NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

D R A M A
Staša BAJAC
JUTRO U KUĆI LEFOVIH

 

Rođena 9. novembra 1985. u Beogradu. Završila Filološku gimnaziju, odsek za klasične jezike i osnovnu muzičku školu "Mokranjac", odsek klavir. Godinu dana studirala opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, zatim upisuje dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Godine 2004/05. pohađala filmsku školu centar za vizuelne komunikacije KVADRAT u čijoj produkciji je realizovala autorski film Glas jedne ruke po istoimenoj zen priči. U januaru 2005. radila u organizaciji prvog srpskog festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma 7 Veličanstvenih. Na umetničkom konkursu Svet budućnosti gde je učestvovalo dve hiljade takmičara, kratkometražni film Sad i tad? uvršten je u prvih sto radova. Piše drame i scenarije. Govori engleski jezik, služi se francuskim i španskim. Svira klavijature i gitaru u bendu are_nots!

DRAMATURŠKA BELEŠKA
U NARUČJU CRNE SVETLOSTI

"Igra na malom prostoru", to jest jezgrovitost radnje i ekonomičnost dijaloga, retko kada je bila osobina modernih dramskih iskaza sa filozofskim pretenzijama; otuda u jednočinki mlade Staše Bajac Jutro u kući Lefovih još više iznenađuje suvereno kombinovanje dveju pomenutih osobina, a u kontekstu uvek intrigantnog motiva potrage za izgubljenom prošlošću, kombinovanog sa dalekosežnom dilemom o odnosu čovečje konačnosti i njegovih osećanja.
Odskorašnja udovica Kjara Lef odvažuje se, uprkos upozorenjima i protivljenjima svoje kćerke Lune, da isproba najnoviji tehnološki "poništavač" smrti - pilulu koja će joj, na osnovu njenih sopstvenih uspomena, pružiti iluziju prisustva voljenog muža Dimitrija. Staša Bajac nam ovu situaciju ekstremnog iskušavanja - tačnije, ekstremne težnje da se ljubav beskonačno poseduje čak i s onu stranu smrti - predočava posredstvom nekoliko prefinjeno usklađivanih, i sve više, kako priča napreduje, prepletenijih žanrovskih (dakle, značenjskih) ravni. Naime, prvi, uslovno rečeno, problemski "blok" drame Jutro u kući Lefovih ostvaren je u ključu krajnje neobične ali stoga maksimalno efektne kombinacije nepoštedne sartrovske ispovesti (tenzija razgolićavanja) i joneskovske apsurdističke poruge (tenzija maskiranja). Kjara, njena kćerka Luna i Muškarac (agent fantazmagorične institucije koja tehnološki rekonstruiše umrlu prošlost), vode nas kroz nemilosrdni lavirint apsolutnog "psiho-testa", do prvog vrhunca, do tačke na kojoj se oblikuju tri nepomirljiva stava: princip čežnje, koja će žrtvovati i stvarnost (dakle, sopstvenu podlogu) samo da bi se ponovo suočila sa svojim predmetom (Kjara), etički princip, koji će žrtvovati i emociju i stvarnost kako bi demonstrirao svoju nepogrešivu pravednost (Luna) i, najzad, princip praktičnog uma, koji će, zbog samog efekta, dopustiti da se obesmisle kako njegov uzročnik tako i njegov cilj (Muškarac).
U drugom bloku drame, koji bi se mogao nazvati demonstracionim, eliminacijom etičkog, upozoravajućeg principa (odlazak Lune), autorka suptilno nijansira sav opseg nemogućnosti poklapanja instrumentalnosti i osećajnosti. Pri tome, zahvaljujući izvanrednom odabiru motivskih žarišta - to jest Kjarinom odabiru uspomena (iz života s Dimitrijem) što moraju poslužiti kao recept za konstruisanje utešne iluzije - značenjske vrednosti, a samim tim i najdublji parametri koji određuju žanr, potpuno menjaju predznak. Naime, Staša Bajac nam ne nudi peripetiju radnje (znamo od prvog trena da simulacija nije jednaka doživljaju), niti prepoznavanje koje bi se zbivalo između protagonista. Reč je "samo" o tome, da rekonstruisana iluzija "čarobne pilule" - simulacija, virtuelnost, Ponavljanje - ostaje zarobljena u logici kontinuiteta; krhki, nelogični i sebični, neponovljivi, paradoksalni i beskorisni Doživljaj, pak, pripada lebdećoj, nemerljivoj ultradimenziji diskontinuiteta. Otuda je, kako nam sugeriše Jutro u kući Lefovih, na kraju postmoderne i pred krhkim perspektivama neke nove osećajnosti, prividno kartezijanska dimenzija scene - samo maska košmara koji je imanentan tehnologijama, praksama, matriksima. Nasuprot tome, romantičnost čežnje jeste ono što istinski oslobađa geometriju scene, fluksove dijaloga i algebru unutrašnje napetosti. Ili, možda kraće: svetlost je propadljiva, crna i održava nas u životu.
Svetislav JOVANOV


