NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
D. N.
KRA(L)J JEDNE EPOHE

 

"Ovom velikom čoveku na rođenju je suđeno da kuje lepotu reči, da kuje lepotu teatra i on je to neumorno radio, maestralno, do poslednjeg daha svoga života. Kad umre kralj, kad umre car neke imperije, tog časa mirno stupa na presto drugi. A kada ode veličanstvo kakav je Ljuba Tadić, onda ostane samo muk, muk i prazan presto. U pozorišnoj umetnosti je bivalo i biće velikih stvaralaca, za nekoga će se u budućnosti moći reći on je tako dobar, on je sjajan, on je skoro kao Ljuba Tadić. Mislim da ćemo tog 'skoro takvog' dugo čekati. Dragi Ljubo, ponosu naš, ljubavi naša, veličino naša, svima onima koji su te gledali, koji su te čuli, dao si dragulj svoje duše i dragulj svog neizmernog talenta. Ne odlaziš, ostaješ u nama." (Mira Stupica, u govoru na sahrani Ljube Tadića, 1. novembra, u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju)
Ljuba Tadić, neponovljiva ličnost našeg glumišta i naše sveukupne javne scene, umro je 28. oktobra u Beogradu u 76. godini, samo dvadesetak minuta nakon što se rastao od svog društva u "Maderi" čiji je "stalni inventar" i zaštitni znak godinama bio.
Rodio se, tako mu je bar majka ispričala, u osam i pet uveče (31. maja 1929. u Uroševcu), u vreme kad počinju pozorišta. I zato je, svake večeri, u osam i pet - morao nekuda da ide. U jednom od intervjua (Feliksu Pašiću) kaže: "Kad dođe osam i pet minuta, ja pošizim, jer mislim: šta ću sad? Šta ću sad ja? I pobegnem u pozorište."
Tako je to bilo do pre nekoliko godina, kada se, zbog bolesti, povukao na planinu i tek povremeno gostovao u Beogradu, dolazeći da odigra te dve uloge: Furtvenglera, u predstavi Na čijoj strani Ronalda Harvuda i Kralja Lira, obe u Ateljeu 212. Na Novosadsku arenu, u septembru, došao je, već teško hodajući, na projekciju filma Miše Radivojevića u kojem je odigrao poslednju filmsku ulogu, a onda je stigla vest sa sarajevskog MESa: predstava Kralj Lir se otkazuje zbog bolesti Ljube Tadića... Taj Lir, treći u njegovoj karijeri, bio je i poslednja uloga koju je igrao na sceni.
"Kada se događa nešto značajno, bilo da je u pitanju sreća ili nesreća, u našem narodu se kaže: Zadesi nas. A kada to prođe, obično se pitamo šta je to bilo. Nas je zadesio Ljubin odlazak. Bio je to odlazak gorostasa. Ljuba je bio čovek za koga, bez bojazni da budem patetičan, mogu to da kažem. Bio je iznad uobičajene mere, i glasom i stasom, i osećajem za lepotu i pravdu; uz sve to, još idu i ogroman glumački dar, brzina zaključivanja, nepogrešivi izbor bitnoga, a iznad svega zapanjujuće pamćenje. U tom pogledu ovaj čovek bio je hodajuća riznica, ne samo beskrajnih filozofskih i literarnih tekstova, što se moglo očekivati od glumca koji uči napamet, već je uz to pamćenje nosio i sijaset ličnih anegdota. A imao je život, malo je reći da mu pozavidiš. Sa kim se nije on sve sretao, razgovarao, koga je poznavao, svadio se, mirio, razilazio, koga je voleo, a koga nije podnosio, to preobilje nije samo njegova biografija, to je zaostavština čitave jedne epohe." (Dejan Mijač, na komemoraciji u Starom dvoru).
