NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

50. STERIJINO POZORJE
Dorota Jovanka ĆIRLIĆ
DIJAGRAM STVARNOSTI

 

Festival Sterijino pozorje, koji je održan od 26. maja do 4. juna ove godine, odvijao se u znaku pedesetogodišnjice pod sloganom "U potrazi za izgubljenom modernošću".
Počeo je živopisnom uvertirom pod naslovom Tango večnosti, koju je režirala maestro koreografije Sonja Vukićević. Bilo je to baletsko podsećanje na istoriju srpskog teatra i drame, koje je izvedeno ispred ulaza u novosadsko pozorište. Protagonisti su bili studenti glume na Akademiji umetnosti "Braća Karić" i maestro klasičnog tanga Angel Korio iz poznatog filma Tango koji je režirao Karlos Saura, profesionalni igrači, mačevaoci i guske. Narednu pedesetogodišnju misiju Sterijinog pozorja otvorila je slovenačka glumica Milena Zupančič, petostruka dobitnica glavne nagrade ovog festivala. Nije to bio slučajan izbor. Na ovaj način srpsko-crnogorsko pozorište učinilo je simboličan gest u odnosu na sve nove države koje su nekada zajedno činile Jugoslaviju. A bilo je potrebno izvinjenje, jer ovo pozorište s razlogom leči mamurluk posle neslavne uloge, koju je odigralo za vreme poslednjeg jugoslovenskog rata, kad je češće uveseljavalo, nego što je bilo svedok epohe. Zato i nije čudno što su ove godine sve festivalske predstave podjednako, i one koje su se takmičile, i one koje su se izvodile u okviru oficijelnog programa Krugovi, kao i filmski program koji ih je pratio, vrtele oko pitanja: ko smo i gde je naše mesto?
U zemljama bivše Jugoslavije niko do kraja ne zna da li je za nacionalnu pripadnost teksta odlučujuće poreklo autora, geografske granice ili jezik. Svi: i stvaraoci, i gledaoci žive u državama u kojima se piše nova istorija, menjaju biografije, reinterpretira sadašnjost. Ovogodišnji festival Sterijino pozorje prikazao je tu situaciju kao u ogledalu. Zato su gledaoci jako često, stojeći dugim aplauzima nagrađivali predstave.
U takmičarskom delu programa našla su se dva komada Aleksandra Popovića1, koje je režirao Egon Savin. Aleksandar Popović je klasik srpske dramaturgije koji više nije među živima. Vlast uopšte nije propala zbog njegovog rafiniranog i ironičnog portretisanja periferije jugoslovenske stvarnosti, pa se i sada rado vraća njegovom stvaralaštvu. I osluškuje. U obe Savinove predstave dominira dobro pogođena scenografija Darka Nedeljkovića i Marije Kalabić. U predstavi Smrtonosna motoristika (scenografija Darka Nedeljkovića), u izvođenju beogradskog teatra Atelje 212, scena je, zapravo, prazna: samo šank bar koji povremeno biva i bolnička recepcija, gde se primaju žene koje su partneri primorali na prekid trudnoće. Samo nekoliko kreveta na kojima te žene pričaju jedna drugoj o svom tužnom životu. Pored visi telefonska slušalica koja odaje utisak da je njihova veza sa muškarcima stalno živa i najzad - kamping prikolica u kojoj se podjednako snažno voli, kao sto se i bije. Svakodnevica lišena lepote: mali svet, mali ljudi, male izdaje i istinski život.
