NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

Milivoje MLAĐENOVIĆ
SCENSKE BAJKE ALEKSANDRA POPOVIĆA I STVARNOST

 

Kad je reč o dramama za decu Aleksandra Popovića, "odraslog" čitaoca, može biti, najviše zanima šta se, u procesu preoblikovanja bajke, događa s aktuelnom stvarnošću i kako je tretirana. Pretpostavljamo da će vrlo lako ustanoviti da se i Popovićeve drame za decu mogu svrstati u nekanonski model komedije naravi. Junaci njegovih drama za decu imaju manje-više grotesknih crta, više su individualizirani i neuporedivo bezazleniji nego u bajkama - to je jedna od najvažnijih promena u odnosu na prauzor. Njegove drame za decu mogu se pojednostavljeno posmatrati kao realistički prikaz građe preuzete iz života.
Parodičnost i persiflaža, kao glavne karakteristike ironične scenske bajke, koja se pojavila šezdesetih godina u dramama Aleksandra Popovića, predstavljaju ključni momenat u razvoju srpske dramske književnosti, označavajući početak modernizacije drame namenjene deci. Pepeljuga Aleksandra Popovića izgrađena je na osnovu kanonizovanog oblika bajke. U ovoj drami arhetip je očuvan, dejstvuje prepoznatljivo. Inovativnost i stvaralačka originalnost očituje se u Popovićevom umeću dekodiranja simboličkog jezika bajke, "prevođenja" jezika bajke na jezik savremene svakodnevice. Zato se Pepeljuga s potpunim opravdanjem smatra obrascem, poetičkom paradigmom na osnovu koje je moguće opisati zakonitosti stvaranja oblika i stilsku usmerenost srpske dramske književnosti za decu u njenom dijahronijskom i sinhronijskom smeru.
Arhetipska matrica očuvana je i u Popovićevim dramama za decu: Crvenkapa i Snežana i sedam patuljaka, kao i u njegovim delima pisanim za lutkarsko pozorište: Škrti berberin, Jarac živodarac i drugim, brojnim dramskim tekstovima, među kojima su i radio-igre za decu. U svim ovim delima "stvarni svet" uvlači se u prostor tajne, neobjašnjivog, čudesnog i fantastičnog. Zajednička odlika ovih drama je inoviranje strukture bajke, smeštanje radnje u savremeno doba, ironijski postupak čitljiv u leksici tipskih i novouvedenih likova.
U Crvenkapi je iz nove vizure postavljen i pokrenut život glavne junakinje, njene mame i bake, drugarice Ivanke koja je njen antipod, lovca Luke i vuka. U ovoj drami naglašeniji je didaktički ton. U Snežani i sedam patuljaka radnja se događa "ovde-onde, danas-sutra", obiluje mnoštvom aktera, među njima iz ovovremenog okruženja: predsednik stručnog žirija, spiker, novinar. Sve to upućuje na izrazitu autorovu sklonost inoviranju motiva i suprotstavljanju neprirodnom i lažnom modernizmu i do tada vladajućoj "cilemilezaciji" drame za decu, kako bi rekao Miroslav Belović. Ovde je didaktički ton manje naglašen. Pepeljuga je ironična scenska bajka, najsloženije dramske strukture, sa trodelnom (tročinskom) organizacijom, takođe osavremenjena, sa zanimljivim protagonistima, leksički i sintaksički ispričana smesom arhaičnog i savremenog jezika. Didaktički ton je takođe prisutan.
Nabrojaćemo osnovne karakteristike dramske poetike Aleksandra Popovića nastale preoblikovanjem bajke:
Na formalnom planu
- ukidanje konvencija i shematičnosti
Na semantičkom planu
- preosmišljavanje uobičajene slike sveta
- kritika savremenog (tehniciziranog) društva
- ironizacija negativnih opredeljenja i karakteristika junaka