Jedan od onih sa kojima je prijateljevao, "svadio se i mirio", pozorišni kritičar Muharem Pervić, u svojoj knjizi Glumac i njegova braća kaže kako je Ljuba Tadić "pričao sa strašću i zanosom (...) i sa grohotnim smehom velikog đavola u finalu svake, manje ili više, raspaljene priče".
Po tom smehu, tako karakterističnom, smehu drugačijem od svakog i svačijeg drugog, baš kao što se i njegova gluma razlikovala od svega što smo viđali na našim i inostranim scenama, pamtićemo Ljubu Tadića koji sada naseljava neki drugi, virtuelni Panteon u kojem mu je rezervisano - posebno mesto. Jer, biti poseban, to je imperativ koji mu je dat još na rođenju i koji je vrlo pažljivo i svesno negovao. I, opet Muharem Pervić: "Bilo je i dubljih i krupnijih očiju, moćnijih telesa, pa možda i glasova, ali uz svu spoljnju uočljivost, Tadić je bio čuvar zagonetke, osoba sa kojom je ruku pod ruku hodalo iznenađenje."
A to iznenađenje imalo je sliku i ton: specifičan način hoda, karakterističan gest izvučen ko zna iz koje pregrade, položaj tela dok - uvek s velikim uživanjem i samosvešću - šeta scenom, kao i one tako posebne zvuke, od šapata do arlaukanja, od mumlanja do kikota, od cviljenja do... grohotnog smeha, naravno.
Sve uloge koje je odigrao bile su obojene (samo) njegovom bojom, njegovom emocijom, njegovom silovitošću, mudrošću, njegovom "razjarenošću i razdešenošću", njegovom tako bogatom prirodom koja je mimoilazila, čak izbegavala, sve što je konvencionalno. Možda je upravo zato često odbijao uloge, tražeći za svaku duboke motive, "mesto opsesije", ono što bi ga osvojilo i pokrenulo. Izbor koji je činio - i ostvario, uglavnom s velikim uspehom i retkim promašajima - uglavnom su bili ono maestralni likovi iz takozvane velike literature: od Rogožina do Porfirija Petroviča, od Sokrata do Lira, od Otela do Oderera, od Beketovog Vladimira do Harvudovog Sera, od Mendelja Krika do Edipa, Henrija Četvrtog... Ali, nikada nijedan od tih likova nije uspeo da ga "proguta", da ga zauvek obeleži. Uglavnom je bivalo obrnuto.
Na vreme se, napominje Muharem Parvić, srećom ili zahvaljujući Bojanu Stupici, sreo sa Brehtom i zato, i kada je igrao stroge dramske forme, nikada nije ostajao unutar zidova teksta; gledalac je imao utisak da baš on i Tadić imaju jednu posebnu stvar u vidu! A za Ljubu Tadića, čak i u privatnim susretima, svako je bio - gledalac, odnosno publika. Mogli ste ga satima slušati, očarani njegovom mudrošću, oslobođenim duhom, kozerskom žovijalnošću i neuništivim šarmom. O svemu je pričao, jer su ga svašta i pitali, od politike do takozvanih običnih stvari na koje nikada nije davao "obične" odgovore već uvek nekako mimo svih predrasuda. Mogućno da je zbog te svoje potrebe da se izjasni, da javno progovori, da misli sopstvenom glavom toliko voleo - monodrame. Ja sam glumac, govorio je, i ništa drugo nisam želeo da budem; u tom poslu sam i stigao do nečega, pa ipak ne pristajem da me neko smatra "samo glumcem".
Ljuba Tadić je završio Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, a debitovao je u kragujevačkom pozorištu 1944, odakle je potom prešao u Beograd. Igrao je na svim beogradskim scenama, glumio u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama. Nagrađen je Oktobarskom nagradom Beograda 1969, Sterijinom nagradom, Sedmojulsku nagradu Srbije dobio je 1970, prvi je dobitnik glumačke nagrade "Dobričin prsten", a u bivšoj Jugoslaviji je četiri puta nagrađen zlatnom Arenom filmskog festivala u Puli.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.