NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
Dragan KLAIĆ
IŠTVAN ERŠI (1931-2005)

 

Istoga dana kada je Nobelova nagrada za književnost dodeljena Haroldu Pinteru, drugi dramski pisac njegove generacije preminuo je u Budimpešti: Ištvan Erši, dramski pisac, pesnik, esejist, dramaturg, prevodilac i vatreni polemičar umro je od leukemije, posle velike borbe protiv iste bolesti, koja mu je pre samo nekoliko meseci uzela i sina.
Kao staljinistički pesnik počeo je da stvara u pedesetim, ali svoju dušu pronašao je u mađarskoj revoluciji 1956; kasnije je svoj novinarski angažman platio presudom od osam godina zatvora. Odslužio je četiri teške i surove godine, a onda oslobođen amnestijom. Niko koga poznajem nije u svojim delima i sećanjima pisao o svom zatvorskom iskustvu na tako pozitivan način kao što je to činio Pišta.
U jednoličnosti i sivilu šezdesetih zarađivao je uglavnom kao prevodilac i dramaturg, a povremeno mu je bilo dozvoljeno da objavi esej ili pesmu. Pisao je komade o ideološkim pritiscima, konformizmu, mađarskoj verziji Velikog Brata i ezistencijalističkim strategijama svoga učitelja Đerđa Lukača; no, ti komadi nisu imali šanse da se pojave na strogo nadziranim mađarskim pozornicama. Duhovni dom je pronašao u provincijskom pozorištu u Kapošvaru sa Babarcijem, Ašerom i Ačom, a bio je i dramaturg prvobitne produkcije komada Petera Vajsa Mara / Sad, koji je srušio tabu vezan za zabranu javnog razgovora o mađarskoj revoluciji 1956. Stipendija druga iz detinjstva Džordža Sorosa omogućila mu je da putuje u Sjedinjene Države. DAAD ga je 1983. doveo u Berlin i tu je našao novu publiku, kao i šansu da mu se dela igraju i ostvare uspeh. Ali, glas o tome brzo je stigao do Mađarske, gde je proglašen disidentom, stavljen na crnu listu i marginalizovan. Svojom starom "ladom" nastavio je da putuje između Budimpešte i Berlina; bio je Berlinac, jer je u intelektualnom i emocionalnom smislu bio vezan za taj grad, ali kao stvaralac ostao je fiksiran na teme represije, kritika i intriga Budimpešte na kraju Kadarove ere.
U postkomunističkoj Mađarskoj, stvaranje i rad postali su mogući, štampane su mu knjige, dodeljivane nagrade; no, sada je prvenstveno bio angažovan kao polemičar, često ljutit, čak gnevan, suprotstavljajući se avetima komunizma, obnovljenom nacionalističkom frontu i rastućem duhu antisemitizma.
Drugovali smo godinama, još od njegovih prvih poseta Beogradu i Bitef festivalu iz ranih sedamdesetih; kasnije smo se viđali u Budimpešti, Berlinu i Amsterdamu. Godine 1987. me je prvi put iz Zapadnog Berlina odvezao u istočni deo grada; prošli smo granični prelaz baš kada se na Zapadu slavio neki hrišćanski praznik, a Gorbačov planirao da poseti svoje prijatelje u DDR-u. Stoga su nas svojski pregledali pri ulasku, ali i pri odlasku. Pošto su sve radnje bile zatvorene, a nismo mogli da idemo praznih ruku, njegovom prevodiocu smo poneli nekoliko sarmi zapakovanih u aluminijumsku foliju; vratili smo se u sumrak, sa gorkim ukusom upravo doživljenog "realnog socijalizma"; dugo smo sedeli na trgu Savinji oporavljajući se od noćne more, koja mi se činila kao vožnja kroz neki tunel strave i užasa. Voleo je pijacu Albert Cuyp u Amsterdamu; sećam se polovne jakne od sivog tvida koju je tamo kupio posle mnogo pogađanja i njegove bezazlene, gotovo dečačke sreće. Voleo je Holanđane, ali nikada nigde nije putovao bez sopstvenih zaliha "barac palinke". U Budimpešti je živeo u kući svog bivšeg učitelja Đerđa Lukača, sa pogledom na reku i Eržebet most koji vas ostavlja bez daha; u radnoj sobi, njegovom privatnom Panteonu, držao je fotografije Danila Kiša i Alena Ginsberga, zajedno sa Gombrovičem, o kome je napisao knjigu eseja i ironičnih dijaloga. Uvek me je vodio u neke zabačene, tajne kafane na odlični solet i najbolje guščije pečenje u gradu. Kada sam pre deset godina zajedno sa kolegama sa holandskog Pozorišnog instituta počeo da radim na projektu vezanom za disidentsku umetnost, bio sam privilegovan da od Eršija kao izuzetnog izvora dobijem informacije o disidentskim pozorištima, koja su u centralnoj i Istočnoj Evropi postojala i radila u doba komunizma; bio je temperamentan, ali ne bolećiv sagovornik, kritičan i veoma precizan.
Sa istim ushićenjem i zanosom uživao je u životu kao i u svojim brojnim političkim i literarnim bitkama. Bio je plemenit prijatelj koji je uvek nastavljao dalje punim tempom, bez obzira da li je nailazio na pohvale ili na uvrede.

(S engleskog prevela Milica Banić)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.