Na jezičko-stilskom planu
- igra rečima
- kombinacija događajnih relacija; junaci upotrebljavaju moderne izraze
Novostvoreni složeni književni oblik budi u čitaocu (primaocu) zadovoljstvo koje nastaje iz "spoja osećanja novog i osećanja prepoznavanja". Dakle, obrazac bajke je inoviran, ali stari oblik je još prepoznatljiv. Inače, novostvoreni oblik bio bi prepreka za čitaočevo razumevanje.
Kakvu to vrednost želimo da izvučemo proučavajući preoblikovanje epskog oblika u složen oblik kakav je drama? Hoćemo da utvrdimo kako je književnost u stalnim menama, kako dela utiču i proističu jedna iz drugih, kako se podražavanjem, parodiranjem, ironijskim i drugim postupcima književnost samoobnavlja. Materijal od kojeg je Aleksandar Popović izgradio drame za decu, ne deluje kao strani elemenat, već sadrži značenje određeno oblikom bajke, koje je pomereno prema senzibilitetu savremenog deteta - gledaoca. Umetnička intencija Aleksandra Popovića je da ostvari savremenu, modernu "bajku za prikazivanje" kako sam žanrovski određuje Pepeljugu u podnaslovu. Drama je determinisana formom izvođenja pred publikom koju čine deca. Popović na osnovu tog zahteva gradi uzbudljivu dramsku strukturu. Kao unutrašnji stav i kao prava suština poetskog sveta nameće se igra rečima koja inače karakteriše i njegov dramski opus za "odrasle". Impulsi za pozornicu, dakle, nađeni su u području izvan "dramskog". U bajkama koje koristi kao predložak za izgradnju dramske forme (Crvenkapa, Snežana i sedam patuljaka, Pepeljuga) nalaze se snažna i upečatljiva dramska mesta. Koncentracija zbivanja u bajci i vremenska pregnantnost objektivizirana tonom strasnog pripovedača pojačavaju dramski potencijal bajki. Veštinom dramskog pisca Popović je bajkama koje je podvrgnuo postupku dramatizacije dao novi smisao, ali i sačuvao njihovu bajkovitost. Oblik i logika izgradnje bajke sugerišu detetu slike kojima mogu da strukturišu svoje sanjarije i da uz njihovu pomoć daju bolji smer svome životu. U bajkama je zlo svuda prisutno, baš kao i vrlina. I dobro i zlo otelotvoreni su u vidu izvesnih likova i njihovih postupaka, kao što su dobro i zlo večno pohranjeni u svakom čoveku. Zlo nije lišeno privlačnosti (moć veštice, lukava carica u Snežani) i često je privremeno nadmoćno. Uzurpator izvesno vreme zauzima mesto koje po pravu pripada junaku (zle sestre u Pepeljugi). Ubeđenje da se zločin ne isplati vrlo je česta, jasna poruka bajke. Taj iskaz o poetici nalazimo i skoro direktno inkorporiran u drami Snežana i sedam patuljaka:
Primer: Kada "lovac na autograme" koji je po nalogu zle maćehe odveo Snežanu u šumu, dolazi po svoju nagradu, "autograme članova fudbalske reprezentacije", ona rešava da ga, u saradnji sa svojim bratom "isplati" fudbalskim šutevima u cevanice:
"LOVAC (odskoči u stranu): Zar tako vi meni plaćate?!
TOKI-VOKI: Pa zlo si i učinio, kakvu bi ti platu hteo... Hajde, nismo još ni odbranu prešli, a gde je navala... pa penali... napenali se!
LOVAC (odskoči uplašeno): Neka, hvala! Dosta mi je i ovaj golmanski potpis za nauk... da nikad više ne radim zlo, da mi se posle zlom isplaćuje.
TOKI VOKI: Hoćeš li bar jedan šut iz half-linije?
