NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

ŠEKSPIROLOGIKE
Branka KRILOVIĆ
HOĆEMO LI NA "HAMLETA"?

 

Leto dve hiljade pete pamtiće se po jednoj od najboljih verzija Hamleta na prostoru ove i one zemlje. Važne su obe, jer reditelj Dušan Jovanović upravo čini pokušaj reafirmacije pozorišnog zajedništva koje je, veruje, preživelo uprkos kasapima političke trgovine. Međutim, malo političkog kolora, slučajno ili ne, nazire se u demokratsko-plavoj boji scenografije za najnovijeg Hamleta. Majstorstvom autora, šerpa-plavetnilo Elsinora, zavisno od dobrote posmatračkih namera, čas jeste prepoznatljivo idejno plavetnilo Jugoslovenskog dramskog a čas je, opet, genijalna rediteljska zamisao uzburkanog mora koje nadzire vojska yu-tragedije. Kud ćeš strašniji Elsinor. Kad voljom svetlosnih komandanata prestane zloslutno talasanje mora i sa scene se povuku specijalci uniformisanog izazivanja problema, plava drvena geometrija scene pretvara se u dobro sklopljenu kuhinju. Kao i u političko-državničkim kuhinjama, elementi su klizni; eksponiraju se po potrebi. Ogroman sto koji izlazi i vraća se u ležište, jednom služi za daću i raspravu, zatim je ljubavna postelja za Gertrudu i Klaudija, na njemu se izvodi i genijalna, lutkarska rekonstrukcija kraljevog umorstva. Scenografija Jasne Vastl (replika kuhinje "Slovenijalesa" sa neizbežnim "Gorenje" frižiderom) savršeno drži ideju kostimografkinje Bjanke Adžić-Ursulov da svim važnijim muškarcima tragedije da odela i kravate a Gertrudu odene u visoku modu. Megamarket po Šekspiru. Nedostajalo je samo da se u odelu iz nekog od budvanskih butika na sceni pojavi reditelj lično, kao svevišnji PR-a. Jer bez te inostrane profesije za naplatu magle, nema nam života ni pozorišta. Gertrudino moralno proklizavanje biće uredno otpraćeno ambalažom, pa će kraljica-majka, u pokušaju da se umili sinu Hamletu, spasti na tange. Jadnica, u panici da sačuva novonastalu bračnu situaciju, zaboravlja da Hamlet, bar Hamlet mićanovićevske vrste, nije od te mode. Shodno novom vremenu, uz ambalažu idu i odgovarajući ljudi, pa nije čudo što su Klaudije i Polonije poslovni tipovi, van stihovanog razuma. Njihova su obraćanja posledica garderobe a ne presudnih osećanja i uma. Šekspir jednako biznis. Mogućnost da je u dominantnom sistemu vrednosti i Šekspir samo posao koji treba obaviti, fenomenalno je, sredstvima agresivne površnosti, odbranio Branislav Lečić. Odavno nije viđen takav neinteres za telo iz vlastitog ljubavnog kreveta. Najnoviji Lečićev osvajački trijumf, mogao bi imati naslov "Skidanje peruti sa Gertrudinog bicepsa". Karakter devera koji je postao muž, Bjanka Adžić odeva u belu spavaću košulju što zavodniku Klaudiju skraćuje noge. Uzbihuzireni "lala" ili pobesneli petlić svejedno, on grabi ka postelji, sikćući usput zbog (ne)očekivanih komplikacija. Budvanska verzija Klaudija, imala je i jednu uvodnu pikanteriju: Lečić je na rad u Šekspiru dolazio biciklom. Kakva bi tek to bila multimedija da je sniman kamerom pa prikazan u odsutnim, najozbiljnijim trenucima borbe za ono što mu ni po kom zakonu ne sleduje. Vojislav Brajović, moderno kostimirani Duh, podseća na vanzemaljca u mirotvoračkoj više nego podstrekačkoj misiji. Koreografisana nevidljivost i ekscentrični kostim stopili su se u likovnu otmenost, što će, bar u mlađem gledalištu, potpuno izmeniti mišljenje o Duhu.
