NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

K N J I G E
Branka KRILOVIĆ
STROGO KONTROLISANE EMOCIJE
Slobodan Selenić, DRAMSKO DOBA, pozorišne kritike 1956-1978. Priredio Feliks Pašić; Sterijino pozorje, Novi Sad 2005.

 Dok Televizija Beograd sve češće (u nedostatku ozbiljnije produkcije) kulturne termine "vadi" njegovim serijalima, neumorni, po naredbi penzionisani pozorišni hroničar Feliks Pašić i dalje je prvi čovek za "brigu" o nezaboravu u Talijinom sektoru. Mlađe kolege i kritičare pustio je da savladavaju faktografiju i, možda, zapate ljubav za teatar, a on, kao jedinstvena pojava, strpljivo istražuje i, najčešće zaboravljene vrednosti i veličine vraća u sećanje, stavlja ih u knjige.
"Bože, kako je brzo zaboravljen taj čovek!" začudi se čitalac Feliksovih knjiga, ozari ga povratak u blistavu, uvek lepšu prošlost, samokritički se obrati svom nepamćenju a oda priznanje Pašiću i onda - opet nastane zaborav. Tako je i sa knjigom odabranih novinskih kritika Slobodana Selenića. Neverovatno je i nimalo pravedno, ali taj gospodin i obožavani lik srpske (nekada jugoslovenske) pozorišne javnosti u međuvremenu je bio potpuno izvan pomena. Tek je, na desetogodišnjicu njegove smrti, u Beogradskom dramskom odigrano Malajsko ludilo i evo ga, ukoričenog kritičara.
Nema adekvatnijeg priređivača Selenićevih kritika. Feliks Pašić je novinarsku karijeru ostvario u "Borbi" upravo u vreme kad je mladi Selenić tu objavljivao prve redove o pozorištu. Pašić je bio u prilici da i lično lektoriše mladića Selenića koji nije puno mario za "nedodirljive". Spisateljski stil i jezičku virtuoznost, Selenić je pretpostavljao stavu, prostor emocije ustupao je trezvenom percipiranju pozorišnog čina. Kakav bio, takav ostao, pa danas njegovi đaci ili tek duhovna deca... bez ranijeg poznavanja kritičara Selenića, mogu konstatovati da je reč o gospodinu raciju, kritičaru koji nije dopuštao da ga pokoleba bilo kakav pozorišni flert, spoljni šareniš koji se dodvorava gledaocu. Nije se to ticalo samo pozorišta lakih nota, pučkog preterizma, već i onog koje je, na blanko, sebe uspostavljalo za umetnost prvog reda, često nad-umetnost. Tako će gospon-Krleži, možda prvi put, zacrveneti uši pred Selenićevim redovima: Srećemo u "Areteju" onu istu preterano tešku, glomaznu, germansku mašineriju dramske replike, intelektualizam koji je često sam sebi svrha, mnoštvo krležijanskih drastičnosti, učenost koja je ponekad i isključivo funkcija samoj sebi... preobiljem francuskih, italijanskih, grčkih, latinskih, nemačkih citata i stihova, stotinama autoritativnih imena, teškom artiljerijom jedne ogromne erudicije koja se ne sakriva, i koja eseju samo određuje njegovu stilsku osobenost, a drami određuje i stilsku osobenost i čini je hermetičnom, nesceničnom, čak - nedramskom.
Na tu ćušku kritičara Selenića, stići će Krležin odgovor, s intonacijskom visinom koja nije ni prići prestolu Brozovog kulturnog savetnika. Unezver je Krležu spustio do infantilnosti te će u "opomeni" kirtičaru koji se drznuo dirnuti njegovu svetost upotrebljavati naziv "Pelenić" i "Zelenić". Eto kako monument spadne do krajputaške logike. Tokom vremena izgladiće se ti odnosi Selenić-Krleža, ali slučaj je zaista zanimljiv za sadašnje čitaoce. Kako bi sada dobro došla Selenićeva mladalačka "besprizornost" da, recimo, neke reditelje vrati tamo gde im je mesto. Naravno, ima kod Selenića specijalnosti koje ne garantuju u svakom trenutku njegovu hrabrost. Pozorišnim kritičarima može biti zanimljiv upravo način kako izbeći negativnu ocenu. Ipak, nije propustio da se vrlo otvoreno i jasno "razračuna" s nazoviglumom, da prekori "izvođače glumačkih radova". Pisac Slenić je, logično, najpre u predstavi video tekst, komad, i posvećivao mu najviše pažnje, što će ostaviti dragocene posledice. Šesnest godina njegove kritike daju materijala da se taj pozorišni period valorizuje u kontekstu društvenih zbivanja, a dramska spisateljska imena rangiraju prema konkretnim zaslugama. U to dramsko doba Srbija je dobila zapažen damski tim: izvedene su prve drame Vesne Janković, Milice Novković, Zorice Jevremović. A Aleksandar Popović imao je svog najhladnijeg analitičara. Selenić jednostavno nije delio opšte oduševljenje ranim Popovićevim komadima, možda zato što to još nije bilo vreme reditelja spremnih da se otvore, da na sto izruče najekstravagantnije ideje, bio komad vrhunski ili ne.
U sveopštem izdavačkom javašluku, kad su predgovori i pogovori retka pojava, Feliks Pašić je častan izuzetak. Ispisuje malu studiju Selenićevih kritika, sistematizuje njenu tematsku i hronološku razuđenost, pojašnjava izvesne kritičarske zablude (jer i sam je kritičar) i - profesionalno i privatno stavlja se u prijateljsku službu čoveku koji je prebrzo zaboravljen. Budući izučavaoci Selenićevih kritika (da li će ih biti!) imaće znatno lakši posao jer Feliks Pašić im je već prokrčio put, raščitao što možda niko (više) neće.
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.