LOVAC (odskoči uplašeno): Neka, hvala... (ide na rampu). Deco, jeste li videli kako sam prošao?! Ali ako, bar sam stekao jedno iskustvo više! Časna reč! Zlo se ne isplati... Kad bih sad mogao da uradim nešto dobro... za sirotu Snežanu..."
Karakteristično je da Popović naglašava u didaskaliji, u instrukciji reditelju i glumcu da didaktičku poruku valja saopštiti sa rampe, kako bi postigla u potpunosti svoje dejstvo. To sve govori da je Popović vrlo svesno insistirao na očuvanju osnovnog značenja bajke u dramama. U citiranom odlomku izražena je i težnja autora da zlo istaknuto u klasičnoj bajci, "snizi za jedan stepen", odnosno, on teži da dramsku bajku učini "bezbednijom", manje opasnom. Razloge za takav postupak, smatramo, ne bi trebalo tražiti nigde drugde do u samoj pozorišnoj praksi i u piščevom izuzetnom poznavanju dečje psihologije. Prosto rečeno, Popović je znao zanat dramskog pisca i imao na umu da prilikom scenskog uprizorenja, kod dece, surovost i zlo na sceni, preuzeto u onom obliku kako je napisano u bajci, može da izazove strah. Zato on poseže za ironijskim postupkom u izgradnji likova, pa se, na primer, maćeha koja je otelotvorenje zla, pojavljuje sa moralnim pridikama Lovcu kojem je sama naložila da učini zlo!
U dramatizovanim bajkama Aleksandra Popovića takođe postoji vremensko fiksiranje zbivanja u podnaslovnom određivanju, u kojima je "bilo jednom" bajke zamenjeno simboličnim iskazom koji pretenduje na univerzalnost, večitu aktuelnost bajkovitog pripovedanja: radnja Crvenkape događa se "bez prestanka"; u Snežani i sedam patuljaka istaknuto je i vremensko i prostorno određenje: "događa se ovde-onde, danas-sutra". Jedino Pepeljuga, iako predstavlja najrazvijeniji i najsloženiji dramski oblik, nema takvo određenje. Međutim, stil, jezik, radnja, sled događaja, pominjanje tehničkih karakteristika epohe, nedvosmisleno ukazuju na to da je radnja vremenski i prostorno locirana u moderno doba, u dvadeseti vek, a elementi jezika i njegove idiomatske oznake, te mentatiletske osobine, upućuju da je reč o prostoru autorovog maternjeg jezika, prostoru Balkana.
U odnosu na polaznu građu korišćenih bajki, novina u Popovićevim dramatizacijama jeste i to što pojedini likovi bivaju označeni vlastitim imenima (Ivanka, Lovac Luka, Princ ENESU, TOKI-VOKI, Pepina, Roza, Grofica Krofnica, Markiza Liza, Dobrinko). I na osnovu imena može se zaključiti kojem geografskom prostoru pripadaju likovi realizovani u drami.
Strukturu bajke Popović ne preuzima direktno. Zanimaju ga specifični motivi koje preoblikuje i proširuje u dijaloge, monologe i scenska mesta gradeći modernu dramsku priču.
U Pepeljugi, glavna dramska priča koncentriše se oko motiva koji je preuzet direktno iz bajke: skoro bolesna opsednutost maćehe i njenih kćeri "poslednjom modom", pomodarstvom, dakle. Iz tog motiva izveden je i sukob u drami: sukob dobra i zla, "dobrog ukusa" i malograđanštine, prirodnog i izveštačenog ponašanja, plemenitosti i primitivizma. Život na kraljevskom dvoru u bajci je samo naznačen, bez detaljnijih opisa i karakterističnih likova. O kralju saznajemo, na primer, samo da, iako je bio star, "nije skidao pogled" s Pepeljuge, o princu takođe, kao i dvoranima, dobijamo malo informacija. A Popoviću je dvor, recimo, povod za izgradnju dinamične, komično-groteskne unutrašnje dramske priče o "carstvu pred likvidacijom" koje će "uskoro pasti pod prinudnu upravu"... Pred nama je galerija likova: dementni car, oblaporni i korumpirani ađutant, izlapeli general koji "gine za sitnim kolačima", dvorski kicoši, blazirane dvorske dame... Od sitnog detalja, naznake izrečene u bajci "donesoše bogatu zakusku", Popović je izgradio celu komičnu, karnevalski raskošnu scenu.