U neskriveno jugonostalgičnoj podeli reditelja Dušana Jovanovića, ulogu Ofelije dobila je Mona Muratović, apsolventkinja Akademije scenskih umjetnosti iz Sarajeva. Njeno neveliko glumačko iskustvo uglavnom je vezano za sarajevsku scenu "Obala". Tokom priprema u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i kasnije, u Budvi, ona se strogo pridržavala Hamletovog upozorenja da se ne izlaže suncu. Ta upadljiva belina mogla se razumevati kao apsolutna čednost, a možda i kao neskriveni znak prisustva drugog boga i molitve. Bosonoga, u suknjici na falte, Mona će protrčati ulogu Ofelije ne ostavljajući bitniji trag ni u korpusu predstave ni u gledalačkom osećanju. Prigrljena u "igri školice" sa Polonijem, ona će, kad to dramski, a ne uistinu zatreba, sredstvima površnog truda i uvežbanog strpljenja, služiti razlogu Hamletove patnje. Što je dokaz da je Ofelija najčešće samo predmet kraljevićeve žudnje a ne bitna glumačka partija. Ulazak mlade sarajevske glumice u jaku beogradsku glumačku podelu rezultat je političkog rediteljskog podteksta u koji se umešao sam život. Mona je dete sa ožiljcima rata a Jovanovićev Hamlet umesto odmazde nudi pomirenje. U specijalnu misiju Hamleta promene, Hamleta smešanog od iluzije i realnosti, ulazi i dirljiva pažnja prema glumici, "porodična" brižnost cele ekipe. Jedan od koproducenata predstave je Festival MES te će Hamleta videti i sarajevska publika. Ovacije i divljenje izazvao je Dragan Mićanović. Mlađi od sebe, sam u ličnom vremenu i drami (pa čak i mimo rediteljskog koncepta po kom su Šekspirovi likovi - prezenteri zamrzivača u kuhinji zločina) Mićanović je, visoko, iznad svih, izdigao i štitio snagu osećanja i melodiju Šekspirovog stiha. Već prvom pojavom, u slici spoznaje očeve smrti i zločinačkog hira majke, menja stil predstave, narušava njen paradni tok. Samo jednim, sporim pokretom tišine daje na znanje da će Hamlet biti pre svega po Šekspiru, dakle sam protiv svih, druga priča i svet. Od početnog patosa kojim tvrdoglavo štiti polje poetske tradicije, Mićanović prolazi niz transformacija na gestualnom, ritmičkom, glasovnom planu. Poput vrhunskog sportiste raspoređuje snagu, kombinuje uzbrzanja i zatišja da bi do finiša i krešenda, prošao više obličja Hamletovog umnog i fizičkog bića. Muku čoveka koji u sebi treba da ubije osvetu, provodi kroz najrazličitija moralna i telesna iskušenja. Ubedljiv je u odbrani prerano sazrelog Hamleta filozofa, jednako kao u naletima njegove razbarušene naravi koja povremeno nalazi svetlu stranu života. Zamor mladića zatečenog tragedijom, smenjuju naleti vetrova u plućima ipak lude mladosti. Mićanović može sve; da glasom prošeta od falseta do najdubljih tonova, da se od utišane mudrosti odlepi i poleti kroz vazduh. Njegovo osvajanje i usvajanje Hamleta je vertikalno i horizontalno, uzima ga svim plućima, njime puni šake, natapa vid… da bi mogao uistinu da svet gleda Hamletovim očima. Ne smeta mu ni mnogo radova koje mora da obavi pri tom; presvlačenja, koreografisani dijalozi, mačevanje, "poslušnost" zahtevnoj ali izvanrednoj scenografiji… sve to ga, do kraja predstave troši ali i čini mlađim.
Hamlet je lepo pristajao budvanskoj Citadeli uprkos činjenici da drevna utvrda nije uzeta u obzir pri konstrukciji izrazito "kopnene" scenografije kojoj otvoreni prostor načinje iluziju. Ipak, predsatva je s ambijentom imala jaku, zvučnu vezu. Refreni "Glavo luda", "Zažmuri" pripadaju lakom notnom ključu i kao da na trenutke ulaze u dvoboj sa okolnim muzičkim teroristima. Oni su, istovremeno, svojevrsni komentar događanja na sceni a, zbog liderske harizme interpretatora, zvuče kao pokušaj smirenja opšteg zla i ludila. Scenografija će tek doći do izražaja unutra, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog, kada Hamlet postaje deo stalnog repertoara. Ultrasavremena Jovanovićeva režija i mogućnost da se unutar svakog lika još štošta razigra (samo bez velikog koreodramatisanja jer to ponekad deluje amaterski) dobra su pozicija za buduću - hit predstavu. Hoćemo li na Hamleta?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.