pandana, ni uzora, a teško da će naći i sledbenika i potom su počeli da nam prilaze ushićeni i vrlo uzbuđeni poznanici i oni koje prvi put susrećemo na ovom skupu, da bi nam saopštili ono što je već odavno evidentno:
"On je apsolutni genije!"
Jeste, Jožef Nađ je, definitivno, pozorišni Čaplin, po ingenioznoj svestranosti, po poetici zasnovanoj na detalju, po sofisticiranom humoru i ironiji, po vrlo osobenom smislu za apsurd, po atmosferi splina kojim odišu njegove predstave. On je jedan od trenutno najvećih i najautentičnijih (pozorišnih) umetnika današnjice.
Tom dobrom osećaju da si, eto, iz Srbije, a da ti u belom svetu nije zbog toga neugodno, doprinele su još dve lepe vesti:
Prva: Jugoslovensko dramsko pozorište, saopšteno je na završnoj svečanosti u Torinu, postalo je (kao prvo i zasad jedino pozorište s prostora bivše Jugoslavije) član Unije evropskih pozorišta, vrlo ekskluzivne organizacije koja broji manje od dvadeset članova! Tog dana u isto "društvo" primljen je i torinski Teatro "Stabile" i pozorište "Habiba" iz Tel Aviva.
Druga: Jovan Ćirilov dobio je ponudu da Beograd, konkretno Bitef, 2008. bude domaćin ovog skupa i da organizuje program dodele Evropske nagrade za pozorište. Jovanov komentar, pošto nam je s vidnim uzbuđenjem i ponosom saopštio tu ekskluzivnu vest, bio je: "Još samo da pronađem pare!"
Ćirilov (i ne samo on) odista ima problem. Jer, budžet ove torinske fešte, koja uključuje i budžet od sedam miliona evra za pet predstava programa "Povratak" koji je uradio povodom nje, a i "kulturne Olimpijade", legendarni Luka Ronkoni, jeste vrtoglava višemilionska cifra.
Inače, ovu manifestaciju podržavaju i Unija evropskih teatara, Evropska pozorišna konvencija, Međunarodna asocijacija pozorišnih kritičara i Međunarodni pozorišni institut mediteranskih zemalja. Na nju su, kao i uvek, pozvani pozorišni ljudi iz čitavog sveta: umetnici, menadžeri, kritičari, novinari najznačajnijih svetskih medija, direktori pozorišta i festivala, a ona je podrazumevala čitav niz događaja, od pozorišnih predstava (sem onih Luke Ronkonija i Koršunovasa, videli smo i predstavu Rožea Planšona, po Pinterovim tekstovima i pod naslovom Novi svetski poredak) skupova, čitanja dramskih tekstova, video projekcija, susreta s laureatima... Održan je i simpozijum pod naslovom "Kraj kritike?" na kom su kritičari unisono zaključili: nije kraj!

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.