Slično uporište Popović nalazi i u Snežani i sedam patuljaka. Opsednutost lepotom, nadmenost i oholost koja se iz nje rađa, izvorište je sukoba u drami koju gradi Popović. Međutim, za razliku od Pepeljuge gde su motivi preuzeti iz bajke u drami u direktnoj, prisnijoj i prirodnijoj vezi, u Snežani se oni analoški udaljavaju, pretvarajući se u parodične simbole. Tako, na primer, čudesno ogledalo, pred kojim maćeha proverava svoju lepotu i saznaje da li može biti nadmašena, u dramskoj bajci postaje "čarobni televizijski ekran", lovac koji je trebalo da odvede Snežanu u šumu i ubije je, u drami postaje bezazleni "lovac na autograme",koji se transformiše od maćehinog saveznika u Snežaninog pomagača; patuljci su "uvozni - Made in France" i pevaju šansone. Princ nije nikakav princ nego zdrav momak, student druge godine medicine koji je dobio ime po tome što ima "jedan krš od kola marke princ Enesu"... itd. Mnogi motivi iz bajke, koji poseduju dramatiku (Snežanina privremena smrt, na primer) izostavljeni su u Popovićevoj drami. Postupak pisca išao je u pravcu izgradnje, jednostavne, komične, savremene dramske priče. I u Snežani i sedam patuljaka Popović modifikuje ideju izrečenu u Pepeljugi: prirodna lepota i iskrenost je večna vrednost. Time Snežana dobija i značajniji didaktički ton, ali ipak manje izražen.
Za Crvenkapu Aleksandra Popovića karakteristično je najveće odstupanje od klasičnog obrasca u pogledu direktnog preuzimanja motiva. Naime, bajka je samo prauzor za izgradnju dramske bajke. Arhetipska slika o vrednoj, poslušnoj devojčici, koja se jednom oglušila o zapovest majke i "skrenula s pravca" u kojem je upućena očuvana je, ali inovirana i nadograđena. Aleksandar Popović izgradio je i lik koji bi predstavljao Crvenkapin antipod. Njenu suprotnost oličava Ivanka, "mala našepurena, praznoglava i lakomislena ćurka", koja ne haje za školske obaveze, nego je opsednuta praćenjem modnih trendova.
Osnovna ideja drame Crvenkapa, otprilike, jeste da sve nevolje koje čoveka sustiču potiču iz neznanja. To je, naravno, naglašeno didaktički usmerena komedija za decu. Velimo komedija, bliže određenje bilo bi: farsa za decu. U zapletu je moguće pratiti farsičnu strukturu: vuk je klasičan prevarant koji pokušava da obmane Crvenkapu, lovca, Ivanku, baku, ali na kraju biva nasamaren. O farsičnom svedoče i prerušavanja, zabune... Tim farsičnim elementima Popović je uspeo vešto da prikrije didaktički ton, da drama ne deluje plakatski angažovano.
I na planu učešća fantastičnih elemenata u novonastalom književnom obliku Crvenkapa predstavlja izuzetak. U njoj ne samo da su očuvani činioci čudesnog (vuk koji dobija antropomorfne odlike, dakle - govori, oblači se i pri tom nije nikakvo čudo) koji su poreklom iz bajke nego su pridodati i novi elementi: šnajderske lutke pevaju i plešu s Crvenkapom; cveće u šumi takođe peva itd...
Iako je reč o delima za decu, Popović u dramama suočava sa izvitoperenjima karakterističnim za naš mentalitet:

- nepotizam, familijarnost, mito, korupcija, protekcija, rođačke veze:

IVANKA: On će mene zaposliti iako nemam znanja: moj kum je novinar, on ima u novinama tri stupca kao tri kaiša užičke slanine on će to u novinama demantovati...
MAMA: Ti si gore dete iz bolje porodice, neće se to dobro završiti;
TOKI-VOKI: Kraljica lepote mora biti, pa makar mi članove žirija i podmitili!
LEPOTICA: Obećaj im zaposlenje za sinovca, i lokaciju za gradnju porodične zgrade. Oni baš sad većaju, poslednji je trenutak da me podupreš, da progovoriš neku reč...

- primitivizam, fetišizam:

TOKI-VOKI: Za koji trenutak na malom čarobnom televizijskom ekranu će svečano proglasiti kraljicu lepote, kakva čast za našu porodicu! I kakva sekiracija za naš komšiluk!
LOVAC: Pa rekoh li kakav da sam lovac... kakav može biti i svaki drugi lovac na autograme... dosadan dozlaboga... Kad zaokupim neku slavnu ličnost s hemijskom olovkom i blokčetom, ne može me se otarasiti dok mi se ne potpiše!

- poltronstvo, ulizički mentalitet:

TOKI-VOKI: Muvao sam se oko žirija... a neko cigaru u usta, ja mu brže-bolje pripalim... i samo čekam da nekome otkaže penkalo, a ja brže-bolje pružim svoje: "Izvolite, poslužite se... - možete ga i zadržati... to je zlatno... jedan vidan mali znak pažnje s moje strane... a vi zauzvrat svoj glas za moju sestru."... kažem im... pridržavam im kapute... navijam za isti klub za koji oni navijaju... naručujem oranžade, kafe, sendviče... Oni kažu:"Da platimo", a ja kažem: "Sve je plaćeno, ja častim".

- spletkarenje:

TOKI-VOKI: Koliko sam samo spletkario i ostalim kandidatkinjama podmetao nogu!

- koristoljublje:

TOKI-VOKI: A sve to ne bismo morali sad da izmišljamo, sestrice, da se nisi udala za Snežaninog tatu... Ja sam ti rekao da to ne radiš...
MAĆEHA: Pa polakomila sam se zato što je Snežanin tata bio kralj!

- parodija tekstova novokomponovane muzike i emisije "Želje slušalaca" koje sluša Baka:

TRANZISTOR: Mama, tata, tetka, teča, baba, deca, te porodice Jovanović, Milovanović, Petrović, Marković i Bogdanović pozdravljaju svoju dragu kćerku, sestričinu, sinovicu, unuku i praunuku Ivanku, s najlepšim željama da se Ivanka smiluje i vrati što pre kući, jer oni drhte i strepe za nju, s pesmom "Ne brini Ivanko mila, jer tebe volimo mi!"
(pesma)
Ne brini Ivanko mila,
jer tebe volimo mi,
vrati se, vrati nama,
nemoj nas mučiti ti.
Nemoj nas mučiti ti...
(opet spiker) Ivanka, vrati se kući!

- parodija na poplavu reklamnih slogana i spotova:

Kosa mi je ravna svili,
ko da po njoj sunce mili,
jer meni su kosu mili
šamponom kosili!