U drami Svinjski otac, koja je realizovana u Kruševačkom pozorištu, a koju je Popović napisao kao televizijski komad, glumci jako često govore direktno u kameru, scena je ravna kao ekran i podeljena na tri dela - desno, uslovno rečeno, raj, levo - pakao, a u sredini se odvija radnja. Sreću se on i ona. Žive u oskudnom i mizernom svetu: okolo vise neukusni ćilimi, trešti stari radio, ali oni se vole. I sve teče savršeno: dobro se zabavljamo, jer to je tobož komedija, samo što je on pod velikim uticajem svoje dominantne raskalašne majke. Ta besmislena majčina ljubav i potreba da upravlja životom svoga sina mora da dovede do tragedije - mlada, čak, pokušava da izvrši čedomorstvo. Jer ljubav i mržnja su jako blizu u okruženju banalnog zla, u svetu ljudi siromašnih duhom, ljudi koji ne vide dalje od sopstvenog nosa. Ivana Medenicu, selektora Pozorja, lik konzervativne majke, u interpretaciji Jelisavete Seke Sablić, asocirao je na majku Radovana Karadžića, koja ga je nedavno, skoro na odru, preklinjala da nikad ne padne u ruke pravde. Majka kao izvor zla u melodramskoj komediji? Zašto da ne! Jedan od studenata, analizirajući predstavu, jednostavno je rekao: "Srpske majke, vaspitavajući svoje sinove tako što će ličiti na svoje očeve, a majku doživljavati kao božanstvo, stvaraju nove generacije degenerika koji upravljaju našom državom."
Komad Dušana Kovačevića2 iz 1973. godine, Maratonci trče počasni krug, koji je godinama čitan kao čista komedija, ovaj put - u izvođenju Slovenačkog narodnog gledališča iz Nove Gorice - zazvučao je vrlo ozbiljno. Pričajući o porodičnom interesu šest generacija porodice Topalović koji vode pogrebno preduzeće, ali godinama nisu napravili novi mrtvački sanduk, već se stalno služe starim, izvađenim iz grobova, postala je metafora savremene države. Sve se završava zločinom i haosom. Najmlađi Topalović, koji je pokušao da se uzdigne iznad porodične paranoje i da otputuje u Afriku, na kraju se predaje - ubija svoju devojku-narkomanku, sumnjičeći je za izdaju, odlučuje se za modernizovanje porodičnog preduzeća, propagirajući da se klijenti mogu steći na jedini siguran način - ubijanjem. Dejan Mijač, režiser i klasik jugoslovenskog teatra, prikazao je vrlo precizno svet starih na granici farse, a svet mladih - koji su lišeni svih moralnih vrednosti i koji svoj život ulepšavaju alkoholom i narkoticima - sa punom ozbiljnošću. I kako je napisao jedan od recenzenata: "Dok ljudi umiru, pravi Topalovići su večno živi."
O takvoj mladoj, izgubljenoj generaciji govori komad Hadersfild Uglješe Šajtinca iz beogradskog Jugoslovenskog dramskog pozorišta (režija Alex Chisholm). Tridesetogodišnji Raša, pomalo cinik, pomalo buntovnik, nema više nikakvih iluzija. Ostavila ga je dugogodišnja verenica, a otac, koji je bio direktor nekog kombinata, sada penzioner, polako prodaje stvari da bi imao novac za alkohol (savršena scenografija Marije Kalabić, gde se na zidovima stana vide tragovi predmeta kojih više nema). Raša gimnasticira u krevetu sa gimnazijalkama, pričajući im o Hamletu, dok čitav svoj bes protiv sveta zbog prokockanog života svaljuje na najbližeg prijatelja Ivana (sjajni Nebojša Glogovac), koji je zbog tog istog stresa platio psihičkom bolešću. Svedoci mračnog spektakla, za vreme kog Raša priča Ivanu o njegovom životu i pri tom se sjajno zabavlja, jesu njegova dva prijatelja. Jedan pokušava da deli savete na granici legalnog i "mutnog", drugi je došao iz Engleske, iz Hadersfilda, gde živi kao univerzitetski nastavnik i ima sjajnu verenicu Poljakinju. Svi zajedno se prvi put sreću posle deset godina. Šta se s njima događalo za ovo vreme? Ko je zapravo proigrao svoj život? Četiri biografije, četiri puta osećanje izgubljenog vremena. Još nisu mrtvi, ali su blizu dna.