JUTRO U KUĆI LEFOVIH

LICA:
Kjara Lef / Žena / Ona
Luna Lef / Ćerka
Muškarac
Dimitrije Lef / On

I

ŽENA: Moje ime je Kjara Lef. Pre tri nedelje izgubila sam muža Dimitrija Lefa. Nesrećan slučaj. Ne volim o tome da govorim. Nisam do sada ni imala ni prilike, jer ljudi ne pitaju puno kada vas vide u crnini, ali zasigurno znam da mi kasnije to neće prijati. Pre nedelju dana upoznala sam čoveka koji može da vrati Dimitrija nazad. Samo treba redovno da pijem pilule i moj mozak će projektovati iluziju o njegovom prisustvu. Nije štetno. Nema posledica po organizam. Samo je malo nezgodno napolju. Ako doplatim dobijam i kontrapilule koje zaustavljaju dejstvo prethodnih. Može biti korisno. Ako moram da istrčim po nešto u grad. Ili ako neko dođe u posetu nenajavljen. Čekam tog čoveka. Ne kasni, ja sam došla ranije.
ĆERKA: Ja sam Luna. Imam sedamnaest godina. U oktobru osamnaest. Moći ću da vozim auto koji mi je tata ostavio. Kažem ostavio jer je... pa, nije više tu. Da. Nije tu i neće se vraćati. Tako govore maloj deci kad neko umre. Otišao je na dug put i ne znamo kada će se vratiti. Deca to prihvataju, ali moja majka misli da to "ne znamo kada će se vratiti" ostavlja mogućnost da će se on nekada vratiti. Bar se tako ponaša. Sada čekamo čoveka koga će platiti da je nadrogira i gurne u čisto ludilo. Mislim da će pokušati i mene da ubedi u isto.

