NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

Igor BURIĆ
POSLEDNJI PEJZAŽI KANJIŽE, ČOVEKA I POZORIŠTA

 

Kanjiža je zaista čarobno vojvođansko mesto koje bar jednom godišnje pokazuje bogatstvo ljudskog duha i zaiskri punim sjajem - u vreme festivala Džez, improvizovana muzika... Ne proklamuje organizator, Kanjiški krug, za džabe bekstvo iz gradova, oslobađanje prostora za umetnost... U apokaliptičnoj i fatalističkoj viziji uskoro će svi koji mogu bežati iz uzavrelih sredina nabujalih kriminalom, terorizmom i bezglavom brzinom življenja usled koje važne sitnice prolaze neprimećeno.
I ove godine kući u Kanjižu je iz belog sveta pobegao Jožef Nađ, čovek kom je mesto u sećanjima svih narednih generacija zagarantovano. Imati takvog sugrađanina Kanjiškom krugu čini festivalski posao mnogo lakšim, ali mu nimalo ne umanjuje značaj. Koliko je samo sredina koje nisu prepoznale svoje legende dok su žive. Ovaj put dve su bitne igre otplesali Nađevi koraci. Jedna je, uz prisustvo političkih zvaničnika, bila polaganje kamena temeljca za Regionalni kreativni atelje "Jožef Nađ", u koji će Nađ uskoro da se vrati "for good", dok je druga oličena u predstavi Poslednji pejzaž, komadu za plesača i perkusionistu, Nađovoj najaktuelnijoj kreaciji čiju svetsku premijeru su mogli da vide posetioci ovogodišnjeg Avinjonskog festivala1.
Šta je veliki Jožef ovaj put smislio? Kako se sam potrudio da objasni, posle 20 dugih godina polazna tačka novog rada bila je unutarnja potreba za odbacivanjem literarnih predložaka, civilizacije "in general" i presudne, duge šetnje krajolikom rodne Kanjiže, špartanje uspomenama iz detinjstva. Iako nije tačno znao šta traži, poput Kastanedinih junaka, Nađ je to našao (ili je to našlo/čekalo njega) na Jarašu, delu netaknute prirode, izvoru lekovite vode koji je okružen humkama drevnih poštovalaca ovog mesta.
Nađ se tamo ulogorio, osluškivao, crtkao, a impresije mu nisu dale mira i bivale su sve jače sve dok nije uvideo šta mu je činiti. U intimnoj prepisci sa fantastičnim litvanskim perkusionistom i starim znancem Vladimirom Tarasovom rodio se ritual, svojevrsni ritmičko-plesni eho duha mesta - Poslednji pejzaž. Dakle, neteorijsko umetničko delo u horizontu teorije (kontemplacije) iz koje i kojom se crpi izvorni "elan vital" i određuje vlastita postavljenost u svet života i život sveta. Povratak na izvore, u doslovnom smislu reči, povratak na mesto gde je "poslednje" istovremeno i ono prvo, i najvažnije.
Zbog otvorenih i zastupljenih improvizatorskih mogućnosti, na sceni nikad isto, a ponovo mistično-očaravajuće Nađevo ostvarenje, Poslednji pejzaž pruža zaista široko polje asocijacija. Kada se konstruiše dramski tok performansa priča kao da polazi od početka ljudskog. Pročišćena nežnim zvucima metala i cvrkuta, atmosfera se otvara za nesputanost i entuzijazam. Priroda se za, u Nađevom slučaju, crvenokljunog čoveka u čučnju, na oprezu, isprva otrkiva kao maksimalno igriva/razigrana kategorija. No, uz malo spiralnog puta kroz vreme telo se uspravlja, a jednom uspravljeno spremno je za marševe na sve četiri strane sveta. Kao što je spremno i da poklekne, na bilo kojoj od njih.
Na putu čoveka su i pejzaži, magične Nađeve uprizorene dosetke sa tablom, kredom koja u ruci zamenjuje štap, simbole napretka oruđa. Ali, "napredak", kao evolucija, ide i napred i nazad. U njemu i početak (prvi) i kraj (poslednji), kao što smo rekli, dolaze na isto. Čovek nema lik, zatim ga ima, da bi ga prekrio, izgubio i kroz Isusovu (ne)volju ponovo zadobio.
Opredeljivanjem za "solo" nastup i odbacivanjem svakog unapred smišljenog i zadatog koncepta postaje očigledna Nađeva potreba da potpuno pročisti izraz, temeljeći ga na ritmu i pokretu sad već tradicionalno prepoznatljive pantomimičke ekspresije. U tom pročišćenju koje se hipnotički prenosi i na publiku ponovo se prepoznaje autentična veličina Nađeve umetnosti. Njegova dela na dubokom emotivno-psihološkom nivou dovode do istine koja se u njima skriva i otkriva, čuva i obznanjuje. Suočeni s tim i moćni smo i nemoćni. Otud je Nađ najbolji dokaz da je beskompromisna delatnost jedini pravi recept, jedina i prava alternativa ludilu racionalnog. Otud fizički gest izgrađen na stezanju i opuštanju, elementima istočnjačkih "borilačkih" veština, skoku i padu, vezanosti i slobodi, radosti i bolu, stani-kreni "kadriranju".
Likovnosti svog poslednjeg dela, čije će se karakterističnosti Nađ takođe teško odreći, osim večne kombinacije crno-belo, ponovo doprinosi i crvena boja. Tako jasna u svojoj snazi! Odlično su inkorporirani i Nađevi crteži, opsene prikazane kroz konceptualni video (Thierry Thibaudeau) od čije "paranormalnosti" se diže kosa na glavi. A posebna priča su scenski objekti (Michel Tardif), takoreći obične igračke koje dokazuju da se dete u nama najlakše budi i najteže gasi. Na tragu dečjeg, nepatvorenog, a snoviđenog, sigurno je smišljeno i Nađevo istaknuto odbacivanje svake vrste intelektualnog balasta. Zato svoj cilj ispunjava koncentracija na lirsko i oniričko - praživotno. Kontekst kojem muzika, njen kičmeni tok - ritam - savršeno odgovara.

..1 Predstava Poslednji pejzaž rađena je u koprodukciji The Centre Choreographique National d'Orleans, Festival d'Avignon i Emilia Romagna teatro Fondazione (Modena, Italija) uz podršku Region Centre.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.