U sličnoj porodici, u stanju raspada žive junaci Džeza Filipa Šovagovića3 (Hrvatsko narodno kazalište iz Rijeke, režiser Ivica Buljan). U džezu, kao što je poznato, uvek ima mesta za solo deonicu. U takvim deonicama u pozorištu gledaocima pripada uloga svedoka. Sviraju ih pred nama predstavnici tri generacije, koji su se našli na duhovnoj raskrsnici, u izvesnoj meri po sopstvenoj želji. Nekakve nade, ali razočarane, nekakve ljubavi, ali neostvarene, nekakav život, ali promašen. Haos osećanja, materijalna beda. Junaci se ne odvajaju od mikrofona. Govore monologe. Muškarci, žene, deca: neko nešto dobija, neko nešto gubi, ali svi su veoma nesrećni... Kad se govori u mikrofon ne čuju se drugi. Osećaju se usamljeni, ali i dalje govore, jer na kraju "show must go on".
Naredni festivalski dan sa sličnom tematikom. U komadu Montenegro bluz, u izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice, oseća se da je tekst nastao iz osećanja gneva prema svakodnevnom životu, lokalnom načinu mišljenja, kulturi sputanoj zakonitostima tržišta, gnev prema medijima, tranziciji, globalizaciji, liberalnom kapitalizmu, manipulaciji, i na kraju, običnom nedostatku sreće. Nestali snovi, izgubljena ljubav, raspadanje života, isprazne duše. Da biste to sve ispričali, najbolje je posegnuti za pričom o ljubavnom trouglu. Tako je uradila Radmila Vojvodić, autorka (i režiser) komada. Bluz kao muzička forma, koja odražava čežnju i bol, takođe je sjajna metafora. Radmila Vojvodić je naglas ispričala svoj bol, služeći se jezikom koji se ironično naslađuje jezikom novina i televizijskih dnevnika. U ovoj predstavi najinteresantnije je bila aranžirana scena (autor Miodrag Tabački). Strogo podeljena na pola: na desnoj strani pozorišna atmosfera, sa ansamblom koji izvodi "muzičke minijature" i malim barom, sa leve strane scena je prazna: samo krigle piva i oštećeni krov. Iskrsava pitanje: gde i kada smo pravi, gde i kada glumimo, šta je fikcija, a šta stvarnost?
Na ovaj problem vratili smo se i u komadu Hodnik Matjaža Zupančiča4, u izvođenju Slovenačkog narodnog gledališča iz Ljubljane. Nalazimo se u kući Velikog Brata, ali ne gledamo reality show sa fronta, već zagledamo njegove učesnike u hodniku iz naslova drame, jedinom mestu gde nema kamera. Ispostavlja se da je i to klopka. Svi igraju pred kamerama, ili ne igraju, i tu moraju da se licem u lice suoče sa sobom i sa drugima. Da se stvarno razgolite. Da izgube svoju intimu. Da pokažu ko su. Nad svakim bdi predstavnik Velikog Brata, demonski Maks, koji i jeste otelovljenje savremenog Mefistofela (igra ga sjajni Janez Škof). Provocira, uništava, uklanja, manipuliše, menja pravila igre, jer zapravo pravila i nema. A mi u toj igri za igru imamo samo sebe.
Tako je i u narednom reality show pod naslovom Pobuna u Narodnom pozorištu, u izvođenju Narodnog pozorišta iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina. Godina 2007. Na sceni traje maraton plesa. Do fizičkog uništenja, poniženja. Smrtno izmučeni ljudi učestvuju u tom ludilu, jer nemaju posla i nemaju nade. Haris Pašović - režiser i autor - svesno asocira na poznati film Konje ubijaju, zar ne!? Ali, njegovi maratonci se bune, bore se za slobodu. Veliki spektakl filmovan u Narodnom pozorištu završiće se porazom organizatora plesa. Oni koji su plesali tuđim životom, izgubiće sopstveni. Po prvi put vidimo kakvi bi bili junaci, kad bi život bio normalan i dostojanstven, kad bi bio ispunjen ljubavlju, a ne vladavinom moćnih nad malim ljudima. Scena ne podseća na konjušnicu, već na rajski pašnjak na kome maratonci zaboravljaju na masovne grobnice, na uništene porodice, na napuštenu decu i stvaraju međuljudski teatar, pevaju pesme na arapskom, hebrejskom, turskom i španskom. Pašović je hteo da nam ispriča priču o transformaciji rata u mir, komunizma u demokratiju, socijalizma u kapitalizam. O transformaciji u kojoj nije dozvoljena manipulacija. U kojoj se može plesati, ali samo uz sopstvenu muziku.