II

ŽENA: Znam, znam. U pravu si. To bi bilo jako pogrešno. I jeste pogrešno. Vraćati ga nazad. Zapravo jako je pogrešno želeti takvu jednu stvar. Vraćati mrtvog čoveka u život.
ĆERKA: Ha, u život. Nije ni život.
ŽENA: Znam, ali tako se reklamira. Kao da mi ne znamo da taj neko nije stvarno živ.
MUŠKARAC: Nesrećni ljudi u sve veruju.
ŽENA: U sve?
MUŠKARAC: U sve što drugi nazovu srećom.
ĆERKA: Ha. Da. U sreću, kažete? Recite. Rekli ste u sreću.
MUŠKARAC: U sreću. Rekao sam u sreću.
ĆERKA: (Smeje se) Ljudi kojima je neko umro srećni su ako ih neko ubedi da ti ljudi nisu mrtvi.
MUŠKARAC: Da.
ĆERKA: Pa, onda nisu ni bili izistinski nesrećni.
MUŠKARAC: Jesu.
ĆERKA: Nisu.
MUŠKARAC: Vi to ne možete znati.
ĆERKA: Vi još manje.
MUŠKARAC: Svaki dan razgovaram sa nesrećnim ljudima.
ĆERKA: I onda?
MUŠKARAC: Šta i onda?
ĆERKA: Šta kada razgovarate sa njima?
MUŠKARAC: Vratim im voljenu osobu i usrećim ih.
ĆERKA: Ili ih ubedite da ste ih usrećili.
MUŠKARAC: Kako god.
ĆERKA: Aha! Priznajete!
MUŠKARAC: Šta? Šta priznajem?
ĆERKA: Da ih ne usrećite uistinu!
MUŠKARAC: Pa, to mene uopšte ne zanima. Ni njih.
ŽENA: Ni njih?
MUŠKARAC: Tačnije... njih još manje.
ŽENA: Zašto to kažete?
MUŠKARAC: Nesrećni ljudi ne žele da budu srećni. Žele da znaju da su srećni. Razumete?
ŽENA: Ne.
MUŠKARAC: Žele da veruju da su srećni. Da imaju svest o sreći.
ŽENA: I vi onda...
MUŠKARAC: Ja im dajem znak. Argument. Dokaz kojim mogu da mašu. Da ga se sete u trenucima preispitivanja. I onda su mirni.
ŽENA: Vi mislite da mene možete napraviti ludom?!
MUŠKARAC: Ne znam. Nisam o tome razmišljao.
ŽENA: Pa ne mislite da bi se tu našli neki prijatelji ili bilo ko drugi da im objasni da to nije tako?
MUŠKARAC: Jeste li vi nekada objašnjavali svojim prijateljima takve stvari?
ŽENA: Ne.
MUŠKARAC: Eto.
ŽENA: Da, ali... mislila sam da je tako bolje. Neke stvari prosto ne treba čačkati.
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Vi, dakle, mislite da mog muža treba vratiti?
MUŠKARAC: Mislim.
ŽENA: A, da ste vi na mom mestu, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Ja nisam na vašem mestu.
ŽENA: Ali da jeste, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Ne znam.
ŽENA: A, da ste na vašem mestu, ali da vas zadesi tako jedna strašna stvar, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Kakva strašna stvar?
ŽENA: Da vam umre supruga.
MUŠKARAC: Ja nemam suprugu.
ŽENA: Ali da je imate?