Popovićeve scenske bajke su savremene, ali njihova ovovremenost nije sadržana samo u tome što je fabula premeštena u vreme današnje i što se dešavaju u urbanoj sredini, već što sadrže aspekt o svojevrsnom pripitomljenom zlu u savremenom svetu: Maćeha Pepeljugina je i dalje zla (kao i u Snežani), ali pisac je ne gradi vidljivo i otvoreno ("toliko oholom i zlom da se gora nije mogla zamisliti", kao što to stoji u bajci). Naprotiv, ona je čak ljubazna i nasmejana, dakle, licemerna. Pepeljuga nije ona iz zapećka, iz pepela, ali je zatrpana brojnim obavezama u kući, opterećena njima do besmisla. Maćehina "uloga" je kao i u bajci da joj život učini mučnim, teškim i nepodnošljivo tužnim. Popović, za razliku od bajke, u dramskoj priči postavlja nenametljivo a jasno pitanje odgovornosti rođenog devojčinog oca koji slab i malodušan, Pepeljugu nimalo ne štedi niti štiti i time direktno podstiče maćehinu zlu narav. Pepeljuga nije bosa, obučena u dronjke, zapuštena i neuredna, ona je samo skromna, ali uredne spoljašnjosti. Kao kontrast prirodnom, neizveštačenom Pepeljuginom liku Popović suprotstavlja nakinđurenost, pomodarstvo i izveštačenost u izgledu maćehe i njenih kćeri. Tim povodom, zanimljivo je zapažanje Mire Santini i podsećanje da je pokondirenost i kaćiperstvo žena često izlagano kritici u delima naših komediografa. Ona ističe piščevu ideju da se "prirodna svestrana nadarenost dece zloupotrebljava opterećenjem da budu svestrani, i to priznato i vidljivo, jer pored svih blagodati udobnog življenja, najjači aduti za pokazivanje pred svetom ostaju rođena deca". Pepeljuga u dramskoj, kao i u klasičnoj bajci, savladava sve prepreke. To su, kao i u bajci, kućni poslovi, ali i školski zadaci koje piše dobri su. Uvođenjem motiva rešavanja domaćih zadataka dramska bajka Aleksandra Popovića postala je deci bliža, pristupačnija i bezbolnija. Osim toga, bajka je dobila i nov didaktički aspekt i otuda proisteklu poruku: marljivost u sticanju znanja mora biti nagrađena. Na drugoj strani, pisac ukazuje na opasnost koju krije isticanje onih osobina ličnosti kao što su samoljubivost, preterano isticanje sopstvenih kvaliteta i samouvereno pripisivanje sebi najboljih odlika, kako to pokazuju maćehine kćeri.
Čarobna formula u ovoj bajci je znanje francuskog: pošto ne može na bal, Pepeljuga čita naglas priču (i piše zadatak koji će jedna od sestara kasnije prepisati) i tako oživljava markizu sa slike koja joj daruje svoju svečanu haljinu da ode na bal. Inače, u celoj drami to je jedini element fantastičnog. Pepeljuga s princom razgovara francuski, prepoznajući u razgovoru srodnost u nežnom, stidljivom, pažljivom odnosu prema svetu. "Uhvaćeni" u jednostavnoj realističkoj situaciji svakodnevnog, "normalnog" života njih dvoje se zaljubljuju:
PEPELJUGA: Znaš li, prinče, da podmazuješ šarke na vratima?
PRINC: Znam, lepa kraljice! A znaš li ti da očistiš zelen za supu?
PEPELJUGA: Znam, prinče! A znaš li ti da nacepkaš sitna drva za potpalu?
PRINC: Znam, lepa kraljice! A znaš li ti da razvijaš rezance na dasci?
PEPELJUGA: Naučiću...
PRINC: I bićemo najsrećniji par ljudi na svetu, lepa kraljice, cipele su dve, nogavice su dve, rukavice su dve, ne može nijedan princ biti bez para... ja te zaručujem, reci: da!
Prepoznaje se, dakle, valjan i iskren par kojem se u ovoj dramskoj bajci ne mogu pripisati mane (jedni su korumpirani, drugi nestabilnog karaktera, treći pomodari, četvrti narcisoidni... ). Stoga je "lep govor, kao u bajci" kojim se služe Pepeljuga i princ potpuno motivisan, jer oni "lepo" misle, odnosno delaju dobro. I čežnja i seta u stihovima koja se uočava kada se sretnu i ponovo pronađu, ma koliko to u ovoj realističnoj i ironičnoj dramskoj bajci zvučalo patetično, postaju znak razlikovanja dobra i zla:
PRINC: O, svitku mojih snova, nezaboravku moje mladosti, kladencu maštanja... o, divna! ...o, lepa! ...o čarobna Pepeljugo!
PEPELJUGA: O, ljubičasti venčiću moga čekanja, zvezdana krunice mojih nada, jutarnja roso moje radosti! O, časni! O, hrabri... o, neustrašivi prinče moj!
Aleksandar Popović opominje da je detinjstvo srećno doba, ali da nije lišeno brige, tuge, strepnje ili nelagodnosti. Na taj način njegove dramske bajke postaju angažovane, aktuelne i tiču se jednako dečjeg sveta i sveta odraslih. Humor u dramama za decu Aleksandra Popovića graniči se s blagom ironijom: nije mu intencija da se uspostavi psihološka protivteža svetle i tamne strane čovekovog života. Kao i u njegovim "večernjim" dramama, uostalom. I drame za decu Aleksandra Popovića mogu se označiti kao predložak za komički teatar. I u dramama za decu odražava se životni stil čitave jedne epohe: Popović imitira najtipičnije osobine pripadnika posmatrane ljudske grupe, ismeva samoživost, vitalizam, nagon za samoodržanjem svakog pojedinca koga stavlja pod lupu.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.