Tom krugu tema pripada i predstava Velika bela zavera Dimitrija Vojnova, koju je režirao Miloš Lolić, najmađi režiser u istoriji festivala (ovo je njegov diplomski rad u beogradskom teatru Atelje 212). Gledamo tri poslednja dana života Kurta Cobaina, soliste Nirvane, najpopularnijeg rok sastava devedesetih godina. Njegovim životom i stvaralaštvom pokušava da manipuliše velika diskografska firma, uvlačeći u svoju intrigu i Courtney Love. Zbog toga je Cobain spreman da se proda predstavnicima firme, međutim onemogućava ga i preti mu pevač Nirvane, koji - svirajući svoju svirku - dovodi do ubistva muzičara, iz uverenja da tako spasava njegovu slavu i legendu. Stvaraoci predstave očigledno znaju da je Cobain izvršio samoubistvo, ali ovaj melodramski triler jasno pokazuje kako sistem uništava pojedinca, a ne pokazuje kako se mogu rekonstruisati činjenice iz života ekscentričnog soliste. Pojedine scene odigrane su kao filmski kadrovi, glumci su svirali bez kontakta, izgovarajući replike gledaocima u lice, bez emocija, kao da su čitali natpise. Prostor ograničen sa dva ogledala na suprotnim zidovima, sa strane nekoliko fotelja, kofer, lopata, cev na kojoj se u klubovima pleše go-go, i to je sve. Treba istaći da se scenograf Jasmina Holbus poslužila savršenom vizuelnom skraćenicom da bi pokazala veliku prazninu u svetu šou biznisa.
Za mene je jako uverljiva bila priča o četvorici junaka u komadu Dejana Dukovskog Druga strana u sjajnoj režiji Slobodana Unkovskog, koji je, služeći se naslovima drama Dukovskog, o ovom tekstu rekao sledeće: to je druga strana Balkana, ona koja nije leš, već bure baruta5, i gde se ne zna ko je prvi počeo... Predstavu je izveo Makedonski dramski teatar iz Skoplja. Radnja se odvija u toku jedne noći, u baru. Gledamo dve žene i dvojicu muškaraca u svim mogućim erotskim pozama (jer ako se izgubi identitet, gubi se i seksualni identitet). U dijalozima se tobože ništa ne dešava. Ali portret junaka, koji se nazire iz tih dijaloga, strašno je sumoran. Neko je s nekim, negde i nekad spavao, neko ima dete, ali je kurva, neko je jako mlad i ne ume baš da se snađe u ovom životu, a neko drugi rado poseže za oružjem. Svi čeznu za ljubavlju koja im izmiče, piju (votku), polno opšte (u toaletu), stalno pokušavaju da isprave neke greške iz mladosti, brbljaju, pucaju iz pištolja, a tako jako vole život da su spremni da umru. O ovoj predstavi rečeno je da je to veseli tragizam našeg pada. U njoj nema ni počeka ni kraja - situacije se ponavljaju, pozicije takođe, negde na zemlji postoji ljubav, rat, nasilje, strpljenje. Pa šta, ako je jedna od junakinja kurva koja stari, a junak homoseksualac, koji pravi lutke u pozorištu, a o sebi govori samo posredstvom svojih lutki (sjajni Toni Mihajlovski). Između njih govori autor i tako se sve dešava: od seksa do smrti.