MUŠKARAC: Svakako ne bih želeo da umre. Ali ne mogu da znam šta bih radio da mi umre supruga koju nemam.
ŽENA: Vi ste nepodnošljivi! Ovaj razgovor je potpuno besmislen!
MUŠKARAC: Slažem se u potpunosti.
ŽENA: Zašto ste onda tako uporni?!
MUŠKARAC: Ja? Vi ste uporni.
ŽENA: Da, zato što držite do tog tvrdog stava.
MUŠKARAC: Vi ste me pitali za savet. Ja sam vam ga dao. Šta više hoćete?
ŽENA: Želim svog muža nazad.
MUŠKARAC: Znači, da sastavim ugovor?
ŽENA: Ne! Ne!
MUŠKARAC: Ne?
ŽENA: Ne... Želim svog muža nazad, ali ne na taj način.
MUŠKARAC: Žao mi je. To je jedini način kojim raspolažemo.
ŽENA: Je l' baš morate tako da govorite sa mnom?
MUŠKARAC: Kako?
ŽENA: Tako... formalno.
MUŠKARAC: Stvari o kojima govorim tiču se formalnosti.
ĆERKA: Da. Dizanje mrtvog čoveka iz groba je puka formalnost.
MUŠKARAC: Procedura ne uključuje dizanje ljudi iz grobova.
ĆERKA: Bolesniku, gubljenje voljenih osoba nije procedura.
MUŠKARAC: Nisam govorio o tome. Pokušavam da razjasnim neke nedoumice vezane za način na koji će on biti vraćen. Molim vas, prestanite da mi stavljate reči u usta.
ĆERKA: Mama, ja se evo dobrovoljno javljam da razjasnim nedoumice: Ne možeš vratiti mrtvog čoveka u život. Shvataš? Tata je umro. Mrtav je. Ne postoji nikakva nedoumica. A onda ni procedura.
ŽENA: Ali, čovek je rekao...
ĆERKA: Znam, svašta je rekao.
ŽENA: Da. Verovatno to nije moguće.
MUŠKARAC: Moguće je.
ŽENA: Da, dobro. Ali... nepodobno je.
ĆERKA: E, odlično. Ajde sada idemo kući.
ŽENA: Stani, Luna. Sačekaj.
ĆERKA: Zašto? Šta sad?
ŽENA: Zar ti ne bi volela da vidiš tatu? Sećaš se kako on uvek...
ĆERKA: Mama, sećam se svega, ali to se neće opet desiti.
MUŠKARAC: Hoće. Sva postojeća sećanja koja podelite sa nama se mogu ponoviti. Postoji, dakle, i ta opcija.
ĆERKA: Postoji i opcija da draž sećanja i jeste što se odnose na trenutak koji se ne može ponoviti. Je l' ste razmišljali o tome?
MUŠKARAC: Nisam.
ĆERKA: Možda bi trebalo!
MUŠKARAC: Sumnjam.
ĆERKA: Je l' čuješ ti njega? I ti ćeš uzimati nešto iz njegove ruke?
ŽENA: Znam, znam, Luna, ali... Znaš, ti i tvoj brat nikada niste bili vezani za Dimitrija. Odrasli ste sami. On i ja smo se znali još od gimnazije. Toliko smo vremena proveli zajedno. Bili smo praktično deca kada si se ti rodila!
ĆERKA: Mama!
ŽENA: Bili smo sami dok ste vi bili u inostranstvu. Vidiš, on je vama sve to omogućio. I školovanje, i sve... Je l' da?
ĆERKA: Jeste, mama. I znam šta pokušavaš da mi objasniš. I meni tata nedostaje, ali ovaj čovek ti ne može pomoći.
MUŠKARAC: Mogu.
ĆERKA: E, dobro. Ali nećete joj sigurno rešiti problem.
MUŠKARAC: Niko mi nije ni tražio da mu rešavam problem. Ja nisam zato ovde.
ĆERKA: Da, đavo stvarno dolazi iz raznih razloga.
MUŠKARAC: Molim?
ĆERKA: Ništa. Mama, hajde. Idemo.
ŽENA: Čekaj. Čekaj. A je l' biste vi meni ipak objasnili kako to sve funkcioniše.
MUŠKARAC: Objasnio sam vam već dva puta.
ŽENA: Da, jeste.
MUŠKARAC: Da, jesam.
ŽENA: A, recite, je l' bih ja mogla to samo da probam, pa onda, ako...
MUŠKARAC: Da. Ispričaćete mi jedno sećanje sa njim. Napravićemo pilulu i na licu mesta ćete isprobati njeno dejstvo.
ŽENA: E, odlično.
ĆERKA: Mama! Nećes valjda?!
ŽENA: Luna, samo jednom! Da vidim.
ĆERKA: Mama, molim te nemoj to da radiš.
ŽENA: Jednom, Luna.
ĆERKA: Slušaj me dobro. Uradi to i neću više nikada progovoriti reč sa tobom. Čuješ li me?
ŽENA: Luna, nemoj tako da govoriš.
ĆERKA: Ja sam svoje rekla.
ŽENA: Sigurno ne misliš ozbiljno?
ĆERKA: Vrlo sam ozbiljna.
ŽENA: Ma, daj Luna. To je samo jedna pilulica. Kao aspirin.
MUŠKARAC: Manja je od aspirina.
ŽENA: Eto, manja.
ĆERKA: Manja od aspirina? Jao, pa to sada potpuno menja stvar!
ŽENA: Hajde, Luna, smiri se.
ĆERKA: Ja da se smirim? Ja sam savršeno mirna. Kažem ti, uradi sad to i nećeš više čuti od mene.
ŽENA: Ti si odlučila?
ĆERKA: Da.
ŽENA: I nećeš promeniti mišljenje?
ĆERKA: Ne, mama, koliko puta treba da ti ponovim?
ŽENA: Luna... ja...
ĆERKA: Znam. Ti si očajna.
ŽENA: Šta?!
ĆERKA: Jasno mi je. Ali ovo je suviše.
ŽENA: Luna, ja ne mogu drugačije.
ĆERKA: Možeš. Ali, ja ne mogu da verujem da si toliko slaba. Odbijam u to da verujem.
ŽENA: Ne znam šta da radim.
ĆERKA: Idemo sada kući da se naspavaš.
ŽENA: I onda? Šta kada se probudim?
ĆERKA: Pa, neće sve nestati, ali dan po dan...
ŽENA: Ne, ne... Nikako... Dan po dan bez Dimitrija...
ĆERKA: Mama, imaš nas dvoje.
ŽENA: Ne, ne, vi ćete opet otići i ja ću ostati sama i ne, ne mogu ja...
ĆERKA: I misliš da će ti ovo čudo pomoći?
MUŠKARAC: Svi naši klijenti su zadovoljni.
ĆERKA: Mora da su jako zadovoljni kada se vama obraćaju za pomoć.
MUŠKARAC: Ne znam.
ĆERKA: Bože gospode...
ŽENA: Izvini, Luna.
ĆERKA: Ne, mama, izvini ti.
ŽENA: Zašto si takva? Uopšte me ne razumeš.
ĆERKA: Mama, razumem. Čuješ? Razumem! Ali, ne mogu ovo da ti dozvolim.
ŽENA: Luna, ja ću to da probam sa tobom ili bez tebe.
ĆERKA: Bez.
ŽENA: Dobro.
ĆERKA: Znači, to je to?
ŽENA: Da. To je to.
ĆERKA: Dobro.
ŽENA: Da.
ĆERKA: Zbogom onda.
ŽENA: Zbogom.
MUŠKARAC: Do viđenja.
Izlazi.