Ovo isto moglo bi se reći za komad Tene Štivičić Dvije, Ateljea 212 u režiji Snježane Banović. Ovde imamo i ljubav, i seks, i izdaju, i homoseksualni podtekst, i rasuti svet malograđanskih vrednosti, i ovaj novi iz vremena tranzicije. Dve tipične dvadesetpetogodišnjakinje, čiji se život zasniva na neprestanom sedenju u kafani, slučajno se sreću i postaju prijateljice (pri tom ne prestaju da pričaju). Na to prijateljstvo pada samo jedna mrlja: jedna od njih voli oca ove druge. Ova, dosetivši se svega, igra čudnu igru, pokušavajući da preko prijateljice upozna drugo (pravo) lice svoga oca. Međutim, ne uspeva, jer otac iznenada umire.
I najzad Amerika, drugi deo Biljane Srbljanović6, predstava bečkog Burgteatra - akademskog teatra (Akademitheater) pod naslovom God save America. Predstavu je veoma hladno i precizno režirala Karin Beier. Ovo je priča o ljudima za koje je jedini dokaz njihovog identiteta kreditna kartica. I kada je Karl Rosman izgubio karticu, ostavši bez posla, osetio je u sebi prazninu: srušio se čitav njegov svet, a on je postao predmet. Scenograf (Thomas Dreissigacker) iskoristio je ikonografiju izloga jedne prodavnice. Tako, zapravo, izgleda Rosmanov stan. Sve je poređano kao u izlogu: luksuzne cipele, peškiri, telefon. Dok dvojnici, koji podsećaju na robote, a možda su i manekeni, menjaju etikete na izlogu, dotle mi, zajedno s junakom odlazimo u restoran, a zatim do stanice metroa. I kad ne bude bilo više nišeg, u izlogu će se naći zgrčeni u klupko njegovi najbliži ljudi.
Festivalski žiri nije dodelio glavnu nagradu za najbolju predstavu u celini, već samo nekoliko za scenografiju i glumu. Ovo otvoreno negiranje, koje, s jedne strane, potvrđuje moje osećanje da smo videli dobro pozorište a da savršenih predstava nije bilo, s druge strane, pak, tera me da mislim da, kad se govori o traganju za modernošću i savremenošću u Srbiji i Crnoj Gori, zapravo i nije reč o estetici i novoj viziji teatra, već o stanju svesti. A ovaj teatar, i pored razlike u detaljima, (taj "detalj" je, nažalost, rat) sve više je sličan našem. Jedni o njemu govore ubedljivo, drugi površno, čak nejasno. Međutim, svi se, nezavisno od upotrebljenog teatarskog jezika, osećaju odgovornim za to ko su i kakav je bio njihov udeo u svemu tome. Preispituju vlastiti identitet u svetu. U svim tekstovima prisutne su reči globalizam, tranzicija, frustracija, stagnacija, devalvacija itd. Lokalno je postalo globalno. Svaki od ovih tekstova mogli smo napisati mi, ali napisali su oni.

Prevela s poljskog Slavica NESTOROVIĆ-PETROVSKI

..1 O Popovićevoj dramaturgiji vidi: Dialog, br. 5 i br. 9/1997. Objavljen je i njegov komad Tamna je noć, Dialog, br. 7/1999.
..2 U Dialogu smo objavili njegov komad Balkanski špijun, br. 1/1985, Lari Tompson- tragedija jedne mladosti, br. 5/1999 i Profesionalac, br. 4/2004.
..3 Štampali smo Šovagovićev komad Cigla, Dialog, br. 9/2001.
..4 Objavljen je Zupančičev komad Viktor, Dialog, br. 6/2004.
..5 Bure baruta Dukovskog objavljeno je u Dialogu br. 2/1996. O njegovim komadima pisali smo u brojevima 8 i 10/1998.
..6 Objavljeno u: Dialog, br. 1/2005.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.