III

ŽENA: Ne mogu da verujem da je tako otišla. Jeste videli kako je samo... izašla napolje?
MUŠKARAC: Video sam.
ŽENA: Vratiće se.
MUŠKARAC: M-h.
ŽENA: Ne, ozbiljno. Treba samo malo da pričekamo.
MUŠKARAC: Verujem.
ŽENA: Sad će ona da se predomisli i vrati. Samo malo.
MUŠKARAC: Ja stvarno nemam vremena.
ŽENA: Samo par minuta.
MUŠKARAC: Gospođo, ja stvarno nemam vremena.
ŽENA: Oh, dobro, onda. Svejedno će se vratiti.
MUŠKARAC: Onda, da počnemo?
ŽENA: Šta? Da počnemo?
MUŠKARAC: Je l' vi hoćete da vidite muža ili ne?!
ŽENA: Ah, naravno, oprostite, ja sam malo...
MUŠKARAC: Da. Dobro. Setite se nekog posebno lepog momenta sa suprugom i prepričajte mi ga do detalja. Trudite se da budete precizni.
ŽENA: Mh... Posebno lepog momenta...
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Pa, sad... uglavnom svi momenti sa Dimitrijem su bili lepi...
MUŠKARAC: Verujem. Probajte da izaberete jedan izuzetan.
ŽENA: Mh... Izuzetan... Uh... Dimitrije je bio tako divan... ja...
MUŠKARAC: Što se brže smislite, pre ćemo početi.
ŽENA: Da, da, evo...
MUŠKARAC: Dakle?
ŽENA: Jao, kad me tako terate da izaberem...
MUŠKARAC: Ja stvarno nemam ceo dan!
ŽENA: Ah! Evo, evo jednog. Setila sam se!
MUŠKARAC: Dobro. Počnite.
ŽENA: Da prepričam?
MUŠKARAC: Od početka.
ŽENA: M-h...
MUŠKARAC: Slušam.
ŽENA: Da, dobro... Dakle, bio je oktobar, malo posle Luninog rođendana i bilo je vrlo hladno; duvao je vetar, ali ja sam svejedno obukla svilenu haljinu bez podsuknje. Znala sam da će me Dimitrije ogrnuti svojim kaputom. Bilo je oko šest, već je pao mrak. Ne skroz. Znate onako jesenje popodne, kao da se iza neba uključe baterijske lampe, pa se mrak providi.
MUŠKARAC: Molim vas, pređite na stvar.
ŽENA: Trebalo je da idemo u pozorište. Sećam se, kad smo izašli ispred zgrade, on me je blago obuhvatio oko struka i prošla me jeza. Pomislila sam da je od hladnoće, ali u stvari, to je bilo od njega. Od te lagane ruke, koja me je je držala da se ne rasprsnem u komadiće. Pridržao je vrata za mnom i izašli smo na ulicu...
MUŠKARAC: Ne može.
ŽENA: Ja sam ga pogledala i...
MUŠKARAC: Kažem, ne može.
ŽENA: Molim?
MUŠKARAC: Izašli ste na ulicu. To je opasno. Samo zatvoreni prostori. I terase, ali zastakljene i verande.
ŽENA: Oh... da... dobro.
MUŠKARAC: Nešto drugo.
ŽENA: Drugo... dobro... Aha, evo... Kasnije te večeri, u foajeu, posle predstave, izlazili smo iz sale, ne sećam se zašto, on je izašao na drugi izlaz, mislim da je sreo nekog pa je krenuo tim putem da se pozdravi i uzme stvari. Čula sam kako me zove. "Kjara!" Odmah sam čula, ali nisam se okrenula, htela sam da čujem još jednom kako viče moje ime. "Kjara, dušo, ovde smo!"
MUŠKARAC: Ko mi?
ŽENA: Okrenula sam se i krenula ka njemu. Držao je naše kapute, mahao šalom i smejao se. "Ovo je moja žena Kjara!" Do njega je stajao gospodin sa kariranim šeširom i okruglim naočarima. Pomislila sam kako moj muž poznaje najčudnije ljude...
MUŠKARAC: Ne može!
ŽENA: Pružila sam gospodinu ruku i...
MUŠKARAC: Kažem, ne može!
ŽENA: Šta?! Šta sad?
MUŠKARAC: Suviše ljudi okolo, i još razgovarate sa trećim čovekom! Gospođo, muž vam je mrtav i dobijate priliku da proživite nešto sa njim i vi birate izlazak iz sale?!
ŽENA: Oh, ali... imao je tako mio izraz na licu. Nismo pričali ništa posebno, ali... znate, bila sam nekako spokojna i srećna!
MUŠKARAC: Dobro, žene uglavnom biraju neke... kako da se izrazim... intimnije trenutke.
ŽENA: Aha. Da...
MUŠKARAC: Odluka je na vama. Vi birate. Ali, obratite pažnju da je u zatvorenom prostoru i samo vas dvoje.
ŽENA: Mh... Da, zatvoren prostor...
MUŠKARAC: Dakle?
ŽENA: Prestanite da me požurujete! Ja nisam na dugme!
MUŠKARAC: Ja se izvinjavam, ali...
ŽENA: Oćete ćutati?! (Pauza) Samo nas dvoje... Aha! Setila sam se! Bilo je rano proleće, nedelja ujutro. Ležala sam u krevetu, tek što sam se probudila.
MUŠKARAC: Dakle, zatvoren prostor - samo vas dvoje - bez lomljenja i zapaljivanja predmeta - bez povređivanja, pod tim podrazumevam i bičevanje, sečenje, grebanje, bilo kakvu vrstu nasilja...
ŽENA: Vi ste bolesni.
MUŠKARAC: Gospođo, ovo je moj posao, moram da postavim određene ograde.
ŽENA: Jasno mi je! Nisam ni mislila da...
MUŠKARAC: Na meni je da naglasim.
ŽENA: Dobro!
MUŠKARAC: Znači, sve je po propisu? Mogu da zapisujem?
ŽENA: Da! Da! Bože...
MUŠKARAC: Nastavite.
ŽENA: On je već bio ustao.
MUŠKARAC: Pre ili pošto ste se probudili?
ŽENA: Pre, valjda.
MUŠKARAC: Da pišem pre?
ŽENA: Da. (Pauza) Prešla sam rukom preko njegovog dela kreveta. Jos uvek je bio topao od njegovog tela. Pogledala sam posteljinu, smežuranu na sredini kako je sedeo pre nego što je ustao. I malo udubljenje od njegove glave. Pomislila sam...
MUŠKARAC: Nije važno.
ŽENA: Molim?
MUŠKARAC: Nije od velike važnosti šta ste pomislili.
ŽENA: Pa, zašto onda morate da me prekidate ako vam je svejedno?!
MUŠKARAC: Vreme izmiče.
ŽENA: Platiću vam, zaboga! Prestanite da me prekidate!
MUŠKARAC: Dobro, nastavite.
ŽENA: (Duboko uzdahne) Okrenula sam se ka vratima i videla njegove papuče ispred odškrinutih vrata. Sedeo je u kuhinji.
MUŠKARAC: Kuhinja je do sobe u kojoj ste ležali?
ŽENA: Da, naše spavaće sobe.
MUŠKARAC: (Sriče ono što zapisuje) Spa-va-ća so-ba. Dobro. Dalje.
ŽENA: Videla sam noge od stola i njegova stopala podignuta na stolicu na kojoj je sedeo.
MUŠKARAC: Ne razumem.
ŽENA: Kao dete kad čuči.
MUŠKARAC: Hoćete da kažete da je savio noge u kolenima?
ŽENA: Ne! Neću to da kažem! Sedeo je kao dete! Razumete?! Kao malo detence koje se samo igra i ništa ga ne zanima!
MUŠKARAC: Delovao vam je nezaštićeno?
ŽENA: Nezaštićeno?!? Ne, ne!
MUŠKARAC: Nije bitno. Nastavite.
ŽENA: Ovo je jako stresno!
MUŠKARAC: Žao mi je.
ŽENA: Gde sam stala?
MUŠKARAC: Sedeo je na stolici i vi ste gledali njegova stopala.
ŽENA: Nisam gledala. Videla sam ih.
MUŠKARAC: Dobro, videli ste njegova stopala.
ŽENA: I... čuo se zvuk šuštanja hartije. Čitao je novine. Ustala sam i krenula u kuhinju. Ušla sam i navukla njegove papuče koje su bile pet brojeva veće. Provirio je iznad raširenih novina i počeo da se kikoće. Onda sam se i ja nasmejala. Pogledala sam u novine i rekla "To su novine od četvrtka".
MUŠKARAC: A bila je nedelja?
ŽENA: Da, rekla sam, nedelja ujutro.
MUŠKARAC: Dobro, samo proveravam.
ŽENA: A on je rekao "Znam, u četvrtak sam čitao današnje".
MUŠKARAC: To je nemoguće.
ŽENA: Znam da je nemoguće! Zaboga! To je šala!
MUŠKARAC: Aha. Dobro.
ŽENA: Oboje smo se smejali. Onda je on sklonio novine na sto.
MUŠKARAC: Na kojoj strani je bio sto?
ŽENA: Njegovoj levoj. Onda je... podigao glavu ka meni, uhvatio me za ruku. Levu ruku. Svojom... desnom rukom... I rekao "Bi li mi mlada dama napravila kafu?", i ja sam rekla "Naravno, dragi gospodine". Pustila sam mu ruku i okrenula se ka sudoperi.
MUŠKARAC: Na koju stranu?
ŽENA: Na... moju levu. Otvorila sam kredenac i krenula da povučem dve šolje, ali Dimitrije je rekao "Pazi, polako" i ja sam polako izvukla šolje i shvatila da su pune i da je on već napravio kafu. (Smeje se) Takav je bio Dimitrije. Uvek s kecom u rukavu, govorila je moja mama. Rekla sam mu "Derle jedno" i nasmejala sam se. Donela sam šolje na sto, i on je rekao "Što ste vi brzi, mlada damo!" Poljubio me je u čelo dok sam spuštala šolje i sela sam na stolicu preko puta njega. Eto.
MUŠKARAC: To je to?
ŽENA: Da, to je to.
MUŠKARAC: To je sve?
ŽENA: Zašto?
MUŠKARAC: Samo pitam. Dobro. Vi ostanite ovde. Vraćam se za par minuta.

IV

MUŠKARAC: Evo pilule.
ŽENA: Ah! Vratili ste se!
MUŠKARAC: Da. Sada me pažljivo slušajte. Kada se probudite, obavezno igrajte svoju ulogu tačno kako ste mi prepričali. Do detalja! Ni slučajno ne smete menjati događaj. Sve ćete upropastiti. Doživećete blaži šok kada ga ugledate ali bitno je da ostanete pribrani. Pilula zbog toga ima i smirujuće dejstvo ali svejedno se i vi potrudite. Program će preći preko sitnijih grešaka, lapsusa i tako dalje, ali nipošto nemojte menjati svoje rečenice i putanju kretanja. Jeste razumeli?
ŽENA: Da.
MUŠKARAC: Budite precizni. Ja sada idem. Imate moju adresu i telefon. Javite se ako vam opet budu potrebne moje usluge. Do viđenja.
ŽENA: Do viđenja.
On izlazi, ona sedi sa čašom vode i pilulom u ruci i gleda je. Stavlja pilulu u usta, otpija gutljaj. Mrak.

V

Budi se u sobi kakvu ste zamislili dok je ona govorila o nedeljnom jutru. Otvara oči i osvrće se. Brzo se podiže iz kreveta. Kreće na jednu stranu, onda se predomišlja i izlazi na drugu. Trči do vrata, namešta kosu, izdahne i ulazi u kuhinju gde sedi zgodan crnokosi muškarac u beloj pidžami na pruge od laganog materijala. Čita novine.
ONA: Dimitrije!!!
Muškarac ne reaguje i nastavlja da čita novine. Ona se vraća do vrata i navlači njegove papuče. Opet mu prilazi. On podiže pogled iznad novina i smeje se.
ONA: Dimitrije! (Smeje se kroz suze koje joj teku niz lice.)
On se ne miče.
ONA: (Ushićeno) To su novine od četvrtka.
ON: Znam, u četvrtak sam čitao današnje!
Ona se histerično smeje, onda je on hvata za ruku i ona gotovo izgubi dah. Stišće zube i puca u plač.
ONA: Bože!
ON: Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: Evo odmah!
ON: (Identičnim glasom i dikcijom) Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: Da, da, Dimitrije, idem!
ON: (Opet identično) Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: (Sebi) Jao, bože... M... (Njemu) Naravno, dragi gospodine!
Okreće se ka sudoperi, otvara kredenac.
ON: Pazi, polako!
ONA: (Viče kroz suze) Znam, znam! Već si napravio kafu, znam, Dimitrije! Ti si najdivniji muž na svetu! I ne
znam da li si znao da sam svako jutro prelazila rukom preko posteljine. Znao si i to verovatno! Sve si primećivao unapred. I da li mi je hladno, i da li sam isključila sat i prespavala prepodne! Sve si znao! Je l' si znao zašto?! Zašto opipavam tvoj deo kreveta? Znala sam da ako je topao, pored mene je spavao najdivniji čovek na ovom svetu. Znala sam da nisam sanjala svaki prethodni dan!
Okreće se ka njemu, ali on gleda u novine i ne pomiče se.
ONA: Je l' me čuješ? Dimitrije?!
On je zamrznut. Ona ispusta šolje sa kafom koje se lome i prolivaju po podu. Ona trči ka njemu.
ONA: (Plače) Derle jedno...
ON: Što ste vi brzi, mlada damo!
Ljubi je u čelo, ona ga drži za mišicu i pada na pod.
ONA: (Drhtavim, jedva čujnim glasom) Dimitrije...
Svetlo se gasi i opet upali. Njega nema, ona sedi na podu i drži zagrljenu stolicu. Mrak.
KRAJ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.